„Mi nismo kao on, ali on
je naš”
Njujork. „Velika jabuka”. Grad
koji nikada ne spava. Centar sveta. Najveći teniski stadion na svetu. „Artur Eš”. 23.000 sedišta. Ne tako
drevan kao Vimbldon, ali plaćeniji od svih grendslemova. U neku ruku, najveći
teniski turnir na svetu. US open.
Novak
Đoković.
Devet „grendslemova”. Dvadeset i četiri „mastersa”. Pedeset i pet titula. I
samo jedan US Open. Iz pet finala.
Sa druge strane, najveći u istoriji. Rodžer Federer. Sedamnaest grendslemova,
četiri US Opena.
Između njih, 41 meč. Jedna pobeda manje za
Srbina.
Do sinoć.
Do još jedne epike. Sudara titana. Tri i
po sata vrhunskog tenisa.
Kažu da je tenis poput gladijatorske borbe. Nemaš pravo na
tajmaut kad ti loše ide. Trener ti je na tribinama. Sam si na terenu. Sam protiv svih. Osim onih koji za tebe navijaju.
Samo što u nedelju veče na ponedeljak
srpski gladijator nije imao nijedan
jedini dlan ili grlo na svojoj strani. Dobro, ne baš nijedan. Bilo je tu
par ljudi u njegovom boksu. Možda pokoji zemljak dovoljno srećan da dođe do
karte za finalni meč sa Federerom. I to je to.
Svi ostali, ali, bukvalno SVI ostali navijali su listom za
Švajcarca. Nikada do sada u istoriji tenisa koji nije Dejvis kup nije se jedan
igrač susretao sa takvom količinom mržnje od strane publike. I to ni manje, ni
više, nego prvi teniser sveta. Čovek
koji suvereno vlada ATP listom već dve i kusur godine. Teniser koji je igrao
finale svakog turnira ove godine na kojem je učestvovao. SVAKO. Srbin koji je razdvojio dvojicu najboljih tenisera u
istoriji i pogurao ih ka penziji. Čovek koji govori nekoliko svetskih jezika, uvek
korektan u izjavama, maksimalno fer plej na terenu, pun uvažavanja za svakog
rivala. A opet tako satanizovan.
Zašto,
pobogu?
Da bismo to shvatili, moramo da se vratimo
na sam početak, na proboj čoveka iz neteniske zemlje u top 3 svetskog tenisa.
Na tom putu je jedan mršavi dečak postao čovek, promenio se i odrastao pred našim očima.
Talenta mu nije nedostajalo, ali da bi
uspeo u sportu koji je skup i privilegija bogatih, morao je mnogo štošta da
doda tom daru za igru preko mrežice. Morao je da radi naporno, da žrtvuje svoj
privatni život. Da trenira po ceo dan, kako telo, tako i um. Tenis je najnaporniji
individualni sport koji postoji.
Možete provesti pet sati na terenu i sve prosuti za par sekundi. U jednom
udarcu. Toliko morate da budete koncentrisani. Stalno i uvek. Bez opuštanja i bez milosti.
Novak Đoković je tokom svoje karijere
popravio svoj prvi servis tako da stane uz rame sa Federerovim. Usavršio je
bekhend paralelu i pretvorio je u ubitačno oružje. Izborio se sa riternom,
popravio čak i slajs i volej. I to ga je guralo napred na ATP listi, punilo
vitrinu sa trofejima.
Ali, daleko veća borba se odigravala u
glavi našeg tenisera. Da bi postao najbolji na svetu, morao je da promeni i
sebe. Da evoluira. Postane
nemilosrdni egocentrik sa nagonom za istrebljenjem svog protivnika. Kao u
starom Rimu, samo bez krvi. Morao je da ojača, da pobedi alergije, prenemaganja
po terenu i da ostane do kraja u areni, po cenu da ne može da se pomeri.
I uradio je i sve to. Sa nekakvom za ove
prostore potpuno nesvojstvenom nemačkom
odlučnošću. Japanskom upornošću. Anglosaksonskom sračunatošću.
Drugim rečima, svime onime što nas kao
narod i ne krasi.
Suzbijao je u sebi Novak Đoković tu južnjačku emotivnost, balkansku melanholiju,
srpski fatalizam. Borio se sa time i izborio se do kraja.
Postao je ubistvena mašina i postao je
najbolji na svetu.
Barem je tako izgledalo do nedelje veče.
Tada, suočen sa nezapamćenim auditorijumom, jedan stari Novak isplivao je na površinu. Onaj koga itekako poznajemo i koga toliko volimo, jer čuči u svakom od nas i utkan
nam je u kosti, ma koliko pogrešan bio.
