HVALA, GOSPODINE BELI

FOTO: a.fssta.com

Zaboravite „bregzit”, batalite Trampa i Siriju. Pitanje svih pitanja u proteklih 6 meseci u Srbalja je:

Šta se, kog đavola, dešava sa Novakom Đokovićem?

Da nešto nije u redu nakon neverovatnog niza krunisanog osvajanjem Rolan Garosa u maju, nije. Najbolji srpski sportista svih vremena na terenu deluje odsutno i nema onog karakterističnog žara u očima. Sama igra jeste slabija od onog nenormalnog samonametnutog nivoa, ali pad forme i jeste nešto što se dalo očekivati. I tako smeten i pomalo „zarđao” od povreda i pauzi, relativno lako je došao do finala US Opena i završnog Mastersa u Londonu. Tamo je izgubio od, u tom trenutku, realno boljih tenisera, a samim tim se odrekao i prvog mesta na ATP listi na kraju godine.

Za većinu teniskog sveta, radost. Za većinu Srba, nacionalna tragedija. I dok je sladostrašće bele teniske elite predvođene prosečnim teniserom i još prosečnijim novinarem Vilanderom razumljivo i očekivano usled dolaska na tron nekih marketinški i nacionalno podobnijih igrača, lavina trijumfalizma hejta prema Novaku u Srbiji premda očekivana, i dalje ostaje potpuno nedokučiva.

Čovek više nije najbolji na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je drugi na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je u padu forme i taj čovek možda nikada više neće biti isti onaj igrač koji je dominirao decenijom najjače konkurencije u istoriji tenisa. Taj čovek će se možda koliko sutra povući iz tenisa, bez da i statistički postane najbolji igrač svih vremena.

I dok ovakve crne misli ophrvavaju srpske umove, retko ko se usuđuje da pita naizgled veoma jednostavno pitanje.

Pa šta?

Pa šta ako je u padu forme?

Pa šta ako su ga Vavrinka i Marej dobili u dva bitna meča?

Pa šta ako više nije prvi?

Da budemo još brutalniji:

Pa šta ako je kraj?

Taj kraj je morao jednom doći. Niko i ništa ne traje večno. Novak traje već čitavu deceniju i kusur. Duže od Borga i Nadala, od tog istog Mareja koji je do pre 6 meseci služio kao moneta za potkusurivanje prvoj trojci. Trajao je u najjačem tenisu kojeg ćemo za naših života gledati. Za to vreme uzeo više Grend slemova, Mastersa i turnira od dvojice najupešnijih u istoriji, preokrenuvši lični skor sa obojicom u svoju korist. Osvojio sva četiri Grend slema i nanizao ih zaredom. Na mnogim Mastersima postao najuspešniji teniser svih vremena, baš kao i na Australijan openu. Nekoliko godina proveo na prvom mestu, osvojio skoro sve turnire na kojima je ikada učestvovao.

Sa druge strane, posle uzetog Dejvis kupa, nije doneo Srbiji i zlato sa Olimpijade, a pretrpeo je neke teške i bolne poraze, i to mahom sa ljudima koji se ne prezivaju Federer i Nadal. Stao na cifri od 12 grend slemova i 200 i kusur nedelja na prvom mestu ATP liste. Dogurao „samo” do drugog ili trećeg mesta na svim relevantnim statističkim listama.

Drugim rečima, nije i formalno postao najbolji u istoriji i to baš u trenutku kada se činilo da ga niko i ništa ne mogu zaustaviti. I ne samo to, pao je sa svog trona brže i naglije nego što smo to mogli i da zamislimo. Nije postao večan i nije pokazao čitavom svetskom teniskom svetu ko je i šta je i odakle je do kraja. Ta večita crna ovca svetskog tenisa, to naše ružno crno pače prekratko je u našim očima bilo predivni beli labud pre leta na jug.

Nešto poput najčešće zamerke na jedan od kamena temeljaca popularne kulture poslednje decenije, američkoj TV seriji „Brejking bed”. Ta neverovatna priča o još jednom autsajderu, terminalno bolesnom profesoru hemije bez posla koji počinje da se probija u svetu proizvodnje i trgovine drogom na prečac stvorila je relativno malobrojnu, ali fanatično odanu publiku koja ju je proglasila najboljom serijom ikada. I za razliku od većine višegodišnjih programa, imala je konstantno uzlaznu putanju od samog svog kraja, koji se međutim znao od samog početka i od kog nije bilo bežanja. Taj vrhunac glavnog lika, Voltera Vajta, bio je sladak, ali i kratak, a pad nagao i surov. Taj autsajder, taj antiheroj u fenomenalnom tumačenju Brajana Krenstona koji je na čistu genijalnost pobedio sve zastrašujuće i hiperinteligentne protivnike iz meksičkog kartela (ko je rekao Rodžer i Rafa?), na kraju je doživeo da ga savladaju lokalne primitivne siledžije (kahm, Endi?), a porodica izda i ostavi sasvim samog. Kraj jeste vesternovski, pošten i čist, ali nakon svega doživljenog u šest dugih sezona deluje kao svojvrstan antiklimaks.

Zbog toga, a i zbog činjenice da je sama tema previše za dobar deo gledališta, „Brejking bed” nije po oceni najbolja serija svih vremena. Treća je po redu, iza „Braće po oružju” i još uvek aktuelne „Igre prestola”. Nešto poput Novaka, koji će, kako sada stoje stvari, ostati zauvek da gleda u leđa Federeru i Nadalu.

