MUZIKA ZA VEČNOST - TEGET „KRALJICA”

FOTO: rockmusic.org

Koji nosač zvuka sačuvati za večnost?

To svakako ne može biti jedan, ali može biti „jedan od”. Jedan od onih koji su se izlizali kao kasete u vokmenu, diskovi u diskmenu i koji se uvek čuvaju negde na par klikova u mp3 formatu. Nosači zvuka koje uvek možete da slušate, koje znate napamet, uz koje ste odrasli i kojima se uvek možete vratiti.
 
Besmrtne kolekcije.

Poput teget CD-a.

Faza „Kvina” kojoj si skoro, pa bio savremenik. Skoro da možeš da pamtiš koliko su dobar posao odradili u saundtreku za „Gorštaka”. Još jedan epski treš, sa musavim Kristoferom Lamberom i tebi zauvek omiljenim Šonom Konerijem. SF sa primesama magije.

Posebna vrsta magije. Pop magije, prožete procesorima na basu i Fredijevim večnim tenorom. U pomalo glupavom spotu, ali ne mari. Ono što mari je muzika. Melodija. Harmonija. Prožimanje stilova. Uklapanje glasova. Ne tako moćnih kao Fredijevih, ali tome nikada niko nije ni prišao, pa je i to u redu.

A naročito je u redu kada je taj drugi glas neko toliko veliki, da skučenost njegovog baritona uopšte ne smeta. A kako bi, usotalom, jedan Dejvid Bouvi mogao da smeta? U tako sjajnom tekstu, tako sjajnoj numeri kao što je to „Under pressure”.

Najuticajniji roker na prelazu sedme i osme dekade 20. veka nasuprot nauticajnijeg pop pevača istog perioda. Još jedna čista „desetka”. Još jedan sjajan ples. Poslednji ples.

Huh.

Njega će ti trebati vremena da preboliš. Njega pamtiš mnogo više nego Fredija. Fredija pamtiš kao krivozubog brku koji te je naučio slogovima kroz „Radio Ga Ga”.

Bio si klinja kada si je čuo. Nisi shvatao zašto ti je tako prijatno da je slušaš. Nisi znao da je to emocija nostalgije, prijatnog ježenja kože uz pomisli na prošla vremena i generacije. Generacije odrasle uz radio. Da, ti si ti generacija koja je zakačila sve. Vinil, radio, vokmen, „limene” diskove, efemerni mp3. Generacija odrasla na vrhunskoj muzici i sjajnim filmovima. Filmovima kao što je „Metropolis”, o kojem te je Kvin naučio kroz sjajni spot za Ga Gu. Ne ovu smaračicu nazvanu po tebi toliko dragoj pesmi koja se tripuje da je neka zvezda i neki čudak. Za tebe postoji samo jedna Ga Ga. I danas voliš da pljeskaš u njenom ritmu. Zato što voliš to vreme i tu muziku.

A i ona voli tebe. Čuva te. Daje ti snagu kad ti je teško, podiže te kad posrneš. Kao na prelazu novog veka, kada si u slušalice gurao čist „kraljičin” rokenrol. Koktel čiste energije. Injekciju samopouzdanja da da želiš SVE i da to želiš SADA. Da se oslobodiš stega dečaštva i postaneš čovek. Svoj čovek.

Slobodan čovek. Ne baš slobodan kao Fredi, Brajan, Džon i Rodžer u spotu za „I want to break free”. Spotu koji ih je koštao američke publike. Sjajnog spota. Za sjajnu pesmu. O onoj najjačoj emociji ikada. Ljubavi.


Ali život nije i nikada neće biti samo ljubav. Biće i smrt. Sumorna, zlokobna vrebajuća smrt koja se na teget „kraljici” već uveliko oseća. Malo manje nagoveštaja ima u „Nagoveštaju”, za šta zasluge idu neverovatnom flamenko intermecu doktora astrofizike, Brajana Meja i tekstu što sledi za koji si, uprkos sasvim dobrom znanju engleskog, morao da koristiš rečnik ne bi li ga do kraja razumeo.

A ti voliš te intelektualne glavolomke. Analiziranja. Povezivanja. Izvlačenja zaključaka. Mada to zna da bude i zamorno. Nekada je lakše prepustiti se jednostavnijim emocijama. Svakodnevnom životu. Teškom životu. A posle teškog života ide ponovno rađanje. Još jedno oslobađanje. Proboj.

