BEZ KOČNICA

Mračni vitez rokenrola slomio je nogu i zavija na mesec u agoniji. Noga će zarasti, ali on nikada neće biti isti kao pre. A sa njim i njegova muzika.

FOTO: popaganda.gr

Mračni vitez rokenrola slomio je nogu i zavija na mesec u agoniji. Noga će zarasti, ali on nikada neće biti isti kao pre. A sa njim i njegova muzika.

A to nije bilo kakva muzika. To je neponovljivi i nenadjebivi miks najnižih i najuzvišenijih emocija koje jedan čovek može da iskusi za života. Od kafanske vulgarnosti, preko divljačkog seksa, nasilja, pa sve do nekih od najnežnijih emocija ka deci i ženama što ih je jedan muškarac zapisao od kako postoji rokenrol.

Ali, Nik Kejv i nije kao bilo koji drugi muškarac koji se bavi rokenrolom, iako megapopularan među ženama kao retko koji frontmen u poslednjoj deceniji 20. veka. Nik Kejv je jednostavno promašio eru u kojoj će se roditi, zakasnivši cirka 100 godina da bude savremenik Bajronu, simbolistima i ostalim revolucionarnim pesnicima na orijentalnim opijatima i maliganima sa svih meridijana.

Nik Kejv je jednostavno, Nik Kejv. 

I biće to dok ga smrt ne rastavi od nas, a verovatno i jako dugo nakon toga. A ta prokleta smrt se sa njim najsurovije poigrala pre koju godinu, razdvojivši ga zauvek od jednog od ukupno četvorice sinova, dva para blizanaca koje ima sa dve različite žene, rođenih iste godine.

Nesreća na planinarenju polomila je na komade život jedne porodice i jednog sasvim neobičnog frontmena i ljudskog bića. Jer, dok bi se većina ljudi u toj nezamislivoj i neprolaznoj boli povukla u sebe i dovela pitanje sve na čemu je sazdana, Nik Kejv je odlučio da učini potpuno suprotno.

Otvorio se.

Kao nikada do sada. Ka svetu. Ka publici. Ka svima.

Učinio je to jednim od najzlokobnijih albuma svih vremena („Skeleton tree”, 2017).

Učinio je to jednim od najpotresnijih dokumentaraca u poslednje vreme, „One more time with feeling”, ogolivši sebe, svoju ženu i svoj život pred čitavim svetom.

Ali, nije to bio ni prvi, a ni poslednji put da je neki popularni umetnik posvetio svoje delo tragično nastradalim članovima porodice, iako je snimanje dokumentarca o tome bio potez u tom smeru na ivici ukusa i noža otužnosti samosažaljenja.

Međutim, ono što se desilo nakon toga, a što će biti ovekovečeno i u DVD snimku (”Distant sky”) sa turneje koja je sledila se skoro neće ponoviti u rokenrolu, barem ne tako intenzivno.

FOTO: www.padovaoggi.it

Umesto da sedi kući, da se povuče i piše isključivo teške i sumorne pesme koje teraju suze na oči, Nik Kejv je odlučio da se protiv nezamislivog bori na potpuno suprotan način.

Životom. 

Čistom emocijom. 

Neverovatnom energijom. 

Nikad bližim kontatkom sa publikom. 

Serijom fenomenalno intimnih koncerata na kojima će kombinovati jedan od najtežih repertoara koje je popularna muzika videla. Miksujući spore i preteške pesme sa novog  i divljački rokenrol sa prethodnih albuma. Boreći se sam sa sobom, sa beskonačnim bolom, ne skrivajući i ne zadržavajući ništa u sebi.

Jer, kada na koncerta takvog, potpunog umetnika pođete, nikada niste sigurni šta možete da očekujete. A ovaj uragan emocija čak ni najverniji fanovi (a njegovi fanovi zbilja jesu verni) nisu mogli da očekuju. Na ono što se desilo u nešto više od dva sata u moskovskom „Stadionu”, hali za 3-4000 ljudi vas ništa ne može pripremiti.

Pokušavajući da iz sebe obriše tugu, Nik Kejv je uspeo u onome o čemu svi pevači popularne muzike maštaju odvajkada.