Federeru, tako neodoljivom kao „Igre prestola”, tako dominantnom u prvim sezonama, napakovanim obrtima i brutalnim scenama. Federeru, tako razblaženom i neutralizovanom po pojavi prve prave konkurencije, tako zalutalom i običnom u igri/scenariju poznijih godina. Federeru, koji će se, poput Martinovih knjiga završiti u nečemu sasvim banalnom i očekivanom.

Nadalu, žestokom, zanatskom fizikalcu, koji je trajao jednu metaforičku mini-sezonu, baš kao i televizijski život američke čete predvođene sjajnim Dejmijenom Luisom u „Braći po oružju”. Muškoj seriji, pandanu muškom tenisu, borbi, znoju i krvi prolivenoj od Normandije do Berlina. Od Rolan Garosa do Rolan Garosa.

Da, takvima će Novakov Volter Vajt gledati u leđa. Za nijansu, komicu, ali će gledati. Baš kao što će iza te tri serije/tenisera zjapiti velika rupa, koju će samo donekle popunjavati sjajna „Žica”, koja je ipak čedo nekih drugih vremena, baš kao što je i Sampras deo neke druge, prošle ere „belog” sporta.

Baš kao što će i sve ostale aktuelne serije maštati da budu kao ove gore pobrojane, uključujući tu i „Pravog detektiva” Mareja, samoproglašenog kvaliteta kojem manjka osnovnih elemenata scenarija/igre, pa i onog suštinskog, zabave.

Ono u čemu Brejking bed i Volter Beli (White) nikada nisu oskudevali. Jer, i pored svih uspona i padova, oni su ostajali neodoljivo interesantni i ubitačno kvalitetni. Iako fanovi širom sveta ne odustaju od nade da će nekim čudom sedma sezona ipak nekada nekako biti snimljena, šanse za to nisu velike. Kraj je u seriji Vinsa Giligena bio i prošao i vreme se ne može vratiti unazad.

Isto je i sa našom teniskom bajkom.

Ako već nije došao, kraj će doći uskoro. I treba da dođe. Jer, kad dođe, biće to završetak jednog neverovatnog puta koji smo sa Noletom prošli za sve ove godine.

Puta koji ne bih menjao ni za deset Marejevih životnih priča, niti za tri Federerove.

Hvala ti za sve, Novače Đokoviću.

Gospodine Beli.

SLIČNE TEME:

TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE

MRAČNI VITEZ SVETSKOG TENISA

„Mi nismo kao on, ali on je naš”

Njujork. „Velika jabuka”. Grad koji nikada ne spava. Centar sveta. Najveći teniski stadion na svetu. „Artur Eš”. 23.000 sedišta. Ne tako drevan kao Vimbldon, ali plaćeniji od svih grendslemova. U neku ruku, najveći teniski turnir na svetu. US open.

Novak Đoković. Devet „grendslemova”. Dvadeset i četiri „mastersa”. Pedeset i pet titula. I samo jedan US Open. Iz pet finala.

Sa druge strane, najveći u istoriji. Rodžer Federer. Sedamnaest grendslemova, četiri US Opena.

Između njih, 41 meč. Jedna pobeda manje za Srbina.

Do sinoć.

Do još jedne epike. Sudara titana. Tri i po sata vrhunskog tenisa.

Kažu da je tenis poput gladijatorske borbe. Nemaš pravo na tajmaut kad ti loše ide. Trener ti je na tribinama. Sam si na terenu. Sam protiv svih. Osim onih koji za tebe navijaju.

Samo što u nedelju veče na ponedeljak srpski gladijator nije imao nijedan jedini dlan ili grlo na svojoj strani. Dobro, ne baš nijedan. Bilo je tu par ljudi u njegovom boksu. Možda pokoji zemljak dovoljno srećan da dođe do karte za finalni meč sa Federerom. I to je to.

Svi ostali, ali, bukvalno SVI ostali navijali su listom za Švajcarca. Nikada do sada u istoriji tenisa koji nije Dejvis kup nije se jedan igrač susretao sa takvom količinom mržnje od strane publike. I to ni manje, ni više, nego prvi teniser sveta. Čovek koji suvereno vlada ATP listom već dve i kusur godine. Teniser koji je igrao finale svakog turnira ove godine na kojem je učestvovao. SVAKO. Srbin koji je razdvojio dvojicu najboljih tenisera u istoriji i pogurao ih ka penziji. Čovek koji govori nekoliko svetskih jezika, uvek korektan u izjavama, maksimalno fer plej na terenu, pun uvažavanja za svakog rivala. A opet tako satanizovan.

Zašto, pobogu?

Da bismo to shvatili, moramo da se vratimo na sam početak, na proboj čoveka iz neteniske zemlje u top 3 svetskog tenisa. Na tom putu je jedan mršavi dečak postao čovek, promenio se i odrastao pred našim očima.

Talenta mu nije nedostajalo, ali da bi uspeo u sportu koji je skup i privilegija bogatih, morao je mnogo štošta da doda tom daru za igru preko mrežice. Morao je da radi naporno, da žrtvuje svoj privatni život. Da trenira po ceo dan, kako telo, tako i um. Tenis je najnaporniji individualni sport koji postoji. Možete provesti pet sati na terenu i sve prosuti za par sekundi. U jednom udarcu. Toliko morate da budete koncentrisani. Stalno i uvek. Bez opuštanja i bez milosti.