I kod Đokovića je on duboko usađen,
vaspitanjem i odrastanjem na ovim prostorima. Ta emocija, čista ljudska emocija
se ne može skriti, ma koliko dugo sarađivali sa Nemcima i Slovacima, jer je to
jače od nas. Taj bes kada nam svi zvižde, inat koji izaziva slavljenje naših
grešaka i frustriranost na provokacije između servisa, to je nešto iskonski u
Srba. To nas vraća na primalni nivo.
I baš to je bilo potrebno Novaku da
pregura možda i najteži meč u karijeri. Teži i od onog prethodnog polufinala sa
Federerom na istom mestu i ona dva riterna na meč loptama Švajcarca koji su od
jednog slabašnog dečaka bespovratno napravile muškarca.
I tada, kao i sada, u najvećem srpskom
sportisti svih vremena, proradio je taj uragan emocija koje samo inat može da zavrti. Onaj isti inat što
je u septembru 2011. sledio najvećeg u istoriji za sva vremena, uneo mu nemir u
srce i buku u glavu svaki put kada prekoputa njega bude stajao taj dinarski nos
na štrkljavima ramenima i mršavim nožicama u ružnjikavim „Uniklo” majicama. Taj
inat, taj naš usud koji nas je koštao pola države, miliona izginulih i desetina
pogrešnih odluka, konačno je jednom Srbinu dao krila toliko široka da zauvek
njima utiša 23.000 grla i 46.000 dlanova sa Artura Eša.
Da, zauvek.
Jer već 2016. kada Novak ponovo bude igrao
finale na terenima Flešing Medouza, on više neće čuti razularenu i primitivnu publiku koja vrhunski tenis ne
zaslužuje. U noći između 13. i 14. septembra 2015. godine najveći Srbin našeg
vremena uklopio je i poslednji delić
slagalice koja mu je nedostajala u njegovom savršenom mozaiku.
Te noći
Novak Đoković je najzad ukrotio inat u
sebi, zajahao ga i pripitomio za vijek i vijekova.
To je pokazalo šesnaest spasenih brejk lopti. Desetine
preživljenih polulegalnih „čip end
čardžova”. Stotine ukroćenih najelegantnijih prvih servisa koje je tenis ikada video. To je pokazala i zastrašujuća proslava titule („Ja? Da, ja! JA!”) i smrknuta ceremonija dodele toliko
željenog pehara koja bi neupućenog gledaoca naterala da se pita ko je tu
izgubio, a ko dobio.
Mi znamo ko je dobio. Dobio je Novak
Đoković i ovoga puta do kraja sazreo i odrastao kao čovek.
Od MMA
borca, postao je MMO Srbin. Ne GMO poput Nadala, MMO.
Mentalno
modifikovani.
Neosetljiv
na nepravdu, nedodiriv na mržnju.
Iznad
svakoga i iznad svačega što na njega možete baciti.
Istinski
superioran i najzad u potpunosti savršen.
Dosta je bilo dodvoravanja
publici, politički korektnih zahvalnica na svetskim jezicima. Nema više šlemova
sa logom 11. septembra, neiskrenih reči da će se sa radošću vraćati pred
publiku na Artur Ešu.
Jer on to neće.
Vraćaće se na najveći teniski stadion na
svetu da i tu stvara istoriju „belog sporta” i gazi redom najveće u istoriji
dok i sam to ne postane. Pošteno, fer i korektno, ali surovo i nemilosrdno.
Jer istorija samo takve pamti i sada je
došao red i na njega da je malo piše i prepiše.
Sam.
Samcit.
Borac.
Heroj.
Heroj koji
je preko potreban svetskom tenisu, ali ga svetski tenis trenutno ne zaslužuje.
Heroj čiji
će značaj svetski tenis shvatiti tek kada se bude povukao u penziju.
I zato će mu do tada zviždati, provocirati, vređati ga.
Jer on to može da izdrži.
Jer on zapravo i nije heroj.
On je teniski gigant iz senke.
Jedan od najvećih ikada.
I zato će mu do tada zviždati, provocirati, vređati ga.
Jer on to može da izdrži.
Jer on zapravo i nije heroj.
On je teniski gigant iz senke.
Jedan od najvećih ikada.
Mračni vitez svetskog tenisa.
FOTO: Getty images
TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE
Генијалан текст и ретко погођена суштина. Било би ми драго и надам се да га је и Новак прочитао.
ОдговориИзбришиI ja se nadam :) Hvala i pozz!
ОдговориИзбриши