PORAZ KOJI (JOŠ) NE BOLI

Ali za godinu dana itekako može da zaboli

Nismo uspeli. Stali smo na korak od cilja. Srpska muška košarkaška reprezentacija nije uspela da se plasira u finale EP u Francuskoj i samim tim je ostala bez direktne vize za Olimpijske igre u Riju 2016. I ne samo to, ostali smo i bez utešne bronze, završivši na najnepopularnijem, četvrtom mestu.

Većina sportske nacije ovakav rezultat dočekala je kao neuspeh, osetivši veliko razočarenje tom prilikom.

Da li je sve tako crno ili ipak ima razloga za nadu?

Sama činjenica da smo tek drugi put u poslednjih 13 godina ušli u polufinale kontinentalnog reprezentativnog takmičenja svakako je uspeh vredan pažnje. Ako se na to nadoveže i srebro sa SP prošle godine, ostvaren je kontinuitet vrhunskih rezultata, uprkos odsustvu odličja i karakterističnog dočeka na balkonu skupštine grada.

Takođe, kičma tima je sačuvana, a afirmisani su i neki novi igrači i momci koji do sada nisu dobili pravu priliku u najdražem dresu. Mlada smo ekipa, kompletno mlađa od 30 godina i sa klupe nas vodi mladi trener. Vreme radi za nas i imamo ga dovoljno da ispravimo sve greške koje smo napravili. A da se razumemo, za razliku od Španije, ovoga puta je grešaka bilo. I većina njih ide na dušu tako omiljenog igrača i još uvek nedovoljno dokazanog stratega na početku karijere, Aleksandra Saše Đorđevića.

Sale Nacionale nije imao lak posao ovaj put. Iako je na raspolaganju imao daleko veći fond nego lani, crnogorsko-klubaške smicalice/brljotine oduzele su mu usred priprema možda i igrača u najboljoj formi, Bobana Marjanovića. Sa Raduljicom potpuno van takmičarskog procesa, Srbija je suštinski tako u Nemačku otputovala bez prave „petice”. Na to se nadovezala i povreda Bogdanovića i komplikovana rehabilitacija Milosavljevića, te je tako broj raspoloženih igrača bio dodatno sužen. Uz već tradicionalno napornom sezonom istrošenog Teodosića, suštinski je većina posla pala na Bjelicu koji nas je maestralno vodio kroz Berlin, ali je i njega stigao umor u Francuskoj. Erceg, Nedović i Kalinić su pokazali da su ipak za sada „samo” kalibar za drugi plan, dok su Simonović, Kuzmić i Milutinov bili tu da popunjavaju dvanaestorku.

Znao je to i Sale, te se bacio na formiranje kolektiva, tima koji čeka pojedinca da iskoči i povuče druge. Znao je i da je žreb nemilosrdan i da ima dva izbora: tempirati formu za početak i osigurati prolaz u „grupi smrti” ili kalkulisati i rizikovati. Odlučio se da mu doigravanje bude lakše i poklekao pred nejakom Litvanijom u polufinalu. Ekipa je odlično odigrala Berlin, ali je po dolasku u Lil beležila pad forme. Sale to nije zaustavio i to mu direktno ide na dušu. Momci su počeli da osećaju teret bremena favorita i skalpa koji su sada svi želeli da skinu i naš selektor ih nije toga rasteretio i mentalno ih pripremio za odlučujući meč koji je, čini se, izgubljen još u tunelu što vodi do terena.

Sa taktičke strane, Đorđević je podbacio i u samom polufinalu gde smo narodski rečeno „prebijeni” pod litvanskim, a ugurani pod naš koš. Tražio je Sale tog nekog ratnika da iskoči punih 40 minuta, ali ga ovaj put nije našao. Udarna trojka Teodosić-Bjelica-Raduljica udvajana je čitav meč, dok trojka iz senke (Nedović-Bogdanović-Erceg) nije uspela da iskoristi fokus čuvara na našim nosiocima igre. Od defanzivnih specijalaca, Kalinić je nastavio trend kaliranja koji ga je pratio čitavo prvenstvo, baš kao i Kuzmić sa svojim preteranim respektovanjem protivnika, te je tako samo neumorni Stefan Marković bio na visini zadatka na našoj polovini terena. Premalo za finale, čak i pored nikad slabije Litvanije.