Novak Đoković je tokom svoje karijere popravio svoj prvi servis tako da stane uz rame sa Federerovim. Usavršio je bekhend paralelu i pretvorio je u ubitačno oružje. Izborio se sa riternom, popravio čak i slajs i volej. I to ga je guralo napred na ATP listi, punilo vitrinu sa trofejima.

Ali, daleko veća borba se odigravala u glavi našeg tenisera. Da bi postao najbolji na svetu, morao je da promeni i sebe. Da evoluira. Postane nemilosrdni egocentrik sa nagonom za istrebljenjem svog protivnika. Kao u starom Rimu, samo bez krvi. Morao je da ojača, da pobedi alergije, prenemaganja po terenu i da ostane do kraja u areni, po cenu da ne može da se pomeri.

I uradio je i sve to. Sa nekakvom za ove prostore potpuno nesvojstvenom nemačkom odlučnošću. Japanskom upornošću. Anglosaksonskom sračunatošću.

Drugim rečima, svime onime što nas kao narod i ne krasi.

Suzbijao je u sebi Novak Đoković tu južnjačku emotivnost, balkansku melanholiju, srpski fatalizam. Borio se sa time i izborio se do kraja.

Postao je ubistvena mašina i postao je najbolji na svetu.

Barem je tako izgledalo do nedelje veče. Tada, suočen sa nezapamćenim auditorijumom, jedan stari Novak isplivao je na površinu. Onaj koga itekako poznajemo i koga toliko volimo, jer čuči u svakom od nas i utkan nam je u kosti, ma koliko pogrešan bio.

I kod Đokovića je on duboko usađen, vaspitanjem i odrastanjem na ovim prostorima. Ta emocija, čista ljudska emocija se ne može skriti, ma koliko dugo sarađivali sa Nemcima i Slovacima, jer je to jače od nas. Taj bes kada nam svi zvižde, inat koji izaziva slavljenje naših grešaka i frustriranost na provokacije između servisa, to je nešto iskonski u Srba. To nas vraća na primalni nivo.

I baš to je bilo potrebno Novaku da pregura možda i najteži meč u karijeri. Teži i od onog prethodnog polufinala sa Federerom na istom mestu i ona dva riterna na meč loptama Švajcarca koji su od jednog slabašnog dečaka bespovratno napravile muškarca.

I tada, kao i sada, u najvećem srpskom sportisti svih vremena, proradio je taj uragan emocija koje samo inat može da zavrti. Onaj isti inat što je u septembru 2011. sledio najvećeg u istoriji za sva vremena, uneo mu nemir u srce i buku u glavu svaki put kada prekoputa njega bude stajao taj dinarski nos na štrkljavima ramenima i mršavim nožicama u ružnjikavim „Uniklo” majicama. Taj inat, taj naš usud koji nas je koštao pola države, miliona izginulih i desetina pogrešnih odluka, konačno je jednom Srbinu dao krila toliko široka da zauvek njima utiša 23.000 grla i 46.000 dlanova sa Artura Eša.

Da, zauvek.

Jer već 2016. kada Novak ponovo bude igrao finale na terenima Flešing Medouza, on više neće čuti razularenu i primitivnu publiku koja vrhunski tenis ne zaslužuje. U noći između 13. i 14. septembra 2015. godine najveći Srbin našeg vremena uklopio je i poslednji delić slagalice koja mu je nedostajala u njegovom savršenom mozaiku.

Te noći Novak Đoković je najzad ukrotio inat u sebi, zajahao ga i pripitomio za vijek i vijekova.

To je pokazalo šesnaest spasenih brejk lopti. Desetine preživljenih polulegalnih „čip end čardžova”. Stotine ukroćenih najelegantnijih prvih servisa koje je tenis ikada video. To je pokazala i zastrašujuća proslava titule („Ja? Da, ja! JA!”) i smrknuta ceremonija dodele toliko željenog pehara koja bi neupućenog gledaoca naterala da se pita ko je tu izgubio, a ko dobio.

Mi znamo ko je dobio. Dobio je Novak Đoković i ovoga puta do kraja sazreo i odrastao kao čovek.

Od MMA borca, postao je MMO Srbin. Ne GMO poput Nadala, MMO.

Mentalno modifikovani.

Neosetljiv na nepravdu, nedodiriv na mržnju.

Iznad svakoga i iznad svačega što na njega možete baciti.

Istinski superioran i najzad u potpunosti savršen.

Dosta je bilo dodvoravanja publici, politički korektnih zahvalnica na svetskim jezicima. Nema više šlemova sa logom 11. septembra, neiskrenih reči da će se sa radošću vraćati pred publiku na Artur Ešu.

Jer on to neće.

Vraćaće se na najveći teniski stadion na svetu da i tu stvara istoriju „belog sporta” i gazi redom najveće u istoriji dok i sam to ne postane. Pošteno, fer i korektno, ali surovo i nemilosrdno.

Jer istorija samo takve pamti i sada je došao red i na njega da je malo piše i prepiše.

Sam.

Samcit.

Borac.

Heroj.

Heroj koji je preko potreban svetskom tenisu, ali ga svetski tenis trenutno ne zaslužuje.

Heroj čiji će značaj svetski tenis shvatiti tek kada se bude povukao u penziju.

I zato će mu do tada zviždati, provocirati, vređati ga.

Jer on to može da izdrži.

Jer on zapravo i nije heroj.

On je teniski gigant iz senke.

Jedan od najvećih ikada.

Mračni vitez svetskog tenisa.