Da u potpunosti obriše granicu između publike i bine.

Da je svede na usku platformu na kojoj će provesti 80% trajanja koncerta. Pogrbljen, u čučnju, na kolenima. Rukujući se, dodirujući, grleći ljude iz prvih redova. Dozvoljavajući im da kao nikada dosad, postanu jedno sa čovekom na čiji koncert su došli.

Da sa njim pevaju vanzemaljske tekstove „Jesus alone” i „Magneto” kojim otvara ovo sasvim intimno veče. 

Da osete svu sirovost i neobuzdanost emocija antologijske „Do you love me?”.

Da sa njim urlaju stihove jedne od najjače nazvanih pesama svih vremena, „From her to eternity”. 

Da se svi zajedno podsete trenutaka proboja do velike slave devedesetih sa toliko puta obrađivanim „Lovermanom” i toliko nakurčenom „Red right hand”, koja je novu šansu dobila obesmrtivši za vjek i vjekova „Peaky blinderse” i glumačku karijeru Kilijena Marfija. 

Da povuku ručnu i smire se samo uz klavir i „The ship song”, pesmu čiji ako tekst nikada niste osetili, jbg, onda niste ni živeli. 

Da se skoro sasvim ućute uz stihove „Into my arms”, zbog kojih ćete poželeti da se oženite opet, sa istom osobom, samo da bi uz nju još jednom otplesali prvi venčani ples. 

Da plačete zajedno sa čovekom sa bine uz ”Girl in amber”, koja, naravno, nije nikakva devojka, već njegova neizmerna i nikad ugasiva tuga. 

Da meditirate uz irski efemernu „Distant sky”. 

Da vas manijak za mikrofonom iz te melanholije najsurovije u galop potera sa, i posle 30 godina neverovatnim, besom ”Tupela”. 

Da mu dozvolite da potpunom izmenom aranžmana udahne novi život jednom tako moćnom tekstu kao što je to ”Jubilee street”. 

Da to isto učini i sa ”Weeping song”, nakostrešivši vam svaku dlaku na telu u mojsijevskom silasku među publiku bez ijednog telohranitelja. 

Da sa klincima i klinkama na bini, nekim novim ”lošim semenom” horski reži, laje, psuje i pljuje starog, dobrog ”Stagger Lee-ja”. 

Da iz te pete brzine još jednom majstorski prikoči uz međudimenzionalnu „Push the sky away”, poput starog lisca samo se pretvarajući da je to sve. 

Da još jednom istrči na sada čistu binu i isfinišira sa „Rings of Saturn”, pozdravi se po poslednji put sa svima, poprima sve cveće i lutke ovog sveta, ispotpisuje ploče (da, ploče, ovo je stara škola) što su strpljivo lebdele iznad glava duže od dva sata, da elegantno izodbija sve ponuđene selfije (kao što rekoh, stara škola) i da još jednom mahne svima i pokupi se po ko zna koji put u karijere sa te bine na kojoj se rađao i umirao u ovih 35 godina.

Da ode negde daleko, u neku najkišovitiju britansku pripizdinu, da tamo piše najlepše stihove o kiši i oblacima i liže ranu koja nikada neće zarasti. 

Da bude živ, tužan, srećan, lud, da voli, bude voljen, mrzi, da prašta i kune. 

Da bude sve ono o čemu nam u svojim pesmama bez zadrške, bez foliranja i bez kočnica i pripoveda sve ovo vreme.

Da bude život.

Čak i kada je okružen smrću.

FOTO: media.pitchfork.com

SLIČNE TEME:
NEUNIŠTIVI GAZDA ROKENROLA
NAŠ POSLEDNJI PLES

IZNAD VREMENA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

GROZNICA KONCERTNE VEČERI

M(J)UZE

ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ

DEPEŠ MAŠINA

NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

NEUNIŠTIVI „GAZDA” ROKENROLA

Ima tako nekih oblasti stvari što ih volim koje jednostavno ne stignem i ne uspem na vreme da obradim i upoznam ih, ostavljajući tako vrlo ozbiljne praznine u svom obrazovanju. Jedna od takvih praznina je i detaljnije izučavanje velikana američkog rokenrola posle Elvisa Prislija i „The Doors”. Za to nepoznavanje kriv je i moj poprilično elitistički odnos prema rokenrolu kao nečemu što je svoj vrhunac i sve značajne kvantne skokove u inovativnosti i razvoju doživelo u Engleskoj, a ne u svojoj postojbini.

Da, crnci jesu izmislili rokenrol, ali su ga Britanci učinili onim što voliš.

U većini slučajeva, potpuno tačno. U par retkih, ali značajnih izuzetaka, težak previd.

I kao i mnogo puta do sada, nije muzika ili pesma bila ta koja me je naterala da zamisliš, pružiš drugu šansu i na kraju promeniš stav.

Ne, bila je to knjiga i to jedan od onih žanrova koje si sa godinama jako zavoleo.

Biografije muzičara.

A retko koja biografija na zapadnoj strani Atlantika je fascinantnija od čoveka koji je prešao put od samog dna američke društvene kace do zvezda, stausa rokenrol božanstva i jednog od najprodavanijih muzičara u istoriji zabavne muzike.

Čoveka koji svira po četiri sata na koncertima.

Mešanca italo-irskog porekla iz predgrađa Nju Džerzija.

Brusa Springstina.

„GAZDE”.

FOTO: jambase.com

Za razliku od većine zvezda, sam se dohvatio pisanja knjige o svom životu i kao i sve što je radio u karijeri, odradio ju je pošteno, detaljno, iscrpno i, što bi mladi rekli, maksimalno naloženo.

Da, to je ta reč koja Brusa najbolje definiše.

Loženje. 

    

Omaleni Džerzijevac možda nije imao atletsku građu ili markantnu visinu da je prikaže svetu, pa čak ni preterano raskošan vokalni talenat, ali je zato sve to nadoknadio onako kako ga većina ljudi i pamti sa koncerata.

Natopljenog znojem, u stalnom pokretu, trku, skoku.

U vatrenoj kugli energije koju je nesebično delio sa publikom, od onih dvadesetak pijanaca u lokalnom pabu do stadiona sa šestocifrenim brojem prodatih karata.

A tu svoju neukrotivu, strejtersku energiju nije sakrivao od samog početka i žestokih svirku po Istočnoj obali tokom kojih je izbrusio svoj „E-street bend” i vernu bazu fanova.  Kada su se te svirke prelile u šansu za dragoceno vreme u studiju, Brus ih je pretočio u dva različita albuma izdata iste, 1973. godine, „Greetings from Asbury park, N.J.” i „The wild, the innocent & The E-street shuffle”. Iako rogobatnih naziva, pokazali su dva glavna pravca kojim će se umetnik kretati u narednim decenijama pohoda na rokenrol tron.

FOTO: 1.bp.blogspot.com

Jedan, žestok rokerski, brzih rifova, kao što su to „Blinded by the light” i „Rosalita” i drugi, nežniji, naslonjeniji na soul i nasleđe crne muzike uz koju je odrastao, oličenih u „Spirit in the night” i „Sandy”. U oba slučaja, lirika je bila pod teškim uticajem možda i najvećeg belog pesnika američkog rokenrola, Boba Dilana, sa karakterističnim bukvalnim stihovima i pripovedačkim tonom.

I baš ta konstantna stilska i poetska poređenja su Brusa naterala da za svoj sudbinski, treći album, promeni pristup i posle porođajnih muka u studiju ga najzad ponudi svetu te 1975. godine.

I usud trećeg albuma ni ovaj put nije omanuo, katapultirajući Springstina pravo u orbitu sa melodilčnom naslovnom numerom „Born to run”.

Da, Brus se zatrčao i više nije bilo stajanja. Poređenja sa Dilanom su nestala, ustupajući mesta etabliranju sopstvenog imena na prvim velikim turnejama koje su rodile neke od okosnica njegovog repretoara u godinama što su sledile. „Thunder road”, „Jungleland” i „Badlands” bile su muzički mekše, raznovrsnije, a stihovno angažovanije i dublje nego pre.

FOTO: az616578.vo.msecnd.net

I Brus se menjao, svestan da je pred njima šansa kakva mu se neće ponovo pružiti. Zato je i „Darkness on the edge of the town” morao da bude drugačiji od prethodnika. Mračniji, sporiji, gonjen genetski nasleđenom depresijom od oca i prožet samopouzdanjem njegovog režećeg vokala koji će zaludeti čitav svet na smeni sedme u osmu dekadu 20. veka. „Adam raised a Cain” i „Candy’s room” predstavljaće embrion budućeg uraganskog Springstinovog koncertnog nastupa po kojem će i do dan danas ostati neprevaziđen na svojoj obali Atlantika.

Bilo je to vreme i da se sa svojim „E-street bendom” ponovo uputi preko „bare” i ovog puta naprečac osvoji srca čitavog sveta.

A rast popularnosti morao se odraziti i na kreativni proces, te kao peti nosač zvuka, Brus 1980. izbacuje verovatno svoj pesnički najkvalitetniji album, „River”. Pored socijalno duboko potresne naslovne numere posvećene sestri, čitav niz singlova kiselo-slatke tematike krstari svim top listama, predvođene prvim pravim Brusovim pop hitom, „Hungry heart”.

To je bilo to.

Brus Springstin je postao svetska mega zvezda.

I za razliku od većine sličnih zvezda, u dodiru sa prvom pravom slavom, odlučuje da „povuče ručnu” i uplovi u jedan sasvim drugi svet.

Te 1982. Brus Springstin je imao svet pod svojim nogama i čitav taj svet je drhtao u iščekivanju sledećeg nosača zvuka koji je trebalo da raznese sve top liste i raspameti publiku stadionske brojnosti. Ali, do tog trenutka će proteći još dve godine i još jedan album, drugačiji od svega što je do tada snimio.

„Nebraska” će označiti povratak korenima, kantriju, prirodi i potpuno obaranje tempa energičnog superstara. Do dana današnjeg jedini Brusov album bez propratne turneje, kolekcija tmurnih lokalnih američkih priča predvođene sa „Atlantic city” i korenom prave socijalne angažovanosti kantautora, „Mr. State Trooper”.

A koliko je roker spreman da se promeni nisu mogli ni da pretpostave ni njegovi najverniji fanovi. Iziritiran nepravdom prema ratnim veteranima sa kojima se u međuvremenu združio i rešen da iznenadi sve, te 1984. zagrmeo je po svim zvučnicima diljem razvijenog sveta instrumentom tako nekarakterističnim za vrstu muzike u kojoj se etablirao.

Sintisajzerom.

Bile su to osamdesete i Springstin nije želeo da bude van mejnstrima. Isto tako, u mejnstrim je želeo da ubaci i pravu socijalnu kritiku vešto zamaskiranu u patriotski nastrojen omot i naslovnu numeru svog najprodavanijeg albuma u karijeri i jednog od 20 najprodavanijih nosača zvuka svih vremena.

FOTO: img.zeit.de

„Born in the USA” ostaje vrhunac komercijalne strane Brusove karijere, raznoseći svu konkurenciju čitavim nizom savršeno izbalansiranih hitčina kao što su to „Cover me”, „Glory days” i „Dancing in the dark”, koji donosi još jedan proboj u nepoznato, snimanjem prvog video spota u karijeri.

Vrtoglavi uspeh bio je prilika i da se podvuče crta u pogledu pratećeg benda, raspuštanjem „E-street benda” koje će potrajati do početka novog veka.

To nije značilo da će solo albumi „Tunnel of love”, „Human touch” i „Lucky town” biti loši, naprotiv. Sa jedne strane emotivno iscrpljen razvodom, a sa druge ispunjen novim brakom i očinstvom, Brus će svoju dušu izvrnuti u pravim pop baladama „Tougher than the rest”, „Brilliant disguise” i „Human touch”. Taj introspektivni period biće simbolično završen još jednim ličnim vrhuncem, „oskarom” za najbolju numeru iz filma „Philadelphia”, „The streets of Philadelphia”.

