KREDIT ZA ŽIVOT

A koji je tvoj izgovor?

FOTO: „Blic”

Otišli smo u božju mater kao zemlja, narod i društvo. Kao ljudi. Pročitam tekst što mi kolega poslao i smrznem se. Ljudi digli kredit za vantelesnu oplodnju. Marija i Miroslav Petrović iz Pukovca pored Doljevca. 345.000 dinara. Skoro tri hiljade evra. Na 36 rata. Namenski. Kamata će im odneti četvrtinu. Ona ima platu 30.000, on je moler bez stalnog zaposlenja. U nekom Pukovcu, pored Doljevca. Daleko od svetla Beograda, mraka „Beograda noću”, daleko od Boga.

Pet godina su pokušavali da dobiju dete. Nije išlo. Nisu iz Beograda, a i ovde je sada sponzorisanje prvog pokušaja vantelesne postalo upitno zbog uštede. U Nišu se čeka nekakav „konkurs”. Valjda za nekog oplođivača, kada već toliko opšte sa nama i nad nama. A možeš samo u državnom o trošku države. Vreme je prolazilo, život je prolazio. A želja ne prolazi. Želja za potomstvom. Tako normalna, ljudska želja. Pomalo zaboravljena u eri bele kuge, bede i beznađa. I ta želja KOŠTA. Pare u Srbiji ne možeš da zaradiš. Nisi imao/la sreće da su ti mama i tata bogati. Nisi dobio nasledstvo, ne kradeš, nisi se „snašao” u tranziciji ovog brloga od zemlje. Nemaš čak ni bogate prijatelje. Imaš jednog koji ti pokrije onaj deo koji ti čak ni lihvarska banka ne da jer imaš premalu platu. Nemaš NIŠTA i to ništa stavljaš na kocku. Nema plana, nema rezervnog izlaza, nema alternative. Nema pameti, niti promišljenosti. Samo ludačke želje i sumanute nade.

Nade da će uspeti. Da nećeš morati kroz još jedan krug pakla sačinjenog od beskonačnih pregleda, ponižavajućih procedura i hektara papirologije. Da nećeš dizati još jedan kredit, ako prvi pokušaj ne uspe. Da nećeš morati da dižeš treći kredit ako drugi pokušaj ne uspe. Da će da te krene u životu.

I krene te. Dobiješ dete. Ne, dobiješ tri deteta. Tri devojčice. Helenu, Saru i Danicu. I sve postane lakše. Čak i jezivi kredit koji je tekao još i pre samog pokušaja vantelesne oplodnje. Da cice u kompletićima sa srednjom školom na šalterima banke slučajno ne bi čekale jedan dan duže platu od soma evra. Da bi direktor filijale pazario još jednog „mercedesa”. Dug mora da se vrati. Nije bitno kako, ali mora da se vrati. Ali, vetar u leđa je sada jak. Tri mala vetra. Takoreći povetarca. Mala, a svakim danom sve jača. Tvoja i ničija druga. I pumpaju ti vetar u jedra. Adrenalin u vene. Da grizeš. Još više, još dalje. U nekom Pukovcu, pokraj Doljevca. U pustinji juga nekakve Srbije. I to baš sada, kada nikad nije bilo gore. Ali ti si jak. Jer moraš, jer ne smeš da staneš. Ako staneš, gubiš sve, mada jednu stvar ne možeš da izgubiš. Njih tri. To ne mogu da uzmu ni lihvari. Mogu letovanja, kola, kuće i stvari u njoj. Ali njih ne.

ZAJEBAO SI IH.

Doskočio si im. Našao si nešto što im je van domašaja. Slabu tačku u njihovom neprobojnom sistemu. Tri slabe tačke. Tačkice. Nisi više sam. Imaš pomoć. Veliku brigu i obavezu, ali i pomoć. Najpre nesvesnu, a sa vremenom sve moćniju. Nisi im se pridružio i nisi pristao na njihova pravila. Ojačavaš. Produžavaš se. Brojniji si. Širiš se. Praviš svoju armiju. Radiš jedino što možeš, jer izbora odavno nema. Znaš svoj put i znaš šta te na njemu očekuje. Znaš i kuda vodi i kako se završava. I znaš da ti na tom putu ostaje samo jedno.

