O neuništivoj srpskoj košarkaškoj Sili
Košarka. Jedna od mitskih srpskih reči. Dobro znana reč. Pradavna.
Naša reč. Naš sport. Naša sportska imperija stvorena u poslednje tri decenije
prošloga veka. Umorna srpska reč. Baš kao i ova zemlja. Zaboravljen pojam.
Skoro, pa izumrla veština. Do koliko juče.
Do juče, kada su se neke nove „imperije” podsmevale našim
posrtanjima u grupi A Svetskog prvenstva u Španiji. Španiji koja je prihvatila
organizaciju samo ako bude potpuno razdvojena od Amerikanaca u žrebu. Španiji
koja je uoči četvrtfinalnog meča sa Francuskom uvežbavala ceremoniju dodele
zlatne medalje svojoj reprezentaciji. Španiji koja je postala „kaznena
ekspedicija”, bez da je vezala dve titule. Španiji koja je koristila posrtaj
srpske košarkaške imperije da nas „nabije” 30 razlike onda kada smo bili bez
Tea Skajvokera i sa umornim Jodom Ivkovićem pored aut linije. I nabili su nas i
ostavili nas, misleći da smo mrtvi, učinivši pritom veliku grešku potcenjivanja
protivnika na umoru.
Već u grupi u Granadi, bili smo malo manje mrtvi. Zapravo, bili smo
blizu zatvaranja životnog kruga i ponovnog rađanja. A kao i svaki početak, i
ovaj naš bio je pakleno težak. Mada se teško može reći da jedna nacija ponovo
počinje ako na svom kontu ima jedno olimpijsko, pet svetskih i osam evropskih
zlata. Ali, sve je to izgledalo kao pradavna prošlost pred sa zebnjom iščekivan
meč osmine finala protiv neporaženih Grka. Grka koje nismo dobili na zvaničnim
takmičenjima još od legendarnog Bodiroginog šutiranja reklama po Atini 1998.
Kako nas istorija uči da ništa nije izvesnije od njenog
ponavljanja, tako je bilo i ovaj put. I
tada, kao i sada, sve je stalo u taj prvi eliminacioni meč. I tada, kao i sada,
ispraćeni smo na veliko takmičenje bez pompe, uz podsmeh na pomen 12 odabranih
i nepoverenje. I tada, kao i sada, najbolji igrači povedeni su na turnir bez
ijedne pripremne utakmice, povređeni, sa nadom da će biti spremni za
eliminacije i da ćemo do njih uopšte doći. I tad, kao i sada, kockanje se
isplatilo. I tada, kao i sada, glavni ulog u tom kockanju, bio je isti čovek.
Aleksandar Saša Đorđević.
U Atini 1998. je kao igrač grupnu fazu proveo na terapijama,
čekajući svojih 7 vezanih poena protiv zahuktale Argentine koja će u narednim
godinama izrasti u giganta svetskih razmera. U Madridu je kao selektor čekao Teodosića
i Krstića čitave pripreme i kroz grupnu fazu. I baš kao što je svojom trojkom,
ulazom pod koš i slobodnim bacanjima unovčio sve čipove Željka Obradovića, tako
je ovog leta on bio taj koga su proglasili vizionarem kada su upravo Teo i Krle
bili predvodnici srpskog košarkaškog stampeda koji je u oblaku prašine ostavio
izgažene favorizovane „helene”, „karioke” i „trikolore”.
Bio je to prvi od četiri ključna delića koje je Sale „Nacionale”
doneo u našu polupanu košarkašku slagalicu, decenijama razvlačenu jadranskim
ligama, patološkim rivalitetom Čovića i Vujoševića, menadžerisanjem i najezdama
strancama sumnjive boje, mirisa i kvaliteta. Prvi, ali i najmanje bitni delić.
Ako je vera u već diljem Evrope etabliranu Teovu lucidnost i
Krletovu pouzdanost dala dodatnu snagu „plavima” da u potpunosti zaustave protivnike
predstavljala samo finu dogradnju, povratak vere reprezentativaca u same sebe
bio je temelj našeg neočekivanog uspeha. Od svih delića koje smo rasuli u
periodu posle 2002, taj je bio najveći problem. Ako se izuzmu kratkotrajni
bljeskovi u 2009. i 2010, Srbija je u košarci bila postala gubitnička ekipa.
Baš ono iz čega smo crpeli snagu za nestvarne povratke iz mrtvih, u poslednjoj
deceniji bio je uzrok mnogih teških i tesnih poraza u prelomnim trenucima
takmičenja. Znao je to Sale, i zato je sav pritisak skinuo sa igrača i preuzeo
na svoju lamentirajući frazeologiju o „miru u glavi i vatri u srcu”. Znao je
kolika je ta filozofija donela i njemu kao igraču i nama kao zemlji. I zbilja,
naši momci od osmine finala više nisu gubili glave i više se nisu osvrtali za
sobom. Gazili su, gledali sebe i išli dalje bez euforije. Baš kao što je
Đorđević nemilosrdno tovario koš Litvanaca, Italijana i Grka devedesetih. Ni
tada, kao ni sada, nije skakao od sreće, nije psovao saigrače, a sudijama je
prigovarao samo kada bi stvarno preterali, poput završnice ratova sa
novokomponovanim španskim i francuskim „imperijama”. Mirnoća koju je zračio,
poticala je iz drugog po veličini i značaju nedostajućeg komadića šampionskih
puzli.
Autoriteta.
Čast Ivkoviću, ali se njegovo prihvatanje usijanog srpskog
košarkaškog krompira ipak zbilo pred sam kraj njegove karijere, što su
pojedinci nemilosrdno zloupotrebili. Kada se na to nadovezao trend otkazivanja,
briga za lične karijere i biranje novca umesto trobojke, rezultati su u najmanju
ruku ispali polovični. Srebro sa EP, četvrto mesto sa SP i dva osrednja
plasmana na kontinentalnim smotrama 2011. i 2013. Nakon na jedvite jade
izborene vize za ovogodišnje planetarno takmičenje, bilo je izvesno da je došlo
vreme za novu krv. Nekoga ko se kao trener nije kalio u bivšoj SFRJ i ko nije
jedan od četiri jahača „Apokalipse” srpske trenerske „Al-Kaide” (Ivković,
Obradović, Pešić i Maljković). Taj neko je mogao biti samo neko sa osrednjim
rezultatima ili čovek bez previše iskustva. KSS se kockao i u vatru bacio
velikog igrača, ali i neiskusnog trenera. Kako se nije mogao podičiti
rezultatima u ulozi stratega, Sale je igrao na ono za šta je svaki klinac koji se bavio košarkom
u protekle dve decenije znao i čuo. Na sebe kao igrača. Odigrao je i nije
pogrešio, izolujući incident sa Micovom kao usamljeni primer dokazivanja ko je
kokoška, a ko jaje. Sa ponovnom pronađenom muškošću i aurom legende, Sale je
mogao da se na miru posveti onome što je za sve nas bila najveća nepoznanica,
ispostaviće se bezrazložno.
Taktici.
Kao igrač, bio je racionalan i dirigent koji je sve konce uvek
držao u svojim rukama. Kao bivši rasni napadač, sa samo jednim i po rasnim
napadačem na raspolaganju (Teo i pola „učitavajućeg” Bogdana), u ulozi trenera posvetio se onome što mu je jedino preostalo. Čitanju protivnika i kolektivnoj odbrani. I taj zadatak je uradio za
čistu „desetku”. Ako izuzmemo Batuma sa druge planete, Sale je „doktorirao” u
klasi daleko iskusnijih taktičara na klupama Grčke, Brazila i Francuske. A sa
njim su doktorirali i njegovi puleni, izvučeni iz senki prosečnosti na svetlo
gladijatorske arene u vidu TIMA nemilosrdnih ratnika.
Realne domete „plavih” košarkaša trenutno je jako teško sagledati,
bez obzira na ishod finalnog meča sa vanzemaljskom SAD. Kao prvo, ovo može biti samo
bljesak poput onog u Poljskoj 2009. Kao drugo, ovoj ekipi nedostaje barem pet
vrsnih povređenih i nepozvanih igrača (Nedović, Milosavljević, Lučić, Mačvan i
Marjanović). Kao treće, ovo su sve sami momci mlađi od 25 godina, koji tek
treba da ratu, sazrevaju i igraju velike utakmice u klubovima i reprezentaciji.
Mnogo nepoznanica, sa izazovom Olimpijade pred nama.
Jedno je ipak sigurno.
Posle dugo, dugo godina, košarkaška Sila je
opet sa nama i u nama i najsnažnije teče kroz našeg selektora.
Džordž Lukas bi rekao: „Neka je Sila sa vama”.
Нема коментара:
Постави коментар