FOTO: Getty images

SLIČNE TEME:
TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE

TREĆA DIMENZIJA SPORTA

Otvoreno pismo Novaku Đokoviću

FOTO: mondo.rs

Dragi Novače,

Pišem ti po prvi put u nadi da ovo pismo neće završiti u kanti za otpatke. Da na početku odmah razjasnim: Ja nisam tinejdžer/ka sklon/a idolopoklonstvu, niti jedan od ljudi koji ti se divi samo zbog tvojih sportskih uspeha. Ne. Ja sam jedan potpuno obični porodični čovek u srednjim godinama, Srbin koji živi u Srbiji, sa profesijom potpuno različitom od tvoje. Čak sebe ne mogu ubrojiti ni u preterano velikog fana sporta kojim se baviš. Trenirao sam ga malo kao klinac i uvek mi je bio daleko zanimljiviji za igranje nego za gledanje.

Do tvoje pojave.

Priznajem, kao i većinu Srba, moje interesovanje za „beli sport” počinje da raste sa tvojim usponom na ATP listi. Ti si bio razlog da dolazim bunovan na posao kada igraš završnice Australije i US opena, da do najmanjih pojedinosti upoznajem pravila i skrivene segmente taktike tvog zanimanja. Najtežeg sporta.

Da, najtežeg.

Jer šta god hejteri pričali, od tenisa nema zahtevnijeg individualnog sporta. Gladijatorske borbe jedan na jedan su sa razvojem civilizacije prerasle u ono što je najveći deo svakog tvog radnog dana. Koloseumi su istina udobniji, bezbedniji i pregledniji, podloga je malkice bolja i nema krvi.  Ali zato ima borbe do istrebljenja. U tvom slučaju, psihičkog. A to istrebljenje može trajati teoretski trajati u nedogled, baš kao što se može desiti u roku od bukvalno nekoliko minuta nečijeg naleta inspiracije ili pada onog koji ti je prekoputa mreže. O potrebnim parama, sponzorima i infrastrukturnim zahtevima za jednu prosečnu karijeru top 50 igrača da i ne govorim.

E, baš u tom sportu si ti rešio da budeš najbolji na svetu. I to si, nakon mnogo muke i senke koju su bacala dva najveća gladijatora u njegovoj istoriji, najzad uspeo da uradiš. Poosvajao si skoro sve turnire na kojima si učestvovao, zgrabio Dejvis kup, doneo medalju sa Olimpijade kući. Na tom putu si prošao svašta i sakupio brojne simpatije, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Na tom putu si i mene zaintrigirao za svoj sport i karijeru. I više od toga.

Za ovih 6-7 godina tvoje dominacije, retko da sam propustio neki tvoj meč. Ukoliko bi se to i desilo, bila je to posledica putovanja i odsustva prisustva televizora. Tako je bilo sve do prošle nedelje, kada sam doneo odluku da ne odgledam tvoju završnicu najvećeg dragulja koji ti u tvojoj blistavoj teniskoj kruni nedostaje.

Ne, nisam pogledao nijedan meč na Rolan Garosu 2015.

Zašto, pitaš se?

I ja sam se isto to pitanje pitao dok sam se vraćao kući nakon tvog poraza od Stena Vavrinke i velike, možda do sada i najveće prilike u tvojoj karijeri da i statistički postaneš jedan od osmorice veličanstvenih koji su harali svim teniskim podlogama na koje su kročili.

Sigurno je to bilo delimično zbog toga što si nam u ovih 7-8 godina od kako te pratimo pokidao dosta živaca, donoseći na svaku epsku pobedu i po jedan bolni poraz. Ali, stres nije mogao biti ključni razlog zašto sam preskočio možda i tri najvažnija meča u tvojoj dosadašnjoj karijeri.

Nešto drugo je bilo u pitanju.

Srbiji kao naciji i nama kao svojim navijačima si se odavno odužio, ako je za to uopšte bilo potrebe obzirom na tvoj životni put. Sport u kome nikada nismo imali ništa, u kome nemamo tradiciju ni čestita teniska terena, ti si postao vladar u njegovoj najtežoj i najzahtevnijoj eri tokom stogodišnje istorije prebacivanja žute loptice preko mrežice. Ja, kao tvoj verni navijač od tebe odavno ne tražim više ništa. Dao si nam toliko toga, da ti se kao (sportska) nacija ne možemo i ne smemo tražiti bilo šta. Da se sutra povučeš, pošalješ sve u majčinu i odeš na Jamajku da gajiš đecu, ne bismo ništa prigovorili. Naprotiv, bili bismo zadovoljni zato što smo bili tvoji savremenici.

Pa, šta je onda u pitanju?

Kako si uspeo da me dovedeš u stanje da ne mogu da odgledam nečiji meč? Ja koji sam generacija koja se živo seća Zvezdinog Barija, košarkaške Atine, zlata koje su na kilo donosili i srpski vaterpolisti i odbojkaši. Sve sam njih bodrio, radovao se i tugovao sa njima svima. Kao i tebe do četvrtfinala pariske šljake, kada jednostavno više to nisam mogao.

I onda mi je sinulo. I sinulo mi je dok sam cepao vrhunsku punjenu pljesku od dvesta dindži na kraju tvog i mog grada, slušajući ljude kako komentarišu tvoj meč sa Stenom.

Ti obični ljudi, tvoji navijači, prosečni Srbi, uvek tako neumereni u zahtevima od ljudi koji ih prezentuju po belom svetu nisu po našem starom, dobrom običaju opleli po tebi, tvojoj labilnoj psihi i kompleksu ključnih mečeva. Nisu pričali ni o prokletstvima, kletvama i crnoj sudbini, kako mi znamo dobro da mračimo. Nisu bili ni besni, ni razočarani, ni ljuti.

Tim ljudima, tvojim navijačima, prosečnim Srbima, bilo je istinski i iskreno KRIVO zbog tvog poraza. Ne zbog srpskog tenisa koji postoji sad, pa ko zna kad, ni zbog našeg sporta uopšte. Nisu se razbacivali onim kako će jedan Srbin iz male Srbije da pokori ceo svet i pokaže bogatim Švajcarcima svoga Boga.

Naprotiv.

Oni su žalili zbog tebe lično i tvoje velike želje da u životu ostvariš svoje snove. Nikada pre tebe jedan srpski sportista nije se tako uvukao u srpske domove i živote kao što si ti to učinio. Bez da smo toga postali svesni, postao si pridruženi član naše svakodnevnice. Zbog tebe smo počeli da se nerviramo kao da neko naš najrođeniji rilja po prašini, kliza po travi i odapinje loptice po betonima širom sveta.

Po prvi put od kako ja pratim sport, a to je bezmalo tri decenije, jedan sportista uspeo je da veže čitavu naciju za svoje snove i želje. To je možda totalno pogrešno i izvitopereno, ali mi smo ti takvi.

Mi svi želimo kao narod da ti postaneš jedan od šačice teniskih besmrtnika. Da postaneš kompletan i osvojiš sve što želiš, a već nisi. Tvoji snovi postali su i naši snovi i zato im se toliko radujemo kada ostvaruješ jedan po jedan od njih i zato toliko tugujemo kada staneš nadomak njih. 

Sport za nas više nije sport, nego jedan čovek.

TI.

Zato nisam mogao da gledam ovogodišnji spektakl koji si nam po ko zna koji put priredio u ilovači Šartrijea. Ne zato što nisam verovao u tebe, nego nisam mogao da podnesem da opet staneš nadomak njega. Ali, ti si stao. I ja sam, kao i moji sugrađani bio zbog toga tužan. A kada sam još video i tvoju reakciju nakon ovacija prema tebi poslovično uzdržane pariske publike, bilo mi je još više krivo. Veruj mi da nema čoveka u Srbiji koji u tom trenutku nije pustio suzu u sebi, barem onu metaforičnu. A to nikada nismo uradili ni za jednog precenjenog fudbalera, poslovično pouzdanog vaterpolistu, tihog odbojkaša ili nestalnog košarkaša, čineći verovatno pritom i veliku nepravdu prema svima njima.

Sa druge strane, ti si otišao dalje od bilo kog od gore pobrojanih sportskih heroja koji su nas radovali u ovim teškim godinama, nudeći nam nadu da i autsajderi mogu uspeti u svetu ako su dovoljno vredni, pošteni i iskreni u ljubavi prema tome čime se bave, pritom nas vezavši za svoju karijeru čvršće i jače nego iko ikada pre.

Siguran sam da si za života dobio mnogo pisama političara i ulizica o tome kako „nisi ni svestan svog uticaja na živote ljudi” u tvojoj rodnoj grudi. U svom bestidnom dodvoravanju, time su izrekli i jednu veliku istinu.

Ti i nisi svestan uticaja koji na nas imaš, njegovog intenziteta i dubine do koje on seže. Pritom tu ne pričam o klincima koje si zaludeo tenisom, sportom i sportskim načinom života, kao ni o tome da je jedna mala nacija naučila pravila jednog sporta, otkrivši pritom njegovu bogatu i trofejnu istoriju i pojedince.

Srbi i Srbija rasli su sa tobom i nastavljaju da rastu kako se ti budeš razvijao. Baš kao što si i ti početkom karijere bio nervozan, neretko isfrustriran, na momente slab i kolebljiv, to smo bili i mi. Tražili smo izgovore, mrzeli tvoje protivnike, proklinjali sreću, kanališući nagomilanu svakodnevnu frustraciju u tvoja zaletanja na svaki bogovetni turnir na kojem si učestvovao. Bivali smo nerealni, grandomanski u zahtevima, neumereni kako u radovanju, tako i u tuzi.

Sa tvojim sazrevanjem na terenu i pored njega, i Srbi kao navijačka nacija su se smirivali i vraćali u realnost. Iako većina tvojih navijača nije toga svesna, uz tebe smo postali realniji i prizemniji, barem u tom malom segmentu života zvanom sport. Žderači punjene pljeke na kraju grada nisu juče pljuvali Vavrinku, već su smireno i staloženo konstatovali da je čovek bio bolji od tebe, odigravši verovatno pritom meč karijere.

Ti, večito netolerantni Srbi, pljuvači i hejteri, prigrlili su, bez da su to i znali, poštenje i ferplej kojima se ti ističeš među svojim kolegama i osvajaš srca teniskih fanova i van ovih naših granica. Ko zna, možda će za jednog dana,neka od naše dece ili unuka, zapravo shvatiti da se u životu mora biti fanatično dosledan i uporan, vredan, radan i pošten da bi postali najbolji na svetu u tome čime će se baviti. 

Ne znam da li sve znaš ili osećaš, ali smatram da treba to znaš i osečaš i zato i ovo pismo za koje se nadam da će naći svoj put do tebe i pored svih obaveza.

Zbog svega gore pobrojanog, ja imam samo jednu poruku za tebe nakon bolnog poraza u nedeljnom finalu.