Ne da žvaćeš kašičice za espreso po kafićima, razvlačiš se sa  akrepima po zadimljenim klubovima, slikaš selfije napućenih usana i golog gluteusa i provodiš se u maniru studenta iako si na pragu četrdesetih. Ne da sediš na rukama, blejiš, duvaš i cirkaš po kraju, čekajući dobitak na kladionici da ti promeni tok života. Ne da lobotomiran sediš pred tv-om, upijaš splačine i paramecijumski veruješ u obećanja za bolje sutra koje neće doći, barem ne za naših života. Ne da mudruješ preko skajpa onima koji nisu uspeli da pobegnu iz Srbije o tome kako je drugde bolje. Ne da čekaš idealne uslove i adekvatnu platu i partnera iz snova da se konačno skućiš u „Ikea” stanu u krugu „dvojke”.

Ne, ne i ne.

NE.

Posle Marije i Miroslava Petrovića iz Pukovca pokraj Doljevca nema više izvlačenja. Dali su domaći zadatak svima. Opalili najjači medijski šamar još od Jelene Trikić. Da nam zvone glave isprane političarima, guzicama i rijelitijem. Prodrmali nas iz temelja i otreznili. Da prestanemo da kukamo i žalimo se. Da zasučemo rukave i pokušamo nešto da promenimo. Ma koliko to teško bilo i beznadežno izgledalo.

Jer kad se podvuče crta, IZGOVORA NEMA.

Čak iako je u pitanju nekakav medijski spin, prevara ili preterivanje. A ako jeste, onda sam ja totalno izmanipulisan. I neka sam. Sa čime su nas sve manipulisali i manipulišu nas, ja sam još super i prošao.

SLIČNE TEME:
ŠEFICE, KOJI VAM JE VRAG?

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE
MAJKA HRABROST

CRNA ZVEZDA

O prekretnici kluba iz Ljutice Bogdana 1a

Više nema laži i nema prevare. Crni petak je došao i došao je kasnije nego što su se mnogi kojima je crvena i bela u srcu nadali. Ali je tu i više nema nazad. Nema ni napred, jer fudbalski klub „Crvena zvezda” po prvi put u svojoj istoriji neće svojom krivicom učestvovati u evro-takmičenjima u sezoni 2014/2015. Zbog sankcija smo već propustili period 1992-1995, ali to je bila druga priča. Tada je bila kriva čitava zemlja, pa i njen mučeni sport, a sada smo krivi isključivo i samo mi. Preciznije, krivi smo koliko smo dužni.

A nije da se ova nemilosrdna suspenzija u režiji UEFA nije dala naslutiti. Naprotiv. Izbacivanje iz evro-kupova samo je kruna jedne katastrofalne klupske, sportske i nadasve finansijske politike od najvećeg uspeha jugoslovenskog i srpskog klupskog fudbala, titule evropskog prvaka u Bariju 1991, pa do dana današnjeg. Kulminacija pogrešnih procena, mešetarenja i nedomaćinskog poslovanje usledila je u poslednjoj deceniji, kada su Zvezdina deca terana iz kluba, a sumnjivi menadžeri, stranci i polufabrikati od igrača gospodarili terenom nekada neosvojive tvrđave, „Marakane”.

No, to je većini sportske javnosti jasno. Niste više morali da budete fudbalski ekspert, pa da shvatite da većini prvotimaca u srpskom (još uvek) najtrofejnijem klubu tu nije mesto ni kao rezervama, a kamoli kao nosiocima igre. Najbolji dokaz za to je bilo i šest punih sušnih godina bez domaćih titula i plasmana u ligaški deo evro-takmičenja.

A sada je situacija takva da ni tih kvalifikacija neće biti i sada je valjda i onim najoptimističnijim „zvezdašima” najzad jasno da je vrag odneo šalu.

Kako nad prosutim mlekom ne vredi previše kukati, postavlja se pitanje svih pitanja u teškim situacijama:

Šta i kako dalje?

Za početak mora se analizirati šta zabrana učestvovanja u UEFA takmičenjima sa sobom povlači.

Kao i uvek, treba poći od onoga što je u ljudskoj prirodi da veliča. Od negativnih posledica.

Ovo je, bez ikakve sumnje, najveći šamar i poniženje koji je nekada veliki klub sa Topčiderskog brda doživeo, bruka i sramota bez presedana i nešto od čega je gore još samo gašenje kluba. Ime Crvene zvezde danas je sinonim za dugove, neiskreno poslovanje i sve samo ne poželjna potencijalna destinacija za igrače, trenere, funkcionere i sponzore. To je klub koji ne može sam da reši nagomilane probleme i potrebna mu je UEFA da ga dovedi u red. Sve to poslovnu klimu oko „Marakane” čini jako nezdravom i prva posledica toga će biti vidljiva već kroz nekoliko dana u vidu masovnog egzodusa većine prvotimaca koji su nakon šest godina najzad uspeli da vrate pehar prvaka nejake srpske lige u vitrine muzeja na našem najvećem stadionu. To sa sobom povlači zahteve za raskid ugovora, nemogućnost uzimanja preko potrebnog novca od obeštećenja za transfere, nove tužbe, dalje gomilanje dugova i drastično slabljenje ionako nejakog igračkog kadra. Takođe, suspenzija šalje i jaku negativnu poruku jakim svetskim („Gasprom”) i domaćim brendovima („Telekom”), koji ulažu milionske cifre u evrima da bi se reklamirali na dresovima i tribinama svake godine. Drugim rečima, Zvezda je u obiljnoj opasnosti da ostane i bez tih nekoliko retkih, realnih i zdravih izvora finansiranja zbog eliminacije iz Evrope.

Takođe, svako dalje nepoštovanje dugova koji još uvek nisu vraćeni može rezultirati još drastičnijom kaznom u vidu višegodišnje eliminacije iz Evrope ili čak preseljenja u niži rang takmičenja.

Međutim, kao i uvek u životu i najcrnja noć može roditi sunčano jutro.

Sa pozitivne strane, u sportskom pogledu se ne gubi previše. Zvezda punih 6 godina nije igrala u Evropi nakon septembra, i takva bi je sudbina najverovatnije zadesila i naredne sezone da joj je dozvoljeno da igra kvalifikacije. Logičan pad na listi bodovanja sa godinama donosio je sve teže  protivnike u sve ranijim fazama eliminacije, te je tako dugotrajniji evropski put postao domen naučne fantastike. Kada se na to doda i dramatičan pad kvaliteta igračkog kadra, koji je počeo da se muči sa estonskim i islandskim ekipama, moglo bi se čak reći i da nam je UEFA učinila uslugu da se ne nerviramo previše pored malih ekrana u sezoni kupanja.

Takođe, ovakva kazna može imati i veoma dalekosežne posledice na najranjiviji segment FKCZ, njenu Upravu. Ruku na srce, to je mesto i početka, a nadamo se i kraja Zvezdinog višedecenijskeg tamnjenja. Funkcioneri koji su u proteklih četvrt veka sedeli podno zapadne tribine „Marakane” glavni su krivci za sve ono što se na putu crveno-belih sa vrha do današnjeg dna dogodilo. Krivi su, iako se tako ne osećaju i za to nisu odgovarali. Krivi su i trebaju da odu. Svi, do jednog. U paketu. I da se ne vraćaju. A to ova eliminacija može da učini. Da klub učini manje atraktivnim za malverzacije usled smanjivanja protoka kapitala. Može da nas očisti nagomilane kvazi-zvezdaške patologije i ljudskog taloga. To mogu da urade samo neki novi ljudi koji će doći.

Ne političari, jer u Srbiji se odavno niko pošten ne bavi politikom.

Ne biznismeni, jer oni samo traže uvećanje ličnih profita.

Ne zaslužni sportski radnici, jer ih to ne kvalifikuje da vode jedan veliki klub.

Ne.

To mora biti neko potpuno nov, neiskvaren i nekompromitovan.

Neko ko će raditi na duge staze, na period od minimum pet ili deset godina.

Neko ko neće zaluđivati raju na tribinama pričama o titulama, Ligama Evrope i Ligama šampiona.

Neko ko neće juriti polovne crnce i iskusne igrače koji izlazak iz povreda žele da provedu u crveno-belom.

Neko ko će se okrenuti sasvim solidnom, ali potpuno dezogranizovanom omladinskom pogonu kojem će dati pravu šansu u prvom timu i od prodaje te „zvezdine dece” vraćati akutne dugove.

Neko ko će biti realan, odmeren, odsečan i nepokolebljiv u bolnim i sporim reformama koje nam predstoje ako želimo da preživimo.

Neko ko je spreman na odricanje, žrtve i nenormalan pritisak dugovanja i nerealne sportske javnosti.

Neko ko je samim tim, ništa manje od nadčoveka.

A kako smo sa nadljudima u hroničnoj nestašici, još uvek nije kasno za katanac na ovu i pokretanje neke druge Crvene zvezde, iz „beton” lige, sa nekim novim entuzijastima i nekim novim klincima u crveno-belom na terenu i tribinama.

Kao 1945.


SLIČNE TEME:
SELEKTORE, BUDI DRUG
ZVEZDA (JE) SRBIJA
A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS