TRI MINUTA TIŠINE

Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

FOTO: seecult.org

Ne. To ne može biti. Ne, čekaj. Ne, ne. Nemoguće. Ne, ne, ne.

Ne.

Ali, jeste.

Jeste, i to što si ti šokiran neće ništa promeniti. I ne samo ti. Šokirana je čitava zemlja. Mala, jadna, napaćena zemlja u kojoj kultura izumire poput ptice dodo. Čuj, izumire, izumrla je.

Sada i zvanično.

Poslednji veliki srpski glumac više nije sa nama.

Ono, baš veliki. Veliki, nivoa Zorana Radmilovića i Bate Stojkovića.

Da, poslednji koji je mogao da stane rame uz rame sa najvećima. I koji se najvećima najzad i pridružio, iako im nije bio savremenik.

I to učinio na brutalno brz i surov životni način.

Na isti način na koji je uleteo i u naše, pa i u moj život, tamo već sada davne 1995, filmom koji je dosta toga promenio, „Ubistvo sa predumišljajem”.

FOTO: vijesti.me

Kažu da prva uloga odredi glumca i da, hteo, ne hteo, do kraja karijere robuje tom liku kojim se predstavi široj javnosti. Ti si, Nebojša, već u toj mračnoj ekranizaciji Selenićevog romana pokazao da te nećemo pamtiti po jednom liku, ali si isto tako još tada sebi nacrtao metu za jedan te isti tip uloga što ćete pratiti do kraja karijere. Teških, dramski napornih uloga u kojima si igrao običnog čoveka suočenog sa svim jarmom koji mu život može natovariti.

A s obzirom na vreme u kojem si sazrevao kao glumac, nije ni čudo što ti je većina uloga bila baš takva. A ni ti se nisi ustručavao da se razvijaš, te se tako sledeći put srećemo u jednom đubretu od filma, u kojem opet blistaš, samo ovoga puta sa tamne strane medalje.

Iako smo se mnogo više ložili na Bojanu Maljević i Sanšajn, ni tvoj Simke iz „Do koske” nije prošao neprimećeno, izdvojivši se svojim replikama u odnosu na čitavu paletu glumaca tvoje generacije što je tada stupila na veliku scenu.

Da se izdvojiš si uspeo čak i u omnibusu priča što je u sebi okupio sve što je tada vredelo u srpskom glumištu, još jednom našem mračnom vilajetu pod imenom „Bure baruta”. I to si uspeo, u kadrovima, sa ni manje ni više, nego jednim Berčekom. Da smo mi ti koji imamo pare i glamur umesto bede i govana, vas dvojica biste podelili „oskara” na ravne časti. On, svojim neprejebivim mrzovoljnim minimalizmom, a ti svojom neobičnom „običnošću” sa kojom si crtao likove iz našeg komšiluka, likove poput nas samih.

Možda je u tome i tajna tvog uspeha i emocije kojom si vezao Srbe za sebe.

Glumio si njih same. Ne larmadžije koji psuju, ne karikature. Obične ljude. Normalne ljude. Izumiruću vrstu.

To si nastavio i sa tvojim ostvarenjem koje je postiglo najveći uspeh u svetu, jer se stranci ipak najviše lože na patetiku. Iako sam obožavao košarku, „Nebeska udica” mi nije legla, iako je tvoj Kaja odradio sve što treba i to sa lakoćom. A možda je i taj prikaz bombardovanja jednostavno došao preblizu istorijskom originalu.

Ulazak u novi vek i neku novu energiju najzad si iskoristio i da se najzad malo makneš iz teške drame i do srca nas nasmeješ i zabaviš.

U „Munjama” te klinci nisu skapirali, ali zato probrana ekipa jeste. Tvoj omaž Duletu Saviću postao je besmrtan, a u mom srcu te samo dodatno učvrstio zbog iskrene i nepatološke ljubavi prema istom klubu.

Ako si nam ulogom pandura u tom inače vrhunski precenjenom filmu pokazao da nisi loš komičar, u „Kenguru” si nas do suza nasmejao, gaseći u svojih sveukupno desetak minuta na platnu sve ostale koji su (u)mislili da su zabavni.

Ali, i ti i mi smo znali da to nije prirodno stanje stvari i da je zaokret iza ugla. Energija se izduvala, a sa njom su se vratile i teške teme.

„Klopka” te je opet lansirala i van sve užih granica Srbije, a nas sledila verodstojnošću tvoje uloge i replika koje smo svi mi ponekad (polu)glasno izgovorili.

FOTO: static.kino.de

Ali, tvoj život nije bio samo film, jer je celuloid uvek bio pretesan svim pravim velikanima, pa tako i tebi. Za svoj dom si izabrao naše najprogresivnije pozorište, Jugoslovensko dramsko i tamo ostvario čitav niz rola koje će još dugo odjekivati među sveže obnovljenim zidovima obe sale u Kralja Milana. Iako znam da će ovo biti strašna nepravda prema tvom „Hamletu”, „Potpalublju”, Molijeru i „Sumnjivom licu”, ja to ću ipak reći:

Vrhunac tvoje glumačke karijere, kako filmske, tako i one na daskama koje život znače, kao i vrhunac srpskog glumišta od raspada Jugoslavije naovamo, bio je i ostao tvoj Ivan u „Hadersfildu”.

Iako sam tu predstavu pogledao davno nakon što je prestala da bude hit, karte za nju sam jedva našao iz razloga zato što se igrala maksimalno jedanput mesečno. A bilo je dovoljno posmatrati te svega par minuta da shvatim i zašto.

