HVALA, GOSPODINE BELI

FOTO: a.fssta.com

Zaboravite „bregzit”, batalite Trampa i Siriju. Pitanje svih pitanja u proteklih 6 meseci u Srbalja je:

Šta se, kog đavola, dešava sa Novakom Đokovićem?

Da nešto nije u redu nakon neverovatnog niza krunisanog osvajanjem Rolan Garosa u maju, nije. Najbolji srpski sportista svih vremena na terenu deluje odsutno i nema onog karakterističnog žara u očima. Sama igra jeste slabija od onog nenormalnog samonametnutog nivoa, ali pad forme i jeste nešto što se dalo očekivati. I tako smeten i pomalo „zarđao” od povreda i pauzi, relativno lako je došao do finala US Opena i završnog Mastersa u Londonu. Tamo je izgubio od, u tom trenutku, realno boljih tenisera, a samim tim se odrekao i prvog mesta na ATP listi na kraju godine.

Za većinu teniskog sveta, radost. Za većinu Srba, nacionalna tragedija. I dok je sladostrašće bele teniske elite predvođene prosečnim teniserom i još prosečnijim novinarem Vilanderom razumljivo i očekivano usled dolaska na tron nekih marketinški i nacionalno podobnijih igrača, lavina trijumfalizma hejta prema Novaku u Srbiji premda očekivana, i dalje ostaje potpuno nedokučiva.

Čovek više nije najbolji na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je drugi na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je u padu forme i taj čovek možda nikada više neće biti isti onaj igrač koji je dominirao decenijom najjače konkurencije u istoriji tenisa. Taj čovek će se možda koliko sutra povući iz tenisa, bez da i statistički postane najbolji igrač svih vremena.

I dok ovakve crne misli ophrvavaju srpske umove, retko ko se usuđuje da pita naizgled veoma jednostavno pitanje.

Pa šta?

Pa šta ako je u padu forme?

Pa šta ako su ga Vavrinka i Marej dobili u dva bitna meča?

Pa šta ako više nije prvi?

Da budemo još brutalniji:

Pa šta ako je kraj?

Taj kraj je morao jednom doći. Niko i ništa ne traje večno. Novak traje već čitavu deceniju i kusur. Duže od Borga i Nadala, od tog istog Mareja koji je do pre 6 meseci služio kao moneta za potkusurivanje prvoj trojci. Trajao je u najjačem tenisu kojeg ćemo za naših života gledati. Za to vreme uzeo više Grend slemova, Mastersa i turnira od dvojice najupešnijih u istoriji, preokrenuvši lični skor sa obojicom u svoju korist. Osvojio sva četiri Grend slema i nanizao ih zaredom. Na mnogim Mastersima postao najuspešniji teniser svih vremena, baš kao i na Australijan openu. Nekoliko godina proveo na prvom mestu, osvojio skoro sve turnire na kojima je ikada učestvovao.

Sa druge strane, posle uzetog Dejvis kupa, nije doneo Srbiji i zlato sa Olimpijade, a pretrpeo je neke teške i bolne poraze, i to mahom sa ljudima koji se ne prezivaju Federer i Nadal. Stao na cifri od 12 grend slemova i 200 i kusur nedelja na prvom mestu ATP liste. Dogurao „samo” do drugog ili trećeg mesta na svim relevantnim statističkim listama.

Drugim rečima, nije i formalno postao najbolji u istoriji i to baš u trenutku kada se činilo da ga niko i ništa ne mogu zaustaviti. I ne samo to, pao je sa svog trona brže i naglije nego što smo to mogli i da zamislimo. Nije postao večan i nije pokazao čitavom svetskom teniskom svetu ko je i šta je i odakle je do kraja. Ta večita crna ovca svetskog tenisa, to naše ružno crno pače prekratko je u našim očima bilo predivni beli labud pre leta na jug.

