FOTO: img0.ndsstatic.com
Teška noć.
Nemirna. Bunovno jutro. Prvo bez Bouvija. Barem na ovoj planeti.
Dva
napisana, pa obrisana bloga. Ništa nije dovoljno dobro. Dostojno.
Prvi kolos
koji odlazi za mog zrelog doba zaslužuje više. Bolje.
Zaslužuje
muziku. Mnogo muzike. Bouvijeve muzike.
Blagosloven
brz internet. Kompilacija iz 2014. „Ništa se nije promenilo”.
Nije bitno
ni kako se zove. Bitno je da ima što više pesama. Iz čitave karijere. Sem zlokobnog
„Blackstara”, objavljenog tri dana pred smrt.
Kakav
izlazak. Dostojan legende. Novim albumom protiv smrtnosti. Iz studija u grob.
Ne, ne idi
tamo, raspekmezićeš se od ranog jutra. Vrati se muzici. Uđi u kola. Putuj iz
svog sela u grad, kao i svakog drugog dana. Ubaci u petu. Odmori motor. Nahrani
dušu. Pusti kompilaciju.
Prvo
novije stvari. I dalje dobre, ali ne na nivou onih „njegovih”. Ali i ove su
„njegove”! Toliko drugačije od svega što se snima ovih dana.
„Sue”.
Boles’. Neslušljivi intermeco od sedam i po minuta. In your face, Lady Gaga!
Miley Cyrus. Bič, pliz! Zna se ko je bio i ostao najveći čudak svetske muzičke
scene i to od vremena dok ste vas dve bile samo nevaljala pomisao vaših očeva.
„Where are we now?” Kakav omaž Berlinu. Bouvi i Berlin. Umetnik u umetničkom gradu. On,
Igi pop, Depeš, U2 dok nije postao stajsko đubrivo, REM. Kakav niz. Započet
Bouvijem.
„Stars are out tonight”. Vrhunska pesma. Vrhunski spot. Majkl Džekson je izmislio spotove.
Bouvi ih je podigao na nivo umetničkog dela. Nije za svakoga. Bouvi nije za
svakoga. Tako je uvek bilo, Tako će uvek i biti. Počev od danas.
Ne. Nema
suza. Vozi dalje. Motaj manje poznate pesme. Biće vremena za njih.
To mi daj!
Trent fakin’ Reznor. „I'm afraid of Americans”. I’m afraid of the world. I
ja, Dejvide. I ja. Kakav spot. Kakav spoj. Čoveče, koga je on sve inspirisao! Funny
how I inspired someone who inspired me.
Ne, ne,
ne. Tamo tek nećeš ići. O Frediju ni reči. Vrati se Bouviju.
Treš
devedesete. „Hello Spaceboy”. Pet shop boys. Fascinacija svemirom,
astronautima. Bouvi nam je došao iz svemira. Ili je barem bio astronaut. U
svakom slučaju, nije bio vezan za ovu planetu.
Jer, ko bi
poreklom sa ove planete napisao onakvu pesmu uz koju je ušao i u tvoj život,
preko MTV-ja, te davne 1993? Udaraljke. Nadrkana elektronika. Orvelovski spot.
„Jump they say”. Sa dvanaest godina bilo je to pomalo i zastrašujuće iskustvo.
U svakom slučaju, nesvakidašnji impuls da počneš da proučavaš „fenomen Bouvi”.
Bouvi, to
su osamdesete. Tvoja dekada. Najbolja dekada. Dekada sa drugog CD-a.
„Absolute beginners”. Petsi Kensit. Iz ere kada si još uvek gotivio plavuše. Krš film.
Vrhunski saundtrek. Baš kao i kod „Cat people”. Muzika i film. Umetnost. Bouvi.
Bouvi i
Džeger. Aaaaaa!
„Dancing in the street”. Kolosi, jedan pored drugog. Obrada sladunjavog popa iz nekih
proteklih dekada. Nema veze. Bitno je da su zajedno. Kažu i da su bili zajedno.
Na neki totalno čudni način, to celu stvar izdiže na još viši nivo. Kao i
Ejndži Bouvi iz legendarne „Angie”.
„Stounsi”.
Ode im ispisnik. Jedan od neuništivih. Kit Ričards, Dejvid Bouvi i Igi Pop
izgledali su kao da su preživeli nuklearni holokaust. A izgledali su kao da bi
mogli da prežive još jedan. Ali jedan od njih očigledno ne može. Najveći
kameleon svetske muzičke scene je ipak smrtan. Mačka sa očima. Različitim
očima.
Stoj! Tek
idu dobre stvari. Tvoje stvari. Onaj, „normalni” Bouvi. Ako je takav ikada
postojao.
„This is not America”. Jedan mirniji intermeco za prvih nekoliko semafora. Idemo dalje,
opet ubrzavamo. U bulevaru si.
„Blue Jean”. To je to. Nadrkano. Melodično. Pop. A ipak nije mejnstrim. Kao Depeš.
Tvoji ljubimci. I njih je dotakao.
Koga pa nije?!
I onda
kreće. Onaj kombo. Tri pesme. Vezane. Mega hitovi. Album „Let’s dance”. 1983.
Bio si još u pelenama, pa mu nisi bio savremenik. Retroaktivno otkrivanje svega
što te je inspirisalo. Retroaktivni život. Retroaktivna zemlja.
Batali to.
Muzika ti je tu. Uvek je i bila. Tvoj beg sa ovoga sveta. Tvoja svemirska
kapsula. Bouvijeva svemirska kapsula.
„Modern love”. Modern world. David’s world. Kakva hitčina. Chartbreaker. Tera te da se
gibaš. Da mlataraš rukama u sedištu. Ljudi iz ostalih automobila ti se smeju.
Boli te uvo. I Bouviju su se smejali.
Ti nikada
nisi. Ti si ga uvek voleo, na neki čudan način, ali si ga voleo. I voliš ga.
A kako da
ga ne voliš kad krene naslovna numera sa njegovog najboljeg albuma. „Let's dance”. Niko nikada neće taj vanzemaljski rif odsvirati kao Stivi Rej Von. I isproducirati
kvalitetniji dijamantski singl od Nila Rodžersa. Kakvi ljudi. Kakva pesma.
Još
sjajnih ljudi. Još sjajnih pesama. „China girl”. Bolja nego Igijeva. Bariton.
Šmekeraj. Ulazak u sedamdesete.
Berlinska
era. Bouvijeva era. Stvara se istorija. Menja se čitava muzika. Ulazimo u
vremeplov. Pravo za 23. vek!
„Fashion”.
Pesma od pre 35 jebenih godina! Pesma iz budućnosti. Čovek iz budućnosti.
Putnik kroz vreme. Prekrajač vremena.
Do juče.
„Ashes to ashes”. Još jedan dragulj iz vremenske kapsule. Poslao bih je „Vojadžerom” na
put kroz Sunčev sistem. Kao poruku vanzemaljcima. Hej, jedan od vaših je ovde,
kod nas! I sjajan je primerak.
Bio.
Jeste. Biće. Uvek. Zauvek.
Kao i ON.
Ta-ta-ta-tata-tata-ta. Dikonov bas. Rodžersove udaraljke. Čista gitara doktora
astrofizike Brajana Meja. I da. Fredijeva terca.
„Under pressure”. Kvin i Bouvi. Može li bolje? Ne može. I nikada neće moći.
Zna to i
Bouvi. Otud i onakva posveta Frediju na Vembliju.
Briši
suze. Gledaj na put. Poginućeš. A to ne smeš. Ima još mnogo muzike da se
presluša. Da se vaspita nova generacija. Da se i njima prenese odgovor na
pitanje od million dolara:
„Ko je
najbolji frontmen ikada?”
Faruk
Bulsara. Da, Fredi. Jedan, jedini. Neponovljivi. Otišao prerano da mu budeš
savremenik.
Ali Bouvi
nije. Imao si sreće. Bio je tu dok si stasao. Da te pridrži dok si bio slab i
podložan lošim uticajima. Ali ti nisi imao šanse. Ne uz starijeg brata. Ne uz
roditelje. Oni su ga videli u naponu snage. Tamo u Švedskoj, krajem
sedamdesetih. Visoki, mršavi, homoseksualac, što bi rekla tvoja konzerva od
ćaleta.
Ali, kakav
visoki, mršavi homoseksualac!
I wish I
could swim. Like dolphins can swim. „Heroes”. Pesma za zaseban blog. Pesma za sva
vremena. Najbolja Dejvidova pesma. Posvećena Berlinskom zidu. Korišćena u
filmovima toliko puta, ali nijednom tako efektno kao u „Perks of being a
wallflower”. Ema Votson, Logan Lerman, Ezra Miler. Kakvi čudesni klinci. U
kakvom čudesnom filmu. U kakvoj čudesnoj sceni u tunelu. Bouvijeva pomoć mlađim
generacijama. Da se nađu. Da se izdignu. Koliko god povučeni, neshvaćeni i
čudni bili.
Čudak. To
je Bouvi. Ni pop, ni rok, već Bouvi. Ni homo, ni hetero. Bouvi.
Vizionar.
Sa velikim „V”. Vizionar zvuka i slike. Ali i čitav niz imaginarnih likova.
Thin White
Duke. Satkan od poroka. Svakakvih poroka. Život na maksimumu. Sagorevanje na
forsažu. Bez rezerve, bez zadrške. Što kaže još jedan legenda koja je učila od
Dejvida, Bili Ajdol, „I da dobijem sidu, vredelo je”.
FOTO: hdwallpapers.cat
Kompresovanje
godina u dane, ne mesece. Zlatnih godina. „Golden years”. Hipi stajl. Ovo čak
vole i tehno-manijaci. Svi vole Bouvija. Šta god slušali, znaju da je on jedan
od onih retkih, čistih izvora.