Nisam imao tu sreću da uživo u pozorištu gledam Radmilovića, Stojkovića i Todorovića, ali mislim da bi i oni zastali da su mogli da vide tvoj „Hadersfild”.

Da, tvoj.

Samo tvoj i ničiji drugi.

TI si bio ta predstava.

TI si bio pozorište.

Uživo.

Jedan na jedan.

Pravo u glavu.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo to što si nam ti pružio te večeri.

A i kako bi, pošto se to tvoje glumljenje graničilo sa poznatim zakonima fizike.

Iako si nas od podizanja zavese surovo mleo svojim do koske sjebanim, a tako plemenitim Ivanom, to ipak nije ništa u poređenju sa čuvenim trominutnim monologom kada se pred Šušljikom najzad otvaraš i izlažeš svu svoju muku.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo da u Sali sa 250 ljudi niko ne diše tri minuta.

Ne da ne priča, nego da NE DIŠE.

Da im to čovek sa bine ne dozvoljava.

Svojim glasom i facijalnom ekspresijom.

Da se poput džinovskog udava obavija oko naših vratova, srca i duša i iz njih izvlači i poslednji slabašni udisaj.

Da ljudi crvene i da, da nema tvog zastrašujućeg vokala, bi se mogle čuti kapi znoja kako cure sa dlanova i lica i padaju na zemlju.

Da taj čovek sa bine za taj svoj znoj i krv prolivenu zbog uloge bude nagrađen višeminutnim ovacijama.

Da svi u publici shvate zašto se „Hadersfild” igrao samo jednom mesečno.

Da bi te češće transformisanje u Ivana ubilo, bukvalno.

Da daješ sve od sebe, da si na vrhuncu glumačke moći i da si „Hadersfildom” kupio svoje mesto među besmrtnicima koji te gledaju sa plakata foajea JDP-a.

Da si, ako je do tada i bilo neke sumnje, najbolji filmski i pozorišni glumac u zemlji.

FOTO: dotkomsite.files.wordpress.com

A u godinama  koje slede si nam pokazao i da si čovek za poštovanje.

Nikada se nisi prodao, otišao na tabloidne televizije, bežao u RTS-ove beskonačne produkcije, snimao reklame.

Nisi to učinio ni za mnogo veće novce, kada je po tebe došla Anđelina sa „Zemljom krvi i govana”, jer si ipak, na kraju krajeva, Srbin, i nisi hteo da bezrazložno bljuješ po svom narodu. Da si ga kritikovao kada treba jesi, rutinski odrađujući Golubovićeve „Krugove” sa jednom tebi tako dobro znanom trebinjskom ratnom pričom. Isto tako si znao i da svoj narod podržiš serijama o četnicima i sarajevskom atentatu, ali i da odglumiš ustašu i pedera ne bi li preneo moćnu poruku u „Ustavu Republike Hrvatske”.

Opet, kao i sav normalan svet, znao si da razlikuješ dobro i loše, kao i da dobro tako i nazoveš, baš kao i loše u svojim retkim, ali vanserijskim intervjuima po kojima ću obeležiti i tvoje, kako to sad grozno zvuči, pozne godine karijere.

FOTO: intermagazin.rs

Nije ih bilo mnogo, tih tvojih intervjua. U proseku, jedan godišnje, i to u nekim kulturnim novinama, poput „Politike” ili „Novosti” dok se ne nisu samoteleportovali u uređivačku politiku devedesetih. Bili su poduži, ti intervjui, i u njima si govorio o svemu, a najviše o nama, Srbima i našoj Srbiji. Bez dlake na jeziku, bez milosti, surovo, ali pravično secirao si nas nekim običnim a opet tako elokventnim govorom, ne skrivajući miks narodnog i gradskog dijalekta.

Bio si i dalje Trebinjac, ali i Pančevac, i Beograđanin. A kada bih gutao te tvoje olovne redove na papiru, osećao sam da u suštini čitam šta misli jedan građanin sveta, oslobođen zabluda, ali čvrst i nepokolebljiv u stavovima. Nije tu bilo teških reči, ali je itekako bilo težine, i poput tvojih nezaboravnih uloga, mnogo materijala za citiranje. Tiho i nenametljivo, postao si Cane glumačkog sveta, mudrac jedne nestajuće klase jednog nestajućeg naroda.

Običnih, normalnih, umereno nacionalno i verski opredeljenih Srba, koji ne mrze nikoga, ali ne žele ni da bilo ko po njima urinira. Poštenih, vrednih, u tranziciji pogubljenih i pokolebanih Srba, kojima je samo bilo potrebno da čuju da nisu sami, da nisu ludi i da ima nekoga ko je takav ovde i uspeo nešto da uradi, a da nije sportista koji je otišao u inostranstvo.

Kako je moj interes u rapidno opadajući nivo srpske kinematografije bledeo, ti intervjui ostaju i neki poslednji moj kontakt sa tobom i verovatno će najjače odjekivati, sada kada te više nema.

FOTO: ocdn.eu

Da, nema te više.

I to je surova istina.

Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

Ma koliko ja ovih dana pokušavao da je popunim tvojim nezaboravnim ulogama i replikama na jutjubu.

Da, poput Majke Otadžbine, tvoje urnebesne skulpture koju predaješ Šušljiku na kraju „Hadersfilda”, sa strane stojim, i vičem. I grdim.

Da ne bih plakao.