I to onaj najveći, unutrašnji. Onaj koji ruši pred sobom, poput voza za spot iz „Breakthru”. Ne onog iz spota Super Sneki. To te nikada nije zanimalo. Zanimao te svet, zapad, rokenrol. I čista energija. Čista inspiracija.

„Funny how I inspired something that inspired something.”

Ruka podignuta visoko uvis. Ruka u pesnici. Fredi kakvog ga pamtiš. Fredi sa Vemblija 1986, do skoro rekordnog niza koncerata. Stotina hiljada ljudi koji pevaju sa njim. Za njega. Superstara. Boga na bini.

FOTO: deviantart.net

Ali Bog nije smrtan. Fredi jeste. Znao je to  i pre one najgore dijagnoze. Predosećao je. Stavio u „Who wants to live forever”, još jedan „Gorštakov” dragulj. Jednu od retkih depresivnih pesama koje je „kraljica” napisala za svoje dve decenije postojanja. To ipak nije bio njihov manir.

Oni su bili puni života. Brzi. Trkači. Koji jure naglavačke napred. U neku sjajniju budućnost. Utopiju. U neponovljivo čudo pozitivne energije. Neumorne pozitivne energije. Koju bolest i odlazak na večni počinak mogu samo da uspore, ali ne i da zaustave. Čak i u toj tmini, mesta za humor i ironiju mora biti.

Čak i kad lagano klizite u ludilo. U urnebesni spot, teške šminke koje skrivaju tešku realnost.

Virtuelnu realnost sveta kompjutera i igrica. U Dikonov nikad bolji bas, nikad moćnije međusobne najave članove benda i nezaustavljivi vokal i gitaru preko pouzdane ritam sekcije. U nevidljivu, ali još uvek moćnu „kraljicu”.

Spremnu da sačeka i poslednji udar čekića i gašenje svetala. Oproštaj od dragih ljudi, porodice, prijatelja.

A prijatelji će uvek biti prijatelji. U dobru i u zlu. Kao i publika kojoj se Fredi toliko nesebično davao do samog kraja. I koja je uzvraćala tu energiju nazad i činiće to dok bude sveta, jer je energija večita. Neuništiva. Može da menja oblike, prostorno-vremenske dimenzije, ali ne i da nestane.

Šou će morati da se nastavi. Negde, nekako, ali će morati. I kao ni ova kompilacija neće to učiniti najtužnijom pesmom ikada. Ne da Fredi patetici da prevlada. Ne daju to ni Brajan, Džon i Rodžer. Zato i stavljaju još jednu numeru na kraj.

Jednu viziju. Jednu utopiju. Poslednji paket pozitivne energije za rastanak. Privremeni.

Jer, crnu i teget „kraljicu” ne zaboravljate nikad. Možete je skrajnuti u drugi plan, ali će ona uvek biti tu. Raskošna, glamurozna, neugasiva kao njena srž koja i dve decenije nakon nestanka njene najsjajnije ćelije sija istom snagom.

Istom ENERGIJOM.

SLIČNE TEME:
MUZIKA ZA VEČNOST - CRNA „KRALJICA”

MUZIKA ZA VEČNOST - CRNA „KRALJICA”

FOTO: pikur.net

Ima jedna scena u potcenjenom SF-u „The book of Eli” u kojoj Denzel Vašington seda da se odmori negde usred nuklearnim holokaustom spržene američke pustinje i vadi polupani „ajpod” iz džepa. Kako je displej namerno polomljen, gledalac par trenutaka ostaje u iščekivanju šta će biti TA muzika koja će nam u postapokaliptičnoj sutrašnjici sačuvati razum i nahraniti dušu. Denzelov Ilija će svoju utehu uz „How can you mend a broken heart”, a potpisnik ovih redova će dobiti temu za večitu inspiraciju:

Koji nosač zvuka sačuvati za večnost? 

To svakako ne može biti jedan, ali može biti „jedan od”. Jedan od onih koji su se izlizali kao kasete u vokmenu, diskovi u diskmenu i koji se uvek čuvaju negde na par klikova u mp3 formatu. Nosači zvuka koje uvek možete da slušate, koje znate napamet, uz koje ste odrasli i kojima se uvek možete vratiti.
 

Besmrtne kolekcije.