No, i pored svega toga, imali smo priliku da se vratimo u taj meč i okrenemo ga, do samog kraja. U tome nismo uspeli i to, ruku na srce, igrom nismo zaslužili. Bili smo favoriti i nismo krunisali realno kvalitetniji sastav direktnim plasmanom u Rio. Igrači su pokazali određeni nivo nediscipline, a činjenica je i da je to bio jedan od onih dana kada naprosto ništa ne polazi za rukom. Odigrali su jedan od dva loša meča na čitavom prvenstvu i za to su za razliku od onog protiv Nemačke, ovoga puta surovo kažnjeni.

Ali ih zbog toga ne treba razapeti. Baš kao ni Saleta, iako je pogrešio. Sam poraz dovoljno boli i peče, ali će i to proći. Propuštena je lepa prilika, ali ništa još nije gotovo. Zlato se ne može uvek uzimati. Nekad se u životu određene bitke moraju izgubiti ne bi li se pobedilo u ratu.

Zato ovaj poraz i ne mora biti tragičan. Realno, u Lilu je doživljen neuspeh, ali tu je i kvalifikacioni turnir u julu i Olimpijada nije daleko pošto ćemo na njemu biti nosioci. A ako ne možemo da savladamo Italiju, Portoriko ili Kinu, ne treba ni da budemo u Riju. A tamo moramo da budemo. I tamo Sale mora da nas odvede dogodine.

Za to ima dovoljno vremena, čitavu jednu sezonu. Da u Panatinaikosu vrati Raduljicu u život, da oslobodi Kuzmića treme. Ali to neće biti dovoljno, jer mora još mnogo kockica da se poslaže. Da npr. Bjelica i Bobi ne presede na klupi svoje prve NBA sezone. Da Kalina i Bogdan postanu ubistven tandem u Feneru. Da se Milosavljević vrati u život kroz Evroligu, a da u njoj Mitrović nastavi da napreduje. Da Nedović već jednom negde odigra u kontinuitetu. Da Erceg nađe klub. Da Stefan i Teo odrade svoje u klubovima, za šta se i ponajmanje brinem. Na kraju krajeva, da i sam Sale preuzimanjem ozbiljnog, bogatog i ambicioznog kluba nastavi da raste i da se razvija u pravom smeru kao autoritet i košarkaški znalac kakav znamo da jeste i kakvim se pokazao u Španiji 2014.

Jer, košarka je naš sport, oduvek je to i bila. I nismo zaboravili da je igramo. Samo treba da prestanemo da se plašimo kada se setimo da znamo da je igramo. I da krenemo da meljemo.

Možemo mi to. To nam je u krvi.

SLIČNE TEME:

POVRATAK DŽEDAJA

ZEMLJA KOŠ(M)ARKE

POVRATAK DŽEDAJA

O neuništivoj srpskoj košarkaškoj Sili

Košarka. Jedna od mitskih srpskih reči. Dobro znana reč. Pradavna. Naša reč. Naš sport. Naša sportska imperija stvorena u poslednje tri decenije prošloga veka. Umorna srpska reč. Baš kao i ova zemlja. Zaboravljen pojam. Skoro, pa izumrla veština. Do koliko juče.

Do juče, kada su se neke nove „imperije” podsmevale našim posrtanjima u grupi A Svetskog prvenstva u Španiji. Španiji koja je prihvatila organizaciju samo ako bude potpuno razdvojena od Amerikanaca u žrebu. Španiji koja je uoči četvrtfinalnog meča sa Francuskom uvežbavala ceremoniju dodele zlatne medalje svojoj reprezentaciji. Španiji koja je postala „kaznena ekspedicija”, bez da je vezala dve titule. Španiji koja je koristila posrtaj srpske košarkaške imperije da nas „nabije” 30 razlike onda kada smo bili bez Tea Skajvokera i sa umornim Jodom Ivkovićem pored aut linije. I nabili su nas i ostavili nas, misleći da smo mrtvi, učinivši pritom veliku grešku potcenjivanja protivnika na umoru.

Već u grupi u Granadi, bili smo malo manje mrtvi. Zapravo, bili smo blizu zatvaranja životnog kruga i ponovnog rađanja. A kao i svaki početak, i ovaj naš bio je pakleno težak. Mada se teško može reći da jedna nacija ponovo počinje ako na svom kontu ima jedno olimpijsko, pet svetskih i osam evropskih zlata. Ali, sve je to izgledalo kao pradavna prošlost pred sa zebnjom iščekivan meč osmine finala protiv neporaženih Grka. Grka koje nismo dobili na zvaničnim takmičenjima još od legendarnog Bodiroginog šutiranja reklama po Atini 1998.

Kako nas istorija uči da ništa nije izvesnije od njenog ponavljanja,  tako je bilo i ovaj put. I tada, kao i sada, sve je stalo u taj prvi eliminacioni meč. I tada, kao i sada, ispraćeni smo na veliko takmičenje bez pompe, uz podsmeh na pomen 12 odabranih i nepoverenje. I tada, kao i sada, najbolji igrači povedeni su na turnir bez ijedne pripremne utakmice, povređeni, sa nadom da će biti spremni za eliminacije i da ćemo do njih uopšte doći. I tad, kao i sada, kockanje se isplatilo. I tada, kao i sada, glavni ulog u tom kockanju, bio je isti čovek.

Aleksandar Saša Đorđević.

U Atini 1998. je kao igrač grupnu fazu proveo na terapijama, čekajući svojih 7 vezanih poena protiv zahuktale Argentine koja će u narednim godinama izrasti u giganta svetskih razmera. U Madridu je kao selektor čekao Teodosića i Krstića čitave pripreme i kroz grupnu fazu. I baš kao što je svojom trojkom, ulazom pod koš i slobodnim bacanjima unovčio sve čipove Željka Obradovića, tako je ovog leta on bio taj koga su proglasili vizionarem kada su upravo Teo i Krle bili predvodnici srpskog košarkaškog stampeda koji je u oblaku prašine ostavio izgažene favorizovane „helene”, „karioke” i „trikolore”.

Bio je to prvi od četiri ključna delića koje je Sale „Nacionale” doneo u našu polupanu košarkašku slagalicu, decenijama razvlačenu jadranskim ligama, patološkim rivalitetom Čovića i Vujoševića, menadžerisanjem i najezdama strancama sumnjive boje, mirisa i kvaliteta. Prvi, ali i najmanje bitni delić.

Ako je vera u već diljem Evrope etabliranu Teovu lucidnost i Krletovu pouzdanost dala dodatnu snagu „plavima” da u potpunosti zaustave protivnike predstavljala samo finu dogradnju, povratak vere reprezentativaca u same sebe bio je temelj našeg neočekivanog uspeha. Od svih delića koje smo rasuli u periodu posle 2002, taj je bio najveći problem. Ako se izuzmu kratkotrajni bljeskovi u 2009. i 2010, Srbija je u košarci bila postala gubitnička ekipa. Baš ono iz čega smo crpeli snagu za nestvarne povratke iz mrtvih, u poslednjoj deceniji bio je uzrok mnogih teških i tesnih poraza u prelomnim trenucima takmičenja. Znao je to Sale, i zato je sav pritisak skinuo sa igrača i preuzeo na svoju lamentirajući frazeologiju o „miru u glavi i vatri u srcu”. Znao je kolika je ta filozofija donela i njemu kao igraču i nama kao zemlji. I zbilja, naši momci od osmine finala više nisu gubili glave i više se nisu osvrtali za sobom. Gazili su, gledali sebe i išli dalje bez euforije. Baš kao što je Đorđević nemilosrdno tovario koš Litvanaca, Italijana i Grka devedesetih. Ni tada, kao ni sada, nije skakao od sreće, nije psovao saigrače, a sudijama je prigovarao samo kada bi stvarno preterali, poput završnice ratova sa novokomponovanim španskim i francuskim „imperijama”. Mirnoća koju je zračio, poticala je iz drugog po veličini i značaju nedostajućeg komadića šampionskih puzli.

Autoriteta.

Čast Ivkoviću, ali se njegovo prihvatanje usijanog srpskog košarkaškog krompira ipak zbilo pred sam kraj njegove karijere, što su pojedinci nemilosrdno zloupotrebili. Kada se na to nadovezao trend otkazivanja, briga za lične karijere i biranje novca umesto trobojke, rezultati su u najmanju ruku ispali polovični. Srebro sa EP, četvrto mesto sa SP i dva osrednja plasmana na kontinentalnim smotrama 2011. i 2013. Nakon na jedvite jade izborene vize za ovogodišnje planetarno takmičenje, bilo je izvesno da je došlo vreme za novu krv. Nekoga ko se kao trener nije kalio u bivšoj SFRJ i ko nije jedan od četiri jahača „Apokalipse” srpske trenerske „Al-Kaide” (Ivković, Obradović, Pešić i Maljković). Taj neko je mogao biti samo neko sa osrednjim rezultatima ili čovek bez previše iskustva. KSS se kockao i u vatru bacio velikog igrača, ali i neiskusnog trenera. Kako se nije mogao podičiti rezultatima u ulozi stratega, Sale je igrao na ono za šta je svaki klinac koji se bavio košarkom u protekle dve decenije znao i čuo. Na sebe kao igrača. Odigrao je i nije pogrešio, izolujući incident sa Micovom kao usamljeni primer dokazivanja ko je kokoška, a ko jaje. Sa ponovnom pronađenom muškošću i aurom legende, Sale je mogao da se na miru posveti onome što je za sve nas bila najveća nepoznanica, ispostaviće se bezrazložno.

Taktici.

Kao igrač, bio je racionalan i dirigent koji je sve konce uvek držao u svojim rukama. Kao bivši rasni napadač, sa samo jednim i po rasnim napadačem na raspolaganju (Teo i pola „učitavajućeg” Bogdana), u ulozi trenera posvetio se onome što mu je jedino preostalo. Čitanju protivnika i kolektivnoj odbrani. I taj zadatak je uradio za čistu „desetku”. Ako izuzmemo Batuma sa druge planete, Sale je „doktorirao” u klasi daleko iskusnijih taktičara na klupama Grčke, Brazila i Francuske. A sa njim su doktorirali i njegovi puleni, izvučeni iz senki prosečnosti na svetlo gladijatorske arene u vidu TIMA nemilosrdnih ratnika.

Realne domete „plavih” košarkaša trenutno je jako teško sagledati, bez obzira na ishod finalnog meča sa vanzemaljskom SAD. Kao prvo, ovo može biti samo bljesak poput onog u Poljskoj 2009. Kao drugo, ovoj ekipi nedostaje barem pet vrsnih povređenih i nepozvanih igrača (Nedović, Milosavljević, Lučić, Mačvan i Marjanović). Kao treće, ovo su sve sami momci mlađi od 25 godina, koji tek treba da ratu, sazrevaju i igraju velike utakmice u klubovima i reprezentaciji. Mnogo nepoznanica, sa izazovom Olimpijade pred nama.

Jedno je ipak sigurno. 

Posle dugo, dugo godina, košarkaška Sila je opet sa nama i u nama i najsnažnije teče kroz našeg selektora.

Džordž Lukas bi rekao: „Neka je Sila sa vama”.

Ja kažem: „Neka je Sale sa nama”.


SLIČNE TEME:
ZEMLJA KOŠ(M)ARKE