HVALA, GOSPODINE BELI

FOTO: a.fssta.com

Zaboravite „bregzit”, batalite Trampa i Siriju. Pitanje svih pitanja u proteklih 6 meseci u Srbalja je:

Šta se, kog đavola, dešava sa Novakom Đokovićem?

Da nešto nije u redu nakon neverovatnog niza krunisanog osvajanjem Rolan Garosa u maju, nije. Najbolji srpski sportista svih vremena na terenu deluje odsutno i nema onog karakterističnog žara u očima. Sama igra jeste slabija od onog nenormalnog samonametnutog nivoa, ali pad forme i jeste nešto što se dalo očekivati. I tako smeten i pomalo „zarđao” od povreda i pauzi, relativno lako je došao do finala US Opena i završnog Mastersa u Londonu. Tamo je izgubio od, u tom trenutku, realno boljih tenisera, a samim tim se odrekao i prvog mesta na ATP listi na kraju godine.

Za većinu teniskog sveta, radost. Za većinu Srba, nacionalna tragedija. I dok je sladostrašće bele teniske elite predvođene prosečnim teniserom i još prosečnijim novinarem Vilanderom razumljivo i očekivano usled dolaska na tron nekih marketinški i nacionalno podobnijih igrača, lavina trijumfalizma hejta prema Novaku u Srbiji premda očekivana, i dalje ostaje potpuno nedokučiva.

Čovek više nije najbolji na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je drugi na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je u padu forme i taj čovek možda nikada više neće biti isti onaj igrač koji je dominirao decenijom najjače konkurencije u istoriji tenisa. Taj čovek će se možda koliko sutra povući iz tenisa, bez da i statistički postane najbolji igrač svih vremena.

I dok ovakve crne misli ophrvavaju srpske umove, retko ko se usuđuje da pita naizgled veoma jednostavno pitanje.

Pa šta?

Pa šta ako je u padu forme?

Pa šta ako su ga Vavrinka i Marej dobili u dva bitna meča?

Pa šta ako više nije prvi?

Da budemo još brutalniji:

Pa šta ako je kraj?

Taj kraj je morao jednom doći. Niko i ništa ne traje večno. Novak traje već čitavu deceniju i kusur. Duže od Borga i Nadala, od tog istog Mareja koji je do pre 6 meseci služio kao moneta za potkusurivanje prvoj trojci. Trajao je u najjačem tenisu kojeg ćemo za naših života gledati. Za to vreme uzeo više Grend slemova, Mastersa i turnira od dvojice najupešnijih u istoriji, preokrenuvši lični skor sa obojicom u svoju korist. Osvojio sva četiri Grend slema i nanizao ih zaredom. Na mnogim Mastersima postao najuspešniji teniser svih vremena, baš kao i na Australijan openu. Nekoliko godina proveo na prvom mestu, osvojio skoro sve turnire na kojima je ikada učestvovao.

Sa druge strane, posle uzetog Dejvis kupa, nije doneo Srbiji i zlato sa Olimpijade, a pretrpeo je neke teške i bolne poraze, i to mahom sa ljudima koji se ne prezivaju Federer i Nadal. Stao na cifri od 12 grend slemova i 200 i kusur nedelja na prvom mestu ATP liste. Dogurao „samo” do drugog ili trećeg mesta na svim relevantnim statističkim listama.

Drugim rečima, nije i formalno postao najbolji u istoriji i to baš u trenutku kada se činilo da ga niko i ništa ne mogu zaustaviti. I ne samo to, pao je sa svog trona brže i naglije nego što smo to mogli i da zamislimo. Nije postao večan i nije pokazao čitavom svetskom teniskom svetu ko je i šta je i odakle je do kraja. Ta večita crna ovca svetskog tenisa, to naše ružno crno pače prekratko je u našim očima bilo predivni beli labud pre leta na jug.

Nešto poput najčešće zamerke na jedan od kamena temeljaca popularne kulture poslednje decenije, američkoj TV seriji „Brejking bed”. Ta neverovatna priča o još jednom autsajderu, terminalno bolesnom profesoru hemije bez posla koji počinje da se probija u svetu proizvodnje i trgovine drogom na prečac stvorila je relativno malobrojnu, ali fanatično odanu publiku koja ju je proglasila najboljom serijom ikada. I za razliku od većine višegodišnjih programa, imala je konstantno uzlaznu putanju od samog svog kraja, koji se međutim znao od samog početka i od kog nije bilo bežanja. Taj vrhunac glavnog lika, Voltera Vajta, bio je sladak, ali i kratak, a pad nagao i surov. Taj autsajder, taj antiheroj u fenomenalnom tumačenju Brajana Krenstona koji je na čistu genijalnost pobedio sve zastrašujuće i hiperinteligentne protivnike iz meksičkog kartela (ko je rekao Rodžer i Rafa?), na kraju je doživeo da ga savladaju lokalne primitivne siledžije (kahm, Endi?), a porodica izda i ostavi sasvim samog. Kraj jeste vesternovski, pošten i čist, ali nakon svega doživljenog u šest dugih sezona deluje kao svojvrstan antiklimaks.

Zbog toga, a i zbog činjenice da je sama tema previše za dobar deo gledališta, „Brejking bed” nije po oceni najbolja serija svih vremena. Treća je po redu, iza „Braće po oružju” i još uvek aktuelne „Igre prestola”. Nešto poput Novaka, koji će, kako sada stoje stvari, ostati zauvek da gleda u leđa Federeru i Nadalu.

Federeru, tako neodoljivom kao „Igre prestola”, tako dominantnom u prvim sezonama, napakovanim obrtima i brutalnim scenama. Federeru, tako razblaženom i neutralizovanom po pojavi prve prave konkurencije, tako zalutalom i običnom u igri/scenariju poznijih godina. Federeru, koji će se, poput Martinovih knjiga završiti u nečemu sasvim banalnom i očekivanom.

Nadalu, žestokom, zanatskom fizikalcu, koji je trajao jednu metaforičku mini-sezonu, baš kao i televizijski život američke čete predvođene sjajnim Dejmijenom Luisom u „Braći po oružju”. Muškoj seriji, pandanu muškom tenisu, borbi, znoju i krvi prolivenoj od Normandije do Berlina. Od Rolan Garosa do Rolan Garosa.

Da, takvima će Novakov Volter Vajt gledati u leđa. Za nijansu, komicu, ali će gledati. Baš kao što će iza te tri serije/tenisera zjapiti velika rupa, koju će samo donekle popunjavati sjajna „Žica”, koja je ipak čedo nekih drugih vremena, baš kao što je i Sampras deo neke druge, prošle ere „belog” sporta.

Baš kao što će i sve ostale aktuelne serije maštati da budu kao ove gore pobrojane, uključujući tu i „Pravog detektiva” Mareja, samoproglašenog kvaliteta kojem manjka osnovnih elemenata scenarija/igre, pa i onog suštinskog, zabave.

Ono u čemu Brejking bed i Volter Beli (White) nikada nisu oskudevali. Jer, i pored svih uspona i padova, oni su ostajali neodoljivo interesantni i ubitačno kvalitetni. Iako fanovi širom sveta ne odustaju od nade da će nekim čudom sedma sezona ipak nekada nekako biti snimljena, šanse za to nisu velike. Kraj je u seriji Vinsa Giligena bio i prošao i vreme se ne može vratiti unazad.

Isto je i sa našom teniskom bajkom.

Ako već nije došao, kraj će doći uskoro. I treba da dođe. Jer, kad dođe, biće to završetak jednog neverovatnog puta koji smo sa Noletom prošli za sve ove godine.

Puta koji ne bih menjao ni za deset Marejevih životnih priča, niti za tri Federerove.

Hvala ti za sve, Novače Đokoviću.

Gospodine Beli.

SLIČNE TEME:

TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE

ZASLEPLJENOST

O fascinantnom fenomenu „novakomrštva” u pojedinih Srba

„Ne mogu više ni frižider da otvorim, a da ne vidim Novaka”.

„Dosta mi je njegove porodice”.

„Previše se glupira na terenu i van njega”.

„On je neiskren, folirant i manipulator”.

„Ako je toliki patriota, zašto ne plaća porez u Srbiji”.

„Ima Srbija i drugih sportista sem njega”.

Ove reči ne izgovaraju ni Rafael Nadal, ni Endi Marej, pa čak ni Noletu tradicionalno nenaklonjeni Rodžer Federer. Ne. Ove reči stižu svakodnevno sa mnogo bližih merdiijana. Srpskih.

Da. Ovo o svetskom broju 1 muškog tenisa misli nemali broj naših zemljaka. I to onih obrazovanih, dovoljno pismenih da koriste internet.

Zašto?

Umesto nekih tipskih odgovora poput ljubomore/pakosti/zavisti i nemanja sopstvenog života, smatram da ovom fascinantnom fenomenu „novakomrštva” treba posvetiti više prostora i vremena. I to taksativno.

1)      „Ne mogu više ni frižider da otvorim, a da ne vidim Novaka”.

Novak Đoković je svetska sportska mega-zvezda. Jedna od 10 najvećih na svetu. Ne u zemlji, Ne u Evropi. NA SVETU. To znači da ima milione fanova širom sveta i da se sve vodeće svetske TV kuće i voditelji otimaju o delić intervjua sa njim. To znači da on ne može slobodno da šeta ulicama Njujorka, Londona, Tokija i Melburna, bez toga da ga presreće armija obožavatelja i znatiželjnika.

Mi Novakove popularnosti u svetu nismo svesni, a pogotovo nismo svesni nesrazmere sa popularnošću u Srbiji. Njegova zastupljenost u sprskim medijima je smešna u odnosu na svetske. Osim ako pod svetskim medijima ne smatrate naše tabloidne lešinare. A ako čitate „žutu” štampu, ne možete i ne smete da se žalite, jer zaslužujete sve imbecilne detalje njegove svadbe, kao što ste zasluživali i sve detalje jedne ranije „svadbe veka”, malo južnije, sa sve srpskim vojnim uniformama, puškama i svinjskim glavama. A kapiram da vam je i ta svadba ipak bila više prirasla srcu i vašim korenima od jednog realno poprilično neekstravagantnog venčanja svetskog broja 1 muškog tenisa i njegove trudne verenice.

2)      „Dosta mi je njegove porodice”.

Čovek u životu ne može da bira samo dve stvari. Gde se rodio i porodicu koja ga je napravila. Samim tim, to nije mogao ni Novak. Kao i svaka, i njegova porodica je daleko od savršene. Razlika je u tome što su njegovi roditelji, braća i familija napravili svetskog šampiona, jednog od najboljih tenisera svih vremena i najboljeg srpskog sportistu svih vremena i učinili su to sami, u najgore vreme za Srbiju, u Srbiji.

A šta su moja i vaše porodice za to vreme uradile?

3)      „Previše se glupira na terenu i van njega”.

Novak je šoumen, čovek rođen da igra veliki tenis, ali i da se pritom dobro provodi, zabavljajući i ljude oko sebe. Upravo to ga čini mega-popularnim i drugačijim od npr. Rafe i Fedeksa. Svaka era je imala po jednog takvog tenisera. Pomenimo samo Mekenroa koji, gle čuda, obožava Noleta i Agasija, koga i dan-danas većina Amerikanaca smatra za najpopularnijeg tenisera ikada. Ne velikog šampiona Samprasa, već luckastog polu-Grka u pocepanim bermudama, farbane kose, sa sve minđušama i drečavim majicama. U poređenju sa obojicom, Novak je šarmantni engleski batler sa pristojnim smislom za humor.

4)      „On je folirant i manipulator”.

Kada je prenemaganje na terenu u pitanju, slažem da je Nole do 2011. bio sklon vrlo otužnim predajama mečeva. Rešavanjem određenih zdravstvenih problema, to je nestalo kao rukom odneseno. Sada ostaje na terenu do kraja, čak iako u tajmautima povraća ili ne može da podigne ruku ili istegne nogu.

Iskrenost u odnosu na rivale nikada neće i ne može biti ispitana do kraja. Ja Novaka ne poznajem i nisam sa njim u svlačionicama nakon njegovih pobeda ili poraza. Ono što znam je ono što vidim. Vidim čoveka koji uvek pohvali protivnika i posveti njemu veći deo pres-konferencije ili govora posle meča, čak iako pre toga rida od sreće što je po drugi put prigrlio vimbldonski pehar. Vidim čoveka koji sporne sudijske situacije neretko prepušta protivniku, iako to možda znači gubitak tog jednog dragocenog prelomnog poena koji može odrediti sudbinu čitavog meča. Čujem mladića koji nikada nijednom svojom izjavom nije omalovažio nijednog svog protivnika u intervjuima, iako su se neki od njih na njega neretko ostrvljivali. Vidim šampiona koji se ne uznosi u pobedi, a ne unižava u porazu.

5)      „Novak je kvazipatriota i samo gleda kako nešto da ućari od Srbije”.

Novak Đoković nema nijedan jedini razlog da uopšte bude patriota. Srbija njemu i njegovoj porodici nije dala aposlutno NIŠTA. Ni stipendiju, ni krov nad glavom, a da ne govorim o nekakvim uslovima za treniranje i profesionalni razvoj. Osim ako naravno tu ne računamo sankcije, ratove i bombe. Tamo negde preko dobio je terene, rekete, smeštaj i trenere. Dakle, imao je sve razloge ovog sveta da se okrene i Srbiju više nikada i nigde ne pomene. Pa ipak, on to neumorno čini. Spominje je, reklamira potpuno besplatno i menja sliku široke svetske javnosti o njoj nakon katastrofalnog imidža brižljivo stvaranog dvadeset godina. To vam može potvrditi svaki stranac kojeg pitate o našoj zemlji, ako strance poznajete i u inostranstvo putujete.

Što se tiče vaćarenja Srbije, ne sporim primer teniskog centra „25. maj”. Srpska država uspela je da spreči potencijalno mutnu radnju sa tim teniskim zemljištem. Bravo za Srbiju!

6)      „Ako je toliki patriota, zašto ne plaća porez u Srbiji”.

Ah, pitanje svih pitanja. Zašto i nama ne da neke pare? Zašto ih ne vrati u Srbiju? Zašto je prijavljen u Monaku?

Odgovor ne može biti jednostavniji.

Porez se plaća tamo gde se zarađuje plata. Novak svoju platu ne zarađuje u Srbiji i ne živi u Srbiji. Takođe, za razliku od domaćih tajkuna koji su izvukli MILIJARDE preko of-šor računa, on svoje prihode plaća tamo gde je prijavljen.

Ali to nije bitno. Bitno je gde Novak plaća porez. Treba da ga plaća Srbiji. Srpskim političarima, koji će ga nesebično proslediti do naših računa, kao što su to i radili proteklih 20–70 godina.

Novak vraća Srbiji pare kroz donacije, bespovratne, beskamatne. Donira milione svog i novca drugih bogatih ljudi koje animira za probleme Srbije. Daje ih u vrtiće.

Ali ni to nije dovoljno. Novak mora da plati još, ne bi li pokazao i dokazao da je istinski patriJota. Za razliku od nas, koji se ubismo da redovno plaćamo poreze na imovinu, dajemo svima fiskalne isečke i prijavljujemo naše zaposlene. Samo Đokovića da ulovimo i rešismo probleme srpskog budžetskog deficita.

7)      „Ima Srbija i drugih sportista sem njega”.

Ima. Hvala bogu, ima ih dosta. I imaće ih još mnogo. I volimo ih. I možemo da ih pratimo i dajemo im pažnju ako to želimo. Ali mi to ne želimo. Nas ne zanimaju vaterpolisti, odbojkaši, veslači, strelci, atletičari. Ne. Nas zanima fudbal, eventualno košarka. A ako biram između seoskog fudbala, kancerogene košarke i Novaka, ja dilemu nemam. Biram Novaka.

8)      „Ti si zaslepljen Novakom”.

Jesam, priznajem. Zaslepljen sam Novakom Đokovićem. Ne Novakom šampionom, ne Novakom zabavljačem, ne Novakom humanistom. Ne, zaslepljen sam Novakom kao simbolom. Simbolom uspeha autsajdera, koji se sam sa porodicom izborio za tron u nečemu o čemu ni pre ni posle njega nismo i nećemo imati pojma. U tenisu. Belom sportu. Bogataškom sportu. Zaslepljen sam Srbinom koji se ne stidi da da tim uštirkanim belim kragnama kaže ko je, šta je i odakle je. I da to uradi na pet svetskih jezika. Sa osmehom na licu i uz neizbežni geg. Dok pobeđuje najbolje gladijatore svih vremena, u inat arijevskoj publici pored terena, koja ne voli uljeze. U inat pakosnicima pored TV i kompjuterskih ekrana. U inat svima. I baš zbog toga verujem u njega i navijam za njega više nego kad igra Zvezda. Nerviram se zbog njega kao da je na njegovom mestu moj rođeni brat.

Jeste, zaslepljen sam.

Mogao sam i gore da prođem. Mogao sam da kliknem na rubriku „Estrada”. Verovatno bi mi bilo lakše, a i manje bih vas nervirao. Ali, šta ću kad volim hendikep mečeve. Kao i Novak.


SLIČNE TEME:
(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE

(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE

Polufinale „Ju-Es Opena” 2011. protiv Federera.

Polufinale „Australijen Opena” 2012. protiv Mareja.

Finale „Australijen Opena” 2012. protiv Nadala.

Finale „Ju-Es Opena” 2012. protiv Mareja.

Polufinale „Rolan Garosa” 2013. protiv Nadala.

Finale „Vimbldona” 2013. protiv Mareja.

Šta je zajedničko svim ovim velikim Đokovićevim mečevima na završnicama grendslemova u protekle dve godine?

Bili su to epski mečevi „velike četvorke” svetskog tenisa, koji su odlučeni posle svega nekoliko ključnih poena. Ponekad je samo jedna lopta sudbonosno prelamala meč u Noletovu ili u korist njegovih protivnika. Toliko su bili i jesu izjednačeni Đoković, Marej, Nadal i Federer. Nijanse su često nevidljive oku laika. Oni su creme de la creme „belog sporta” i verovatno najboji igrači u istoriji ove igre. Čast Samprasu. Sva četvorica su posvetili celokupne živote magičnoj igri na mreži. I svi su oni uspeli u tome da postanu deo večnosti. Na tom putu su radili naporno, odricali se većine svakodnevnih zadovoljstava, koje mi uzimamo zdravo za gotovo. Ogromni timovi ljudi oko njih brinu se o najsitnijim detaljima pripreme za svaki od ovih gladijatorskih mečeva pred više desetina hiljada ljudi i celokupnim svetskim TV auditorijumom. U sebe i svoje karijere uložili su mnogo para i te pare povratili kroz uspehe na terenu i sponzorske ugovore. Ukratko, oni su tipičan primer razvojnog puta u vrhunskom sportu.

A vrhunski sport bi trebalo da je pravedan. Barem u većini slučajeva. Pa ipak, neretko se sav taj trud i rad ne isplati. Svi ti sati na treninzima, ulaganje u sebe i odricanje svedu se na par lopti. Ili jednu loptu. Nekada ta jedna lopta padne na stranu terena na koju vama to odgovara. Nekada ne. Nekad se odbije o protivnikova leđa i vrati se u vaše polje. Nekada toliko pohrlite da iskoristite retke i iznenadne prilike da se „upecate” u mrežu. Nekada tu jednu, dve ili tri lopte promašite. I izgubite zbog toga. Ljudi oko vas i oni koji vas podržavaju misle kako to nije bilo pravedno i da je ishod trebalo da bude drugačiji. I vi, u trenutku slabosti, pomislite da je to velika nepravda. Vaši protivnici i oni koji za njih navijaju reći će da je to sve ipak bilo zasluženo i da jednostavno niste bili dovoljno dobri.

Da li je baš sve tako crno i belo?

Odgovor je kao i uvek u životu – na sredini. Vrhunski sport je veliki biznis, ali i nemilosrdna životna škola, koja se može primeniti i na brojna druga polja života i „običnih smrtnika”. Svi mi u životu imamo snove i trudimo se da ih ostvarimo, radeći tom prilikom na sebi, u većoj ili manjoj meri. Svi mi u životu imamo manje ili više izražene prelomne trenutke, koji nas definišu, usmeravaju i određuju naše životne puteve. To mogu biti prijemni ispiri, izbori škola i fakulteta, ponude za posao, prilike za odlazak i rad u inostranstvu ili neke sasvim privatne i porodične odluke. Ni one se neće dešavati svaki dan; baš kao Nadal, Marej ili Federer neće često pružati zicer-voleje na mreži, „balone” upućene u sredinu polja ili spore druge servise. Moramo ih osetiti i predvideti. Moramo ih iskoristiti. Zato što je sve to put ka našem cilju. I ostvarenju istog. Sport nas uči da budemo nemilosrdni u iskorišćavanju trenutaka slabosti naših protivnika.

Sa druge strane, sport je bio i ostao i pravedna stvar. Uči nas jednoj mnogo bitnijoj stvari. Da promašaj nije i kraj. Da su prilike retke, ali da će ih biti. Da nije gotovo, dok nije gotovo. Da ni četiri Federerove meč lopte pred krcatom arenom „Artura Eša” ne znače da treba položiti oružje bez borbe. Nekada će protivnik podbaciti u ključnom trenutku zbog svoje treme. Nekada ćete ga vi na to naterati svojom dobrom igrom. A nekada ćete jednostavno biti briljantni kad je to najpotrebnije.

Nekada ćete pobediti, a nekada ne.

Ali ćete uvek moći da nastavite dalje.

To vam niko, nikada ne može oduzeti.

Baš kao što ni Novaku niko, do njega samog, neće moći uskratiti priliku da se revanšira za tri poraza u šest mečeva u poslednje dve godine, sa početka ovog teksta. Koliko već na „Ju-Es Openu” u septembru. I zato ću ja navijati za njega kao da igra neko moj rođeni.

Jer je Novak istinski simbol onoga što Srbija treba da bude.

Ne zbog svojih uspeha. Ne zbog uspeha u bogataškom sportu. Ne zbog preskočenih prepreka i večitog nipodaštavanja u odnosu na velikane iz „teniskih” zemalja. Ne ni zbog fenomenalnog odnosa sa javnošću i elokventnosti koja nadilazi sve naše političare od Drugog svetskog rata naovamo. Ne ni zbog kućnog vaspitanja. Ne.

Verovao sam, verujem i verovaću u Novaka Đokovića jer nikada ne odustaje. I da će izginuti pre nego što odustane. Verujem da će se opet ukrstiti koplja sa tom jednom famoznom, prelomnom loptom. I da će u nekoj od sledećih kritičnih situacija ta lopta pasti na onu stranu terena koja njemu odgovara. Možda ne sledeći put. Možda čak ni onaj posle njega. Ali će pasti. Pašće i u Sinsinatiju. I na „Rolan Garosu”. I u Riju 2016. Pašće. Ja u to verujem i tu veru mi niko ne može oduzeti.

Čak ni oni hejteri koji se više bave poreznom politikom porodice Đoković i pogodnostima koje im pruža njegova humanitarna aktivnost. A takvih nije malo. I ja im opraštam.

Mnogo je lakše ne verovati.

Mnogo je bezbednije i bezbolnije.


I mnogo tužnije.