Zato možda i nije zgoreg ovaj feljton započeti onima koji više nisu sa nama. Neprežaljenima, onima koje niste stigli da vidite i čujete uživo, ali koje jednostavno niste mogli da omašite ako ste želeli da slušate kvalitetan rokenrol. Niste to ni mogli kada su bili oko vas kad ste bili dete, nesvesno ulazeći u mali mozak svojim raskošnim spotovima i apsolutnom melodijom. Niste to ni hteli kad ste odrasli dovoljno da shvatite da njihovog lica više nema, da je otišao zbog nečega što se zove sida, jer je bio nešto što se zove homoseksualac. Baš kao i Medžik. A kind of Magic. A kind of a Miracle.

„Queen”.

„Kraljica” svih bendova. Najveći sastav posle Stonsa i Bitlsa. Sa najvećim rokenrol frontmenom ikada

Fredijem Merkjurijem.

Ali i Brajanom Mejom na gitari. Džonom Dikonom za basom. Rodžerom Tejlorom iza bubnjeva.

Huh. Kakva imena. Kakav bend. Koliki opus. Decenije na sceni. Desetine hitova koje SVI znaju.

Kako to sažeti? Kako pregledati sav taj genijalni rad?

Odgovor je zapravo jednostavniji nego što to u prvi mah izgleda.

Naime, za razliku od većine mega-bendova, karijera „Kvina” zapravo je vrhunski prikazana u samo dva nosača zvuka.

Greatest hits I i Greatest hits II.

Crni i teget CD.

Stariji i noviji hitovi.

FOTO: wallpaperscraft.com

A crni, stariji otvara onaj najveći hit. Ultimativna pesma svih vremena. Najbolja numera ikada. „Kum” u svetu rokenrola. Savršenstvo bez mane. Aranžman bez greške, apsolutna harmonija pratećih vokala, Doktor Džekil i Mister Hajd u svojih šest minuta. Fredijev klavir u prvoj i Brajanova raspomamljena gitara u drugoj polovini. Srednjovekovni pastiš negde u sredini. Jednom rečju, glam rok

„Bohemian rhapsody”.

Razmrdali ste se? Još uvek ne. Nema problema, sledi pravi pravcati po hit. Dikonov bas kolje, Fredijev glas na ivici hip-hopa, Tejlor se šunja  na pedalama, palice i Mej vrebaju iz mraka. Dok najbolji vokal rokenrola ne odluči da je vreme da se pokaže u svoj svojoj raskoši i odvede rok sastav u potpuni fanki.

„Another one bites the dust”.  Eheeeeeeeej!

Čik probajte da se ne njišete. Da đuskate iako to pojma nemate. I u poređenju sa „kraljicom” i nemate. Možete „samo” da je slušate. I volite. Čuj „samo”!

Možete da se divite raznovrsnosti njihovog opusa i majstorstvu Faruka Bulsare za miks pultom u „Killer Queen”. Kraljica ubica. Koja će tek da ubija. Ali tek nakon što se dobro zabavi. A kako je „kraljica” u biti jedna tolerantna skupina, ona ljude ne deli po fizičkom izgledu. Njoj su svi privlačni, pa i devojke sa „krupnijom pozadinom”.

Koje međutim mogu itekako poraditi na svojoj liniji. Sve što treba je da sednu na bicikl. Da se pitaju sa Fredijem, da brzaju između refrena koji volite i shvatate i sa pet i sa trideset i pet.

„I want to ride my bicycle”!

Da, hoću. Čak i po kiši. I zimi. Ne go, kao u spotu, ali hoću. Hoću i da slušam dalje. Da malo protrčim pored mog najboljeg neprijatelja. Moram to. Nemam vremena, zafaliće mi karakteri, a njih čuvam za najpozitivniju pesmu svih vremena.

„Don't stop me now”. Ne, nemoj me zaustaviti. Nemoj to činiti kada se kao tinejdžer spremam za izlazak u grad đuskajući nespretno pred ogledalom. Nemoj to da pokušavaš kada kao student koračam mojim gradom sa kezom na licu koji se ne može skriti. Da ti to nije palo na pamet da radiš kada sam sričem „gospodina Farenhajta” na dva ili urlam da me pozoveš na četiri točka.

Preznojili ste se. Kul. Idemo dalje. Imaćete vremena da se odmorite. Uz elegično-euforični „Save me”, ali to će potrajati kratko. 

Vreme je za malu ludu stvar zvanu ljubav. Za pucketanje prstima. Njihanje kukovima, ramenima. Za ples. Da, uz Kvin se može i igrati.

I voleti još više. Uz savršeno višeglasje koje niko nikada neće doseći, čak ni kastrat Džordža Majkla na tribjutu na Vembliju. To je jednostavno nedostižno. Ta preklapanja Fredijevog transoktavskog glasa, ostalih članova benda i vokala Londonske filharmonije. Klasika i rokenrol u jednom. Što bi mladi rekli, krosover. Ja bih rekao savršenstvo. 

A Kvin je savršen i kada klizate kroz, uslovno rečeno, manje poznate hitove, poput „Now, I'm here”,  „Good old-fashion lover boy” i „Play the game”. Pesme veće od nečijih čitavih karijera. Pesme benda većeg od ovog sveta. Ove planete.

Planete koju treba spasiti. Od fenomenalno užasnog SF treša i zlog Minga.

„Fleš”! A-aaaaaa! 

On će nas sve spasiti. Da proletimo kroz „sedam mora Raja”. Da stignemo do roka.

Preciznije rokanja. Prozivke. Bubnjeva i dlanova. A kapela. Samo Fredi i ritam. Asketizam. A opet tako melodičan asketizam. Navijačka muzika.

A navijači znaju šta valja. Njihov klub i titule. Šampionske titule. Da, mi smo šampioni. A šampioni su i „Kvin”. Kako onih glam rokovskih sedamdesetih, tako i onih komercijalnih osamdesetih. Ali, to je već neka druga priča.

Neki drugi CD.

SLIČNE TEME:

NAŠ POSLEDNJI PLES
IZNAD VREMENA
ČUVARI GRADSKOG BLAGA
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
DEPEŠ MAŠINA

NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

M(J)UZE

O poslednjem velikom rokenrol bendu

Jeste, pogrešio sam. Loše sam procenio. Nisam bio na pravom mestu u pravo vreme.

Nisam otišao na koncert „Mjuza” u beogradskoj „Areni” u oktobru 2007.

Slaba uteha mi je činjenica da je to učinilo svega par hiljada ljudi. Slaba, jer sad više nema nazad. Sad moram da čekam i možda ću čekati dugo. Jer, za razliku od svesti naše publike, u koju ubrajam i sebe, ovaj britanski sastav je u međuvremenu žestoko izmutirao i narastao do statusa megabenda. Toga smo svi postali bolno svesni kada je internetom procureo snimak njihovog spektakularnog koncerta na Olimpijskom stadionu u Rimu u leto 2013. Rasprodatom. Pred više od 60.000 ljudi. Šezdeset. Hiljada.

Šta se to, dođavola desilo za ovih sedam godina? I kako?

Odgovor na to leži u samim korenima ovog, po svemu specifičnog ostrvskog benda. Nastao na prelazu vekova, „Mjuz” je hvatao poslednje vozove umirućeg brit-popa devedesetih. Idejno čedo gitariste i vokala Metjua Belamija, od samog starta bio je baziran na formi rokenrol trojke (gitara, bas i bubanj), ali je stilski izmicao definiciji i žanrovskom svrstavanju. Alternativni miks za koji su se odlučili na početku karijere im je doneo malobrojnu, ali izuzetno privrženu publiku, koja je u unjkavom  Belamijevom vokalu maskiranom između metalskih gitara i indastrijal ritam sekcije prepoznala ono najvrednije u muzici. Melodiju.

A nju nije bilo nimalo lako pronaći na „Mjuzova” prva dva albuma, „Showbiz” i „Origin of symmetry”. Ako je prvi bio upoznavanje preko opskurnih  „Uno” i „Sunburn”, te elegične „Unintended”, drugi je doneo delimičnu komercijalizaciju zvuka sa „Plug-in baby” i „New born”. Aranžmani su bili mračni, ali više stidljivi nego istinski depresivni. Energija se skrivala i otpuštala samo u refrenima ili pokojem rifu. Pošto je kultni andergraund status bio obezbeđen, došlo je vreme za proboj i na veću scenu. Sudbonosnim trećim albumom.

„Absolution” je bio pun pogodak, naglo šireći publiku i fokus benda mirnijom produkcijom i pevljivijim singlovima. Patetika je ostala tu kao zaštitni znak benda, ali je ona sada bila daleko prijemčivija preko „Hysteria”, „Time is running out” i „Stockholm syndrome”. Ljubitelji balada su dobili svoje parče nosača zvuka sa „Sing for absolution”, dok je „Butteflies and hurricanes” bila svojevrstan prelaz između brzih i sporih numera. I možda upravo ta reč najbolje i definiše „Mjuz” kao bend.

Prelaz.

Prelaz između stilova. Prelaz između era. Između starog i novog.

Iako de fakto rokenrol bend, „Mjuz” se ne ne libe gitarskih efekata, elektronike, matrice, procesora na glasu, ali ni teatralnosti ni glam imidža. Rečnikom muzičkih kritičara, alternativa. I oni su sredinom prve decenije ovog veka upravo to i bili. Alternativa hausu i tehnu sa jedne i ljigavom popu i reciklaži hitova sa druge strane. Ni sami se nisu ustručavali da pozajmljuju. U njima ste mogli, ali i dalje možete da čujete ehoe ranog „U2” i „Radiohead”, zrelog „Depeche Mode” i poznog „Queena”. Oni koji ne vole previše ovaj bend će reći će da su oni samo interpretatori tuđih stilova i aranžmana. Oni koji ih cene reći će da oni ukrštanjem stilova prave svoj izraz i modernu muziku za 21. vek. Istina je verovatno kao i uvek do sada, negde na sredini. A baš na toj sredini je i čvrsto uverenje stručne javnosti da su u pitanju vrsni muzičari, majstori svog zanata i jedan od najusviranijih bendova današnjice.

A da ti sjajni muzičari znaju da prave i hitove, najbolje govori njihov četvrti album, „Black holes and revelations”. Kočnica više nije bilo i desetine hiljada ljudi hrle da čuju pet potpuno žanrovski različitih singlova sa tog nosača zvuka uživo. Šizofreni „Supermassive black hole”, epski „Knights of Cydonia”, elektronski „Map of the problematique” i prave, pravcate pop hitove „Invincible” i „Starlight”. Na talasu velike popularnosti koju su dodatno pojačali efektni spotovi, Belami, Volstenholm i Hauard kreću na najveću turneju do tog trenutka. U okviru promocije svoje muzike uživo stići će i do Beograda. Naša publika nije prepoznala trenutak i ostala je uskraćena za njihov koktel pozitivne energije, usviranosti i raskošne produkcije. Što je Srbija propustila, svet nije, dokumentujući uspon jednog velikog benda na lajv nosaču zvuka sa „HAARP” turneje.

Iako je medijska aždaja bila spremna da proguta englesku trojku, željna pravog rokenrola nakon skoro dve decenije koliko je prošlo vrhunca dinosaurusa osamdesetih, „Mjuz” tada pravi možda i ključni korak ka statusu velikog benda, vešto izbegavajući zamku dodvoravanja svima. „Resistance” jeste komercijalan, ali je i dalje kvalitetan. Jeste osvojio „Gremija”, ali se nije vrteo po diskotekama. I iznad svega, prodavao se odlično. Novac više nije bio problem i produkcija za turneju nadilazi sve dotad viđeno. Pored iskoraka u smislu vizuelnog identiteta, tekstovi postaju još britkiji i socijalno angažovani. „Uprising” i „Resistance” vraćaju bunt na veliku scenu prvi put od kraja osamdesetih i čine to propraćeni klasičnim rokenrol uticajima i tako svežom „Undisclosed desires”. Energija preliva iz zvučnika, terajući mase na koncertima da skaču, a one pedantne da traže tekstove po internetu i uče ih napamet. Nešto što je publika skoro zaboravila u eri instant pop đubreta bez smisla i poruke.

Belami se ne zadovoljava statusom božanstva do kojeg je došao, već svoju trojku gura još dalje, šestim i za sada poslednjim albumom, „2nd law”, otvarajući Olimpijadu u Londonu sa pomalo nespretnom „Survival”. Međutim, prvi utisak se menja sa izlaskom čitavog nosača zvuka, jer je dah 22. veka još uvek tu („Panic station”,  „Supremacy” i „Madness”). Fanovi mogu da odahnu od konstantne fobije prekomercijalizacije i da se još jednom upute na mamutsku turneju, potvrđujući time „Mjuzu” status megabenda.

Jer, oni su postali upravo to. Megabend. Na vrhuncu kreativne moći, u najboljim godinama, pišu sjajnu muziku i tekstove, prodaju milione ploča širom sveta i pune najveće hale i stadione gde god da se pojave. I čine to svirajući rokenrol. I kao i sve progresivno u muzici, dolaze iz Engleske.

Nadamo se da će još dugo ostati takvi i toliki i da će se konstantno menjati i evoluirati u nešto sveže i zanimljivo.

I da će i meni, kao i mnogima koji su ih u međuvremenu „svarili”, omogućiti da ih ipak vidimo uživo i u našem gradu.

U prepunoj beogradskoj „Areni”.


SLIČNE TEME:
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
DEPEŠ MAŠINA