Želim ti da osvojiš taj Rolan Garos, taj Sinsinati i taj Rio. Zaslužio si to i ja verujem da ćeš ti to uraditi.

Ne zbog statistike.

Ne zbog istorije.

Ne zbog nas.

Zbog sebe.

Živ bio.

Tvoj verni navijač.

P.S. Ne zameri mi ako preskočim i RG 2016 :)


SLIČNE TEME:
ZASLEPLJENOST
(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE 

ZASLEPLJENOST

O fascinantnom fenomenu „novakomrštva” u pojedinih Srba

„Ne mogu više ni frižider da otvorim, a da ne vidim Novaka”.

„Dosta mi je njegove porodice”.

„Previše se glupira na terenu i van njega”.

„On je neiskren, folirant i manipulator”.

„Ako je toliki patriota, zašto ne plaća porez u Srbiji”.

„Ima Srbija i drugih sportista sem njega”.

Ove reči ne izgovaraju ni Rafael Nadal, ni Endi Marej, pa čak ni Noletu tradicionalno nenaklonjeni Rodžer Federer. Ne. Ove reči stižu svakodnevno sa mnogo bližih merdiijana. Srpskih.

Da. Ovo o svetskom broju 1 muškog tenisa misli nemali broj naših zemljaka. I to onih obrazovanih, dovoljno pismenih da koriste internet.

Zašto?

Umesto nekih tipskih odgovora poput ljubomore/pakosti/zavisti i nemanja sopstvenog života, smatram da ovom fascinantnom fenomenu „novakomrštva” treba posvetiti više prostora i vremena. I to taksativno.

1)      „Ne mogu više ni frižider da otvorim, a da ne vidim Novaka”.

Novak Đoković je svetska sportska mega-zvezda. Jedna od 10 najvećih na svetu. Ne u zemlji, Ne u Evropi. NA SVETU. To znači da ima milione fanova širom sveta i da se sve vodeće svetske TV kuće i voditelji otimaju o delić intervjua sa njim. To znači da on ne može slobodno da šeta ulicama Njujorka, Londona, Tokija i Melburna, bez toga da ga presreće armija obožavatelja i znatiželjnika.

Mi Novakove popularnosti u svetu nismo svesni, a pogotovo nismo svesni nesrazmere sa popularnošću u Srbiji. Njegova zastupljenost u sprskim medijima je smešna u odnosu na svetske. Osim ako pod svetskim medijima ne smatrate naše tabloidne lešinare. A ako čitate „žutu” štampu, ne možete i ne smete da se žalite, jer zaslužujete sve imbecilne detalje njegove svadbe, kao što ste zasluživali i sve detalje jedne ranije „svadbe veka”, malo južnije, sa sve srpskim vojnim uniformama, puškama i svinjskim glavama. A kapiram da vam je i ta svadba ipak bila više prirasla srcu i vašim korenima od jednog realno poprilično neekstravagantnog venčanja svetskog broja 1 muškog tenisa i njegove trudne verenice.

2)      „Dosta mi je njegove porodice”.

Čovek u životu ne može da bira samo dve stvari. Gde se rodio i porodicu koja ga je napravila. Samim tim, to nije mogao ni Novak. Kao i svaka, i njegova porodica je daleko od savršene. Razlika je u tome što su njegovi roditelji, braća i familija napravili svetskog šampiona, jednog od najboljih tenisera svih vremena i najboljeg srpskog sportistu svih vremena i učinili su to sami, u najgore vreme za Srbiju, u Srbiji.

A šta su moja i vaše porodice za to vreme uradile?

3)      „Previše se glupira na terenu i van njega”.

Novak je šoumen, čovek rođen da igra veliki tenis, ali i da se pritom dobro provodi, zabavljajući i ljude oko sebe. Upravo to ga čini mega-popularnim i drugačijim od npr. Rafe i Fedeksa. Svaka era je imala po jednog takvog tenisera. Pomenimo samo Mekenroa koji, gle čuda, obožava Noleta i Agasija, koga i dan-danas većina Amerikanaca smatra za najpopularnijeg tenisera ikada. Ne velikog šampiona Samprasa, već luckastog polu-Grka u pocepanim bermudama, farbane kose, sa sve minđušama i drečavim majicama. U poređenju sa obojicom, Novak je šarmantni engleski batler sa pristojnim smislom za humor.

4)      „On je folirant i manipulator”.

Kada je prenemaganje na terenu u pitanju, slažem da je Nole do 2011. bio sklon vrlo otužnim predajama mečeva. Rešavanjem određenih zdravstvenih problema, to je nestalo kao rukom odneseno. Sada ostaje na terenu do kraja, čak iako u tajmautima povraća ili ne može da podigne ruku ili istegne nogu.

Iskrenost u odnosu na rivale nikada neće i ne može biti ispitana do kraja. Ja Novaka ne poznajem i nisam sa njim u svlačionicama nakon njegovih pobeda ili poraza. Ono što znam je ono što vidim. Vidim čoveka koji uvek pohvali protivnika i posveti njemu veći deo pres-konferencije ili govora posle meča, čak iako pre toga rida od sreće što je po drugi put prigrlio vimbldonski pehar. Vidim čoveka koji sporne sudijske situacije neretko prepušta protivniku, iako to možda znači gubitak tog jednog dragocenog prelomnog poena koji može odrediti sudbinu čitavog meča. Čujem mladića koji nikada nijednom svojom izjavom nije omalovažio nijednog svog protivnika u intervjuima, iako su se neki od njih na njega neretko ostrvljivali. Vidim šampiona koji se ne uznosi u pobedi, a ne unižava u porazu.

5)      „Novak je kvazipatriota i samo gleda kako nešto da ućari od Srbije”.

Novak Đoković nema nijedan jedini razlog da uopšte bude patriota. Srbija njemu i njegovoj porodici nije dala aposlutno NIŠTA. Ni stipendiju, ni krov nad glavom, a da ne govorim o nekakvim uslovima za treniranje i profesionalni razvoj. Osim ako naravno tu ne računamo sankcije, ratove i bombe. Tamo negde preko dobio je terene, rekete, smeštaj i trenere. Dakle, imao je sve razloge ovog sveta da se okrene i Srbiju više nikada i nigde ne pomene. Pa ipak, on to neumorno čini. Spominje je, reklamira potpuno besplatno i menja sliku široke svetske javnosti o njoj nakon katastrofalnog imidža brižljivo stvaranog dvadeset godina. To vam može potvrditi svaki stranac kojeg pitate o našoj zemlji, ako strance poznajete i u inostranstvo putujete.

Što se tiče vaćarenja Srbije, ne sporim primer teniskog centra „25. maj”. Srpska država uspela je da spreči potencijalno mutnu radnju sa tim teniskim zemljištem. Bravo za Srbiju!

6)      „Ako je toliki patriota, zašto ne plaća porez u Srbiji”.

Ah, pitanje svih pitanja. Zašto i nama ne da neke pare? Zašto ih ne vrati u Srbiju? Zašto je prijavljen u Monaku?

Odgovor ne može biti jednostavniji.

Porez se plaća tamo gde se zarađuje plata. Novak svoju platu ne zarađuje u Srbiji i ne živi u Srbiji. Takođe, za razliku od domaćih tajkuna koji su izvukli MILIJARDE preko of-šor računa, on svoje prihode plaća tamo gde je prijavljen.

Ali to nije bitno. Bitno je gde Novak plaća porez. Treba da ga plaća Srbiji. Srpskim političarima, koji će ga nesebično proslediti do naših računa, kao što su to i radili proteklih 20–70 godina.

Novak vraća Srbiji pare kroz donacije, bespovratne, beskamatne. Donira milione svog i novca drugih bogatih ljudi koje animira za probleme Srbije. Daje ih u vrtiće.

Ali ni to nije dovoljno. Novak mora da plati još, ne bi li pokazao i dokazao da je istinski patriJota. Za razliku od nas, koji se ubismo da redovno plaćamo poreze na imovinu, dajemo svima fiskalne isečke i prijavljujemo naše zaposlene. Samo Đokovića da ulovimo i rešismo probleme srpskog budžetskog deficita.

7)      „Ima Srbija i drugih sportista sem njega”.

Ima. Hvala bogu, ima ih dosta. I imaće ih još mnogo. I volimo ih. I možemo da ih pratimo i dajemo im pažnju ako to želimo. Ali mi to ne želimo. Nas ne zanimaju vaterpolisti, odbojkaši, veslači, strelci, atletičari. Ne. Nas zanima fudbal, eventualno košarka. A ako biram između seoskog fudbala, kancerogene košarke i Novaka, ja dilemu nemam. Biram Novaka.

8)      „Ti si zaslepljen Novakom”.

Jesam, priznajem. Zaslepljen sam Novakom Đokovićem. Ne Novakom šampionom, ne Novakom zabavljačem, ne Novakom humanistom. Ne, zaslepljen sam Novakom kao simbolom. Simbolom uspeha autsajdera, koji se sam sa porodicom izborio za tron u nečemu o čemu ni pre ni posle njega nismo i nećemo imati pojma. U tenisu. Belom sportu. Bogataškom sportu. Zaslepljen sam Srbinom koji se ne stidi da da tim uštirkanim belim kragnama kaže ko je, šta je i odakle je. I da to uradi na pet svetskih jezika. Sa osmehom na licu i uz neizbežni geg. Dok pobeđuje najbolje gladijatore svih vremena, u inat arijevskoj publici pored terena, koja ne voli uljeze. U inat pakosnicima pored TV i kompjuterskih ekrana. U inat svima. I baš zbog toga verujem u njega i navijam za njega više nego kad igra Zvezda. Nerviram se zbog njega kao da je na njegovom mestu moj rođeni brat.

Jeste, zaslepljen sam.

Mogao sam i gore da prođem. Mogao sam da kliknem na rubriku „Estrada”. Verovatno bi mi bilo lakše, a i manje bih vas nervirao. Ali, šta ću kad volim hendikep mečeve. Kao i Novak.


SLIČNE TEME:
(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE

(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE

Polufinale „Ju-Es Opena” 2011. protiv Federera.

Polufinale „Australijen Opena” 2012. protiv Mareja.

Finale „Australijen Opena” 2012. protiv Nadala.

Finale „Ju-Es Opena” 2012. protiv Mareja.

Polufinale „Rolan Garosa” 2013. protiv Nadala.

Finale „Vimbldona” 2013. protiv Mareja.

Šta je zajedničko svim ovim velikim Đokovićevim mečevima na završnicama grendslemova u protekle dve godine?

Bili su to epski mečevi „velike četvorke” svetskog tenisa, koji su odlučeni posle svega nekoliko ključnih poena. Ponekad je samo jedna lopta sudbonosno prelamala meč u Noletovu ili u korist njegovih protivnika. Toliko su bili i jesu izjednačeni Đoković, Marej, Nadal i Federer. Nijanse su često nevidljive oku laika. Oni su creme de la creme „belog sporta” i verovatno najboji igrači u istoriji ove igre. Čast Samprasu. Sva četvorica su posvetili celokupne živote magičnoj igri na mreži. I svi su oni uspeli u tome da postanu deo večnosti. Na tom putu su radili naporno, odricali se većine svakodnevnih zadovoljstava, koje mi uzimamo zdravo za gotovo. Ogromni timovi ljudi oko njih brinu se o najsitnijim detaljima pripreme za svaki od ovih gladijatorskih mečeva pred više desetina hiljada ljudi i celokupnim svetskim TV auditorijumom. U sebe i svoje karijere uložili su mnogo para i te pare povratili kroz uspehe na terenu i sponzorske ugovore. Ukratko, oni su tipičan primer razvojnog puta u vrhunskom sportu.

A vrhunski sport bi trebalo da je pravedan. Barem u većini slučajeva. Pa ipak, neretko se sav taj trud i rad ne isplati. Svi ti sati na treninzima, ulaganje u sebe i odricanje svedu se na par lopti. Ili jednu loptu. Nekada ta jedna lopta padne na stranu terena na koju vama to odgovara. Nekada ne. Nekad se odbije o protivnikova leđa i vrati se u vaše polje. Nekada toliko pohrlite da iskoristite retke i iznenadne prilike da se „upecate” u mrežu. Nekada tu jednu, dve ili tri lopte promašite. I izgubite zbog toga. Ljudi oko vas i oni koji vas podržavaju misle kako to nije bilo pravedno i da je ishod trebalo da bude drugačiji. I vi, u trenutku slabosti, pomislite da je to velika nepravda. Vaši protivnici i oni koji za njih navijaju reći će da je to sve ipak bilo zasluženo i da jednostavno niste bili dovoljno dobri.

Da li je baš sve tako crno i belo?

Odgovor je kao i uvek u životu – na sredini. Vrhunski sport je veliki biznis, ali i nemilosrdna životna škola, koja se može primeniti i na brojna druga polja života i „običnih smrtnika”. Svi mi u životu imamo snove i trudimo se da ih ostvarimo, radeći tom prilikom na sebi, u većoj ili manjoj meri. Svi mi u životu imamo manje ili više izražene prelomne trenutke, koji nas definišu, usmeravaju i određuju naše životne puteve. To mogu biti prijemni ispiri, izbori škola i fakulteta, ponude za posao, prilike za odlazak i rad u inostranstvu ili neke sasvim privatne i porodične odluke. Ni one se neće dešavati svaki dan; baš kao Nadal, Marej ili Federer neće često pružati zicer-voleje na mreži, „balone” upućene u sredinu polja ili spore druge servise. Moramo ih osetiti i predvideti. Moramo ih iskoristiti. Zato što je sve to put ka našem cilju. I ostvarenju istog. Sport nas uči da budemo nemilosrdni u iskorišćavanju trenutaka slabosti naših protivnika.

Sa druge strane, sport je bio i ostao i pravedna stvar. Uči nas jednoj mnogo bitnijoj stvari. Da promašaj nije i kraj. Da su prilike retke, ali da će ih biti. Da nije gotovo, dok nije gotovo. Da ni četiri Federerove meč lopte pred krcatom arenom „Artura Eša” ne znače da treba položiti oružje bez borbe. Nekada će protivnik podbaciti u ključnom trenutku zbog svoje treme. Nekada ćete ga vi na to naterati svojom dobrom igrom. A nekada ćete jednostavno biti briljantni kad je to najpotrebnije.

Nekada ćete pobediti, a nekada ne.

Ali ćete uvek moći da nastavite dalje.

To vam niko, nikada ne može oduzeti.

Baš kao što ni Novaku niko, do njega samog, neće moći uskratiti priliku da se revanšira za tri poraza u šest mečeva u poslednje dve godine, sa početka ovog teksta. Koliko već na „Ju-Es Openu” u septembru. I zato ću ja navijati za njega kao da igra neko moj rođeni.

Jer je Novak istinski simbol onoga što Srbija treba da bude.

Ne zbog svojih uspeha. Ne zbog uspeha u bogataškom sportu. Ne zbog preskočenih prepreka i večitog nipodaštavanja u odnosu na velikane iz „teniskih” zemalja. Ne ni zbog fenomenalnog odnosa sa javnošću i elokventnosti koja nadilazi sve naše političare od Drugog svetskog rata naovamo. Ne ni zbog kućnog vaspitanja. Ne.

Verovao sam, verujem i verovaću u Novaka Đokovića jer nikada ne odustaje. I da će izginuti pre nego što odustane. Verujem da će se opet ukrstiti koplja sa tom jednom famoznom, prelomnom loptom. I da će u nekoj od sledećih kritičnih situacija ta lopta pasti na onu stranu terena koja njemu odgovara. Možda ne sledeći put. Možda čak ni onaj posle njega. Ali će pasti. Pašće i u Sinsinatiju. I na „Rolan Garosu”. I u Riju 2016. Pašće. Ja u to verujem i tu veru mi niko ne može oduzeti.

Čak ni oni hejteri koji se više bave poreznom politikom porodice Đoković i pogodnostima koje im pruža njegova humanitarna aktivnost. A takvih nije malo. I ja im opraštam.

Mnogo je lakše ne verovati.

Mnogo je bezbednije i bezbolnije.


I mnogo tužnije.