IZNAD VREMENA

O najvećem koji je ikada postojao

FOTO: i.ytimg.com

„Reciklaža” – označava pretvaranje materijala u novi proizvod i njegovo ponovno korišćenje.”

U svetu umetnosti predstavlja ponovno korišćenje fragmenata ili celokupnih starijih materijala u nedostatku novih ideja. U muzici, reizdanja i iznošenje na svetlost dana do sada nepoznatih snimaka ili materijala benda/izvođača. Po pravilu, takva reizdanja donose kratkotrajnu finansijsku korist izdavačima, ali i malo toga vrednoga i novoga fanovima. Takav je slučaj i sa svežim snimkom poslednjeg koncerta EKV-a, „Iznad grada”.

„Ekatarina Velika” je jedna završena priča. Po mnogočemu najblistavija i najstrašnija rokenrol priča sa ovih prostora. Strašna zbog činjenice da nijedan bend iz bivše Jugoslavije nije tako surovo i brutalno nestao sa lica ove Zemlje popu Milana, Magi, Bojana i Vd-a. Blistavu, jer i posle 20 godina nakon njenog raspada, fragment njenog stvaralaštva, otisak na magentofonskoj traci može u ovoj zemlji da bez većih problema postane najprodavaniji nosač zvuka u eri nestajanja nosača zvuka kao fizičkog entiteta.

O „Ekatarini” se skoro sve zna. Albumi, kompilacije, živi snimci, dokumentarci. I dok su pesme i spotovi svedočanstvo njihovog rada, filmovi, emisije i dokumentarci svoj fokus bacali su na samu sudbinu grupe, time prenebrežući najznačajniji segment koji je nakon beogradskog benda ostao da odzvanja u večnosti.

Uticaj.

Nisam bio savremenik Milana i ostalih. Muzika me je pod svoje uhvatila u prvoj godini gimnazije, a tada se nažalost već navršavalo dve godine od odlaska frontmena „EKV-a”. A kao i mnoge dobre stvari u životu, ulazak tog neponovljivog zvuka i lirike u svakodnevicu jednog tinejdžera koji je tek stvarao svoj muzički ukus desio se sasvim slučajno.

Presnimavajući kasete kod mog najboljeg drugara iz gimnazije, koji je tada posedovao čudo tehnike zvano dvokasetaš, u moj posed su došle tri kompilacije. „Riblja čorba” je bila nekako logičan izbor svakog buntovnog adolsecenta, takoreći klasika. „Van Gog” je bio (i ostao) idealan bend za taj uzrast i (samo) početni stepenik ka ozbiljnijem zvuku. A taj „ozbiljniji zvuk” je došao maskiran u omotu kompilacije „Galije”, u kom (na svu sreću) nije bilo ni „G” od „Galije”.

Pokasapljen kraćim trajanjem kasete i nepoznavanjem tehnologije (noise reduction ostao uključen), u moj vokmen je preko noći uleteo miks uglavnom starijih mračnih i filozofskih pesama o gradu, ljubavi i životu uopšte poznatiji pod nazivom „Ekatarina Velika”. Hipnotički „Aut”, lirska „Modro i zeleno” i živahna „Tatoo” predstavljale su nešto sasvim drugačije od onoga sa čime sam se do tada susretao.  Stihovi su bili kratki, bez rime, ali efektni u svojoj osnovnoj nameri.

Terali su me da razmišljam o njima i terali su me da ih zamišljam.

A Milan je, shvatio sam to veoma brzo, bio jedan od onih ljudi koji slikaju rečima. Bilo da je u pitanju bio skrajnuti pasaž („Platforme”), otvorena ulica („Budi sam na ulici”), školsko dvorište („Geto”) ili čitav grad („Sarajevo”), rođeni Zagrepčanin koji je odrastao u Sarajevu, a svoje najbolje godine proveo u Beogradu, znao je sve da ih pretoči u slike. A te slike je pokretao rokenrol sastavom pojačanim klavijaturama.

Za tinejdžera, dobitna kombinacija. Za tinejdžera koji je voleo (i dalje voli) da čita, analizira i sakuplja podatke, neponovljivi spoj kojem ću se vraćati u godinama koje su sledile.

A godine koje su sledile su donele svakonedeljnu posetu berzi diskova kod „SKC-a” i marljivo kompletiranje diskografije „Ekatarine”. I tu je prva kupljena kaseta bila prelomna. „Par godina za nas”, direktan pogodak u vrhunac komercijalnog zvuka prožet legendarnim hitovima (naslovna numera, „Krug”, „Sinhro”, „Pored mene”). Više nije bilo nazad.

„Ljubav”, odlučujući zaokret ka zrelom zvuku. „Dum dum”, oštriji od noža. „Neko nas posmatra”, lagani pad. „S’ vetrom uz lice”, ulazak na veliku scenu. „EKV”, podloga za kasnije uspehe. „Katarina II”, prapočetak svega.

Nisam se tu zaustavio. „Paket aranžman”,  prva kupljena ploča u životu, uspomena na davna prošla vremena. „Angel’s breath”, kolekcionarski raritet i jedan od najbizarnijih nosača zvuka ikada snimljenih na našem jeziku.