FOTO: glaskotorvarosa.com

SLIČNE TEME:

NAŠ POSLEDNJI PLES

IZNAD VREMENA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

NAJKRAĆA DRVENA BOJICA

O tome zašto volim Crvenu zvezdu

FOTO:i55.tinypic.c

Koliko ste puta čuli igrača koji preslakom u neke od beogradskih „večitih rivala” ispunio svoje snove? Da mu je to bila želja od detinjstva? Da za njega ne postoji nijedan drugi klub?

Isuviše.

Vremenom, te fraze su se otrcale čak i onim vernijim navijačima.

Ili možda pak i nisu?

Za neke ljude, izbor kluba je površna stvar. Simpatične klupske boje, trenutni uspesi, neki istaknuti pojedinac/igrač/trener. Moram priznati da i sam tako biram favorita svake godine u evropskim takmičenjima u fudbalu. Bilbao je je kul jer u njemu nema stranaca. Atletiko Madrid jer nema para koliko prebogati Real ili Barselona. Borusija jer sama stvara igrače.

Ali, to su sve neozbiljne stvari, veze koje potraju sezonu dve, bez prave ljubavi.

Prava ljubav se zna, ne dovodi se u pitanju i ona je za čitav život. I u potpunosti je iracionalna. Čista emocija. Jedna i jedina.

Crvena zvezda.

Od kad znam za sebe, znam za Crvenu zvezdu. I da budem potpuno iskren, nisam je sam izabrao. Bila mi je izabrana, da ne kažem predodređena. Genetska datost.

Psihologija nas uči da se temperament nasleđuje, dok se karakter stvara tokom života.  Ako je tako, ja sam Crvenu zvezdu nasledio. I to tri kolena unazad. Od čukundede Čika Dače Stojanovića, jednog od pionira srpskog fudbala i velikog navijača i igrača predratne „Jugoslavije” (kasnije „Crvene zvezde”). Od dede koji je sa sopstvene svadbe otišao ranije da bi gledao tu istu „Jugoslaviju”. I na kraju krajeva, od brata koji je svoju sobu oblepio crvenom i belom još od moje četvrte godine.

Realno, nisam imao šanse.

Toliko strasti voljenih ljudi oko mene ka te dve boje me je vrlo rano obuzelo. Toliko me je obuzelo, da mi je čak i „Meklarenov” bolid sa Senom u njemu krajem osamdesetih bio toliko drag upravo zbog te kombinacije crvene i bele. Toliko da mi je u setu drvenih bojica u školi crvena uvek bila najkraća, da i dan danas  najviše volim kad nosim crvenu na sebi.

Crvena zvezda je bila sastavni deo mog vaspitanja.

A to vaspitanje se poklopilo i sa meteorskim usponom voljenog kluba na sam krov fudbalske Evrope. Zlobnici će reći da su na krilima tog uspeha regrutovane generacije i generacije „zvezdaša”. Ne slažem se sa time.

Bio sam još uvek dete kada nam se desio Bari. Moje najstrastvenije stadionske godine poklopile su se sa sunovratom Crvene zvezde i velikim usponom rivala sa druge strane Topčiderskog brda. U svom životu, kad podvučem crtu, više znam za njihove titule, nego za one osvojene u najdražim bojama.

Pa ipak, nisam se pokolebao. Nisam posumnjao, niti napustio taj stadion i halu do kraja. Ostao sam stoički, trpeći poraze, posrtanja, finansijski i organizacioni kolaps Sportskog društva Crvena zvezda. I ne samo to.

Ljubav prema Zvezdi, ma koliko u pojedinim trenucima bila bolna, sa godinama je postala nešto više.

Inat.

Istrajnost.

Simbol.

Jer, kao što to kaže i jedan od poznatijih slogana sa „severa”: „Zvezda je život, sve drugo su sitnice”.

I Zvezda jeste život. A život je nekad siv, nekad žut. Nekada boli, kao porazi protiv Strazbura i Bordoa. A nekada ispunjava srce poput pobede nad Romom ili Kajzerslauternom. Nekada je i slatko-gorak, kao 55 sekundi vođstva protiv najboljeg tima na svetu te 1997, moćne Barselone. Nekada je taj život i čupanje bodova u zaustavnom vremenu protiv Donjeg Srema ili Javora.

Od vrha do dna. I nazad. I tako ukrug.

Život je borba, a boriti se možete samo za ono što mnogo volite.

A Zvezda se voli. Uvek. U generaciji mog brata nije bilo teško biti „zvezdaš”. U mojoj itekako jeste. Ali smo nas dvojica i kao zreli i odrasli ljudi opet zajedno u „rupi”. Tu su i njegovi i moji ispisnici. Njihova, sutradan, Bože zdravlje, i naša deca. Sinovi, čak i ćerke. Svakakvih tu likova ima. I uspešnih i bogatih, i onih iz srednje klase. Brbljivih, ćutljivih. Šaljivdžija. Rezervisanih tipova. I svi smu tu. Oduvek smo i bili. Zvezda nam je svima u kostima, u genima. I mi je prenosimo dalje, jer samo to i znamo.

Jer tako je uvek bilo.

I tako će i biti.

Dok se Zemlja okreće.

SLIČNE TEME:
CRNA ZVEZDA
ZVEZDA (JE) SRBIJA

A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

CRNA ZVEZDA

O prekretnici kluba iz Ljutice Bogdana 1a

Više nema laži i nema prevare. Crni petak je došao i došao je kasnije nego što su se mnogi kojima je crvena i bela u srcu nadali. Ali je tu i više nema nazad. Nema ni napred, jer fudbalski klub „Crvena zvezda” po prvi put u svojoj istoriji neće svojom krivicom učestvovati u evro-takmičenjima u sezoni 2014/2015. Zbog sankcija smo već propustili period 1992-1995, ali to je bila druga priča. Tada je bila kriva čitava zemlja, pa i njen mučeni sport, a sada smo krivi isključivo i samo mi. Preciznije, krivi smo koliko smo dužni.

A nije da se ova nemilosrdna suspenzija u režiji UEFA nije dala naslutiti. Naprotiv. Izbacivanje iz evro-kupova samo je kruna jedne katastrofalne klupske, sportske i nadasve finansijske politike od najvećeg uspeha jugoslovenskog i srpskog klupskog fudbala, titule evropskog prvaka u Bariju 1991, pa do dana današnjeg. Kulminacija pogrešnih procena, mešetarenja i nedomaćinskog poslovanje usledila je u poslednjoj deceniji, kada su Zvezdina deca terana iz kluba, a sumnjivi menadžeri, stranci i polufabrikati od igrača gospodarili terenom nekada neosvojive tvrđave, „Marakane”.

No, to je većini sportske javnosti jasno. Niste više morali da budete fudbalski ekspert, pa da shvatite da većini prvotimaca u srpskom (još uvek) najtrofejnijem klubu tu nije mesto ni kao rezervama, a kamoli kao nosiocima igre. Najbolji dokaz za to je bilo i šest punih sušnih godina bez domaćih titula i plasmana u ligaški deo evro-takmičenja.

A sada je situacija takva da ni tih kvalifikacija neće biti i sada je valjda i onim najoptimističnijim „zvezdašima” najzad jasno da je vrag odneo šalu.

Kako nad prosutim mlekom ne vredi previše kukati, postavlja se pitanje svih pitanja u teškim situacijama:

Šta i kako dalje?

Za početak mora se analizirati šta zabrana učestvovanja u UEFA takmičenjima sa sobom povlači.

Kao i uvek, treba poći od onoga što je u ljudskoj prirodi da veliča. Od negativnih posledica.

Ovo je, bez ikakve sumnje, najveći šamar i poniženje koji je nekada veliki klub sa Topčiderskog brda doživeo, bruka i sramota bez presedana i nešto od čega je gore još samo gašenje kluba. Ime Crvene zvezde danas je sinonim za dugove, neiskreno poslovanje i sve samo ne poželjna potencijalna destinacija za igrače, trenere, funkcionere i sponzore. To je klub koji ne može sam da reši nagomilane probleme i potrebna mu je UEFA da ga dovedi u red. Sve to poslovnu klimu oko „Marakane” čini jako nezdravom i prva posledica toga će biti vidljiva već kroz nekoliko dana u vidu masovnog egzodusa većine prvotimaca koji su nakon šest godina najzad uspeli da vrate pehar prvaka nejake srpske lige u vitrine muzeja na našem najvećem stadionu. To sa sobom povlači zahteve za raskid ugovora, nemogućnost uzimanja preko potrebnog novca od obeštećenja za transfere, nove tužbe, dalje gomilanje dugova i drastično slabljenje ionako nejakog igračkog kadra. Takođe, suspenzija šalje i jaku negativnu poruku jakim svetskim („Gasprom”) i domaćim brendovima („Telekom”), koji ulažu milionske cifre u evrima da bi se reklamirali na dresovima i tribinama svake godine. Drugim rečima, Zvezda je u obiljnoj opasnosti da ostane i bez tih nekoliko retkih, realnih i zdravih izvora finansiranja zbog eliminacije iz Evrope.

Takođe, svako dalje nepoštovanje dugova koji još uvek nisu vraćeni može rezultirati još drastičnijom kaznom u vidu višegodišnje eliminacije iz Evrope ili čak preseljenja u niži rang takmičenja.

Međutim, kao i uvek u životu i najcrnja noć može roditi sunčano jutro.

Sa pozitivne strane, u sportskom pogledu se ne gubi previše. Zvezda punih 6 godina nije igrala u Evropi nakon septembra, i takva bi je sudbina najverovatnije zadesila i naredne sezone da joj je dozvoljeno da igra kvalifikacije. Logičan pad na listi bodovanja sa godinama donosio je sve teže  protivnike u sve ranijim fazama eliminacije, te je tako dugotrajniji evropski put postao domen naučne fantastike. Kada se na to doda i dramatičan pad kvaliteta igračkog kadra, koji je počeo da se muči sa estonskim i islandskim ekipama, moglo bi se čak reći i da nam je UEFA učinila uslugu da se ne nerviramo previše pored malih ekrana u sezoni kupanja.

Takođe, ovakva kazna može imati i veoma dalekosežne posledice na najranjiviji segment FKCZ, njenu Upravu. Ruku na srce, to je mesto i početka, a nadamo se i kraja Zvezdinog višedecenijskeg tamnjenja. Funkcioneri koji su u proteklih četvrt veka sedeli podno zapadne tribine „Marakane” glavni su krivci za sve ono što se na putu crveno-belih sa vrha do današnjeg dna dogodilo. Krivi su, iako se tako ne osećaju i za to nisu odgovarali. Krivi su i trebaju da odu. Svi, do jednog. U paketu. I da se ne vraćaju. A to ova eliminacija može da učini. Da klub učini manje atraktivnim za malverzacije usled smanjivanja protoka kapitala. Može da nas očisti nagomilane kvazi-zvezdaške patologije i ljudskog taloga. To mogu da urade samo neki novi ljudi koji će doći.

Ne političari, jer u Srbiji se odavno niko pošten ne bavi politikom.

Ne biznismeni, jer oni samo traže uvećanje ličnih profita.

Ne zaslužni sportski radnici, jer ih to ne kvalifikuje da vode jedan veliki klub.

Ne.

To mora biti neko potpuno nov, neiskvaren i nekompromitovan.

Neko ko će raditi na duge staze, na period od minimum pet ili deset godina.

Neko ko neće zaluđivati raju na tribinama pričama o titulama, Ligama Evrope i Ligama šampiona.

Neko ko neće juriti polovne crnce i iskusne igrače koji izlazak iz povreda žele da provedu u crveno-belom.

Neko ko će se okrenuti sasvim solidnom, ali potpuno dezogranizovanom omladinskom pogonu kojem će dati pravu šansu u prvom timu i od prodaje te „zvezdine dece” vraćati akutne dugove.

Neko ko će biti realan, odmeren, odsečan i nepokolebljiv u bolnim i sporim reformama koje nam predstoje ako želimo da preživimo.

Neko ko je spreman na odricanje, žrtve i nenormalan pritisak dugovanja i nerealne sportske javnosti.

Neko ko je samim tim, ništa manje od nadčoveka.

A kako smo sa nadljudima u hroničnoj nestašici, još uvek nije kasno za katanac na ovu i pokretanje neke druge Crvene zvezde, iz „beton” lige, sa nekim novim entuzijastima i nekim novim klincima u crveno-belom na terenu i tribinama.

Kao 1945.


SLIČNE TEME:
SELEKTORE, BUDI DRUG
ZVEZDA (JE) SRBIJA
A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

ЦРВЕНО-БЕЛА ГЛАВА СРПСКЕ ВАТЕРПОЛО АЖДАЈЕ

           Српски ватерполо је као митска деветоглава аждаја. Одсеците му једну главу, израшће нова. Две Партизанове главе су заменили Бечеј и Црвена звезда. Ту је сад и Раднички. Европа опет дрхти. И тако већ 40 година.

Фудбал на овим просторима никада и није представљао неки претерано успешан спорт. Рукомет је умро заједно са СФРЈ. Кошарка је нестала у СРЈ. Одбојка се истрошила кад и СЦГ. Обнављање српске државности нам је право ниоткуда донело тенис и наставак светске владавине у једином колективном спорту који нису убиле санкције, изолације, беспарица и криминал. Ватерполу.

Партизанова школа је била прва која је похарала Европу, крајем шездесетих и почетком седамдесетих. Санкције су донеле одмор и шансу Италијанима, Мађарима и Шпанцима да дођу до даха. Генерација Шапића и Ћирића је из Бечеја покорила Стари континент и на преласку између векова и пренела златну жицу у репрезентацију којој до дана данашњег недостаје само олимпијско злато. Велика смена генерација 2010. се није одразила на резултате. Европска и светска злата су опет ту, око вратова Партизанове деце, баш као и седма Лига шампиона. Економска криза тешко погађа овај некомерцијални спорт и непресушни таленат се са Бањице прелива и у друге клубове. Из мртвих се враћа Црвена звезда, а преко ноћи се рађа и крагујевачки Раднички. Најјаче првенство у историји српског ватерпола доноси Еврокуп у Шумадију, а Лигу шампиона у црвено-белу породицу. Европа, ЛЕН и дубровачки дрим-тим су у шоку. Само једно питање провејава на базенима диљем најстаријег континента:

„Срби, докле више?”

Одговор је једноставан.

Заувек.

Зашто? 

          Одговор није једноставно дати.

Нисмо морска земља већ више од двадесет година. Нису то ни Мађари, па су велесила. Инфраструктура нам је на никад беднијем нивоу, па тако у Београду условне базене бројимо на прсте једне руке. Пливачи и ватерполисти деле термине са грађанством. Будимпешта има преко 100 базена. О Грцима и Шпанцима је излишно и говорити. Таленат је ту, увек је и био, али он није довољан. Нико ме неће убедити да у једној Русији или Америци нема више деце талентоване за ватерполо.

Са друге стране, тренерска струка нам је брижљиво стварана деценијама. И наставља да се ствара. Афера нема и оне се своде на функционере који не успевају да обезбеде довољно средстава за спорт који још увек нема ни своју самосталну рубрику на сајтовима. Бивши играчи држе примат у свим структурама српског ватерпола и политичари су ретки и врло заменљиви. Дакле, о трофејном спорту се старају они који су и освајали претходну генерацију трофеја. Здрави уплив свежих кадрова омогућава и правилну селекцију играча, које су трофеји и привукли да се њиме баве. Односи међу клубовима су нормални, без тензија, препуцавања и зле крви. Навија се паклено, али коректно. Играчи Црвене звезде и Партизана чак и тренирају заједно, у припремама пред велике утакмице. Ако изузмемо одбојку, као врхунац господског спорта, ватерполо је један од ретких у којима можемо причати искључиво и само о дешавањима у базену, а не да се бавимо закулисним радњама, теоријама завере, куповинама судија и сл. Вероватно и због чињенице да великих пара у овом спорту нема, а како стоје ствари, неће у догледно време ни бити. Управо тај недостатак финансијске атрактивности га и чини спортом у правом смислу те речи. А беспарица је одличан увод у причу о најновијој глави српске ватерполо аждаје. Црвеној звезди.

Секција клуба која је представљала црну рупу спортског друштва је за својих шездесетак година постојања имала само кратки бљесак почетком деведесетих под руководством тајкуна/заљубљеника у ватерполо на руководећем месту и неколико репрезентативних асова у базену. Ултраталентована генерација са краја те деценије коју су предводили Шапић и Ћирић је испуштена и без динара препуштена Бечеју који се са њима попео на кров Европе. Нови век доноси тешку декаденцију у дуговања, која и воде до гашења клуба 2010. године. Нови клуб није, попут кошарке, представљао франкенштајновску комбинацију са другим тимом, већ је потпуно рестартован и свој пут кренуо од почетка, тј. од самог дна. Предвођен ентузијазмом донедавних играча, Виктора Јеленића и Дејана Савића, кренуло се у селекцију клинаца и напредовање кроз ниже лиге. Ухваћен је прикључак са суверено доминантним Партизаном и солидном Војводином. Када је Про Реко прогласио банкрот, прилика је оберучке зграбљена, уз обећану политичку помоћ око сређивања финансија. Политика и спорт никад нису имали заједничке интересе и тако је било и овај пут. Финансијска голгота је прешла у егзистенцијалну и чинило се да ће легенде српског ватерпола Прлаиновић, Рађен, Шефик и Душко Пијетловић отићи недовршена посла. Инат, жеља за доказивањем, магична привлачност црвене и беле боје на капици, тек, расплет из хорор филмова се није десио.

Десило се нешто невероватно и нестварно. У доба владавине пара, десила се победа спорта, спортиста, труда, рада и љубави према спорту и клубу. Десило се још једно српско ватерполо чудо, овај пут од клуба који је био маргина домаћег такмичења, а камоли евро-купова. На шок и неверицу Европе, побеђен је квалитетнији клуб у првенству и Купу, а затим и у Лиги шампиона. На срце. На гонаде. На оданост навијача који су пренели фудбалску атмосферу на трибине пливалишта. На тренера мотиватора. На одбрану, на голмана. На искусне играче који су са собом повукли и неке нове клинце да брже сазру и постану готови играчи за репрезентацију. Десила се магија искрености српског ватерпола.

На радост целе нације, и црно и црвено беле. Играче одрасле у црно-белом су допунили неки нови клинци и израсли у паклени тим. Нико зато неће ни замерити Прлаиновићу што је ову титулу ставио за нијансу испред оних са Про Реком и Партизаном. Он је профи и све те титуле је крваво одрадио. Ова са Звездом му је само мало дража срцу. Сутра ће и он заменити клупску капицу репрезентативном и наставити да терорише голмане и да краде лопте нападачима. Заједно са осталим асовима из Звезде, Радничког и Партизана.

У суботу је Звезда била та која је на Бањици написала још једну сјајну страницу наше ватерполо историје, исписујући притом своју најславнију причу. Побеђен је скупљи и бољи хрватски тим у нашем најтрофејнијем колективном спорту. Као Србин и звездаш, ја једноставно не могу бити поноснији.

ЗВЕЗДА (ЈЕ) СРБИЈА

Звезда није један од четири ''стуба српства'' , ако воле да кажу црвено-бели. Звезда није ни ''државни пројекат'', како тврде црно-бели. Не. Звезда је Србија и Србија је Звезда. Увек је то кроз њену историју била, јесте и биће.

Зашто?

Црвена звезда је, уз ОФК Београд, преузела највећи део предратне традиције београдског фудбала. У земљи која је још видала болне ране, спорт је могао бити или институционализован или покрет чистог ентузијазма. Млада држава желела је на све могуће начине да искаже моћ, да што пре стекне углед. Улагања у спорт су била немала. Та улагања нису стизала до Црвене звезде. Крајем четврте деценије 20. века, црвено-бели су се одржавали на енергији и вољи градске младости, појачани понеким међуратним ветераном који се оглушио о ''препоруке'' да појача туђе редове. Стекла је Звезда прву публику, стигле су и прве победе, али је у сваком погледу ипак била тим број два у земљи.

Тако је било и на почетку педесетих. Тешке поратне године, глад, беда и сиромаштво су још више уздизали богате, који су то богатство приграбили у првих пар најсмутнијих година. Са постепеним отварањем земље прво ка Западу, а онда и ка Истоку, врата се отварају и Црвеној звезди, предвођеној Рајком Митићем. Стижу прве титуле, а постајемо познати и ван граница СФРЈ.

Та деценија доноси и велика превирања и на глобалном нивоу. Доба револуција је на вратима. Тирански режими настају и гасе се преко ноћи. И Југославија је у превирању. Раст смењује пад и обрнуто. Све се то преноси и на спорт, на фудбал. Криза дрма и Звезду. Ствара се нов систем, нове генерације. Тешки порази постају историјски. Ситуација не изглед нимало ружичасто, а део публике чак и окреће леђа. И даље смо други, упркос неретким бљесковима са Рајком и Шекијем.

Седамдесете доносе коначну стабилизацију земље, а напредак више ништа не може зауставити. Привредни и економски раст прати и изградња инфраструктуре и пораст животног стандарда. Репрезентативни спорт бележи прве велике планетарне успехе. Црвена звезда постаје суверени владар домаће сцене, а финале и полуфинала свих европских такмичења свакодневица. Џаја и Пижон су светски калибар. Најзад смо први и неприкосновени на нашим просторима.

Синусоида успеха никад није праволинијска на овим просторима, те тако почетак осамдесетих опет доноси пад. Неизвесност након одласка неких заслужних грађана осећа цела нација. Редови пред самопослугама су пропраћени и Звездином сменом генерација. Стабилизација државе и њен економски врхунац крајем осме декаде прошлог столећа у стопу прати и Црвена звезда исписујући најславније странице историје фудбала на овим просторима. Почетком деведесетих, само је небо стајало изнад Звезде. Најбољи смо и у држави, Европи и свету. Цела планета зна ко су Савићевић, Просинечки, Југовић, Михајловић, Белодедић...

Суноврат државе, економског и вредносног система који је уследио је био муњевит и суров. Преко ноћи завладали су беда, инфлација, а мрак санкција је разјурио највећу Звездину генерацију свих времена диљем света. Најгоре године у новијој српској историји наш најтрофејнији клуб поново проводи на месту број два. Неки други се успињу и започињу свој трофејни низ док народ умире од глади и док бесни крвави грађански рат. Дах се на кратко хвата 1995, када се и симболично укидају спортске санкције. Црне деведесете желе да забораве што пре и Србија и Црвена звезда.

Дах петооктобарских промена се осећа на транзицији између миленијума и на травнатом терену. Звезда враћа свој сјај и на домаћој и делимично на европској сцени. Турбулентна транзиција доноси и честе смене на позицији број 1 српског спорта. Егал смо са осталима у земљи, али је Европа све даље, како нама, тако и Србији.

Последњих неколико година доноси пустош светске економске кризе која тешко погађа спорт, како у земљи, тако и у иностранству. Грађани Србије поново осећају терет транзиције на својим плећима, а спорт у Србији је у стању колапса. Афера није поштеђена ниједна дисциплина, а актери највећих спортских контроверзи су врло слични онима из мрачних деведестих. Трофеји заобилазе ''Маракану'', као последица потпуног краха државе, клуба, народа, територија и било каквог реда и поретка. Најтежи дани за Србију у њеној историји су истовремено и најдубљи понор за СД Црвена звезда. Фудбалски клуб је у енормним дуговима, пред стечајем, црвено-бели брод пушта воду на све стране, а пумпе не помажу. Перспектива никад није изгледала мрачније. Да, Звезда и Србија могу потпуно нестати, или остати бесповратно обогаљене.

И баш због тога, очи Србије морају стално бити упрте у Црвену звезду. Она ће вам дати непогрешив увид у стање у земљи. Јер, Звезда је увек била Србија и Србија је увек била Звезда. Нераскидиво повезане, испреплетених судбина. Док су Србију водили они који знају шта раде, слична екипа је била и на челу нашег (још увек) најтрофејнијег клуба. Пандемија дилетаната и клептомана у последње две деценије је прескупо коштала и српство и један од њених стубова.

Зато и они који Звезду не воле и желе јој зло, морају имати једно на уму, ако не због свог клуба, онда због њих самих. Како буде било Звезди, биће и Србији, па и њима, јер су Срби и живе у Србији. А ако желе себи добро, морају то желети и Звезди. Ма колико им то тешко падало.

А МОЖДА БАШ У НАМА ЛЕЖИ СПАС

Шта чека први тим нашег вољеног клуба у наредној полусезони, поред извесних финансијских проблема? Прелазни рок је прошао у принципу поприлично мирно.
 

Отишли су: Ели Бабаљ (Аустралија), Ненадић (Нови Пазар), Марко Дмитровић (ОФК Београд), Растко Шуљагић (Штутгарт). Симболично обештећење (150.000 евра) је добијено једино за младог голмана Шуљагића, Дмитровићу је истекао уговор, а са Ненадићем и Бабаљем су раскинути уговори.

Дошли су: Никола Петковић (Хапоел Тел Авив) и Луис Гаридо (Депортиво Олимпија). Петковић је дошао као слободан играч, а Гаридо је доведен на позајмицу до јуна, са правом првенства откупа.
 

Са позајмица су враћени: Стеван Рељић (Борац из Чачка) и Огњен Ожеговић (Банат из Зрењанина). Из подмлатка су у први тим прекомандовани Стефан Михајловић и Никола Караклајић.

Филип Јанковић (плејмејкер) и Никола Шакић (централни везни) су поднели захтеве за раскид уговора због неисплаћених зарада, док су Вељко Симић (десно крило) и Немања Максимовић (десни бек) најавили да неће потписивати професионални уговор у јуну. Сва четворица су чланови трофејне генерације рођене 1995. године. Ако рачунамо и голмане Дмитровића (1992) и Шуљагића (1995), извесно је да ће Звезду до јуна 2013. године напустити чак 6 (шест) чланова њеног подмлатка, од којих је само Јанковић убележио три наступа у дресу првог тима, а да за то малтене нећемо добити ни динара!
 

Када је остатак тима у питању, Микићу и Кадуу истичу уговори у јуну 2013. године и они већ сада могу потписати за страни клуб без обештећења. Следећи на листи су Бајковић, Димитријевић, Вешовић, Кировски и Весић, који то исто могу учинити на наредну зиму.
 

Од јуниора раније придружених тиму, Стефан Чикић (леви везни, 1994) је враћен у млађе категорије.
 

На позајмицама су остали: Драгољуб (штопер, 1993, Чукарички) и Славољуб Срнић (централни везни, 1993, Чукарички), Филип Стојковић (десни бек, 1993, Чукарички), Петар Ђуричковић (1991, леви спољни, Раднички Крагујевац) и Стеван Луковић (десни спољни, 1993, Леотар Требиње). Марко Мирић (1987, десно крило) ће до јуна бити у Радничком из Крагујевца на позајмици.
 

Никола Максимовић (штопер, 1991) је од септембра играч Аполона са Кипра и до јуна ће бити у клубу, али не тренира са првим тимом. Очекује се уплата обештећења од 550.000 евра по укидању блокаде рачуна. Милан Јовановић (штопер, 1983) је суспендован због алкохолизма, али остаје у клубу до даљњег.
 

Како је тренер Јанковић најавио промену система игре у 4-2-3-1, можемо очекивати следећи распоред постојећег играчког кадра, који почетком фебруара броји 25 фудбалера:

 

Оно што на прави поглед упада у очи је да опет постоји дефицит на штоперу, што се може надокнадити повратком Јовановића и Максимовића у први тим, који пак већ дужи период нису са првим тимом. Принудно решење би била активација Пантића, Петковића или Микића на тој позицији. Са друге стране, средњи ред је добро попуњен, а нападача има и вишка, што вероватно значи да ће неко од млађих (опет) на позајмицу.

 

Када су понуде за наше играче у питању, влада опште затишје, а прелазни рок у Европи је завршен. Русија, Украјина и Кина још раде, али није било неких посебних сигнала за ове играче што само говори о квалитету истих и кризи која влада тржиштем. Авион и камиони који су наводно нуђени ипак више говори о ниским тарифама за наручене текстове у српским медијима.
 

Када су потенцијални доласци  у питању, највише се причало о Косановићу и Бекману као појачањима на штоперу, али су ту очигледно финансије непремостива препрека. Не треба заборавити ни то да је Звезда још формално под блокадом довођења нових играча, која се мора укинути до почетка првенства због пријављивања првог тима. Та блокада је опет уско везана са укидањем блокаде рачуна, на којој се интензивно ради и изгледа да тај тренутак није далеко. Самим тим, Гаридо и Петковић су још ''на леду'' као појачања, иако увелико тренирају са првим тимом.
 

Евидентно је да се погубни тренд одлазака играча из млађих категорија наставља, често без да се и поштено озноји дрес првог тима. Са друге стране, исти ти играчи ни не добијају праву шансу, што говори или о лошем раду са њима или о менаџерисању по првом тиму. Мијаиловић је бљеснуо код Просинечког само да би се опет преселио на клупу код Јанковића. Спајић је више стицајем несрећних околности добио шансу, док играма на припремама ове зиме у Анталији већу минутажу најављује једино Савићевић. Дмитровић, Чикић, Симић и Митровић јесенас нису уписали ни минут на терену у званичним утакмицама, док се слично овог пролећа може очекивати и за Михајловића и Ожеговића, који ће имати јаку конкуренцију на својим позицијама.
 

Остаје нам да се надамо да нова Управа неће поновити грешеке претходних, које су се олако одрицале услуга Звездине деце у корист лимитираних презрелих суперлигашких полу-играча и странаца сумњивих квалитета. Најтрагичнији је свакако пример генерације рођене 1992. године, која би засигурно оставила дубљи траг да се барем коју годину задржала у нашем клубу. Подсетимо се само неких од тих наших абортуса:
 

- Марко Дмитровић  (голман, 0 утакмица и голова у Звезди, Звезду напустио без обештећења, члан ОФК Београд, вредност на тржишту 300.000 евра)

-Урош Ћосић (штопер, 15 утакмица, 1 гол, 100.000 евра, ЦСКА из Москве - позајмљен Пескари, 1.200.000 евра)

- Александар Ковачевић (централни везни, 1 утакмица, 0 голова, 100.000 евра, Спартак Златибор вода, 600.000 евра)

- Горан Чаушић (централни везни, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, прешао из Рада у Ескишехир у пакету са Мркелом за 1.000.000 евра)

- Андреј Мркела (десно крило, 2 утакмице, 0 голова, без обештећења, прешао из Рада у Ескишехир у пакету са Чаушићем за 1.000.000 евра)

- Филип Ђуричић (офанзивни везни, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, Херенвен, 7.000.000 евра)

- Ђорђе Деспотовић (нападач, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, Спартак Златибор вода, 600.000 евра)

Када се узме у обзир да су нам за то време док су ови наши млади играчи, сви листом млади репрезентативци седели на клупи или трибинама или потуцали се по позајмицама и Сопоту, на њиховим позицијама на терен излазили ликови као што су: Бојан Павловић, Славољуб Ђорђевић, Јован Крнета, Владимир Богдановић, Савио, Авал Исах, Милан Јеремић, Славко Перовић, Бранимир Субашић и слични, увиђа се сва размера штета која је начињена нашем вољеном клубу. Ових седам играча рођених 1992. године заједно су одиграли укупно ТРИ (!!!) утакмице као играчи Црвене звезде (Ћосић накнадно враћен на позајмицу из ЦСКА). Једно је сигурно, гори спортски резултати не би били постигнути ни са нашом децом у првом тиму. А можда би се нешто и зарадило од продаје младих и перспективних играча у иностранство, као што је то учинио Рад, а учиниће и Спартак ускоро. И много богатији клубови не би могли себи да дозволе луксуз да се одрекну седам својих играча који тренутно на тржишту вреде заједно близу 11.000.000 евра, а да за то добију на име обештећења тричавих 200.000 евра.
 

У ситуацији када се за нама вуку вишедеценијски дугови који се мере у десетинама милиона евра, када новца нема ни за плате, а камоли за обештећења домаћим и страним клубовима за појачања, једини логични корак јесте окретање својој школи. Болна лекција није научена ни ове зиме, када су се појачања тражила у иностранству, а генерација рођена 1995. паковала кофере и пресавијала табаке за тужбе. Хоће ли ишта бити промењено у спортском сегменту нашег клуба, остаје да се види већ на лето. За сада не постоје индиције за то. А можда баш у нама лежи спас.