NAJKRAĆA DRVENA BOJICA

O tome zašto volim Crvenu zvezdu

FOTO:i55.tinypic.c

Koliko ste puta čuli igrača koji preslakom u neke od beogradskih „večitih rivala” ispunio svoje snove? Da mu je to bila želja od detinjstva? Da za njega ne postoji nijedan drugi klub?

Isuviše.

Vremenom, te fraze su se otrcale čak i onim vernijim navijačima.

Ili možda pak i nisu?

Za neke ljude, izbor kluba je površna stvar. Simpatične klupske boje, trenutni uspesi, neki istaknuti pojedinac/igrač/trener. Moram priznati da i sam tako biram favorita svake godine u evropskim takmičenjima u fudbalu. Bilbao je je kul jer u njemu nema stranaca. Atletiko Madrid jer nema para koliko prebogati Real ili Barselona. Borusija jer sama stvara igrače.

Ali, to su sve neozbiljne stvari, veze koje potraju sezonu dve, bez prave ljubavi.

Prava ljubav se zna, ne dovodi se u pitanju i ona je za čitav život. I u potpunosti je iracionalna. Čista emocija. Jedna i jedina.

Crvena zvezda.

Od kad znam za sebe, znam za Crvenu zvezdu. I da budem potpuno iskren, nisam je sam izabrao. Bila mi je izabrana, da ne kažem predodređena. Genetska datost.

Psihologija nas uči da se temperament nasleđuje, dok se karakter stvara tokom života.  Ako je tako, ja sam Crvenu zvezdu nasledio. I to tri kolena unazad. Od čukundede Čika Dače Stojanovića, jednog od pionira srpskog fudbala i velikog navijača i igrača predratne „Jugoslavije” (kasnije „Crvene zvezde”). Od dede koji je sa sopstvene svadbe otišao ranije da bi gledao tu istu „Jugoslaviju”. I na kraju krajeva, od brata koji je svoju sobu oblepio crvenom i belom još od moje četvrte godine.

Realno, nisam imao šanse.

Toliko strasti voljenih ljudi oko mene ka te dve boje me je vrlo rano obuzelo. Toliko me je obuzelo, da mi je čak i „Meklarenov” bolid sa Senom u njemu krajem osamdesetih bio toliko drag upravo zbog te kombinacije crvene i bele. Toliko da mi je u setu drvenih bojica u školi crvena uvek bila najkraća, da i dan danas  najviše volim kad nosim crvenu na sebi.

Crvena zvezda je bila sastavni deo mog vaspitanja.

A to vaspitanje se poklopilo i sa meteorskim usponom voljenog kluba na sam krov fudbalske Evrope. Zlobnici će reći da su na krilima tog uspeha regrutovane generacije i generacije „zvezdaša”. Ne slažem se sa time.

Bio sam još uvek dete kada nam se desio Bari. Moje najstrastvenije stadionske godine poklopile su se sa sunovratom Crvene zvezde i velikim usponom rivala sa druge strane Topčiderskog brda. U svom životu, kad podvučem crtu, više znam za njihove titule, nego za one osvojene u najdražim bojama.

Pa ipak, nisam se pokolebao. Nisam posumnjao, niti napustio taj stadion i halu do kraja. Ostao sam stoički, trpeći poraze, posrtanja, finansijski i organizacioni kolaps Sportskog društva Crvena zvezda. I ne samo to.

Ljubav prema Zvezdi, ma koliko u pojedinim trenucima bila bolna, sa godinama je postala nešto više.

Inat.

Istrajnost.

Simbol.

Jer, kao što to kaže i jedan od poznatijih slogana sa „severa”: „Zvezda je život, sve drugo su sitnice”.

I Zvezda jeste život. A život je nekad siv, nekad žut. Nekada boli, kao porazi protiv Strazbura i Bordoa. A nekada ispunjava srce poput pobede nad Romom ili Kajzerslauternom. Nekada je i slatko-gorak, kao 55 sekundi vođstva protiv najboljeg tima na svetu te 1997, moćne Barselone. Nekada je taj život i čupanje bodova u zaustavnom vremenu protiv Donjeg Srema ili Javora.

Od vrha do dna. I nazad. I tako ukrug.

Život je borba, a boriti se možete samo za ono što mnogo volite.

A Zvezda se voli. Uvek. U generaciji mog brata nije bilo teško biti „zvezdaš”. U mojoj itekako jeste. Ali smo nas dvojica i kao zreli i odrasli ljudi opet zajedno u „rupi”. Tu su i njegovi i moji ispisnici. Njihova, sutradan, Bože zdravlje, i naša deca. Sinovi, čak i ćerke. Svakakvih tu likova ima. I uspešnih i bogatih, i onih iz srednje klase. Brbljivih, ćutljivih. Šaljivdžija. Rezervisanih tipova. I svi smu tu. Oduvek smo i bili. Zvezda nam je svima u kostima, u genima. I mi je prenosimo dalje, jer samo to i znamo.

Jer tako je uvek bilo.

I tako će i biti.

Dok se Zemlja okreće.

SLIČNE TEME:
CRNA ZVEZDA
ZVEZDA (JE) SRBIJA

A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

DVA TOČKA ČISTE STRASTI

Ne brinite se, nije u pitanju blog o najnovijem naslovu iz sveta pornografije. Ali zato jeste o onome što nas pokreće i čini nam dane podnošljivim i vrednim življenja.

O čistoj inspiraciji.

Priča o najnovijoj strasti u mom životu počinje kao i mnoge slične, na jednom mračnom i tamnom mestu na kojem sam se nalazio pre tačno pet godina. Hronični problemi sa kičmom dodatno su pogoršani saobraćajnom nesrećom i preda mnom su bila dva puta. Prvi je značio nastavak istog stila života, uz lagano, ali sigurno pogoršanje mog stanja i dalji put u samosažaljenje i sveprisutan bol. Drugi je pak sa sobom nosio mnogo vežbi, odricanja i potpuni zaokret u jednom od najbitnijih segmenata mog života.

Sportu.

Sport za mene nikada nije značio samo odmeravanje snaga sa vršnjacima. Vremenom, postao je socijalni generator većine mojih prijateljstava u životu, prilika za druženje i pre svega veliki psihološki ventil od sumorne svakodnevice. Skoro celokupno društvo sa fakulteta u moj život ušlo je preko košarkaške lopte. Fudbal vikendom značio je ostanak u kontaktu sa društvom iz gimnazije. Odbojka je postala svojevrstan team building sa kolegama sa posla. Vaterpolo... Pa, vaterpolo je samo bio dokaz da se i tim sportom mogu baviti.

Sve su to bile sjajne aktivnosti, daleko od profesionalnih, ali ozbiljne u pristupu i redovnosti. Ali kontaktne, sa skokom i većinom asimetrične. Sve ono što je meni u leto 2010. suštinski bilo zabranjeno. Šok je bio veliki, promena teška, tranzicija mukotrpna. Za čoveka koji od kad zna za sebe zna za loptu i kolektivni sport, prelazak na individualnu rekreaciju bio je veoma komplikovan.

Prvo je došlo plivanje, bezbedno, terapeutsko, ali u srpskim i beogradskim uslovima veoma mukotrpno i iznad svega, dosadno. Napred-nazad, napred-nazad, u nedogled. Nažalost, i jedino moguće bavljenje sportom za mene u zimskim uslovima.

Teretana je bila za nijansu zanimljivija, ali veoma delikatna u slučaju moje povrede. Tražila je konstantna nadzor, pravilno doziranje i donosila nove sitne povrede. Bila je to jadna zamena za neutoljivu energiju koja se morala oslobađati.

Raspoloženje je dotaklo novo dno i počeo sam da se mirim sa činjenicom da me u ranim tridesetima čeka svojevrsna penzija kada su fizičke aktivnosti u pitanju. Jednostavno, nije bilo sporta za mene, ne više.

A kao i mnogo puta do tada, odgovor je bio tu, ispred nosa. Potpuno zaboravljen, kupljen i nekorišćen, izduvanih guma i prašnjav.

Na bicikl sam poslednji put seo kao tinejdžer, u vreme bombardovanja. Jedna od bezbroj akcija sniženja naterala me je da na njega utrošim poprilično simboličnu cifru. Par vožnji me uverilo da je to možda ipak bila promašena investicija. Sve do 2010.

Prvi koraci bili su podjednako mučni. Sama vožnja bila je problematična zbog kičme, ali je donela stabilnost donjeg dela tela. Paralelno sa bazenom i terapijama, vrat se stabilizovao i duže deonice su postale realnost. Imajući tu sreću da živim pored jedne od retkih biciklističkih staza u gradu, Ada Ciganlija je postala moja redovna ruta. Kao i uvek do sada kada je sport u pitanju, brzo se našlo i društvo. Mada, za vožnju na dva točka ono i nije bilo neophodno. Bicikl je sam po sebi predstavljao to društvo, a kada bi postalo zamorno, pomagale su slušalice i mp3 plejer.

Oskudna mreža uređenih staza u našem glavnom gradu brzo je izgustirana. Drugari i neizbežno pivo su ispunili vikende, ali je organizam tražio još. Počelo je sa ulaganjem u dodatnu opremu, kupljen je i brzinomer. Kilometraža je postala novi cilj, prosečna brzina veliki rival koga je trebalo pobediti. To je bilo kada sam u takmičarskom raspoloženju. Iako u osnovi zamorno repetitivan, za razliku od svih ostalih aktivnosti, bicikl je sa sobom  doneo i ogromnu slobodu. Shvatio sam da sam decenijama  bio zarobljen disciplinama čija sva bit je bila da se ostane u granicama u granicama igrališta koje su se merile desetinama metara.

Dva točka nisu poznavala takvo ograničenje. Bilo je lepo biti na stazi, ali se moglo sići i na manje prometne saobraćajnice, ali i zemljane puteve i stazice. Svaka uzbrdica bila je prepreka, ali i novi izazov, svaka nizbrdica dugo očekivano olakšanje i opuštanje. Iz sve to iz jedne potpuno neobične perspektive.

Viši i brži od prosečnog pešaka, sporiji od automobila, aktivniji od sedenja u prevozu. Grad, ljudi i priroda sagledavani su iz nekog sasvim novog rakursa. Svaka vožnja sada je značila i razgledanje, a sve to dok se rekreirate i jačate noge. Taman toliko da se aktivirate, a ne premorite. I sa još jednom potpuno novom dimenzijom slobode kada je dužina trajanja i daljina obilazaka u pitanju. Više nije bilo poluvremena, četvrtina, satova za napad da me sputavaju. Granica je bila fizička izdržljivost i dnevno svetlo. A fizička izdržljivost je pomerljiva kategorija.

Počeo sam da odlazim biciklom na posao. To je sa sobom povuklo kraći san i ranije ustajanje, ali i neponovljivo uživanje u jutrima koje sam do tada prezirao. Odlazak je proticao u mirnijem ritmu i dolazak na posao u odmornom stanju. Povratak je sa druge strane sa sobom nosi žestoko pedalanje, borbu sa samim sobom i psihoterapiju nakon osam sati sedenja za računarom. Ujutru bih bio sam, uz ponekog kolegu fanatika i džogera, a popodne bi na stazi vrilo.

Nakon pet godina pedalanja, bicikl mi više nije sredstvo za rekreaciju, već ozbiljno prevozno sredstvo. Po gradu, ali i van njega. Srem je ponudio ravne i drumove sa retkim saobraćajem, ali zato čestim salašima, adama i stadionima.
Dva točka sam spojio sa hobijem obilazaka stadiona  (engl. „groundhopping”) i fotografisanjem istih. Kada se na to doda i muzika i druženje, moglo bi se reći da sam sa biciklizmom postigao potpunu sinesteziju fizičkog, mentalnog i emotivnog. A sve to sa minimalnim uticajem na životnu sredinu, da citiram jednog od kolega pasioniranih biciklista.

Granica na dva točka praktično i nema. Trocifreni iznos u kilometrima u jednom danu je realnost, ozbiljan putovanja neminovnost. Planiram obilazak Durmitora, a životni san je odlazak na more u Crnu Goru. Previše, reći ćete. Možda. Ali od snova se živi, a snovi se pune od strasti.

Strasti na dva točka.

Vidimo se na stazi!

89.MINUT

O zaustavnom vremenu srpskog fudbala

FOTO: static.mondo.rs

Najnovije izmene sistema takmičenja u domaćoj fudbalskoj ligi naterale su me da konačno sednem za kompjuter i napišem pokoju i na tu temu. Ko zna koje po redu šminkanje i šibanje mrtvog kljuseta naravno neće ništa promeniti, izuzev nešto zanimacije za zaposlene u FSS. Osnovni problemi najmasovnijeg sporta u našoj zemlji će i dalje biti tu. Kvalitet igre, igrača, timova i reprezentacije, regularnost, konkurentnost, bezakonje, nemaština, lešinarenje, da navedem samo neka od onih najbitnijih. Plej-of, dvokružni ili trokružni sistem, 12 ili 16 klubova, potpuno je svejedno. Kao i uvek na ovim prostorima, problem se rešava naopačke, tj. sa kraja. Narodski rečeno, kupujemo „armani” odelo, a noge su nam bose. A noge su nam u ovom slučaju stvar koja se najviše prenbregava u svim „reformama”  srpskog fudbala od raspada bivše SFRJ.

Infrastruktura.

Da se odmah razumemo, pod infrastrukturom se ne podrazumevaju samo reflektori, koje FSS šakom i kapom proteklih nekoliko godina. Kao što već rekoh, džaba nam odelo ako su nam noge mokre. Preciznije, džaba nam noćni termini odigravanja kada nam se igrači klizaju po oranicama i kaljugama. I to bukvalno.

Baš zbog toga, predlog koji sledi baziran je na eliminaciji klubova i gradova koji ne mogu da ponude minimalne uslove za odigravanja čak i ovog i ovakvog prvenstva u Srbiji. Infrastruktura je prvi i najveći problem našeg fudbala, ali nije i jedini. Ovaj program će se baviti i sa dugovima, huliganima i tek na kraju pravilima samog takmičenja.

Kao i svaki program, nerealno je očekivati da zaživi u punoj meri od samog starta i zahtevaće faznost i deobu troškova po sezonama. Zato će i svaka od četiri oblasti biti uređena tek na isteku perioda od četiri godine. Svako neispunjenje za sobom će vući sve veće i veće kazne koje će na kraju dovesti do eliminacije ukoliko se ne ispoštuju minimumi zahteva.

Koji su to minimumi i u kojem roku se moraju zadovoljiti?

STADIONSKA INFRASTRUKTURA

Prva godina: uvođenje terena minimalnih dimenzija 105X68m, sa adekvatnom podlogom od prirodne ili veštačke trave i drenažom. Uređivanje minimum dve klimatizovane svlačionice sa toplom i hladnom vodom, smeštenih na odgovarajućem udaljenju od terena.

Druga godina: Reflektori minimalne snage od 1400luxa ka fiksnim kamerama sa odgovarajućom trafo-stanicom. Uređivanje pokrivenih VIP i novinarskih loža, minimalnih kapaciteta 250, odnosno 50 mesta, zajedno sa salom za pres-konferencije i VIP salonom koji moraju imati zasebni ulaz i određeni broj parking mesta (minimalno 100). Obavezni prostor za minimum četiri kamere sa nesmetanim pregledom terena, kao i kabina za dve režije.

Treća godina: Uređivanje tribina. Minimalni kapacitet stadiona za odigravanje utakmica JSL od 4.500 stolica na minimalno dve tribine, od toga minimalno 900 namenjenih gostujućim navijačima u ograđenom sektoru sa zasebnim ulazom. Zabranjeno stajanje na tribinama. Ukidanje svih ograda prema terenu, izuzev na sektoru za gostujuće navijače (vidi pod: Huligani). Obezbeđivanje nesmetane linije pregleda sa svakog sedišta na tribinama. Uređenje mokrih čvorova, blagajni i punktova za snabdevanje u okviru tribine.

Čevrta godina: Pokrivanje svih tribina trajnom konstrukcijom koja bi je štitila od atmosferskih nepogoda. Formiranje spoljašnje fasade objekta stadiona na svim tribinama. Uređivanje pešačkih i kolskih pristupa stadionu. Obezbeđivanje potrebnog broja parking mesta za posetioce i nadležne službe.

Sistem kažnjavanja u slučaju neispunjenja zahteva:

Prva godina: bez kazne.

Druga godina: igranje na neutralnom terenu koji ispunjava sve zahteve.

Treća godina: finansijski penali i oduzimanje bodova.

Čevrta godina: izbacivanje u niži rang takmičenja.

Razlika u uslovima za objekte klubova koji se takmiče u Prvoj ligi Srbije:

Minimalni kapacitet tribina od 1.500 sedišta (300 za gostujuće navijače). Nisu neophodni reflektori. Nije neophodno pokrivanje svih tribina.

DUGOVI       

Dug je zao drug. Gotovo da nema tima u svim rangovima takmičenjima koji nije njima opterećen. To ne znači da se to može dalje tolerisati. Od svih problema, ovaj će imati najskuplje rešavanje i biće sasvim sigurno i mesto na kojem će većina klubova pokleknuti i ugasiti se.

Prva godina: obavezno saniranje „sportskih dugova” (dugova prema bivšim igračima, trenerima i funkcionerima, menadžerima i agencijama i drugim klubovima).

Druga godina: obavezno regulisanje dugova prema državi (komunalije, porez, FSS).

Treća godina: obavezno regulisanje dugova prema privatnim poveriocima i vraćanje pozajmica firmama i pojedincima.

Četvrta godina: obavezno regulisanje dugova prema komercijalnim bankama putem isplaćivanja dugova ili dugoročnim reprogramom dugova kroz realne zajmove odobrene od strane nezavisnih finansijskih kontrolora.

Sistem kažnjavanja u slučaju neispunjenja zahteva:

Prva godina: bez kazne.

Druga godina: oduzimanje bodova

Treća godina: izbacivanje u niži rang takmičenja.

Četvrta godina: gašenje kluba i stečaj.

Kada su u pitanju menadžeri i odliv sve mlađih igrača u inostranstvo kao velikih zala domaćeg, ali i evropskog i svetskog fudbala, rešenje se u postojećoj zakonskoj regulativi (Bosman, sloboda kretanja igrača, mogućnost sklapanja individualnih ugovora o menadžerisanju) ni ne nazire. Jedino što se može učiniti jeste sanacija celokupnog finansijskog i infrastrukturnog stanja u klubovima, koji će dovesti do podizanja kvaliteta same lige i igre, kao i šansa za sve više mladih igrača da budu deo prvog tima (vidi pod: Licenciranje igrača), što bi na indirektni način stimulisalo igrače da ostanu što duže u domaćim klubovima koji bi sada bili dovoljno finansijski stabilni da im iste ili slične uslove kao i menadžeri i agencije.

HULIGANI    

Infrastruktura neophodna za borbu sa huliganima:

Prva godina: kontrola ličnih podataka prilikom kupovina karata.

Druga godina: uvođenje aparata na ulazima.

Treća godina: uvođenje sistema CCTV.

Četvrta godina: izgradnja centra za kontrolu bezbednosti na stadionu.

Sistem kažnjavanja u slučaju neispunjenja zahteva:

Prva godina: bez kazne.

Druga godina: igranje na neutralnom terenu koji ispunjava sve zahteve.

Treća godina: finansijski penali i oduzimanje bodova.

Čevrta godina: izbacivanje u niži rang takmičenja.

Lakši prekršaji: verbalno i vređanje transparentima, bakljade, sukobi van stadiona.

Prvi prekršaj: finansijska kazna.

Drugi prekršaj: dvostruka finanijska kazna i igranje bez navijača na gostovanjima.

Treći prekršaj: trostruka finanijska kazna i igranje na domaćem terenu bez publike.

Četvrti prekršaj: oduzimanje bodova i suspenzija stadiona na polusezonu.

Teži prekršaji: materijalna šteta na objektu stadiona, sukobi na tribinama, uletanje navijača na teren.

Prvi prekršaj: finansijska kazna i igranje na domaćem terenu bez publike

Drugi prekršaj: dvostruka finansijska kazna i suspenzija stadiona na polusezonu.

Treći prekršaj: trostruka finanijska kazna i oduzimanje bodova.

Četvrti prekršaj: izbacivanje u niži rang takmičenja.

PRAVILA I SISTEM TAKMIČENJA

Licencniranje igrača i trenera:

Maksimalni broj igrača koji se mogu licencirati u jednoj polusezoni: 25.

Maksimalni broj stanaca u ekipi: 3

Maksimalni broj „komunitaraca” (igrača sa prostora bivše SFRJ): 3

Ukidanje dvojnog državljanstva za igrače iz Crne Gore i BiH.

Minimalni broj godina života za strance koji apliciraju za srpsko državljanstvo: 5.

Minimalni broj igrača poniklih u klubu u ekipi: 5

Minimalni broj igrača mlađih od 19 godina u ekipi: 5

Maksimalni broj igrača na dvojnoj licenci: 3.

Obavezna FIFPro licenca za prvog trenera i pomoćnika.

Sistem takmičenja:

Smanjenje broja klubova u JSL i PLS sa 16 na 12 izbacivanjem po 4 poslednjeplasirane ekipe u naredne tri godine (prva u postojećem formatu).

Uvođenje plej-of i plej-aut sistema u JSL i PLS. Šest najboljeplasiranih ekipa igra plej-of, a šest poslednjeplasiranih ekipa igra plej-aut. Četvorokružni sistem odigravanja utakmica (44 utakmice po sezoni).

Eliminacija dve poslednjeplasirane ekipe iz JSL na kraju sezone (po isteku perioda od 4 godine).  Napredovanje prve dve najboljeplasirane ekipe iz PLS u JSL. Baraž desetoplasirane ekipe iz JSL i trećeplasirane ekipe iz PLS za popunu JSL (dve utakmice). Eliminacija četiri poslednjplasirane ekipe iz PLS u Drugu ligu. Napredovanje najbolje plasiranih ekipa svake od četiri druge Druge lige u PLS.

Početak takmičenja 1. jula. Kraća letnja (druga polovina maja i jun) i zimska pauza (druga polovina decembra i januar). Završetak takmičenja u maju. Redovno igranje sredom i vikendom.

Ponovno pokretanje Superkupa (jedan meč između šampiona i osvajača Kupa) i njegovo odigravanje u slobodnom terminu u avgustu.

Menjanje grada domaćina finala Kupa i Superkupa na godišnjoj bazi.

Pronalaženje generalnog sponzora za JSL, PLS, Kupa i Superkupa.

Dugoročni ugovor o TV-prenosima i prenosi 3, 6, 9 i svih 12 godina u svakoj od naredne četiri sezone…

Možda je sve ovo utopija i traćenje slobodnog vremena. A možda je i jedini mogući način da se već jednom zavede red na terenima diljem Srbije. Jedno je sigurno. Ukoliko bi se prihvatila ovakva ili slična platforma, moguća su samo dva ishoda. Ili će srpski fudbal početi da liči na takmičenja u okruženju (Hrvatska, Rumunija, Bugarska) ili će se svesti na amaterski. U svakom slučaju, postojeće stanje je neizdrživo i neodrživo.

 Štagod sa vremena na vreme ubola ćorava koka iz mlađih reprezentacija…


SLIČNE TEME:
SELEKTORE BUDI DRUG

CRNA ZVEZDA

O prekretnici kluba iz Ljutice Bogdana 1a

Više nema laži i nema prevare. Crni petak je došao i došao je kasnije nego što su se mnogi kojima je crvena i bela u srcu nadali. Ali je tu i više nema nazad. Nema ni napred, jer fudbalski klub „Crvena zvezda” po prvi put u svojoj istoriji neće svojom krivicom učestvovati u evro-takmičenjima u sezoni 2014/2015. Zbog sankcija smo već propustili period 1992-1995, ali to je bila druga priča. Tada je bila kriva čitava zemlja, pa i njen mučeni sport, a sada smo krivi isključivo i samo mi. Preciznije, krivi smo koliko smo dužni.

A nije da se ova nemilosrdna suspenzija u režiji UEFA nije dala naslutiti. Naprotiv. Izbacivanje iz evro-kupova samo je kruna jedne katastrofalne klupske, sportske i nadasve finansijske politike od najvećeg uspeha jugoslovenskog i srpskog klupskog fudbala, titule evropskog prvaka u Bariju 1991, pa do dana današnjeg. Kulminacija pogrešnih procena, mešetarenja i nedomaćinskog poslovanje usledila je u poslednjoj deceniji, kada su Zvezdina deca terana iz kluba, a sumnjivi menadžeri, stranci i polufabrikati od igrača gospodarili terenom nekada neosvojive tvrđave, „Marakane”.

No, to je većini sportske javnosti jasno. Niste više morali da budete fudbalski ekspert, pa da shvatite da većini prvotimaca u srpskom (još uvek) najtrofejnijem klubu tu nije mesto ni kao rezervama, a kamoli kao nosiocima igre. Najbolji dokaz za to je bilo i šest punih sušnih godina bez domaćih titula i plasmana u ligaški deo evro-takmičenja.

A sada je situacija takva da ni tih kvalifikacija neće biti i sada je valjda i onim najoptimističnijim „zvezdašima” najzad jasno da je vrag odneo šalu.

Kako nad prosutim mlekom ne vredi previše kukati, postavlja se pitanje svih pitanja u teškim situacijama:

Šta i kako dalje?

Za početak mora se analizirati šta zabrana učestvovanja u UEFA takmičenjima sa sobom povlači.

Kao i uvek, treba poći od onoga što je u ljudskoj prirodi da veliča. Od negativnih posledica.

Ovo je, bez ikakve sumnje, najveći šamar i poniženje koji je nekada veliki klub sa Topčiderskog brda doživeo, bruka i sramota bez presedana i nešto od čega je gore još samo gašenje kluba. Ime Crvene zvezde danas je sinonim za dugove, neiskreno poslovanje i sve samo ne poželjna potencijalna destinacija za igrače, trenere, funkcionere i sponzore. To je klub koji ne može sam da reši nagomilane probleme i potrebna mu je UEFA da ga dovedi u red. Sve to poslovnu klimu oko „Marakane” čini jako nezdravom i prva posledica toga će biti vidljiva već kroz nekoliko dana u vidu masovnog egzodusa većine prvotimaca koji su nakon šest godina najzad uspeli da vrate pehar prvaka nejake srpske lige u vitrine muzeja na našem najvećem stadionu. To sa sobom povlači zahteve za raskid ugovora, nemogućnost uzimanja preko potrebnog novca od obeštećenja za transfere, nove tužbe, dalje gomilanje dugova i drastično slabljenje ionako nejakog igračkog kadra. Takođe, suspenzija šalje i jaku negativnu poruku jakim svetskim („Gasprom”) i domaćim brendovima („Telekom”), koji ulažu milionske cifre u evrima da bi se reklamirali na dresovima i tribinama svake godine. Drugim rečima, Zvezda je u obiljnoj opasnosti da ostane i bez tih nekoliko retkih, realnih i zdravih izvora finansiranja zbog eliminacije iz Evrope.

Takođe, svako dalje nepoštovanje dugova koji još uvek nisu vraćeni može rezultirati još drastičnijom kaznom u vidu višegodišnje eliminacije iz Evrope ili čak preseljenja u niži rang takmičenja.

Međutim, kao i uvek u životu i najcrnja noć može roditi sunčano jutro.

Sa pozitivne strane, u sportskom pogledu se ne gubi previše. Zvezda punih 6 godina nije igrala u Evropi nakon septembra, i takva bi je sudbina najverovatnije zadesila i naredne sezone da joj je dozvoljeno da igra kvalifikacije. Logičan pad na listi bodovanja sa godinama donosio je sve teže  protivnike u sve ranijim fazama eliminacije, te je tako dugotrajniji evropski put postao domen naučne fantastike. Kada se na to doda i dramatičan pad kvaliteta igračkog kadra, koji je počeo da se muči sa estonskim i islandskim ekipama, moglo bi se čak reći i da nam je UEFA učinila uslugu da se ne nerviramo previše pored malih ekrana u sezoni kupanja.

Takođe, ovakva kazna može imati i veoma dalekosežne posledice na najranjiviji segment FKCZ, njenu Upravu. Ruku na srce, to je mesto i početka, a nadamo se i kraja Zvezdinog višedecenijskeg tamnjenja. Funkcioneri koji su u proteklih četvrt veka sedeli podno zapadne tribine „Marakane” glavni su krivci za sve ono što se na putu crveno-belih sa vrha do današnjeg dna dogodilo. Krivi su, iako se tako ne osećaju i za to nisu odgovarali. Krivi su i trebaju da odu. Svi, do jednog. U paketu. I da se ne vraćaju. A to ova eliminacija može da učini. Da klub učini manje atraktivnim za malverzacije usled smanjivanja protoka kapitala. Može da nas očisti nagomilane kvazi-zvezdaške patologije i ljudskog taloga. To mogu da urade samo neki novi ljudi koji će doći.

Ne političari, jer u Srbiji se odavno niko pošten ne bavi politikom.

Ne biznismeni, jer oni samo traže uvećanje ličnih profita.

Ne zaslužni sportski radnici, jer ih to ne kvalifikuje da vode jedan veliki klub.

Ne.

To mora biti neko potpuno nov, neiskvaren i nekompromitovan.

Neko ko će raditi na duge staze, na period od minimum pet ili deset godina.

Neko ko neće zaluđivati raju na tribinama pričama o titulama, Ligama Evrope i Ligama šampiona.

Neko ko neće juriti polovne crnce i iskusne igrače koji izlazak iz povreda žele da provedu u crveno-belom.

Neko ko će se okrenuti sasvim solidnom, ali potpuno dezogranizovanom omladinskom pogonu kojem će dati pravu šansu u prvom timu i od prodaje te „zvezdine dece” vraćati akutne dugove.

Neko ko će biti realan, odmeren, odsečan i nepokolebljiv u bolnim i sporim reformama koje nam predstoje ako želimo da preživimo.

Neko ko je spreman na odricanje, žrtve i nenormalan pritisak dugovanja i nerealne sportske javnosti.

Neko ko je samim tim, ništa manje od nadčoveka.

A kako smo sa nadljudima u hroničnoj nestašici, još uvek nije kasno za katanac na ovu i pokretanje neke druge Crvene zvezde, iz „beton” lige, sa nekim novim entuzijastima i nekim novim klincima u crveno-belom na terenu i tribinama.

Kao 1945.


SLIČNE TEME:
SELEKTORE, BUDI DRUG
ZVEZDA (JE) SRBIJA
A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!

O srpskom neskromnom doprinosu katastrofalnim filmskim nastavcima

Kvalitetni nastavci filmskih klasika broje se na prste jedne ruke. „Kum”, „Osmi putnik”, „Terminator”, „Plaćenici”. Sve drugo su manji ili veći promašaji, kao na primer „Tejken 2”, „Ridik”, „Mačeta ubija” i „Uspon mračnog viteza”.

U nekom paralelnom univerzumu, srpska kinematografija grči se da izbaci barem jedan kvalitetan film, a kamoli nastavak bolji od originala. Da budemo precizniji, u poslednjoj deceniji, filmski radnici na ovom govornom području stvorili su ukupno 2.5 iznadprosečna filma. „Klopku”, „Sedam i po” i pola „Karaule”. Negde posred tog proseka nalazio se „Montevideo, vidimo se”.  Iako skeptičan prema domaćem filmu, te 2010. godine bio sam prijatno iznenađen drugim kvalitetnim ostvarenjem koje je u značajnoj meri obeležio Dragan Bjelogrlić (pored antologijskih „Lepih sela”). Ovoga puta, srpska producentska alfa i omega sela je u rediteljsku stolicu i donela nam jednu popriličnu neobičnu temu za celuloid na ovim prostorima.

U jeku moralnog, nacionalnog i sportskog sunovrata zemlje Srbije, Bjela se drznuo da nam održi jednu dvoipočasovnu lekciju iz patriotizma i fudbala. Preciznije, odlučio je da ekranizuje jednu od ukupno dve svetle stranice srpskog fudbala. Četvrto mesto na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju 1930, osvojeno pod imenom Jugoslavija, ali bez hrvatskih fudbalera. Publiku zasićenu teškim temama, egzistencijom i ratovima, odlučio je da osvoji na dijametralno suprotni način, vraćajući nas u vreme gospode, šmekera i mađioničara na travnatom terenu. Atmosfera Beograda tridesetih godina bila je izuzetno verno, mada pomalo i romantizirano predstavljena, ali gledaocima to nije smetalo. Naprotiv. Pohrlili su u bioskope i poobarali sve rekorde kada je u pitanju prodaja karata za filmsku avanturu o Moši, Tirketu, Milutincu i ostalima iz trofejne fudbalske generacije. Velikom uspehu doprinela je i nedvosmislena nota patriotizma, mada ukusno i diskretno upakovana. Predstavljena mlada glumačka ekipa predstavljala je pravo, pravcato osveženje, uprkos jasno vidljivim međama njihovih talenata. Ljudi su se opustili i dobro zabavili, pre svega zahvaljujući parovima sjajnih komičara (Brstina – Karadžić  i S. Todorović  – Ninković), ali i standardno pouzdanom prizemnom humoru Sergeja Trifunovića. Kada sa sve to dodate i odličnu muziku i kostimografiju, čak ni predugo trajanje filma i konstantno prisutna patetika nisu uspeli da umanje kvalitete prvog dela „Montevidea”.

Ovenčan slavom, Bjelogrlić ne gubi vreme i snima TV seriju kao vezu između prvog i drugog dela filma. Ona se bavi samim putovanjem, koje je i u realnom životu predstavljalo fantastičnu avanturu i time stvara utisak da nas junaci „Montevidea” nisu ni napuštali i da je nastavak odmah tu iza ćoška. Čekanje se odužilo, ali publika je bez obzira pohrlila u bioskope skoro četiri godine kasnije da vidi kako će se cela ta epopeja naših fudbalera završiti. Prostorni i vremenski okvir bili su unapred poznati i došlo je vreme da se pokaže kako su Moša, Tirke i ostali osvojili simpatije čitavog sveta u samom Urugvaju. I tu dolazimo do prvog velikog problema drugog dela filma.

„Montevideo, vidimo se!” nema mnogo veze sa fudbalom. Preciznije, fudbal nije glavna tema ovog filma. Za jednu sportsku dramu/komediju, to je ozbiljan nedostatak. Najbitnije sporedne stvari na svetu ima, ali ne dovoljno. U filmu od dva i po sata, prikazi utakmica odnose tri puta po desetak minuta. Premalo.

Pa, šta je onda u fokusu, pitate se?

Odgovor je jednostavan, sve ostalo. Ako su u prvom delu ljubavne priče bile simpatična dopuna odnosa između glavnih likova, ovde bukvalno guše ceo film. Naivne su, na nivou španskih telenovela. Baš kao i čitav scenario, koji suštinski tapka u mestu od početka do kraja, ne nudeći razvoj likova, potpuno marginalizujući Strugarovog Mošu, ismevajući Bikovićevog Tirketa i skandalozno preskačući sam doček naših fudbalera u Beogradu. Ne dobijamo ništa novo, ako izuzmemo najsvetliju tačku ovog filma, Branka Đurića - Đuru. Njegov performans je i najupečatljiviji i jedini istinski duhovit u jednom izrazito neduhovitom filmu. Ako se u prvom delu publika zacenjivala, ovaj put ćete čuti tek po neki sporadični osmeh i ništa više. Sporedni glumci su podjednako sivi i neubedljivi, a to se pre svega odnosi na gromoglasno najavljivanog Armana Asantea. Ponavljajući jedan te isti pokret i gestikulaciju, ostaje potpuno neiskorišćen i na kraju kao lik obesmišljen. Čak se i poslovično pouzdani Vojin Ćetković bori za svoje minute na platnu, gubeći status oslonca mlađim kolegama iz prvog dela. Ekipa poreklom iz Latinske Amerike nije ni vredna pomena i sasvim je sigurno da će „Montevideo” ostati najveći film u kojem su glumili do kraja njihovih karijera. Svojom neubedljivom glumom samo će doprineti obilju patetike i sindroma suznih očiju koji prosto natapa veliko platno u svih 150 minuta trajanja ovog ostvarenja.

To su bile kritike. Šta je dobro u ovom filmu?

„Montevideo, vidimo se” je verovatno jedan od, ako ne i najskuplji srpski film svih vremena. Kamera, svetlo, kulise, lokacije, kostimi i muzika su izvanredni i pravo osveženje u poslovično skromnim budžetima kinematografije sa ovih prostora. Istorijski detalji samih utakmica, kao i scenografije su poprilično verno prikazani, sa izuzetkom za  sportske drame karakterističnom idealizacijom samih pojedinačnih poteza na mečevima. U odnosu na svoje prethodnike i na svoje okruženje, ovo je veliki zanatski, produkcijski i finansijski napredak.

U svemu ostalom, kreativnom, scenarističkom, zabavnom i uverljivom, „Montevideo, vidimo se” je jedan veliki promašaj.

I nije vredan vaša dva i po sata života i para za bioskopsku kartu.

Bio je to zicer, ali je Bjelogrlićev šut završio u autu.

Na tribinama „Sentenarija”.

Na groblju filmskih nastavaka.

Tik pored „Mi nismo anđeli 2 i 3”.

Šteta.

Velika šteta.

Ocena: 1.5/5.0


SLIČNE TEME:
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

SELEKTORE, BUDI DRUG…

… pa nemoj da prokockaš još jedan kvalifikacioni krug…

  

Tema fudbalske reprezentacije ne prestaje da nas opseda, a povod za ovo pisanije su zastrašujući hvalospevi za igru našeg tima protiv nikad „običnije” Hrvatske i inicijativa kapitena da Mihajlović ostane sa timom i u sledećem ciklusu. E sad, pored činjnenice da je naš selektor konfliktna ličnost, zadrt i sujetan van svake pameti, mislim da mu je najveći greh činjenica da je promenio previše igrača i nije uvek pozivao najspremnije i najbolje igrače u tim. Jednostavno, mogla bi se napraviti čitava jedna postava od njegovih pogrešnih odluka i ona bi izgledala otprilike ovako:

Brkić

Maksimović, Biševac, Tomović

Fejsa, Petrović, Radovanović, Stevanović

M.Šćepović, S.Šćepović, Lekić
 

i tu čak ne bi ni bio kraj…

Takođe, ogrešio se teško o pojedine igrače, koje ili uopšte nije pozivao, ili ih je držao na klupi i tribinama, pa su ga otkačili, dok je neke prerano otpisao zbog „podmlađivanja''. Ovo poslednje je posebna glupost, pošto za reprezentaciju uvek igraju najbolji, koliko god godina imali. Za razliku od košarke, gde su igrači bili ti što su otkazivali, ovde je selektor bio taj koji je precrtavao sa spiska i pre nego što je takmičenje počelo ili neko od pozvanih igrača dobijao pravu šansu.

Da ne grešimo dušu, kada dođe neki (nadam se) Ljubinko Drulović i preuzme selekciju nakon Mihinog i Toletovog odlaska, nije baš ni da će morati od početka da krene. Preko 40 isprobanih igrača (!) u zvaničnim utakmicama (!) ima i svojih prednosti, te tako vrlo dobro znamo ko jeste, a ko nije za reprezentaciju. Problem je u nedopustivim rupama koje nam je Siniša ostavio i koje sad moramo da krpimo, uz neke starosedeoce vredne pomena. Ukoliko ostanemo pri sistemu igre koji dominira Evropom i koji smo do sada najčešće igrali (4-2-3-1), to bi trebalo da izgleda otprilike ovako:
 

Golman:

Boljeg od Vladimira Stojkovića (30 godina, partizan) nemamo, a pritom je i on daleko od dobrog rešenja, što možemo da vidimo i po „plivanju'' u crno-belom dresu. Zamena mu je nebitna, posto su sve redom nestalne u formi, tako da to može biti i Damir Kahriman (29, Tavrija).
 

Levi bek:

Iako je Aleksandar Kolarov (28, Mančester Siti) odigrao jako loše ove kvalifikacije i nije u nekoj zavidnoj formi, ipak mora ostati jedan od oslonaca ove ekipe, kakva god ona bila. Ako ništa drugo, onda zbog prekida, koji sem njega nema ko da izvede, a ne treba zaboraviti da smo upravo na taj način i podavali većinu naćih golova u ovim kvalifikacijama. Alternativa bi mu bio vrlo dobri Duško Tošić (28, Genčlerbirligi), koji igra u životnoj formi, a može biti upotrebljen i kao štoper, zlu ne trebalo.
 

Štoperi:

Matija Nastasić (20, Mančester Siti) i Neven Subotić (25, Borusija Dortmund) su, iako mladi, vec poprilično iskusni i igraju velike utakmice svaki vikend. Prvi je bio jedino pravo i pozitivno otkrovenje ovih kvalifikacija, a drugog ''samo'' treba uklopiti u reprezentaciju. A da se razumemo, bolje i nemamo, jer Milan Biševac (30, Lion) pokazao da može biti samo zamena i ništa više. Ostali (Rajković, Tomović, Maksimović) su još slabiji, tako da će imperativ biti da se izgladi problem sa Nevenom, koji najverovatnije takođe nosi u sebi prefiks zvani „Mihajlović''.
 

Desni bek:

Ovde dileme nema, mesto je zacementirano za Branislava Ivanovića (29, Čelzi), kapitena i našeg najboljeg fudbalera. Njemu bi konkurenciju mogao da naparavi Dušan Basta (29, Udineze), iako u klubu igra mnogo ofanzivnije, ali su nama krilne pozicije već popunjene. Čak možda ne bi bilo loše ni isprobati varijantu sa Banetom na štoperu, a sa njim kao ofanzivnim bekom. A ostaje nam i da se nadamo da se Basta više neće misteriozno povređivati pred same kvalifikacione utakmice, kako je to činio dok je selektor bio čovek koji mu uprkos vrhunskoj formi nikada nije pružio pravu šansu.
 

Centralni vezni:

Ovde je pozicija za „grešnog” Nemanju Matića (25, Benfika) vec viđena, dok za drugo mesto ravnopravno konkurišu prerano otpisani Miloš Ninković (29, Crvena zvezda) i bezrazložno skrajnuti Zdravko Kuzmanović (26, Inter Milan). Prvi bi nam doneo pas igru, iako bi to zahtevalo da igra povučenije nego u klubu, a drugi čvrstinu i šut, mada to već imamo u Matiću. Alternativa bi eventualno mogao da bude i Aleksandar Ignjovski (22, Verder), ali bi to značilo da Nine ide napred i da neko od ofanzivnih veznih leti van ekipe. To bi već bila stvar taktike, a siguran sam da bi se i Zdravko opet odazvao da ga pozove neko ko nije Mihajlović. Sa Matićem je taj problem (valjda) rešen.
 

Ofanzivni vezni:

Tri pozicije iza najisturenijeg napadača su možda jedine popunjene u našem trenutnom raspoloživom fondu potencijalnih reprezentativaca. Mozda čak i prepunjene. Lazar Marković (19, Benfika) i Dušan Tadić (25, Tvente) su se iskristali kroz ove kvalifikacije kao najbolja rešenja, s tim sto je drugi imao tu nesreću da mu Ramadani nije menadžer, pa je sedeo na klupi nedopustivo dugo u nekim jako bitnim utakmicama. Triling bi zatvorio Adem Ljajić (22, Roma), uprkos jednoj od retkih situacija u kojoj je Mihajlović bio u pravu. Jednostavno, potreban nam je i zbog toga treba preći preko njegovog očiglednog nepoštovanja određenih stvari. Kako su pomenuta trojica jako mladi, potrebno je da na klupi imaju jednog nepošteno zaboravljenog Boška Jankovića (29, Verona), upotrebljivog na više pozicija. Filip Đuričić (21, Benfika) treba da ima jasno definisanu poziciju u timu i da raste uz ostale igrače. Šesti igrač bi se odlučio u duelu Miralem Sulejmani (25, Benfika) i Zoran Tošić (26, CSKA Moskva), s tim sto ovaj potonji nije skoro ništa pokazao u ovim kvalifikacijama, a imao je i više nego dovoljno prostora za to.
 

Napadač:

Ispostavilo se da je rak rana ovog sastava loša realizacija i skoro svi ispobani napadači u ovom ciklusu su podbacili. Ostaje žal što jedan Nikola Đurđić pre teže povrede nije dobio šansu pre braće Šćepović, Lekića i Filipa Đorđevića. Ovako ostajemo sa jednim jednim pravim napadačem, mladim, neiskusnim, ali ocigledno vrlo talentovanim. Aleksandar Mitrović (19, Anderleht) tek treba da se dokazuje na velikoj sceni, ali kod nas nema konkurenciju. Zbog toga bi možda još jednom trebalo porazgovarati i sa prekaljenim Milanom Jovanovićem (32, bez kluba) i videti da li postoji prostor za eventualni povratak iz nepravedno preuranjene penzije. U slučaju da se on ne odazove, zamena bi pre svih mogao biti Filip Đorđević (26, Nant) i to samo kao najmanje loša varijanta.

Na terenu bi to moglo da izgleda ovako:

Stojković

Ivanović            Subotić                Nastasić            Kolarov

                                Matić                     Ninković

Ljajić             Tadić          Marković

Mitrović

Zamene: Kahriman, D. Tošić, Basta, Kuzmanović, Janković, Đuričić, Jovanović

Tribine: Biševac, Ignjovski, Sulejmani, Z. Tošić, Đorđević…

Svi drugi igrači koji su protutnjali kroz naš tim u ovom ciklusu su daleko od čak i ovako skromne reprezentacije. Sa druge strane, kakav god bio naš A-tim, on nije poligon za učenje i eksperimentisanje, te tako zaslužuje najboljeg mogućeg selektora koji će u njega pozivati najbolje moguće igrače.

Selektor:

Pitanje koje treba postaviti možda i pre samog sastava jeste upravo čovek pored aut-linije. Mihajlović je trebao da donese rezultat, autoritet, modernizaciju igre i podmlađivanje. Sve sem poslednjeg nije uspeo da donese, i zbog toga treba da ide. I pored po jednog dobrog poluvremena protiv Belgije i Hrvatske kod kuće, kao i demoliranja slabašnog Velsa. Premalo je to za jedan kvalifikacioni ciklus, a premalo je i vremena, pošto onaj novi, evropski, uveliko kuca na vrata.

U idealnom svetu, našu reprezentaciju bi predvodio čovek kojeg je još uvek aktuelni predednik FSS-a oterao. Naš trenutno najbolji fudbalski trener. Miroslav Đukić (47, Valensija). Kako se on nije u preterano srećnim tonovima rastao sa matičnim Savezom, pretpostavka je da se ne bi ponovo latio istog posla, pogotovo sada, kada mu je karijera u usponu. Zbog toga je realnija i izvesnija opcija trener šampiona Evrope do 19 godina, Ljubinko Drulović (45, Srbija U-19). Ambiciozan, miran, naviknut na rad sa mladim igračima, čini se kao idealan kandidat za selektora koji će pokušati da zaustavi nezadrživi prodor vode u korito srpskog fudbalskog reprezentativnog broda koji dvaputa zaredom nije uspeo da isplovi na otvoreno more, ka Poljskoj i Ukrajini, te na dalek put od Brazila. Sledeća stanica je Francuska za tri godine.

Tako blizu, a tako daleko...