Nešto poput najčešće zamerke na jedan od kamena temeljaca popularne kulture poslednje decenije, američkoj TV seriji „Brejking bed”. Ta neverovatna priča o još jednom autsajderu, terminalno bolesnom profesoru hemije bez posla koji počinje da se probija u svetu proizvodnje i trgovine drogom na prečac stvorila je relativno malobrojnu, ali fanatično odanu publiku koja ju je proglasila najboljom serijom ikada. I za razliku od većine višegodišnjih programa, imala je konstantno uzlaznu putanju od samog svog kraja, koji se međutim znao od samog početka i od kog nije bilo bežanja. Taj vrhunac glavnog lika, Voltera Vajta, bio je sladak, ali i kratak, a pad nagao i surov. Taj autsajder, taj antiheroj u fenomenalnom tumačenju Brajana Krenstona koji je na čistu genijalnost pobedio sve zastrašujuće i hiperinteligentne protivnike iz meksičkog kartela (ko je rekao Rodžer i Rafa?), na kraju je doživeo da ga savladaju lokalne primitivne siledžije (kahm, Endi?), a porodica izda i ostavi sasvim samog. Kraj jeste vesternovski, pošten i čist, ali nakon svega doživljenog u šest dugih sezona deluje kao svojvrstan antiklimaks.

Zbog toga, a i zbog činjenice da je sama tema previše za dobar deo gledališta, „Brejking bed” nije po oceni najbolja serija svih vremena. Treća je po redu, iza „Braće po oružju” i još uvek aktuelne „Igre prestola”. Nešto poput Novaka, koji će, kako sada stoje stvari, ostati zauvek da gleda u leđa Federeru i Nadalu.

Federeru, tako neodoljivom kao „Igre prestola”, tako dominantnom u prvim sezonama, napakovanim obrtima i brutalnim scenama. Federeru, tako razblaženom i neutralizovanom po pojavi prve prave konkurencije, tako zalutalom i običnom u igri/scenariju poznijih godina. Federeru, koji će se, poput Martinovih knjiga završiti u nečemu sasvim banalnom i očekivanom.

Nadalu, žestokom, zanatskom fizikalcu, koji je trajao jednu metaforičku mini-sezonu, baš kao i televizijski život američke čete predvođene sjajnim Dejmijenom Luisom u „Braći po oružju”. Muškoj seriji, pandanu muškom tenisu, borbi, znoju i krvi prolivenoj od Normandije do Berlina. Od Rolan Garosa do Rolan Garosa.

Da, takvima će Novakov Volter Vajt gledati u leđa. Za nijansu, komicu, ali će gledati. Baš kao što će iza te tri serije/tenisera zjapiti velika rupa, koju će samo donekle popunjavati sjajna „Žica”, koja je ipak čedo nekih drugih vremena, baš kao što je i Sampras deo neke druge, prošle ere „belog” sporta.

Baš kao što će i sve ostale aktuelne serije maštati da budu kao ove gore pobrojane, uključujući tu i „Pravog detektiva” Mareja, samoproglašenog kvaliteta kojem manjka osnovnih elemenata scenarija/igre, pa i onog suštinskog, zabave.

Ono u čemu Brejking bed i Volter Beli (White) nikada nisu oskudevali. Jer, i pored svih uspona i padova, oni su ostajali neodoljivo interesantni i ubitačno kvalitetni. Iako fanovi širom sveta ne odustaju od nade da će nekim čudom sedma sezona ipak nekada nekako biti snimljena, šanse za to nisu velike. Kraj je u seriji Vinsa Giligena bio i prošao i vreme se ne može vratiti unazad.

Isto je i sa našom teniskom bajkom.

Ako već nije došao, kraj će doći uskoro. I treba da dođe. Jer, kad dođe, biće to završetak jednog neverovatnog puta koji smo sa Noletom prošli za sve ove godine.

Puta koji ne bih menjao ni za deset Marejevih životnih priča, niti za tri Federerove.

Hvala ti za sve, Novače Đokoviću.

Gospodine Beli.

SLIČNE TEME:

TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE