LETOPISI IZ TUNGUZIJE

O crnogorskom „visokom” turizmu

Kao neko ko je sticajem životnih okolnosti proveo 15 od poslednjih 18 letovanja u Crnoj Gori, osećam veliku potrebu da kažem pokoju o turističkim pokušajima najmlađe države nastale na teritoriji bivše SRFJ. Kao neko ko je Crnu Goru za tih deceniju i po prošao i obišao uzduž i popreko smatram sebe i kvalifikovanim za analizu koja sledi. Kao neko ko je crnogorskoj državi i ugostiteljskim radnicima ostavio petocifreni iznos u evrima za vreme tih letovanja, smatram da je to i moja dužnost kao verne mušterije.

Za te skoro dve decenije u Crnu Goru je ušlo mnogo srpskih, ruskih i ko zna čijih gostiju i para.

Šta se promenilo?

Odgovor je: NIŠTA.

Preciznije, skoro ništa.

Da počnemo od najbitnije stvari kojom se meri popularnost jednog letovališta. 

Posete.

Poseta crnogorskom primorju iz godine u godinu konstantno opada, uprkos zvaničnim podacima koji beleže „rekordne” sezone. Gospodo Crnogorci, rekordne sezone u Crnoj Gori su bile one na samom prelazu vekova, dakle 2000/2001. Prvi veliki pad posete se desio kada ste samoinicijativno prepisali marke u evre, sve duplo poskupeli i oterali Srbe u Grčku, Tursku i dalje u svet. Nakon raspada zajedničke države, poseta je još rapidnije opala. Deo tih mesta su popunili Rusi, ali nikada u tom broju kao vaši severni susedi, jedina geografski logična ciljna grupa za vaš nivo ponude.

Jer, hteli vi to ili ne, geografija i istorija igraju vrlo ozbiljnu ulogu u odabiru posete nekoj turističkoj destinaciji. Vaše nemušto pozivanje na ekskluzivu je formalne prirode, bez suštinskih infrastruktrno-smeštajnih pomaka. Sa ovim što sada nudite i mislite da ponudite u narednih nekoliko godina, vi niste i nećete biti ekskluzivna turistička destinacija.

Da biste bili eksluzivna turistička destinacija morate imati neke od sledećih atributa da ponudite platežnim mušterijama:

1)      atraktivnu prirodu;

2)      razgranatu i modernu infrastrukturu;

3)      raznovrstan smeštajni kapacitet;

4)      vrhunsku uslugu i ponudu;

5)      konkurentnu cenu.

Crna Gora je nesporno lepa zemlja, pogotovo njen kontinentalni deo. Kanjoni Pive i Tare, Durmitor i Bjelasica su istinski netaknuta priroda. Crnogorsko primorje kao takvo je prirodno lepše od bugarskog i turskog, ali je isto tako daleko iza grčkih i hrvatskih ostrva. Dakle, po svojoj atraktivnosti, nalazite se negde u zlatnoj sredini. A sredina nije nešto što može biti baš prava osnova za ekskluzivu.

Saobraćajna infrastruktura u Crnoj Gori nije ni razgranata, a kamoli moderna. Što je prava šteta, s obzirom na činjenicu da u zemlji naših južnih suseda treba da se sredi, brojkama i slovima:

1)      dva puta;

2)      jedna železnička pruga;

3)      jedan aerodrom;

4)      jedna luka.

Do Crne Gore se i nakon 15 godina enormnih investicija i milijardi evra koje su prošle kroz njen budžet putuje 10–12 sati kolima. I to iz Srbije. Za to vreme, mi sa ovih prostora možemo stići do Grčke, i to usred sezone i preko dve granice. O ljudima iz ostatka Evrope da ne govorim. Put je spor, mučan, naporan i opasan, uprkos kozmetičkim promenama na nekim pravcima. Stanje jadranske magistrale je još gore. Iako su tu i tamo probijene tri ili četiri trake, prolazak kroz SVAKI primorski grad je agonija koja traje  30–60 minuta.

Železnica je na nivou srpske, dakle, spore vožnje i infrastruktura iz Titovog vremena, baš kao i poslednja obnova. Crna Gora sada može samo da sanja o redovnom održavanju onoga što je sazidano na trasi Beograd–Bar pre skoro 40 godina.

Tivatski aerodrom je u korektnom stanju, skromnih kapaciteta i pod šapom monopola „Montenegro erlajnza” na umoru. Velike svetske kompanije se ne utrkuju da tamo lete, a lou-kostova nema.

Investicija kanadskog milionera Munka u tivatski „Porto Montenegro” je jedina prava, temeljna i suštinska investicija u Crnoj Gori u prethodnih 20 godina i kao takva zanačajno je popravila sliku među posetiocima sa mora. A obilazak sa broda je i najbolji način da vidite Crnu Goru, jer vas lišava potrebe da se iskrcate na kopno i njegove probleme.

Ostala kopnena infrastruktura je u poprilično jadnom stanju, te tako pola crnogorske obale i dalje muku muči sa vodosnabdevanjem (čitava Boka, jug),  kanalizacija se i dalje izliva na plažu (vidi sliku), struje nestaje čim ima malo više gostiju, a đubre je svuda. Parkiranje je avantura na najbližoj raspoloživoj livadi, uz simboličnu nadoknadu 3–5 evra. Dakle, sve ono što čak i grčke kopnene destinacije odavno imaju. O Hrvatskoj i Turskoj i da ne govorimo.

Svedoci smo izgradnje mnogih hotela, rizortova i luksuznih odmarališta u Crnoj Gori u prethodnih nekoliko godina. Svi oni su zaposeli delove obale, rasterali „obične” smrtnike sumanutim cenama plažnog mobilijara i sada nude ekskluzivu malom broju platežnih gostiju. Gostiju koji se i dalje kupaju u istim fekalijama kao i „obični” smrtnici i probijaju se kroz istu saobraćajnu gužvu kao i mi. Samo što to višestruko više plaćaju.

Ne znam kakva je usluga u tim rizortovima, ali znam kakva je u ostatku Crne Gore. Ista ili skoro ista kao i pre par decenija. Spora, bezvoljna, neretko bezobrazna, sa konobarima, taksistima i osobljem koje pokušava da izvaćari goste. Daleko od ekskluzive. Ponuda različitih sadržaja se kreće od luna-parkova i cirkusko-sajamsko-vašarske, preko Dženana i Cece, do fantomskih golf terena u bezvodnom kršu „Luštica beja”. Raznovrsno do tragikomike, a sve daleko ispod turske, pa čak i grčke ponude i servilnosti u doba krize.

Kada je cena u pitanju, Crna Gora daleko premašuje Grčku, ali kaska za Hrvatskom. Sa druge strane, svojom infrastrukturom, smeštajem, uslugom, lepotom i tradicijom, Hrvatska je privukla platežnu klijentelu iz Zapadne i Severne Evrope. Crna Gora je privukla Ruse. I Rusi su je izgustirali i sada idu dalje sa svojim parama, da ih peru u nekim drugim morima. Tim pre što im je Crna Gora uvela sankcije (kraj vica) i politički se distancira od njih. Dakle, Crna Gora ostaje bez ciljne klijentele, pogotovo one platežne.

I šta onda ostaje Crnoj Gori, sada kada su ruske pare završile po džepovima plemenskih poglavica, a ne u infrastrukturi i smještaju?

Isto što i do sada. Kuknjava na loše sezone. Proklinjanje kišovitih ljeta i rata u Ukrajini.

Sve je lakše od susreta sa sopstvenim likom u ogledalu.