O najvećem koji je ikada postojao
FOTO: i.ytimg.com
„Reciklaža” – označava pretvaranje
materijala u novi proizvod i njegovo ponovno korišćenje.”
U svetu umetnosti predstavlja ponovno
korišćenje fragmenata ili celokupnih starijih materijala u nedostatku novih
ideja. U muzici, reizdanja i iznošenje na svetlost dana do sada nepoznatih
snimaka ili materijala benda/izvođača. Po pravilu, takva reizdanja donose kratkotrajnu
finansijsku korist izdavačima, ali i malo toga vrednoga i novoga fanovima.
Takav je slučaj i sa svežim snimkom poslednjeg koncerta EKV-a, „Iznad grada”.
„Ekatarina Velika” je jedna završena
priča. Po mnogočemu najblistavija i najstrašnija rokenrol priča sa ovih
prostora. Strašna zbog činjenice da nijedan bend iz bivše Jugoslavije nije tako
surovo i brutalno nestao sa lica ove Zemlje popu Milana, Magi, Bojana i Vd-a.
Blistavu, jer i posle 20 godina nakon njenog raspada, fragment njenog
stvaralaštva, otisak na magentofonskoj traci može u ovoj zemlji da bez većih
problema postane najprodavaniji nosač zvuka u eri nestajanja nosača zvuka kao
fizičkog entiteta.
O „Ekatarini” se skoro sve zna. Albumi,
kompilacije, živi snimci, dokumentarci. I dok su pesme i spotovi svedočanstvo
njihovog rada, filmovi, emisije i dokumentarci svoj fokus bacali su na samu
sudbinu grupe, time prenebrežući najznačajniji segment koji je nakon
beogradskog benda ostao da odzvanja u večnosti.
Uticaj.
Nisam bio savremenik Milana i ostalih.
Muzika me je pod svoje uhvatila u prvoj godini gimnazije, a tada se nažalost
već navršavalo dve godine od odlaska frontmena „EKV-a”. A kao i mnoge dobre
stvari u životu, ulazak tog neponovljivog zvuka i lirike u svakodnevicu jednog
tinejdžera koji je tek stvarao svoj muzički ukus desio se sasvim slučajno.
Presnimavajući kasete kod mog najboljeg
drugara iz gimnazije, koji je tada posedovao čudo tehnike zvano dvokasetaš, u
moj posed su došle tri kompilacije. „Riblja čorba” je bila nekako logičan izbor
svakog buntovnog adolsecenta, takoreći klasika. „Van Gog” je bio (i ostao)
idealan bend za taj uzrast i (samo) početni stepenik ka ozbiljnijem zvuku. A
taj „ozbiljniji zvuk” je došao maskiran u omotu kompilacije „Galije”, u kom (na
svu sreću) nije bilo ni „G” od „Galije”.
Pokasapljen kraćim trajanjem kasete i
nepoznavanjem tehnologije (noise reduction ostao uključen), u moj vokmen je
preko noći uleteo miks uglavnom starijih mračnih i filozofskih pesama o gradu,
ljubavi i životu uopšte poznatiji pod nazivom „Ekatarina Velika”. Hipnotički
„Aut”, lirska „Modro i zeleno” i živahna „Tatoo” predstavljale su nešto sasvim
drugačije od onoga sa čime sam se do tada susretao. Stihovi su bili kratki, bez rime, ali efektni
u svojoj osnovnoj nameri.
Terali su me da razmišljam o njima i
terali su me da ih zamišljam.
A Milan je, shvatio sam to veoma brzo, bio
jedan od onih ljudi koji slikaju rečima. Bilo da je u pitanju bio skrajnuti
pasaž („Platforme”), otvorena ulica („Budi sam na ulici”), školsko dvorište
(„Geto”) ili čitav grad („Sarajevo”), rođeni Zagrepčanin koji je odrastao u
Sarajevu, a svoje najbolje godine proveo u Beogradu, znao je sve da ih pretoči
u slike. A te slike je pokretao rokenrol sastavom pojačanim klavijaturama.
Za tinejdžera, dobitna kombinacija. Za
tinejdžera koji je voleo (i dalje voli) da čita, analizira i sakuplja podatke,
neponovljivi spoj kojem ću se vraćati u godinama koje su sledile.
A godine koje su sledile su donele
svakonedeljnu posetu berzi diskova kod „SKC-a” i marljivo kompletiranje
diskografije „Ekatarine”. I tu je prva kupljena kaseta bila prelomna. „Par
godina za nas”, direktan pogodak u vrhunac komercijalnog zvuka prožet
legendarnim hitovima (naslovna numera, „Krug”, „Sinhro”, „Pored mene”). Više
nije bilo nazad.
„Ljubav”, odlučujući zaokret ka zrelom
zvuku. „Dum dum”, oštriji od noža. „Neko nas posmatra”, lagani pad. „S’ vetrom
uz lice”, ulazak na veliku scenu. „EKV”, podloga za kasnije uspehe. „Katarina
II”, prapočetak svega.
Nisam se tu zaustavio. „Paket
aranžman”, prva kupljena ploča u životu,
uspomena na davna prošla vremena. „Angel’s breath”, kolekcionarski raritet i
jedan od najbizarnijih nosača zvuka ikada snimljenih na našem jeziku.
Sledile su i knjige. „Dečak iz vode”,
knjiga tekstova pesama i intervjua i prvi susret sa mnogim Milanovim stihovima
čak i pre kupovine samih kaseta i CD-ova. „Mesto u mećavi”, osvrt na život i
karijeru.
Sa odomaćivanjem interneta, slilo se tu i
mnogo sakupljenih članaka i fotografija, koji su samo upotpunili sliku jedne
karijere i jednog života koji je nestao par godina pre nego što sam se ja u
njega ušetao.
I to istraživanje, to upijanje stihova,
reči i nota, koliko god zabavno bilo, završilo se negde krajem gimnazijskog
perioda. Iako veoma plodno, „Ekatarinino” blago ipak je bilo iscrpljeno. Bespovratno.
Shvatio sam to, za razliku od (re)izdavača „Iznad grada” i sličnih recikliranih
komadića njihove istorije.
Mene je moj muzički ukus odveo dalje, u
neke nove žanrove i neke nove bendove. „EKV” je pao u drugi plan, ali nikada
nije sasvim nestao iz mog života. Niti će. Uvek ću im se rado vraćati, toj
neponovljivoj grupi gradskih intelektualaca i umetnika, tih neprevazidjenih
filozofa koji su me muzički i ljudski odredili i usmerili na pravu stranu. Da sve
analiziram. Da se vraćam i razmišljam o temama, čak i kada mi se učini da sam
ih savladao. Da život ne posmatram kao crn ili beo, već kao siv. Da volim ovaj
grad, ma koliko nekad sumoran i mračan bio. Da ljubav nije samo patetika, već
kompleksna emocija. Da čak, i kada njih više odavno nema, nije sve izgubljeno.
Da, „i kada sve je gotovo, za mene, znaj,
tek tad je počelo”.
Čak i kada je sve završeno.
ČUVARI GRADSKOG BLAGA
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
Нема коментара:
Постави коментар