IZNAD VREMENA

O najvećem koji je ikada postojao

FOTO: i.ytimg.com

„Reciklaža” – označava pretvaranje materijala u novi proizvod i njegovo ponovno korišćenje.”

U svetu umetnosti predstavlja ponovno korišćenje fragmenata ili celokupnih starijih materijala u nedostatku novih ideja. U muzici, reizdanja i iznošenje na svetlost dana do sada nepoznatih snimaka ili materijala benda/izvođača. Po pravilu, takva reizdanja donose kratkotrajnu finansijsku korist izdavačima, ali i malo toga vrednoga i novoga fanovima. Takav je slučaj i sa svežim snimkom poslednjeg koncerta EKV-a, „Iznad grada”.

„Ekatarina Velika” je jedna završena priča. Po mnogočemu najblistavija i najstrašnija rokenrol priča sa ovih prostora. Strašna zbog činjenice da nijedan bend iz bivše Jugoslavije nije tako surovo i brutalno nestao sa lica ove Zemlje popu Milana, Magi, Bojana i Vd-a. Blistavu, jer i posle 20 godina nakon njenog raspada, fragment njenog stvaralaštva, otisak na magentofonskoj traci može u ovoj zemlji da bez većih problema postane najprodavaniji nosač zvuka u eri nestajanja nosača zvuka kao fizičkog entiteta.

O „Ekatarini” se skoro sve zna. Albumi, kompilacije, živi snimci, dokumentarci. I dok su pesme i spotovi svedočanstvo njihovog rada, filmovi, emisije i dokumentarci svoj fokus bacali su na samu sudbinu grupe, time prenebrežući najznačajniji segment koji je nakon beogradskog benda ostao da odzvanja u večnosti.

Uticaj.

Nisam bio savremenik Milana i ostalih. Muzika me je pod svoje uhvatila u prvoj godini gimnazije, a tada se nažalost već navršavalo dve godine od odlaska frontmena „EKV-a”. A kao i mnoge dobre stvari u životu, ulazak tog neponovljivog zvuka i lirike u svakodnevicu jednog tinejdžera koji je tek stvarao svoj muzički ukus desio se sasvim slučajno.

Presnimavajući kasete kod mog najboljeg drugara iz gimnazije, koji je tada posedovao čudo tehnike zvano dvokasetaš, u moj posed su došle tri kompilacije. „Riblja čorba” je bila nekako logičan izbor svakog buntovnog adolsecenta, takoreći klasika. „Van Gog” je bio (i ostao) idealan bend za taj uzrast i (samo) početni stepenik ka ozbiljnijem zvuku. A taj „ozbiljniji zvuk” je došao maskiran u omotu kompilacije „Galije”, u kom (na svu sreću) nije bilo ni „G” od „Galije”.

Pokasapljen kraćim trajanjem kasete i nepoznavanjem tehnologije (noise reduction ostao uključen), u moj vokmen je preko noći uleteo miks uglavnom starijih mračnih i filozofskih pesama o gradu, ljubavi i životu uopšte poznatiji pod nazivom „Ekatarina Velika”. Hipnotički „Aut”, lirska „Modro i zeleno” i živahna „Tatoo” predstavljale su nešto sasvim drugačije od onoga sa čime sam se do tada susretao.  Stihovi su bili kratki, bez rime, ali efektni u svojoj osnovnoj nameri.

Terali su me da razmišljam o njima i terali su me da ih zamišljam.

A Milan je, shvatio sam to veoma brzo, bio jedan od onih ljudi koji slikaju rečima. Bilo da je u pitanju bio skrajnuti pasaž („Platforme”), otvorena ulica („Budi sam na ulici”), školsko dvorište („Geto”) ili čitav grad („Sarajevo”), rođeni Zagrepčanin koji je odrastao u Sarajevu, a svoje najbolje godine proveo u Beogradu, znao je sve da ih pretoči u slike. A te slike je pokretao rokenrol sastavom pojačanim klavijaturama.