A izvor je
tih godina sipao samo kvalitetne stvari.
„Fame”.
Sve vanvremenskije stvari. Kako li je to zvučalo te 1975? Sa sve Lenonom
potpisanim kao autorom. I do Bitlsa je stigao. Što je Klepton bio u bluzu,
Bouvi je u popu i alternativi. Čovek sa kojim su svi hteli da rade, barem
nakratko. I Erik ga je ožalio na „fejsu”. Ko ga sve nije ožalio? Sve sami
kolosi.
Veliki si
onoliko koliko si ljudi dotakao za života. A Dejvid je dotakao milione. I na
hiljade genijalaca u tim milionima.
Suza niz
obraz. Suze. Gutaj ih. Moraš. Još par skretanja i stigao si. Još par pesama i kompilacija će
se završiti.
Pesme
ubrzavaju. Do brzine svetlosti. Do Zigija Stardasta.
FOTO: www.rtvbn.com
Nikada
nisi voleo tu fazu. Vizuelno preodbojna, preagresivna. Prečudna, ako tako nešto
Bouvi uopšte ima u karijeri. Sa druge strane, rifovi „Rebel, rebel” i atmosfera
„Sorrow” su i dalje menjali izgleda tadašnjeg mejnstrima. Uz „Ziggy Stardust” i
„Changes”, ikona svih čudaka i nedefinisanih kreatura sa margine bila je rođena.
Mesija onih sa „ivice svetla”. Biće sa druge planete za uštogljene Engleze i
celokupan tadašnji muzički establišment.
Možda je
na kraju krajeva Bouvi i bio vanzemaljac. Neko moderno otelotvorenje monolita
iz „Odiseje u svemiru”. Uzvišena inteligencija poslata da nas unapređuje kao
civilizaciju. To bi objasnilo mnogo stvari u njegovoj muzičkoj karijeri. Baš
kao što bi i daltonizam stečen nakon tuče sa najboljim drugarom u kojem je
zamalo izgubio oko objasnio mnoge stajlinge.
Možda je i
ta fascinacija svemirom i astronautima bila samo originalna namena bića koga
smo sa godinama zavoleli pod nazivom Dejvid Bouvi i koje nas nikada nije
izdalo.
Možda je
naš „Zvezdani čovek” iz „Life on Mars?” zapravo predstavljao verziju 1.0 Dejvida
Roberta Džounsa.
Možda je
major Tom do nas stigao svojom svemirskom letelicom iz „Space oddity”.
Možda je
taj major Tom bio zapravo major Bouvi.
I možda je
poput Rutgera Hauera u „Blejdraneru” jednostavno došao do kraja svog životnog
veka i tog 11. januara 2016. najzad postao spreman da još jednom prođe kroz ta
vrata i po poslednji put se obrati zemaljskoj kontroli leta.
Da nam
kaže da je sve u redu i da ćemo od sada moći da nastavimo sami, uprkos kraju
njegove misije među nama.
Da ne zna
kakvo je to mesto gde sada ide, ali da će u svakom slučaju biti zanimljivo.
Da ćemo
moći da nastavimo da ga slušamo dokle god bude imao energije u baterijama da
neumorno emituje na svim frekvencijama poruku svim civilizacijama koje možda
slušaju.
Da ne
treba da tugujemo nad njim, već da slavimo privilegiju što smo mu bili
savremenici.
Da učimo
našu decu onome što je on nas učio. I da naša deca uče tome svoju decu.
Da smo,
kao što to kaže Logan Lerman u „Perks of being a wallflower”, svi mi večni.
Ali, mi znamo
da to nismo.
Za razliku
od vas.
Gospodine
Bouvi.
Stigao si.
Ugasi
motor. Ubaci u brzinu. Povuci ručnu. Ugasi plejer.
Pusti suze
da isteku.
Zaslužio
si.
Zaslužio
je to i Dejvid Bouvi.
Ma gde
sada bio.
FOTO: images.thezooom.com
SLIČNE TEME:
Nakon sto sa m juce preplakao, danas je dan kada ga se secam, prolazim preko njegove umetnosti. Umetnosti kakva treba da bude, umetnost kakva jeste, dostojna takvog naziva. Danasnji dan nisam planirao day placem, ali vas tekst mi je opet naterao size na oci. Hvala vam. Dostojanstven nacin da se oprosti of heroja kakav je on bio. Dejvid Bouvi nije umro, heroji ne odlaze tako.
ОдговориИзбришиHvala na lepim rečima, Dušane. Meni su ovo dani u kojima se smenjuju smeh i suze, a ne sluša mi se ništa drugo sem Bouvija. Ostala muzika mi deluje isprazno i nebitno pored njegove... Pozdrav!
ОдговориИзбришиjedna dama veli da se više ne boji smrti
ОдговориИзбриши