FOTO: timothywhite.com

Devedesete su bile tranzicioni period za sve kolose sedamdesetih i osamdesetih, pa tako i za Brusa, koji ih zaključuje još jednom mirnom i tihom kantri posvetom liku Henrija Fonde iz Stajnbekovih „Plodova gneva”, albumom „The ghost of Tom Joad”. Taj materijal predstavljaće i simboličan prekid jednog od najtrofejnijih nizova u istoriji američkog rokenrola. Naime, od albuma „Born to run” iz 1975 do „Lucky town” iz 1992, Brus Springstin izdao je osam nosača zvuka i svi su do jednog bili u Top 5 američkog Bilborda! Od toga tri na prvom mestu.

Novi vek je dočekao u svojevrsnoj kreativnoj hibernaciji i još jednom naletu depresije, ovoga puta jačem nego ikada pre. Po prvi put u karijeri , „Gazda” je ostao bez energije. I po prvi put u njegovom životu, izvor nove energije stigao je spolja, silom događaja koji su potresli SAD 11. septembra 2001 ujutru.

O tom terorističkom napadu svako ima pravo da misli šta hoće, ali niko ne može i ne sme ostati ravnodušan pred stihovima „Empty sky” i celokupnom energijom albuma „Uprising” koji će ponovo ujediniti Brusa i legendarni „E-street band”.

„Gazda” je bio opet živ!

FOTO: s3.amazonaws.com

I nije imao nameru da stane, izbacujući albume na dve do tri godine. „Devil’s dust” doneće istoimeni hit singl, dok će stilska raznovrsnost biti dovedena na novi nivo sa „Seeger sessions”, omažu kantri i irskim tradicionalima kao što su to „Mrs. McGrath” i „Keep your eyes on theprize”. Činjenica i da je jedan takav album dostigao prvo mesto na Bilbordu dovoljno govori o nivou popularnosti Springstina i u zreloj fazi karijere.

Što naravno nije značilo da i dalje ne može da izbaci istinski kvalitetan album kao što je to bio „Magic” koji će tresti zvučnike sa „Radio nowhere”, ali i dirati srce istinski iskrenim i prizemnim emocijama iz „Last to die”, „Long walk home” i „Devil’s arcade”.

Ritam toplo-hladno će se nastaviti i sa „Working on a dream”, koji predstavlja pauzu do ponovo jednog socijalno angažovanog nosača zvuka kao što je to bio „Wrecking ball”. Istinski i nekarakteristično američki patetičan patriota kakav jeste, Springstin ipak nije zaboravio odakle je potekao, pevajući i simbolično se boreći za radničku klasu u „We take careof our own” i „Death to my hometown”, ali i priznajući svoje unutrašnje demone u „This depression”.

FOTO: glasgowist.com

Kao i da to nije bilo dosta, Brus 2014. izbacuje „High hopes” čija naslovna numera spade u red najmoćnijih, najpoletnijih i najaktuelnijih u čitavoj karijeri, prerastajući u himnu „milenijalsa” i ne samo njih. Ogroman uspeh uprkos kontraverznoj „41 shots” i još jedan u nizu od sedam albuma u Top 5 Bilborda (od toga čak šest na prvom mestu!) zgodna je prilika da se ponovo podvuče crta i da se, kako za sada stoje stvari, „E-street” ponovo raspusti  na neodređeno vreme.

Sam „Gazda” se nije zaustavio, radeći na Brodveju i praveći mini turneje u protekle tri godine, mahom po tlu Amerike. Za njegove standard, poprilično mirne i tihe tri godine i to upravo u trenutku kada njegova zemlja prolazi kroz jednu od interno turbulentnijih era u svojoj novijoj istoriji. A kako Brus sledeće godine puni 70 godina, sve je izvesnije je da će se ovaj Italo-Irac vrlo skoro ponovo zakotrljati u užarenoj mešavini energije, socijalne angažovanosti i spektakularnih koncertnih nastupa možda i u gradu blizu vas.

Nemojte to propustiti, jer vam je to možda i poslednja prilika da uživo vidite Brusa Springstina, neuništivog „Gazdu” rokenrola.

FOTO: media.vanityfair.com

SLIČNE TEME:
NAŠ POSLEDNJI PLES

IZNAD VREMENA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

GROZNICA KONCERTNE VEČERI

M(J)UZE

ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ

DEPEŠ MAŠINA

NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

GROZNICA KONCERTNE VEČERI

O najambicioznijoj rokenrol turneji svih vremena

FOTO:toxiconline.co.uk

Met Belami je „Mjuz.”

Čast Kristoferu Volstenholmu (bas) i Dominiku Hauardu (bubanj), ali u britanskoj rokenrol trojci se zna ko svira, a ko dodaje instrumente. Tridesetsedmogodišnji multiinstrumentalista rodom iz Kembridža osnovna je pokretačka snaga iza muzike, teksta, aranžmana i kompletnog identiteta možda i najvećeg benda u svetu trenutno.

Da, najvećeg.

Kako drugačije nazvati sastav koji rasprodaje hale od po 30.000 ljudi za par dana i koji u svakom većem gradu u Evropi mora da zakaže od četiri do šest koncerata u tim i takvim halama ne bi li zadovoljio apetite svojih fanova koji žele da ih vide uživo na njihovoj aktuelnoj „Drones” turneji?

Dobar deo te reputacije izgrađen je na staromodni način: pakleno dobro usviranim živim nastupima i velikim hitovima na nosačima zvuka milionskih tiraža. Tu se „Mjuz” i ne razlikuju preterano od svojih prethodnika, bendova poput „U2”, „Queen”, „R.E.M.” ili „Depeche Mode.”

Ono što razdvaja britanske savremenike kolosa nekih starih, dobrih vremena je sam koncept predstojeće turneje koji je ujedno i drugi deo „krivca” za potpunu histeriju na elektronskim blagajnama diljem svetskih internet servera.

„Drones world tour 2016” biće sve samo ne obična rokenrol turneja i to ide na dušu upravu samom Belamiju.

Čega se to dosetio taj „ludi naučnik” skriven iza brda gitara, klavira i procesora za glas, a čega već nisu legende pre njega?

Svi bendovi ovoga sveta svoj vizuelni identitet i samu produkciju na turnejama prilagođavaju materijalu koji je na albumu.

Ali, ne i Belami.

Mjuz su prvi mejstrim megapopularni bend na svetu koji je čitav album prilagodio turneji.

Naime, naziv, tema i socijalno-politička kritika modernog sveta spakovana u omot albuma „Drones” („Bespilotne letelice”) pristekao je iz koncepta same turneje koji je sam frontmen osmislio pre samog rada na albumu.

Prvo su stigli dronovi, a tek potom stihovi i note.

FOTO:muse-cdn.warnerartists.com

To se osetilo i na prvo slušanje inače izrazito konceptualnog albuma sa veoma malo radio-friendly hitova tako karakterističnih za pozni „Mjuz”. Ako izuzmemo rifovski zarazni „Psycho”, ostatak albuma je manje ili više naporan za slušanje, prepun muzičkih eksperimenata i kao sečivo oštrih lirika uperenih protiv pre svega američke i zapadnjačke spoljne politike zasnovane na upotrebi bespilotnih letelica protiv (ne)realnih neprijatelja udaljenih hiljadama kilometara daleko.

Belamijeve gitare bešnje su nego ikada, naslanjajući se na primordijalni zvuk „Mejdena”, ostajući do kraja nosača zvuka skrivene iza mnogobrojnih ditorzija i efekata, baš kao i sami vokali. A kada se na sve to dodaju i krajnje opskurni spotovi za „Dead inside”, „Mercy” i naslovnu simfoniju kakofonije „Reapers””, dolazi se do vrlo jasnog zaključka kako je jedan tako komercijalni bend sebi mogao da dozvoli luksuz da na vrhuncu karijere izbaci jedan tako za širu publiku neslušljiv album.

„Dronovi” zapravo i nisu album. „Dronovi” su sama turneja.

I to njih ukupno 16. Šesnaest operativnih bespilotnih letelica. Koje će leteti tokom samog koncerta snimajući publiku i to prenoseći na ogromne video bimove na samoj bini. Bini koja će biti kružnog oblika, bez „mrtvog ugla” čak i za najudaljenijeg gledaoca.

Gledaoca koji će biti svedok vrhunca samovoajerizma modernog društva. Gledaoca koji će konstantno biti sniman i prenošen drugim gledaocima. Gledaoca koji će time u bukvalnom smislu te reči postati deo samog koncerta.

Spektakularnog koncerta. Sa najambicioznije rokenrol turneje ikada. Koja će (za sada) nama najbliže prići 9. maja 2016 u Gradskoj hali u Beču u kojoj  će i  potpisnik ovih redova naoružan punim baterijama i praznim memorijskim karticama fotoaparata čekati u redu da postane deo jednog sasvim novog, do sada neviđenog umetničkog koncepta u rokenrolu.

„Drones” turneje grupe „Mjuz”.

SLIČNE TEME:
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
DEPEŠ MAŠINA

M(J)UZE

O poslednjem velikom rokenrol bendu

Jeste, pogrešio sam. Loše sam procenio. Nisam bio na pravom mestu u pravo vreme.

Nisam otišao na koncert „Mjuza” u beogradskoj „Areni” u oktobru 2007.

Slaba uteha mi je činjenica da je to učinilo svega par hiljada ljudi. Slaba, jer sad više nema nazad. Sad moram da čekam i možda ću čekati dugo. Jer, za razliku od svesti naše publike, u koju ubrajam i sebe, ovaj britanski sastav je u međuvremenu žestoko izmutirao i narastao do statusa megabenda. Toga smo svi postali bolno svesni kada je internetom procureo snimak njihovog spektakularnog koncerta na Olimpijskom stadionu u Rimu u leto 2013. Rasprodatom. Pred više od 60.000 ljudi. Šezdeset. Hiljada.

Šta se to, dođavola desilo za ovih sedam godina? I kako?

Odgovor na to leži u samim korenima ovog, po svemu specifičnog ostrvskog benda. Nastao na prelazu vekova, „Mjuz” je hvatao poslednje vozove umirućeg brit-popa devedesetih. Idejno čedo gitariste i vokala Metjua Belamija, od samog starta bio je baziran na formi rokenrol trojke (gitara, bas i bubanj), ali je stilski izmicao definiciji i žanrovskom svrstavanju. Alternativni miks za koji su se odlučili na početku karijere im je doneo malobrojnu, ali izuzetno privrženu publiku, koja je u unjkavom  Belamijevom vokalu maskiranom između metalskih gitara i indastrijal ritam sekcije prepoznala ono najvrednije u muzici. Melodiju.

A nju nije bilo nimalo lako pronaći na „Mjuzova” prva dva albuma, „Showbiz” i „Origin of symmetry”. Ako je prvi bio upoznavanje preko opskurnih  „Uno” i „Sunburn”, te elegične „Unintended”, drugi je doneo delimičnu komercijalizaciju zvuka sa „Plug-in baby” i „New born”. Aranžmani su bili mračni, ali više stidljivi nego istinski depresivni. Energija se skrivala i otpuštala samo u refrenima ili pokojem rifu. Pošto je kultni andergraund status bio obezbeđen, došlo je vreme za proboj i na veću scenu. Sudbonosnim trećim albumom.

„Absolution” je bio pun pogodak, naglo šireći publiku i fokus benda mirnijom produkcijom i pevljivijim singlovima. Patetika je ostala tu kao zaštitni znak benda, ali je ona sada bila daleko prijemčivija preko „Hysteria”, „Time is running out” i „Stockholm syndrome”. Ljubitelji balada su dobili svoje parče nosača zvuka sa „Sing for absolution”, dok je „Butteflies and hurricanes” bila svojevrstan prelaz između brzih i sporih numera. I možda upravo ta reč najbolje i definiše „Mjuz” kao bend.

Prelaz.

Prelaz između stilova. Prelaz između era. Između starog i novog.

Iako de fakto rokenrol bend, „Mjuz” se ne ne libe gitarskih efekata, elektronike, matrice, procesora na glasu, ali ni teatralnosti ni glam imidža. Rečnikom muzičkih kritičara, alternativa. I oni su sredinom prve decenije ovog veka upravo to i bili. Alternativa hausu i tehnu sa jedne i ljigavom popu i reciklaži hitova sa druge strane. Ni sami se nisu ustručavali da pozajmljuju. U njima ste mogli, ali i dalje možete da čujete ehoe ranog „U2” i „Radiohead”, zrelog „Depeche Mode” i poznog „Queena”. Oni koji ne vole previše ovaj bend će reći će da su oni samo interpretatori tuđih stilova i aranžmana. Oni koji ih cene reći će da oni ukrštanjem stilova prave svoj izraz i modernu muziku za 21. vek. Istina je verovatno kao i uvek do sada, negde na sredini. A baš na toj sredini je i čvrsto uverenje stručne javnosti da su u pitanju vrsni muzičari, majstori svog zanata i jedan od najusviranijih bendova današnjice.

A da ti sjajni muzičari znaju da prave i hitove, najbolje govori njihov četvrti album, „Black holes and revelations”. Kočnica više nije bilo i desetine hiljada ljudi hrle da čuju pet potpuno žanrovski različitih singlova sa tog nosača zvuka uživo. Šizofreni „Supermassive black hole”, epski „Knights of Cydonia”, elektronski „Map of the problematique” i prave, pravcate pop hitove „Invincible” i „Starlight”. Na talasu velike popularnosti koju su dodatno pojačali efektni spotovi, Belami, Volstenholm i Hauard kreću na najveću turneju do tog trenutka. U okviru promocije svoje muzike uživo stići će i do Beograda. Naša publika nije prepoznala trenutak i ostala je uskraćena za njihov koktel pozitivne energije, usviranosti i raskošne produkcije. Što je Srbija propustila, svet nije, dokumentujući uspon jednog velikog benda na lajv nosaču zvuka sa „HAARP” turneje.

Iako je medijska aždaja bila spremna da proguta englesku trojku, željna pravog rokenrola nakon skoro dve decenije koliko je prošlo vrhunca dinosaurusa osamdesetih, „Mjuz” tada pravi možda i ključni korak ka statusu velikog benda, vešto izbegavajući zamku dodvoravanja svima. „Resistance” jeste komercijalan, ali je i dalje kvalitetan. Jeste osvojio „Gremija”, ali se nije vrteo po diskotekama. I iznad svega, prodavao se odlično. Novac više nije bio problem i produkcija za turneju nadilazi sve dotad viđeno. Pored iskoraka u smislu vizuelnog identiteta, tekstovi postaju još britkiji i socijalno angažovani. „Uprising” i „Resistance” vraćaju bunt na veliku scenu prvi put od kraja osamdesetih i čine to propraćeni klasičnim rokenrol uticajima i tako svežom „Undisclosed desires”. Energija preliva iz zvučnika, terajući mase na koncertima da skaču, a one pedantne da traže tekstove po internetu i uče ih napamet. Nešto što je publika skoro zaboravila u eri instant pop đubreta bez smisla i poruke.

Belami se ne zadovoljava statusom božanstva do kojeg je došao, već svoju trojku gura još dalje, šestim i za sada poslednjim albumom, „2nd law”, otvarajući Olimpijadu u Londonu sa pomalo nespretnom „Survival”. Međutim, prvi utisak se menja sa izlaskom čitavog nosača zvuka, jer je dah 22. veka još uvek tu („Panic station”,  „Supremacy” i „Madness”). Fanovi mogu da odahnu od konstantne fobije prekomercijalizacije i da se još jednom upute na mamutsku turneju, potvrđujući time „Mjuzu” status megabenda.

Jer, oni su postali upravo to. Megabend. Na vrhuncu kreativne moći, u najboljim godinama, pišu sjajnu muziku i tekstove, prodaju milione ploča širom sveta i pune najveće hale i stadione gde god da se pojave. I čine to svirajući rokenrol. I kao i sve progresivno u muzici, dolaze iz Engleske.

Nadamo se da će još dugo ostati takvi i toliki i da će se konstantno menjati i evoluirati u nešto sveže i zanimljivo.

I da će i meni, kao i mnogima koji su ih u međuvremenu „svarili”, omogućiti da ih ipak vidimo uživo i u našem gradu.

U prepunoj beogradskoj „Areni”.


SLIČNE TEME:
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
DEPEŠ MAŠINA