Za tinejdžera, dobitna kombinacija. Za tinejdžera koji je voleo (i dalje voli) da čita, analizira i sakuplja podatke, neponovljivi spoj kojem ću se vraćati u godinama koje su sledile.

A godine koje su sledile su donele svakonedeljnu posetu berzi diskova kod „SKC-a” i marljivo kompletiranje diskografije „Ekatarine”. I tu je prva kupljena kaseta bila prelomna. „Par godina za nas”, direktan pogodak u vrhunac komercijalnog zvuka prožet legendarnim hitovima (naslovna numera, „Krug”, „Sinhro”, „Pored mene”). Više nije bilo nazad.

„Ljubav”, odlučujući zaokret ka zrelom zvuku. „Dum dum”, oštriji od noža. „Neko nas posmatra”, lagani pad. „S’ vetrom uz lice”, ulazak na veliku scenu. „EKV”, podloga za kasnije uspehe. „Katarina II”, prapočetak svega.

Nisam se tu zaustavio. „Paket aranžman”,  prva kupljena ploča u životu, uspomena na davna prošla vremena. „Angel’s breath”, kolekcionarski raritet i jedan od najbizarnijih nosača zvuka ikada snimljenih na našem jeziku.

Sledile su i knjige. „Dečak iz vode”, knjiga tekstova pesama i intervjua i prvi susret sa mnogim Milanovim stihovima čak i pre kupovine samih kaseta i CD-ova. „Mesto u mećavi”, osvrt na život i karijeru.

Sa odomaćivanjem interneta, slilo se tu i mnogo sakupljenih članaka i fotografija, koji su samo upotpunili sliku jedne karijere i jednog života koji je nestao par godina pre nego što sam se ja u njega ušetao.

I to istraživanje, to upijanje stihova, reči i nota, koliko god zabavno bilo, završilo se negde krajem gimnazijskog perioda. Iako veoma plodno, „Ekatarinino” blago ipak je bilo iscrpljeno. Bespovratno. Shvatio sam to, za razliku od (re)izdavača „Iznad grada” i sličnih recikliranih komadića njihove istorije.

Mene je moj muzički ukus odveo dalje, u neke nove žanrove i neke nove bendove. „EKV” je pao u drugi plan, ali nikada nije sasvim nestao iz mog života. Niti će. Uvek ću im se rado vraćati, toj neponovljivoj grupi gradskih intelektualaca i umetnika, tih neprevazidjenih filozofa koji su me muzički i ljudski odredili i usmerili na pravu stranu. Da sve analiziram. Da se vraćam i razmišljam o temama, čak i kada mi se učini da sam ih savladao. Da život ne posmatram kao crn ili beo, već kao siv. Da volim ovaj grad, ma koliko nekad sumoran i mračan bio. Da ljubav nije samo patetika, već kompleksna emocija. Da čak, i kada njih više odavno nema, nije sve izgubljeno.

Da, „i kada sve je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo”.

Čak i kada je sve završeno.

SLIČNE TEME:

ČUVARI GRADSKOG BLAGA
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

O poslednjim Mohikancima beogradskog rokenrola.

FOTO: nocturnemagazine.net

Cane.

Kada to kažete generacijama koje iza sebe imaju 30+ leta asocijacija je nedvosmislena, a tajkuni i pevači narodne muzike nisu među njima.

Zoran Kostić.

Poslednji veliki frontmen na ovim prostorima poslednjeg velikog benda na ovim prostorima.

Da, poslednjeg.

Jer, posle „Partibrejkersa” nema više ništa. Oni su sve što je ostalo od nekada tako slavne scene nekada tako slavnog grada. Velegrada.

Milan, Magi, Bojan i Vd nisu više sa nama. Gile se rasplinuo, izgubivši Čavketa tom prilikom. Ni Vlade više nema. Krle i Šaper su tu, ali to više nisu isti ljudi.

Ostao je samo Cane. I Anton. Gitara, bas, bubanj. Propovednički vokal. Prozivke publike. Ljuto prženje sa bine. Socijalno angažovani tekstovi. Bunt. Glas protiv gluposti. Glas razuma. Svetlo u mraku.

Jednom rečju, „Partibrejkersi”.

Počeli su u poslednje normalno doba na ovim prostorima, ali i u doba neviđene konkurencije. Izabrali su oprobanu formulu te 1985. Čist rokenrol. Bez basa. Lirike – jednostavne. Ljubav. Gradske teme. Šminkeri i šmekeri. I neponovljivi Canetov iskrivljeni vokal. Tri albuma su ih u samo četiri godine uzdigli u sam vrh tadašnje jugoslovenske scene. Pored „EKV-a”, „Čorbe” i „Azre” u naponu snage. Rezultat za respekt. „Kreni prema meni”, „Hipnotisana gomila”, „Mesečeva kći”, pesme za respekt.

Ali, svemu dobro jednom dođe kraj.

Stigle su devedesete, nikad jača scena i nikad jači grad su se raspali. Ne i „Brejkersi”. Formiralo se tvrdo jezgro. Cane i Anton. Spoj Elvisa i Kita Ričardsa u nekom paralelnom univerzumu. Našem univerzumu. Univerzumu koji se svake od tih teških godina smanjivao, čineći ga klaustrofobičnim i mračnim.

Tvrdo jezgro se povilo, ali nije puklo. To su činili basisti i bubnjari koji se menjali kao na traci, ali ne i Cane i Anton. Cane i Anton su nastavili. Još žešće, još angažovanije. U rokenrol stilu. Ljubavnim temama dodali su i one svakodnevne, socijalne i političke. Canetov glas se probijao kroz šund i kič praćen grmljavinom Antonovih šest žica.

Albumi su se oredili, ali su postali vredni čekanja. „Kiselo i slatko” izbacuje himnu čitave jedne generacije, „Hoću da znam”, dok „Molitva” postaje jauk za razumom okruženog ludilom. Mrak se zgušnjava, „Brejkersi” se još snažnije povijaju pod udarcima, ali ostaju na nogama.

Evoluiraju.

Stiže „Ledeno doba”. Standalone album. Duvačka sekcija. Nikad „masnija” distorzija. Tekstovi se menjaju. Ljubav je u drugom planu. Treba se boriti, pucati rifovima i stihovima. Cane je u belom, sa par kilograma viška, ali i dalje u formi. „Sit gladan”, „Generacija”, naslovno „Ledeno doba”. Teme teške kao crna zemlja, ali pesme pune energije. „Brejkersi” se ne predaju.

Nastavljaju. Preživljavaju. Bore se. Ali i stare.

Posle bezbrižnih osamdesetih i turbulentnih devedesetih, na redu su sredovečne dvehiljadite. Energija se razlaže pod naletom razočarenja u promene, ali ne nestaje. Samo prelazi u drugu formu. Cane i Anton se pročišćuju, vraćaju korenima. Distorzije skoro da i nema na „Gramzivosti i pohlepi”, ali zato ljubavi ponovo ima. One sentimentalne, sa osvrtom na mladost i propuštene šanse. Granica između bunta i emocije se briše. „Noćas u gradu”, „Da li se još volimo?”, „Bez ljubavi” u refrenima spajaju nespojivo. Borbu protiv gluposti i borbu za nečije srce.

A „srce kuca, tu je” i kada dođe „Sloboda ili ništa”. Stihovi su sve jednostavniji, sve direktniji. A takvi su i „Brejkersi”. Uvek su takvi i bili. Nikada tako dubokoumni kao „EKV”, tako mejnstrim kao „Idoli”, tako magloviti kao „Orgazam”. Iako nisu bili deo „Paket aranžmana”, jedini su preživeli da njegov duh prenose i mlađim generacijama.

Da neke nove klince uče o ljubavi i razmišljanju svojom glavom.

Da budu večita opozicija svakoj novoj vlasti.

Da se prozivaju sa publikom na karakteristični, beogradski mangupski način.

Da ljuto prže sa bine sa novom generacijom muzičara u ritam sekciji.

Da zadaju domaći zadatak kada je profesionalnost na ovim prostorima u pitanju.

Da budu smrtno ozbiljni u tekstovima, a urnebesno zabavni u dijalogu sa publikom.

Da sviraju rokenrol i da ga žive.

Da bdiju nad nama i našim dušama, puneći ih novom energijom i pameću.

Da čuvaju ovaj grad i ono što je od njega ostalo.

Dok ih bude.

Blagosloveni bili.

SLIČNE TEME:
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA

M(J)UZE

O poslednjem velikom rokenrol bendu

Jeste, pogrešio sam. Loše sam procenio. Nisam bio na pravom mestu u pravo vreme.

Nisam otišao na koncert „Mjuza” u beogradskoj „Areni” u oktobru 2007.

Slaba uteha mi je činjenica da je to učinilo svega par hiljada ljudi. Slaba, jer sad više nema nazad. Sad moram da čekam i možda ću čekati dugo. Jer, za razliku od svesti naše publike, u koju ubrajam i sebe, ovaj britanski sastav je u međuvremenu žestoko izmutirao i narastao do statusa megabenda. Toga smo svi postali bolno svesni kada je internetom procureo snimak njihovog spektakularnog koncerta na Olimpijskom stadionu u Rimu u leto 2013. Rasprodatom. Pred više od 60.000 ljudi. Šezdeset. Hiljada.

Šta se to, dođavola desilo za ovih sedam godina? I kako?

Odgovor na to leži u samim korenima ovog, po svemu specifičnog ostrvskog benda. Nastao na prelazu vekova, „Mjuz” je hvatao poslednje vozove umirućeg brit-popa devedesetih. Idejno čedo gitariste i vokala Metjua Belamija, od samog starta bio je baziran na formi rokenrol trojke (gitara, bas i bubanj), ali je stilski izmicao definiciji i žanrovskom svrstavanju. Alternativni miks za koji su se odlučili na početku karijere im je doneo malobrojnu, ali izuzetno privrženu publiku, koja je u unjkavom  Belamijevom vokalu maskiranom između metalskih gitara i indastrijal ritam sekcije prepoznala ono najvrednije u muzici. Melodiju.

A nju nije bilo nimalo lako pronaći na „Mjuzova” prva dva albuma, „Showbiz” i „Origin of symmetry”. Ako je prvi bio upoznavanje preko opskurnih  „Uno” i „Sunburn”, te elegične „Unintended”, drugi je doneo delimičnu komercijalizaciju zvuka sa „Plug-in baby” i „New born”. Aranžmani su bili mračni, ali više stidljivi nego istinski depresivni. Energija se skrivala i otpuštala samo u refrenima ili pokojem rifu. Pošto je kultni andergraund status bio obezbeđen, došlo je vreme za proboj i na veću scenu. Sudbonosnim trećim albumom.

„Absolution” je bio pun pogodak, naglo šireći publiku i fokus benda mirnijom produkcijom i pevljivijim singlovima. Patetika je ostala tu kao zaštitni znak benda, ali je ona sada bila daleko prijemčivija preko „Hysteria”, „Time is running out” i „Stockholm syndrome”. Ljubitelji balada su dobili svoje parče nosača zvuka sa „Sing for absolution”, dok je „Butteflies and hurricanes” bila svojevrstan prelaz između brzih i sporih numera. I možda upravo ta reč najbolje i definiše „Mjuz” kao bend.

Prelaz.

Prelaz između stilova. Prelaz između era. Između starog i novog.

Iako de fakto rokenrol bend, „Mjuz” se ne ne libe gitarskih efekata, elektronike, matrice, procesora na glasu, ali ni teatralnosti ni glam imidža. Rečnikom muzičkih kritičara, alternativa. I oni su sredinom prve decenije ovog veka upravo to i bili. Alternativa hausu i tehnu sa jedne i ljigavom popu i reciklaži hitova sa druge strane. Ni sami se nisu ustručavali da pozajmljuju. U njima ste mogli, ali i dalje možete da čujete ehoe ranog „U2” i „Radiohead”, zrelog „Depeche Mode” i poznog „Queena”. Oni koji ne vole previše ovaj bend će reći će da su oni samo interpretatori tuđih stilova i aranžmana. Oni koji ih cene reći će da oni ukrštanjem stilova prave svoj izraz i modernu muziku za 21. vek. Istina je verovatno kao i uvek do sada, negde na sredini. A baš na toj sredini je i čvrsto uverenje stručne javnosti da su u pitanju vrsni muzičari, majstori svog zanata i jedan od najusviranijih bendova današnjice.

A da ti sjajni muzičari znaju da prave i hitove, najbolje govori njihov četvrti album, „Black holes and revelations”. Kočnica više nije bilo i desetine hiljada ljudi hrle da čuju pet potpuno žanrovski različitih singlova sa tog nosača zvuka uživo. Šizofreni „Supermassive black hole”, epski „Knights of Cydonia”, elektronski „Map of the problematique” i prave, pravcate pop hitove „Invincible” i „Starlight”. Na talasu velike popularnosti koju su dodatno pojačali efektni spotovi, Belami, Volstenholm i Hauard kreću na najveću turneju do tog trenutka. U okviru promocije svoje muzike uživo stići će i do Beograda. Naša publika nije prepoznala trenutak i ostala je uskraćena za njihov koktel pozitivne energije, usviranosti i raskošne produkcije. Što je Srbija propustila, svet nije, dokumentujući uspon jednog velikog benda na lajv nosaču zvuka sa „HAARP” turneje.

Iako je medijska aždaja bila spremna da proguta englesku trojku, željna pravog rokenrola nakon skoro dve decenije koliko je prošlo vrhunca dinosaurusa osamdesetih, „Mjuz” tada pravi možda i ključni korak ka statusu velikog benda, vešto izbegavajući zamku dodvoravanja svima. „Resistance” jeste komercijalan, ali je i dalje kvalitetan. Jeste osvojio „Gremija”, ali se nije vrteo po diskotekama. I iznad svega, prodavao se odlično. Novac više nije bio problem i produkcija za turneju nadilazi sve dotad viđeno. Pored iskoraka u smislu vizuelnog identiteta, tekstovi postaju još britkiji i socijalno angažovani. „Uprising” i „Resistance” vraćaju bunt na veliku scenu prvi put od kraja osamdesetih i čine to propraćeni klasičnim rokenrol uticajima i tako svežom „Undisclosed desires”. Energija preliva iz zvučnika, terajući mase na koncertima da skaču, a one pedantne da traže tekstove po internetu i uče ih napamet. Nešto što je publika skoro zaboravila u eri instant pop đubreta bez smisla i poruke.

Belami se ne zadovoljava statusom božanstva do kojeg je došao, već svoju trojku gura još dalje, šestim i za sada poslednjim albumom, „2nd law”, otvarajući Olimpijadu u Londonu sa pomalo nespretnom „Survival”. Međutim, prvi utisak se menja sa izlaskom čitavog nosača zvuka, jer je dah 22. veka još uvek tu („Panic station”,  „Supremacy” i „Madness”). Fanovi mogu da odahnu od konstantne fobije prekomercijalizacije i da se još jednom upute na mamutsku turneju, potvrđujući time „Mjuzu” status megabenda.

Jer, oni su postali upravo to. Megabend. Na vrhuncu kreativne moći, u najboljim godinama, pišu sjajnu muziku i tekstove, prodaju milione ploča širom sveta i pune najveće hale i stadione gde god da se pojave. I čine to svirajući rokenrol. I kao i sve progresivno u muzici, dolaze iz Engleske.

Nadamo se da će još dugo ostati takvi i toliki i da će se konstantno menjati i evoluirati u nešto sveže i zanimljivo.

I da će i meni, kao i mnogima koji su ih u međuvremenu „svarili”, omogućiti da ih ipak vidimo uživo i u našem gradu.

U prepunoj beogradskoj „Areni”.


SLIČNE TEME:
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
DEPEŠ MAŠINA