Sledile su i knjige. „Dečak iz vode”, knjiga tekstova pesama i intervjua i prvi susret sa mnogim Milanovim stihovima čak i pre kupovine samih kaseta i CD-ova. „Mesto u mećavi”, osvrt na život i karijeru.

Sa odomaćivanjem interneta, slilo se tu i mnogo sakupljenih članaka i fotografija, koji su samo upotpunili sliku jedne karijere i jednog života koji je nestao par godina pre nego što sam se ja u njega ušetao.

I to istraživanje, to upijanje stihova, reči i nota, koliko god zabavno bilo, završilo se negde krajem gimnazijskog perioda. Iako veoma plodno, „Ekatarinino” blago ipak je bilo iscrpljeno. Bespovratno. Shvatio sam to, za razliku od (re)izdavača „Iznad grada” i sličnih recikliranih komadića njihove istorije.

Mene je moj muzički ukus odveo dalje, u neke nove žanrove i neke nove bendove. „EKV” je pao u drugi plan, ali nikada nije sasvim nestao iz mog života. Niti će. Uvek ću im se rado vraćati, toj neponovljivoj grupi gradskih intelektualaca i umetnika, tih neprevazidjenih filozofa koji su me muzički i ljudski odredili i usmerili na pravu stranu. Da sve analiziram. Da se vraćam i razmišljam o temama, čak i kada mi se učini da sam ih savladao. Da život ne posmatram kao crn ili beo, već kao siv. Da volim ovaj grad, ma koliko nekad sumoran i mračan bio. Da ljubav nije samo patetika, već kompleksna emocija. Da čak, i kada njih više odavno nema, nije sve izgubljeno.

Da, „i kada sve je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo”.

Čak i kada je sve završeno.

SLIČNE TEME:

ČUVARI GRADSKOG BLAGA
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

O poslednjim Mohikancima beogradskog rokenrola.

FOTO: nocturnemagazine.net

Cane.

Kada to kažete generacijama koje iza sebe imaju 30+ leta asocijacija je nedvosmislena, a tajkuni i pevači narodne muzike nisu među njima.

Zoran Kostić.

Poslednji veliki frontmen na ovim prostorima poslednjeg velikog benda na ovim prostorima.

Da, poslednjeg.

Jer, posle „Partibrejkersa” nema više ništa. Oni su sve što je ostalo od nekada tako slavne scene nekada tako slavnog grada. Velegrada.

Milan, Magi, Bojan i Vd nisu više sa nama. Gile se rasplinuo, izgubivši Čavketa tom prilikom. Ni Vlade više nema. Krle i Šaper su tu, ali to više nisu isti ljudi.

Ostao je samo Cane. I Anton. Gitara, bas, bubanj. Propovednički vokal. Prozivke publike. Ljuto prženje sa bine. Socijalno angažovani tekstovi. Bunt. Glas protiv gluposti. Glas razuma. Svetlo u mraku.

Jednom rečju, „Partibrejkersi”.

Počeli su u poslednje normalno doba na ovim prostorima, ali i u doba neviđene konkurencije. Izabrali su oprobanu formulu te 1985. Čist rokenrol. Bez basa. Lirike – jednostavne. Ljubav. Gradske teme. Šminkeri i šmekeri. I neponovljivi Canetov iskrivljeni vokal. Tri albuma su ih u samo četiri godine uzdigli u sam vrh tadašnje jugoslovenske scene. Pored „EKV-a”, „Čorbe” i „Azre” u naponu snage. Rezultat za respekt. „Kreni prema meni”, „Hipnotisana gomila”, „Mesečeva kći”, pesme za respekt.

Ali, svemu dobro jednom dođe kraj.

Stigle su devedesete, nikad jača scena i nikad jači grad su se raspali. Ne i „Brejkersi”. Formiralo se tvrdo jezgro. Cane i Anton. Spoj Elvisa i Kita Ričardsa u nekom paralelnom univerzumu. Našem univerzumu. Univerzumu koji se svake od tih teških godina smanjivao, čineći ga klaustrofobičnim i mračnim.

Tvrdo jezgro se povilo, ali nije puklo. To su činili basisti i bubnjari koji se menjali kao na traci, ali ne i Cane i Anton. Cane i Anton su nastavili. Još žešće, još angažovanije. U rokenrol stilu. Ljubavnim temama dodali su i one svakodnevne, socijalne i političke. Canetov glas se probijao kroz šund i kič praćen grmljavinom Antonovih šest žica.

Albumi su se oredili, ali su postali vredni čekanja. „Kiselo i slatko” izbacuje himnu čitave jedne generacije, „Hoću da znam”, dok „Molitva” postaje jauk za razumom okruženog ludilom. Mrak se zgušnjava, „Brejkersi” se još snažnije povijaju pod udarcima, ali ostaju na nogama.

Evoluiraju.

Stiže „Ledeno doba”. Standalone album. Duvačka sekcija. Nikad „masnija” distorzija. Tekstovi se menjaju. Ljubav je u drugom planu. Treba se boriti, pucati rifovima i stihovima. Cane je u belom, sa par kilograma viška, ali i dalje u formi. „Sit gladan”, „Generacija”, naslovno „Ledeno doba”. Teme teške kao crna zemlja, ali pesme pune energije. „Brejkersi” se ne predaju.

Nastavljaju. Preživljavaju. Bore se. Ali i stare.

Posle bezbrižnih osamdesetih i turbulentnih devedesetih, na redu su sredovečne dvehiljadite. Energija se razlaže pod naletom razočarenja u promene, ali ne nestaje. Samo prelazi u drugu formu. Cane i Anton se pročišćuju, vraćaju korenima. Distorzije skoro da i nema na „Gramzivosti i pohlepi”, ali zato ljubavi ponovo ima. One sentimentalne, sa osvrtom na mladost i propuštene šanse. Granica između bunta i emocije se briše. „Noćas u gradu”, „Da li se još volimo?”, „Bez ljubavi” u refrenima spajaju nespojivo. Borbu protiv gluposti i borbu za nečije srce.

A „srce kuca, tu je” i kada dođe „Sloboda ili ništa”. Stihovi su sve jednostavniji, sve direktniji. A takvi su i „Brejkersi”. Uvek su takvi i bili. Nikada tako dubokoumni kao „EKV”, tako mejnstrim kao „Idoli”, tako magloviti kao „Orgazam”. Iako nisu bili deo „Paket aranžmana”, jedini su preživeli da njegov duh prenose i mlađim generacijama.

Da neke nove klince uče o ljubavi i razmišljanju svojom glavom.

Da budu večita opozicija svakoj novoj vlasti.

Da se prozivaju sa publikom na karakteristični, beogradski mangupski način.

Da ljuto prže sa bine sa novom generacijom muzičara u ritam sekciji.

Da zadaju domaći zadatak kada je profesionalnost na ovim prostorima u pitanju.

Da budu smrtno ozbiljni u tekstovima, a urnebesno zabavni u dijalogu sa publikom.

Da sviraju rokenrol i da ga žive.

Da bdiju nad nama i našim dušama, puneći ih novom energijom i pameću.

Da čuvaju ovaj grad i ono što je od njega ostalo.

Dok ih bude.

Blagosloveni bili.

SLIČNE TEME:
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA

DVA TOČKA ČISTE STRASTI

Ne brinite se, nije u pitanju blog o najnovijem naslovu iz sveta pornografije. Ali zato jeste o onome što nas pokreće i čini nam dane podnošljivim i vrednim življenja.

O čistoj inspiraciji.

Priča o najnovijoj strasti u mom životu počinje kao i mnoge slične, na jednom mračnom i tamnom mestu na kojem sam se nalazio pre tačno pet godina. Hronični problemi sa kičmom dodatno su pogoršani saobraćajnom nesrećom i preda mnom su bila dva puta. Prvi je značio nastavak istog stila života, uz lagano, ali sigurno pogoršanje mog stanja i dalji put u samosažaljenje i sveprisutan bol. Drugi je pak sa sobom nosio mnogo vežbi, odricanja i potpuni zaokret u jednom od najbitnijih segmenata mog života.

Sportu.

Sport za mene nikada nije značio samo odmeravanje snaga sa vršnjacima. Vremenom, postao je socijalni generator većine mojih prijateljstava u životu, prilika za druženje i pre svega veliki psihološki ventil od sumorne svakodnevice. Skoro celokupno društvo sa fakulteta u moj život ušlo je preko košarkaške lopte. Fudbal vikendom značio je ostanak u kontaktu sa društvom iz gimnazije. Odbojka je postala svojevrstan team building sa kolegama sa posla. Vaterpolo... Pa, vaterpolo je samo bio dokaz da se i tim sportom mogu baviti.

Sve su to bile sjajne aktivnosti, daleko od profesionalnih, ali ozbiljne u pristupu i redovnosti. Ali kontaktne, sa skokom i većinom asimetrične. Sve ono što je meni u leto 2010. suštinski bilo zabranjeno. Šok je bio veliki, promena teška, tranzicija mukotrpna. Za čoveka koji od kad zna za sebe zna za loptu i kolektivni sport, prelazak na individualnu rekreaciju bio je veoma komplikovan.

Prvo je došlo plivanje, bezbedno, terapeutsko, ali u srpskim i beogradskim uslovima veoma mukotrpno i iznad svega, dosadno. Napred-nazad, napred-nazad, u nedogled. Nažalost, i jedino moguće bavljenje sportom za mene u zimskim uslovima.

Teretana je bila za nijansu zanimljivija, ali veoma delikatna u slučaju moje povrede. Tražila je konstantna nadzor, pravilno doziranje i donosila nove sitne povrede. Bila je to jadna zamena za neutoljivu energiju koja se morala oslobađati.

Raspoloženje je dotaklo novo dno i počeo sam da se mirim sa činjenicom da me u ranim tridesetima čeka svojevrsna penzija kada su fizičke aktivnosti u pitanju. Jednostavno, nije bilo sporta za mene, ne više.

A kao i mnogo puta do tada, odgovor je bio tu, ispred nosa. Potpuno zaboravljen, kupljen i nekorišćen, izduvanih guma i prašnjav.

Na bicikl sam poslednji put seo kao tinejdžer, u vreme bombardovanja. Jedna od bezbroj akcija sniženja naterala me je da na njega utrošim poprilično simboličnu cifru. Par vožnji me uverilo da je to možda ipak bila promašena investicija. Sve do 2010.

Prvi koraci bili su podjednako mučni. Sama vožnja bila je problematična zbog kičme, ali je donela stabilnost donjeg dela tela. Paralelno sa bazenom i terapijama, vrat se stabilizovao i duže deonice su postale realnost. Imajući tu sreću da živim pored jedne od retkih biciklističkih staza u gradu, Ada Ciganlija je postala moja redovna ruta. Kao i uvek do sada kada je sport u pitanju, brzo se našlo i društvo. Mada, za vožnju na dva točka ono i nije bilo neophodno. Bicikl je sam po sebi predstavljao to društvo, a kada bi postalo zamorno, pomagale su slušalice i mp3 plejer.

Oskudna mreža uređenih staza u našem glavnom gradu brzo je izgustirana. Drugari i neizbežno pivo su ispunili vikende, ali je organizam tražio još. Počelo je sa ulaganjem u dodatnu opremu, kupljen je i brzinomer. Kilometraža je postala novi cilj, prosečna brzina veliki rival koga je trebalo pobediti. To je bilo kada sam u takmičarskom raspoloženju. Iako u osnovi zamorno repetitivan, za razliku od svih ostalih aktivnosti, bicikl je sa sobom  doneo i ogromnu slobodu. Shvatio sam da sam decenijama  bio zarobljen disciplinama čija sva bit je bila da se ostane u granicama u granicama igrališta koje su se merile desetinama metara.

Dva točka nisu poznavala takvo ograničenje. Bilo je lepo biti na stazi, ali se moglo sići i na manje prometne saobraćajnice, ali i zemljane puteve i stazice. Svaka uzbrdica bila je prepreka, ali i novi izazov, svaka nizbrdica dugo očekivano olakšanje i opuštanje. Iz sve to iz jedne potpuno neobične perspektive.

Viši i brži od prosečnog pešaka, sporiji od automobila, aktivniji od sedenja u prevozu. Grad, ljudi i priroda sagledavani su iz nekog sasvim novog rakursa. Svaka vožnja sada je značila i razgledanje, a sve to dok se rekreirate i jačate noge. Taman toliko da se aktivirate, a ne premorite. I sa još jednom potpuno novom dimenzijom slobode kada je dužina trajanja i daljina obilazaka u pitanju. Više nije bilo poluvremena, četvrtina, satova za napad da me sputavaju. Granica je bila fizička izdržljivost i dnevno svetlo. A fizička izdržljivost je pomerljiva kategorija.

Počeo sam da odlazim biciklom na posao. To je sa sobom povuklo kraći san i ranije ustajanje, ali i neponovljivo uživanje u jutrima koje sam do tada prezirao. Odlazak je proticao u mirnijem ritmu i dolazak na posao u odmornom stanju. Povratak je sa druge strane sa sobom nosi žestoko pedalanje, borbu sa samim sobom i psihoterapiju nakon osam sati sedenja za računarom. Ujutru bih bio sam, uz ponekog kolegu fanatika i džogera, a popodne bi na stazi vrilo.

Nakon pet godina pedalanja, bicikl mi više nije sredstvo za rekreaciju, već ozbiljno prevozno sredstvo. Po gradu, ali i van njega. Srem je ponudio ravne i drumove sa retkim saobraćajem, ali zato čestim salašima, adama i stadionima.
Dva točka sam spojio sa hobijem obilazaka stadiona  (engl. „groundhopping”) i fotografisanjem istih. Kada se na to doda i muzika i druženje, moglo bi se reći da sam sa biciklizmom postigao potpunu sinesteziju fizičkog, mentalnog i emotivnog. A sve to sa minimalnim uticajem na životnu sredinu, da citiram jednog od kolega pasioniranih biciklista.

Granica na dva točka praktično i nema. Trocifreni iznos u kilometrima u jednom danu je realnost, ozbiljan putovanja neminovnost. Planiram obilazak Durmitora, a životni san je odlazak na more u Crnu Goru. Previše, reći ćete. Možda. Ali od snova se živi, a snovi se pune od strasti.

Strasti na dva točka.

Vidimo se na stazi!

KREDIT ZA ŽIVOT

A koji je tvoj izgovor?

FOTO: „Blic”

Otišli smo u božju mater kao zemlja, narod i društvo. Kao ljudi. Pročitam tekst što mi kolega poslao i smrznem se. Ljudi digli kredit za vantelesnu oplodnju. Marija i Miroslav Petrović iz Pukovca pored Doljevca. 345.000 dinara. Skoro tri hiljade evra. Na 36 rata. Namenski. Kamata će im odneti četvrtinu. Ona ima platu 30.000, on je moler bez stalnog zaposlenja. U nekom Pukovcu, pored Doljevca. Daleko od svetla Beograda, mraka „Beograda noću”, daleko od Boga.

Pet godina su pokušavali da dobiju dete. Nije išlo. Nisu iz Beograda, a i ovde je sada sponzorisanje prvog pokušaja vantelesne postalo upitno zbog uštede. U Nišu se čeka nekakav „konkurs”. Valjda za nekog oplođivača, kada već toliko opšte sa nama i nad nama. A možeš samo u državnom o trošku države. Vreme je prolazilo, život je prolazio. A želja ne prolazi. Želja za potomstvom. Tako normalna, ljudska želja. Pomalo zaboravljena u eri bele kuge, bede i beznađa. I ta želja KOŠTA. Pare u Srbiji ne možeš da zaradiš. Nisi imao/la sreće da su ti mama i tata bogati. Nisi dobio nasledstvo, ne kradeš, nisi se „snašao” u tranziciji ovog brloga od zemlje. Nemaš čak ni bogate prijatelje. Imaš jednog koji ti pokrije onaj deo koji ti čak ni lihvarska banka ne da jer imaš premalu platu. Nemaš NIŠTA i to ništa stavljaš na kocku. Nema plana, nema rezervnog izlaza, nema alternative. Nema pameti, niti promišljenosti. Samo ludačke želje i sumanute nade.

Nade da će uspeti. Da nećeš morati kroz još jedan krug pakla sačinjenog od beskonačnih pregleda, ponižavajućih procedura i hektara papirologije. Da nećeš dizati još jedan kredit, ako prvi pokušaj ne uspe. Da nećeš morati da dižeš treći kredit ako drugi pokušaj ne uspe. Da će da te krene u životu.

I krene te. Dobiješ dete. Ne, dobiješ tri deteta. Tri devojčice. Helenu, Saru i Danicu. I sve postane lakše. Čak i jezivi kredit koji je tekao još i pre samog pokušaja vantelesne oplodnje. Da cice u kompletićima sa srednjom školom na šalterima banke slučajno ne bi čekale jedan dan duže platu od soma evra. Da bi direktor filijale pazario još jednog „mercedesa”. Dug mora da se vrati. Nije bitno kako, ali mora da se vrati. Ali, vetar u leđa je sada jak. Tri mala vetra. Takoreći povetarca. Mala, a svakim danom sve jača. Tvoja i ničija druga. I pumpaju ti vetar u jedra. Adrenalin u vene. Da grizeš. Još više, još dalje. U nekom Pukovcu, pokraj Doljevca. U pustinji juga nekakve Srbije. I to baš sada, kada nikad nije bilo gore. Ali ti si jak. Jer moraš, jer ne smeš da staneš. Ako staneš, gubiš sve, mada jednu stvar ne možeš da izgubiš. Njih tri. To ne mogu da uzmu ni lihvari. Mogu letovanja, kola, kuće i stvari u njoj. Ali njih ne.

ZAJEBAO SI IH.

Doskočio si im. Našao si nešto što im je van domašaja. Slabu tačku u njihovom neprobojnom sistemu. Tri slabe tačke. Tačkice. Nisi više sam. Imaš pomoć. Veliku brigu i obavezu, ali i pomoć. Najpre nesvesnu, a sa vremenom sve moćniju. Nisi im se pridružio i nisi pristao na njihova pravila. Ojačavaš. Produžavaš se. Brojniji si. Širiš se. Praviš svoju armiju. Radiš jedino što možeš, jer izbora odavno nema. Znaš svoj put i znaš šta te na njemu očekuje. Znaš i kuda vodi i kako se završava. I znaš da ti na tom putu ostaje samo jedno.

Ne da žvaćeš kašičice za espreso po kafićima, razvlačiš se sa  akrepima po zadimljenim klubovima, slikaš selfije napućenih usana i golog gluteusa i provodiš se u maniru studenta iako si na pragu četrdesetih. Ne da sediš na rukama, blejiš, duvaš i cirkaš po kraju, čekajući dobitak na kladionici da ti promeni tok života. Ne da lobotomiran sediš pred tv-om, upijaš splačine i paramecijumski veruješ u obećanja za bolje sutra koje neće doći, barem ne za naših života. Ne da mudruješ preko skajpa onima koji nisu uspeli da pobegnu iz Srbije o tome kako je drugde bolje. Ne da čekaš idealne uslove i adekvatnu platu i partnera iz snova da se konačno skućiš u „Ikea” stanu u krugu „dvojke”.

Ne, ne i ne.

NE.

Posle Marije i Miroslava Petrovića iz Pukovca pokraj Doljevca nema više izvlačenja. Dali su domaći zadatak svima. Opalili najjači medijski šamar još od Jelene Trikić. Da nam zvone glave isprane političarima, guzicama i rijelitijem. Prodrmali nas iz temelja i otreznili. Da prestanemo da kukamo i žalimo se. Da zasučemo rukave i pokušamo nešto da promenimo. Ma koliko to teško bilo i beznadežno izgledalo.

Jer kad se podvuče crta, IZGOVORA NEMA.

Čak iako je u pitanju nekakav medijski spin, prevara ili preterivanje. A ako jeste, onda sam ja totalno izmanipulisan. I neka sam. Sa čime su nas sve manipulisali i manipulišu nas, ja sam još super i prošao.

SLIČNE TEME:
ŠEFICE, KOJI VAM JE VRAG?

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE
MAJKA HRABROST

ŽIVEO FILM!

O čudu neviđenom beogradskom bioskopskom

Rodio sam se deset godina prekasno. Ne deset, već dvadeset. Sve gotivne stvari su već intenzivno lapile kada sam se ja osvestio i shvatio ko sam i šta sam. A kada sam shvatio gde sam, mogao sam samo da plačem. Najbolji filmovi, najkvalitetniji bendovi i neprevaziđeni sportisti već su bili snimljeni, u penziji ili na silaznoj putanji. Meni su ostale mrvice i prebiranja po prašnjavim rafovima sa gramofonskim pločama i video-kasetama.

Otprilike u isto vreme kada sam ovladao video-rekorderom, započeta je i jedna dvodecenijska borba za mesto starog dobrog filma u Beogradu. Jugoslovenska kinoteka je te 1992. godine na poklon od države dobila prostorije oronulog zdanja u Uzun-Mirkovoj 1. Ali, proći će još više od pune dve decenije pre nego što sjajni klasicistički enterijer u jednom od zaboravljenih beogradskih sokaka bude konačno priveden novoj nameni.

Za to vreme, paralelno i u totalnom neznanju o postojanju onog drugog, u ovom gradu su postojali stara zgrada Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj 11 i moja malenkost. Klasični filmovi su do mene uglavnom dolazili kroz video klubove, a potom i putem interneta. Jedan po jedan prostor namenjen filmu u gradu se gasio, ostavljajući u životu par potpuno sterilnih sinepleksa. Uporedo sa beogradskom kinematografskom agonijom, metastazirala je i dekadencija novog filma, jedinog koji ste mogli da dobijete na velikim platnima srpske prestonice.

Pa skoro jedinog.

Stara zgrada Kinoteke još uvek je bila tu i došao je red i na mene da u njenoj skučenoj i sparnoj sali dobijem priliku da odgledam originalne zapise filmove uz koje sam odrastao. Bilo je nečeg šarmantnog u pucketanju i preskakanju traka uz kultna ostvarenje koja su obeležila 20. vek. Šarmantnog, ali ne i neodoljivog.

Vrtoglavi uspon kvaliteta i pristupačnost zapisa, kao i opreme za reprodukciju,  značio je da je klasičnim bioskopima odzvonilo. To se pre svega odnosilo na one neprofitabilne, poput onog u suterenu Kosovske ulice. Ionako ugrožena i malobrojna beogradska bioskopska publika našla se tako na rubu propasti, osuđena na gledanje instant filmova po šoping molovima za velike pare.

Tako nisu mislili i ljudi koji vode Jugoslovenski muzej filma izbegavši u jeku sveopšte finansijske krize tužnu sudbinu „Kozare”, „Odeona”, „Jadrana”,  „20. oktobra” i „Balkana”. Ne samo da objekat u Kosovskoj nije ugašen, već je dobio i pojačanje.

I to kakvo!

Ljubitelji klasičnih filmova nisu mogli da veruju svojim očima kada je početkom marta novinske stupce obasjala vest o puštanju u rad dvodecenijskog filmskog Skadra na Bojani u vidu nove zgrade Kinoteke u Uzun Mirkovoj 1.

Propustivši po starom dobrom običaju mondenske premijere, čekao sam svoj trenutak i pravi film da su uputim put nove Kinoteke. I dočekao ga veoma brzo. I to ne film, već filmove. I to ne bilo koje filmove.

Tri klasika, tri rediteljska remek-dela.

„Paklenu pomorandžu”, „Blejdranera” i „Kosu”.

Kako sam svaki od pomenutih filmova gledao u više navrata  i u različitim formatima i verzijama, otišao sam u novu Kinoteku sa predubeđenjem da ću uživati u dragim ostvarenjima, bez nekih većih iznenađenja.

O, kako sam se samo prevario!

Čast DVD-ju, čast HD-u i „blu-reju”, 3D, smart i digitalnim televizorima velikih dijagonala, ali veliko platno se jednostavno ne može porediti sa kućnom zabavom.

Još od jednobojne uvodne špice „Paklene pomorandže” bilo je jasno da će se solidno popunjena sala brutalno susresti sa filmom koji je te 1971. prestravio gledaoce uvodeći ih u surov svet bezumnog nasilja mladih naraštaja futurističke Engleske. Scena silovanja piščeve žene od strane Malkoma Mekdauela i njegovih „Drugova” izazvala je mučninu kao nikada pre, baš kao i zaštitni znak proslavljenog Stenlija Kjubrika, napadni enterijeri i eksterijeri u pozadini. Kako je „Pomorandža” odmicala, tako je i svrha njenog postojanja postajala jasnija nego ikad. Krešendo nehumane terapije nasilje je ogadio i gledaocu, a ne samo glavnom liku, šaljući tako poruku o tome kako se zločin ipak ne isplati.

Ako sam konačno odahnuo uz crvenu odjavnu špicu u subotu, to nije značilo da nisam spreman za nedeljni nastavak.

Odmakavši se od platna, bio sam spreman da zaronim u neponovljivu mračnu viziju grada budućnosti, Los Anđelesa 2019. Ako je kod Kjubrika glavni utisak bila boja, kod Ridlija Skota to je bilo njeno odsustvo. Preciznije rečeno, mrak. Noar. Jer, „Blejdraner” to i jeste. Nepostojanje i pažljivo doziranje svetla. Za razliku od HD snimka iz lične kolekcije, ovog puta sam bio u prilici da vidim svaki i najmanji predmet u polusenkama koje vladaju velikim platnom. Da uporedim prikaz Harisona Forda, Rutgera Hauera i Šon Jang u zavisnosti od toga koliko im je rasvete veliki reditelj dodelio. Da mi crno bude zapravo beskonačni valer sive. Najzad sam mogao da sagledam svu detaljnost pedantnog rada ljudi iza kamere. Baš onoga što me je kupilo i celu priču o ubicama samosvesnih robota učinilo tako uverljivom i bliskom paralelom modernog društva, ogrezlog u oslanjanje na kompjuterske tehnologije. Pronašao sam dodatno poštovanje za film koji smatram savršenim.

Kraj vikenda nije značio i anti-klimaks. Naprotiv. Slučaj je hteo da ponedeljak veče bude poprište prikazivanja jednog od onih fimova uz koje sam odrastao. „Kosu”. Ostvarenje sa kraja sedamdesetih iz temelja uzdrmalo je američku javnost necenzurisanim prikazom sveta hipi-pokreta, ogrezlog u drogama, razvratu i ljubavi prema bližnjem svom. Naizgled neozbiljna forma muzIčkog filma nikako nije otupela oštricu kritike uštogljenog establišmenta, rata u Vijetnamu i novca kao katalizatora napretka. Naprotiv. Miloš Forman učinio je mjuzikl ozbiljnim žanrom, a nama koji smo ga po prvi put gledali na velikom platnu omogućio da se uverimo u svu raskoš koreografija, kostima i numera koje su obeležile jedan od najboljih saundtrekova ikada.

Bila su to tri uvodna čina romantizirane romanse između mene i Kinoteke.

Neke nove Kinoteke, sa starim filmovima.

Remasterizovanim, a patiniranim.

U sjajnom prostoru, komfornoj sali, sa odličnim zvukom.

Za male pare. Simboličnih 200 dinara. Manje od jednog pića po prestoničkim lokalima.

Ulaznica u svet iluzija nikada nije bila jeftinija i bliža.

Ja sam svoj kutak u ovom gradu našao. Nije to ni kafić, ni restoran, ni klub.

Ne.

To je kuća u kojoj spavaju stari filmovi. I čekaju vas da ih otkrijete ili osvežite svoja sećanja na njih.

Da ih slavite.

Da zajedno ponosno i glasno kažemo: 

„Živeo film!”


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
LJUBAV PREMA STRAHU

NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO

Otvoreno pismo američkoj filmskoj „Akademiji”

Poštovana „Akademijo”,

Pišem ti  prvi put u nadi da ovo pismo neće završiti u kanti za otpatke. Filmofil sam i dolazim iz jedne male zemlje koju ti sada znaš pod nazivom Srbija. Za nas si uglavnom mogla da čuješ po nekim ružnim stvarima i sjajnim sportistima. Po našem „doprinosu” svetskoj kinematografiji, teško. To ipak ne znači da mi ovde u Srbiji ne volimo film i filmove. Naprotiv. Ako sudiš po tome u kolikom se broju okupimo za naš najprestižniji filmski festival, „FEST”, ti bi, „Akademijo”, mogla čak i da kažeš da su Srbi narod najfilmskiji. Ako bi pak van tih desetak dana početkom marta posetila jedan od ukupno tri ljudska bioskopa, koliko ima naš glavni grad Beograd, mogla bi da shvatiš da se ovde redovni posetioci bioskopa broje na stotine. Dnevno. Mesečno, na hiljade. U milionskom gradu. E,  među tim stotinama sam i ja. Redovan sam u bioskopu, idem na „FEST” i čak pomalo amaterski komentarišem filmove po demokratskim internet meridijanima. Ti naravno znaš šta je to demokratija, pošto si smeštena u epicentar filmske industrije najdemokratskije zemlje sveta – Amerike. To znači da možeš da radiš šta hoćeš, ali i da o tebi može svašta da se napiše. Tu dolazimo do teme ovog pisma.

Odavno te  više ne poštujem, „Akademijo”. Kao što bi to rekao jedan od mojih najboljih prijatelja, ti si, citiram: „Odavno započela jedan niz nepravdi, koji nikada nećeš prekidati, već ćeš samo povremeno nagrađivati one koji su to odavno zaslužili za pogrešne stvari”. Kraj citata. Kako već gazim rane tridesete, a filmove gledam od detinjstva, to znači da iza sebe sada već imam četvorocifreni broj odgledanih ostvarenja i da sam svoj filmski ukus i stav poprilično formirao. To, takođe, znači da me tvoji mejnstrim i komercijalni blokbasteri više ne zanimaju. Da su mi postale odbojne socijalno angažovane teme (rasizam, bolesti, defekti, patriotizam), koje ti već decenijama nagrađuješ „zlatnim dečacima”. Pratim još par vaših preostalih velikih glumaca i reditelja i od skoro  i jednu „oskarovsku” kategoriju. U njoj tvoja politička korektnost ipak ima granice i ona krije daleko bolje filmove od onih u glavnoj konkurenciji.

Najbolji strani film.

I ja ti tako, „Akademijo”, godinama gledam ostvarenja koja ti tu probereš i skoro nikad se nisam razočarao. Pa, skoro nikad.

Kako se vrhunac tvoje aktivnosti poklapa sa našim „FEST-om”, to je značilo da imam priliku da ovih dana odgledam uživo i neke filmove koji su izmakli torent piratima i koji nisu izmakli žirijima po manje slavnim festivalima, poput Venecije, Berlina i San Sebastijana. Ti to nisi mogla ni da znaš, ali moto ovogodišnjeg „FEST-a” bio je: „Nije sve crno-belo”. U mom slučaju, „Nije sve englesko-američko”. Izabrao sam par filmova koje sam želeo da uporedim sa dvoiposatnom umetničkom nasumičnom kompilacijom kadrova Rima, dobre muzike, filozofiranja o smislu života i potpunog odsustva radnje i poente koju si ti ove godine nagradila „Oskarom” za najbolji strani film. Drugim rečima, krenuo sam na svetu misiju pronalaženja boljeg filma sa neengleskog govornog područja u 2013. od italijanske „Velike lepote”. 

Već u samom startu, nisi imala sreće. Prvo pa muško. Muški film, muška ekipa, muška tema. Rat. Ali ne patriotizam. Rat među običnim svetom. Normalnim ljudima. Među Estoncima u Abhaziji. To je deo Gruzije. To su sasvim sigurno španska sela za tebe, ali to ne znači da tamo ljudi ne snimaju odlične filmove. Male filmove, sa malim budžetima, kao što su to „Mandarine”. Sa praktično samo četiri glumca, poput pozorišne predstave. Nepretenciozne. Ljudske. Velike. Sa moćnom antiratnom porukom. Da se za samo sat i po toliko naježiš da moraš da se ogrneš jaknom u našim poslovično zagušljivim i sparnim bioskopima. To su ta tebi potpuno nepoznata čuda gruzijsko-estonskih koprodukcija, poštovana „Akademijo”.

Ako je to bio uvod, razrada je bila brutalna. A moj ovogodišnji „FEST”, moje emocije, dušu i ljudskost do tančina razradila je jedna tebi ne tako opskurna kinematografija. Japanska. Evropa je uvidela koliko je „Kakav otac, takav sin” veliki film u malom pakovanju. Baš kao što su i Japanci mali. A veliki. Kao narod, ali i kao kinematografija. Žiri u Kanu ga je nagradio, a ti ga nisi ni registrovala, „Akademijo”. To hirurški precizno seciranje dveju porodica suočenih sa poražavajućom činjenicom da su šest godina negovali i voleli dete one druge zajednice, a ne svoje. Plakali smo, „Akademijo”, od neudobnih stolica u Domu sindikata, a plakali smo i jer nas je režiser i scenarista Hirokazu Korida dotakao, potresao i postavio nam neka sumanuto teška životna pitanja. Pitanja koja bi ti trebalo da nagrađuješ, ali u svoj svojoj oholosti to ne činiš.

To su za tebe „mali” filmovi. Pa šta tek onda da ti kažem za dve „male” tinejdžerske drame? Slovenačku, o đacima u srednjoj školi koji se pobunju protiv svog razrednog starešine kog okrivljuju za samoubistvo njihove drugarice, zvanu „Razredni neprijatelj”. Gruzijsku, o vrtlogu zatucanih običaja, bede i beznađa kavkaske države i borbi dve najbolje srednjoškolske drugarice  sa tim vrtlogom, poznatu kao „U cvatu”. Mali, mikrofilmovi. A dobri. Slovenački sa kvalitetnim dijalozima, a gruzijski sa odličnom fotografijom.

A to je ono bitno, zar ne? Fotografija i muzika. To si pohvalila u „Velikoj lepoti”. Jer, tamo nema ničega drugog. Ni scenarija, ni drame. Ni poruke, ni smisla. Sve to što ovi filmovi koje sam ti pobrojao imaju. Sve ono što ima i jedan „tvoj”, američki film. Revolucionaran, vizionarski, aktuelan, duhovit i neobičan. Sjajno odglumljen, perfektno muzički ispraćen. Da, za film „Ona” si čula i utešila ga „Oskarom” za scenario. Čisto da ga barem malo ispoštuješ. Da ne ispadne da si potpuno zastranila u svim konkurencijama.

„Akademijo”, želim ti brz oporavak od tvoje teške i duge bolesti nepravditisa. Ne toliko zbog tebe same, koliko zbog nas, filmofila. Jer, hteli mi to i li ne, plebs može čuti za sve ove sjajne ne crno-bele i neengleske filmove samo preko tebe. Na našu žalost. A na tvoju sreću. Jer, da ljudi znaju koliko brljaviš, možda te onda ne bi toliko poštovali i pratili. Možda bi onda krenuli na svetu misiju otkrivanja kvalitetnog filma i mimo tebe. I time te ugasili.

Sa poštovanjem,

Tvoj Filmofil.


SLIČNE TEME:
MANJE JE VIŠE
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI