TRI MINUTA TIŠINE

Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

FOTO: seecult.org

Ne. To ne može biti. Ne, čekaj. Ne, ne. Nemoguće. Ne, ne, ne.

Ne.

Ali, jeste.

Jeste, i to što si ti šokiran neće ništa promeniti. I ne samo ti. Šokirana je čitava zemlja. Mala, jadna, napaćena zemlja u kojoj kultura izumire poput ptice dodo. Čuj, izumire, izumrla je.

Sada i zvanično.

Poslednji veliki srpski glumac više nije sa nama.

Ono, baš veliki. Veliki, nivoa Zorana Radmilovića i Bate Stojkovića.

Da, poslednji koji je mogao da stane rame uz rame sa najvećima. I koji se najvećima najzad i pridružio, iako im nije bio savremenik.

I to učinio na brutalno brz i surov životni način.

Na isti način na koji je uleteo i u naše, pa i u moj život, tamo već sada davne 1995, filmom koji je dosta toga promenio, „Ubistvo sa predumišljajem”.

FOTO: vijesti.me

Kažu da prva uloga odredi glumca i da, hteo, ne hteo, do kraja karijere robuje tom liku kojim se predstavi široj javnosti. Ti si, Nebojša, već u toj mračnoj ekranizaciji Selenićevog romana pokazao da te nećemo pamtiti po jednom liku, ali si isto tako još tada sebi nacrtao metu za jedan te isti tip uloga što ćete pratiti do kraja karijere. Teških, dramski napornih uloga u kojima si igrao običnog čoveka suočenog sa svim jarmom koji mu život može natovariti.

A s obzirom na vreme u kojem si sazrevao kao glumac, nije ni čudo što ti je većina uloga bila baš takva. A ni ti se nisi ustručavao da se razvijaš, te se tako sledeći put srećemo u jednom đubretu od filma, u kojem opet blistaš, samo ovoga puta sa tamne strane medalje.

Iako smo se mnogo više ložili na Bojanu Maljević i Sanšajn, ni tvoj Simke iz „Do koske” nije prošao neprimećeno, izdvojivši se svojim replikama u odnosu na čitavu paletu glumaca tvoje generacije što je tada stupila na veliku scenu.

Da se izdvojiš si uspeo čak i u omnibusu priča što je u sebi okupio sve što je tada vredelo u srpskom glumištu, još jednom našem mračnom vilajetu pod imenom „Bure baruta”. I to si uspeo, u kadrovima, sa ni manje ni više, nego jednim Berčekom. Da smo mi ti koji imamo pare i glamur umesto bede i govana, vas dvojica biste podelili „oskara” na ravne časti. On, svojim neprejebivim mrzovoljnim minimalizmom, a ti svojom neobičnom „običnošću” sa kojom si crtao likove iz našeg komšiluka, likove poput nas samih.

Možda je u tome i tajna tvog uspeha i emocije kojom si vezao Srbe za sebe.

Glumio si njih same. Ne larmadžije koji psuju, ne karikature. Obične ljude. Normalne ljude. Izumiruću vrstu.

To si nastavio i sa tvojim ostvarenjem koje je postiglo najveći uspeh u svetu, jer se stranci ipak najviše lože na patetiku. Iako sam obožavao košarku, „Nebeska udica” mi nije legla, iako je tvoj Kaja odradio sve što treba i to sa lakoćom. A možda je i taj prikaz bombardovanja jednostavno došao preblizu istorijskom originalu.

Ulazak u novi vek i neku novu energiju najzad si iskoristio i da se najzad malo makneš iz teške drame i do srca nas nasmeješ i zabaviš.

U „Munjama” te klinci nisu skapirali, ali zato probrana ekipa jeste. Tvoj omaž Duletu Saviću postao je besmrtan, a u mom srcu te samo dodatno učvrstio zbog iskrene i nepatološke ljubavi prema istom klubu.

Ako si nam ulogom pandura u tom inače vrhunski precenjenom filmu pokazao da nisi loš komičar, u „Kenguru” si nas do suza nasmejao, gaseći u svojih sveukupno desetak minuta na platnu sve ostale koji su (u)mislili da su zabavni.

Ali, i ti i mi smo znali da to nije prirodno stanje stvari i da je zaokret iza ugla. Energija se izduvala, a sa njom su se vratile i teške teme.

„Klopka” te je opet lansirala i van sve užih granica Srbije, a nas sledila verodstojnošću tvoje uloge i replika koje smo svi mi ponekad (polu)glasno izgovorili.

FOTO: static.kino.de

Ali, tvoj život nije bio samo film, jer je celuloid uvek bio pretesan svim pravim velikanima, pa tako i tebi. Za svoj dom si izabrao naše najprogresivnije pozorište, Jugoslovensko dramsko i tamo ostvario čitav niz rola koje će još dugo odjekivati među sveže obnovljenim zidovima obe sale u Kralja Milana. Iako znam da će ovo biti strašna nepravda prema tvom „Hamletu”, „Potpalublju”, Molijeru i „Sumnjivom licu”, ja to ću ipak reći:

Vrhunac tvoje glumačke karijere, kako filmske, tako i one na daskama koje život znače, kao i vrhunac srpskog glumišta od raspada Jugoslavije naovamo, bio je i ostao tvoj Ivan u „Hadersfildu”.

Iako sam tu predstavu pogledao davno nakon što je prestala da bude hit, karte za nju sam jedva našao iz razloga zato što se igrala maksimalno jedanput mesečno. A bilo je dovoljno posmatrati te svega par minuta da shvatim i zašto.

Nisam imao tu sreću da uživo u pozorištu gledam Radmilovića, Stojkovića i Todorovića, ali mislim da bi i oni zastali da su mogli da vide tvoj „Hadersfild”.

Da, tvoj.

Samo tvoj i ničiji drugi.

TI si bio ta predstava.

TI si bio pozorište.

Uživo.

Jedan na jedan.

Pravo u glavu.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo to što si nam ti pružio te večeri.

A i kako bi, pošto se to tvoje glumljenje graničilo sa poznatim zakonima fizike.

Iako si nas od podizanja zavese surovo mleo svojim do koske sjebanim, a tako plemenitim Ivanom, to ipak nije ništa u poređenju sa čuvenim trominutnim monologom kada se pred Šušljikom najzad otvaraš i izlažeš svu svoju muku.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo da u Sali sa 250 ljudi niko ne diše tri minuta.

Ne da ne priča, nego da NE DIŠE.

Da im to čovek sa bine ne dozvoljava.

Svojim glasom i facijalnom ekspresijom.

Da se poput džinovskog udava obavija oko naših vratova, srca i duša i iz njih izvlači i poslednji slabašni udisaj.

Da ljudi crvene i da, da nema tvog zastrašujućeg vokala, bi se mogle čuti kapi znoja kako cure sa dlanova i lica i padaju na zemlju.

Da taj čovek sa bine za taj svoj znoj i krv prolivenu zbog uloge bude nagrađen višeminutnim ovacijama.

Da svi u publici shvate zašto se „Hadersfild” igrao samo jednom mesečno.

Da bi te češće transformisanje u Ivana ubilo, bukvalno.

Da daješ sve od sebe, da si na vrhuncu glumačke moći i da si „Hadersfildom” kupio svoje mesto među besmrtnicima koji te gledaju sa plakata foajea JDP-a.

Da si, ako je do tada i bilo neke sumnje, najbolji filmski i pozorišni glumac u zemlji.

FOTO: dotkomsite.files.wordpress.com

A u godinama  koje slede si nam pokazao i da si čovek za poštovanje.

Nikada se nisi prodao, otišao na tabloidne televizije, bežao u RTS-ove beskonačne produkcije, snimao reklame.

Nisi to učinio ni za mnogo veće novce, kada je po tebe došla Anđelina sa „Zemljom krvi i govana”, jer si ipak, na kraju krajeva, Srbin, i nisi hteo da bezrazložno bljuješ po svom narodu. Da si ga kritikovao kada treba jesi, rutinski odrađujući Golubovićeve „Krugove” sa jednom tebi tako dobro znanom trebinjskom ratnom pričom. Isto tako si znao i da svoj narod podržiš serijama o četnicima i sarajevskom atentatu, ali i da odglumiš ustašu i pedera ne bi li preneo moćnu poruku u „Ustavu Republike Hrvatske”.

Opet, kao i sav normalan svet, znao si da razlikuješ dobro i loše, kao i da dobro tako i nazoveš, baš kao i loše u svojim retkim, ali vanserijskim intervjuima po kojima ću obeležiti i tvoje, kako to sad grozno zvuči, pozne godine karijere.

FOTO: intermagazin.rs

Nije ih bilo mnogo, tih tvojih intervjua. U proseku, jedan godišnje, i to u nekim kulturnim novinama, poput „Politike” ili „Novosti” dok se ne nisu samoteleportovali u uređivačku politiku devedesetih. Bili su poduži, ti intervjui, i u njima si govorio o svemu, a najviše o nama, Srbima i našoj Srbiji. Bez dlake na jeziku, bez milosti, surovo, ali pravično secirao si nas nekim običnim a opet tako elokventnim govorom, ne skrivajući miks narodnog i gradskog dijalekta.

Bio si i dalje Trebinjac, ali i Pančevac, i Beograđanin. A kada bih gutao te tvoje olovne redove na papiru, osećao sam da u suštini čitam šta misli jedan građanin sveta, oslobođen zabluda, ali čvrst i nepokolebljiv u stavovima. Nije tu bilo teških reči, ali je itekako bilo težine, i poput tvojih nezaboravnih uloga, mnogo materijala za citiranje. Tiho i nenametljivo, postao si Cane glumačkog sveta, mudrac jedne nestajuće klase jednog nestajućeg naroda.

Običnih, normalnih, umereno nacionalno i verski opredeljenih Srba, koji ne mrze nikoga, ali ne žele ni da bilo ko po njima urinira. Poštenih, vrednih, u tranziciji pogubljenih i pokolebanih Srba, kojima je samo bilo potrebno da čuju da nisu sami, da nisu ludi i da ima nekoga ko je takav ovde i uspeo nešto da uradi, a da nije sportista koji je otišao u inostranstvo.

Kako je moj interes u rapidno opadajući nivo srpske kinematografije bledeo, ti intervjui ostaju i neki poslednji moj kontakt sa tobom i verovatno će najjače odjekivati, sada kada te više nema.

FOTO: ocdn.eu

Da, nema te više.

I to je surova istina.

Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

Ma koliko ja ovih dana pokušavao da je popunim tvojim nezaboravnim ulogama i replikama na jutjubu.

Da, poput Majke Otadžbine, tvoje urnebesne skulpture koju predaješ Šušljiku na kraju „Hadersfilda”, sa strane stojim, i vičem. I grdim.

Da ne bih plakao.

FOTO: glaskotorvarosa.com

SLIČNE TEME:

NAŠ POSLEDNJI PLES

IZNAD VREMENA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

ČOVEK-FILM

O najboljem američkom filmu u poslednjoj deceniji

FOTO:www.comingsoon.et

Jeste, zahtevan sam kada je film u pitanju. Pogotovo američki. Samoreciklaža, banalnosti i izvrnut sistem vrednosti naterali su me da Holivud u poslednjoj deceniji posmatram sa podozrenjem. Lista omiljenih filmova zatvorena mi je početkom ovoga veka i već sam se bio pomirio da će na njoj doveka ostati klasici osamdesetih i devedesetih godina.

Ali, ne lezi vraže, kvalitet ne možeš sputati ni svim milionima dolara i rapidnim padom nivoa zahteva prosečne boks-ofis jedinke za kvalitetnom zabavom u fabrici iluzija. Jer, do kraja ogoljen, film je upravo to.

Zabava i fabrika iluzija.

U nekoj beskonačnoj samodovoljnoj potrazi za dobrom pričom, glumom i scenarijom, otišao sam u drugu krajnost i sebe zarobio u svet mučnih, nesumnjivo sjajnih, ali i zamornih drama van engleskog govornog područja. Time sam nesvesno svoje filmsko biće lišio preko potrebne doze zabave koje nam sedma umetnost u svojoj biti nudi.

Sa druge strane, Amerika je odavno prestala da nudi kvalitetne i originalne komedije nezasnovane na vulgarnom humoru. Kritika je oduvek bila tu, zastupljenija na malom ekranu („Saut park”, „Porodični tip”), ali je i ona negde usput zalutala u samoironiju i negledljivi hipercinizam.

Uz sve to, toliko očekivani „Prometej” i „Uspon mračnog viteza” surovo su me primorali da svoje mišljenje o nadolazećem ostvarenju nikako ne baziram na efektnim trejlerima, baš kao što su me serijske nepravde odvratile od očekivanja da će najbolji filmovi biti upravo oni koji su u konkurenciji za „Oskara”.

I pored svega toga, upravo tih namontiranih minut-dva potpune uvrnutosti i ludila trejlera za Injarituovog „Čoveka pticu” zatekli su me potpuno nespremnog. Serija konfuznih kadrova i potpuno zaboravljeni Majkl Kiton u glavnoj ulozi mi za razliku od ostalih filmskih najava nisu pružili nikakvu predstavu o čemu su tu radi i šta da očekujem od najžešćeg medijskog kandidata za „zlatnog dečaka” u ovoj godini. Ali su odradili svoju osnovnu svrhu i u glavu mi pustili crva sumnje da me izjeda do beogradske premijere.

A taj crv sumnje sa svakim danom je sve više rastao, puneći mi glavu informacijama o nesvakidašnjem remek-delu sjajnog meksičkog reditelja, nečemu sasvim drugačijem i originalnom u svetu današnjeg filma. Ta sumnja je toliko narasla da je na svom putu uspela i da izjede poslovično strpljenje za sporost srpskih distributera, nateravši me da „Birdmana” najpre odgledam ipak „samo” u kućnoj režiji.

Greška načinjena tom prilikom ispravljena je doduše nešto kasnije i pred velikim platnom, ali to čistu magiju reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua nije učinilo ništa manje nestvarnom ili kvalitetnom. I za to Meksikancu koji se proslavio snimanjem malog broja odličnih ostvarenja („Pasji život”, „21 gram”, „Vavilon”, „Prelepo”) nisu bili potrebni sati filmske trake, niti decenije snimanja poput Ričarda Linklejtera i njegovog pretendenta za „Oskara”, neopisivo dosadnog  „Odrastanja”. Ne.

„Čovek ptica” me je svojim filmskim superherojskim kandžama zgrabio u svom, slovima i brojem, četvrtom minutu. Na malom ekranu učinila je to Injarituova magična kamera, preciznije nestvarna kinematografija direktora fotografije i dvostrukog uzastopnog „oskarovca”, Emanuela Libeskog („Drvo života”,„Gravitacija”). Glasine o filmu bez rezova su se ovaj put obistinile i ostavile me potpuno šokiranog naizgled beskonačnim klizanjem objektiva po šinama, kranovima i veštim rukama dvojice meksičkih sineasta, neumorno prateći Majkla Kitona i ekipu filma po klaustrofobičnim hodnicima brodvejskog pozorišta i njujorškim ulicama. Oduševljenje nije umanjila ni činjenica da su na velikom platnu rezovi ipak bili tu, vešto skriveni u senkama vrata i prelazima iz jednog ambijenta u drugi. To producent Injaritu nije dozvolio odabirom možda i najboljeg kastinga viđenog u poslednjoj holivudskoj deceniji.

U nedostatku boljeg poređenja, glumački ansambl skrojen za „Birdmana” je savršen.

FOTO: solucionesmagazine.com

Žestoko patinirani Majkl Kiton sa lakoćom nijansira sve boje ludila u koje klizi njegov Rigan, okružen sopstvenim demonima i galerijom neponovljivih i beskrajno simpatičnih sporednih likova. Rame uz rame uz njega staje možda i najveća holivudska nada na prelazu vekova i čovek koji, poput Kitona, nikada nije do kraja materijalizovao svoj dramski talenat. Edvard Norton je opet onaj stari, neodoljivi i nadobudni klipan iz „Fajt klaba”, zadužen za smeh i protivtežu maestralnoj glavnoj roli. Scena probe pozorišne predstave sa Kitonom nešto je najzabavnije i glumački najujednačenije u ovom veku. Ujednačenost je ključna reč kada je gluma u pitanju u ovom filmu, te tako i epizodisti lavovski odrađuju svoj posao. Uplakana filmska diva Naomi Vots je sigurna u svojoj minijaturi, dok šou u potpunosti krade fantastična Ema Stoun kao neurotična ćerka/narkomanka na rehabilitaciji. Intenzitet glume je toliki da nećete sebi smeti da dozvolite da trepnete, jer ćete možda neku emociju, pogled ili grimasu propustiti. Gluma kao takva ovde i prestaje da postoji, jer ansambl praktično tumači samog sebe.

Naime, Majkl Kiton, zapravo i jeste „Čovek ptica”. I on je, poput Rigana, imao hit franšizu („Betmen”) pre dve decenije i od tada pokušava da se vrati pod svetla reflektora javnosti. Sa jednom razlikom. Njegov Rigan to čini režiranjem i glumom u pozorišnoj predstavi na Brodveju, a on to čini sa Injarituovim remek-delom. Čini to i Ed Norton, bežeći iz senke promašenih izbora uloga svog Majka. To ne negira ni Naomina Lesli, žestoko parodirajući samu sebe, baš kao ni mlađana zvezda tinejdž-komedija Ema Stoun sa svojom veštački sluđenom Sem. I tu dolazimo do suštine neodoljivosti Injarituovog scenarija.

Iako svrstan u komedije, „Birdman” je pre svega jedna izvrsna i višeslojna parodija.

Parodija filmskog šoubiznisa, Holivuda, boks ofisa i besmislenih ekranizacija stripovskih junaka. Ali, „Čovek ptica” je i mnogo više od toga. Meta njegovog ismevanja je i popularna kultura, prošli filmovi, kolege glumci, ali i samo pozorište i njegovi kritičari. Na kraju krajeva, ni sama naša civilizacija, otuđenost i internet voajerizam neće izbeći otrovne i brze replike Meksikančevog pera. I sve to scenarista Injaritu radi sa lakoćom i urođenom skromnošću, pritom dobro nas zabavljajući omažima remek-delima pre svog.

Jer, ma šta god vam ko pričao, „Čovek ptica” je ništa manje od remek-dela. Umetničkog, glumačkog, scenarističkog i rediteljskog remek-dela. I zaslužuje da ga gledate više puta i na velikom platnu. Da mu se vraćate i proučavate sve kadrove i skrivene poruke. Da ga zavolite i smestite na liste večitih favorita. Da tamo blista u decenijama što slede, zaslugom pre svega jednog čoveka.

Čoveka-filma.

Alehandra Gonzalesa Injaritua.




SLIČNE TEME:
TRI FILMA - MLAKO
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

TRI FILMA: MLAKO

               O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo treći)

                – Mislila sam da se nećeš pojaviti posle poslednje seanse.

                – Trebalo je imati dosta... smelosti da opet dođeš ovde, Holivude. I to treba pohvaliti.

                – Petica za hrabrost.

                – Bravo!

             – Nešto si mi ćutljiv. A i smeškaš se. To može da znači samo jednu stvar.

                – Da, ima za nas nešto posebno.

                – Nešto čime će nas zaseniti.

                – Nešto nezaboravno...

                – ... kvalitetno...

                – O, dosta već jednom sa tom neizvesnošću. Želim da ga čujem šta ima da kaže.

                – Pustite Holivud da kaže šta ima.

                – Da, oslobodite Holivud.

                – Holivud, Holivud!

                – U redu je, devojke. Američka fabriko iluzija, podijum je vaš.

            – Hvala, kritiko. Mislio sam da Francuskinja i Engleskinja neće nikad zaćutati.

                – Pretvorile smo se u uvo.

                – Elem, poslednji film koji sam vam pripremio za ovu jesen dolazi iz pera jednog od mojih najvećih sinova poslednje dve decenije. Nažalost, posrnulog, ali sa ovim ostvarenjem ponovo vaskrslog!

                – Moraš biti malo precizniji...

                – Da, ima dosta takvih...

                – Daj nam neki nagoveštaj.

             – Stasao je devedesetih i prva tri-četiri filma bila su mu odlična. Mada se koplja oko njegovog prvenca i dalje lome, meni je čak i on bio odličan.

                – Bilo je par takvih u to vreme.

                – Da, i ti si tada iznedrila Gaja Ričija.

         – Eh, ta Madona. Žene uvek pokvare sve. Nego, nazad na tebe, Holivude.

              – Kao što rekoh, odlično je počeo. Redefinisao je triler, vratio horor u mejnstrim na velika vrata. Mračan je, krvav, neretko morbidan...

                – Ako je onaj na kojeg mislim, on ti je baš posrnuo u ovom milenijumu.

                – Ne sporim da nije na nizbrdici, ali...

              – Izvini, Holivude, Dejvid Finčer odavno nije na nizbrdici. On je u ekspresnom liftu koji hrli naniže u slobodnom padu. Bez kočnica.

              – Pre bih rekao da je njegov lift zaglavljen. Beznadežno zaglavljen.

           – Ono što nisu zaglavili „Zodijak” i „Bendžamin Baton”, zakucala je „Socijalna mreža”.

                – Ne sporim.

                – Izvini, nisam te čuo, Holivude. Šta si upravo rekao?

                – Kažem da to nije sporno.

       – O, molim vas, kritiko, ubeležite ovaj datum u kalendar svetske kinematografije. Amerikanci su konačno priznali da nisu savršeni.

          – Nema potrebe za tolikom zajedljivošću i pravljenjem spektakla. Holivude, odlično napreduješ. Molim te, nastavi.

             – Kao što rekoh, Finčer je bio na nizbrdici, koju je samo donekle usporio davanjem svog pečata „Kuli od karata”.

                – Odlična serija. Odlični glumci.

                – Devojke, ne skrećite temu.

                – Izvinjavamo se. Molim te, nastavi.

                – Kao što rekoh, izlet na televiziju ga nije sasvim oporavio. Njegov novi film, međutim, na najboljem je putu da učini upravo to.

                – „Nestala”?

                – Da, pravi „finčerovski” triler. Mračan. Spor. A napet. Sa originalnim zapletom. I sjajnim obrtom na kraju. Bolestan. Odlično odglumljen.

             – Nadam se da misliš na Rozamund Pajk, pošto je ona istinski perfektna kao potpuno poremećena domaćica.

                – Da, u ovoj konkurenciji je to možda čak vredno i „zlatnog dečaka”. A  nominacija ne sme da dođe u pitanje.

                – Drago mi je da se najzad u nečemu slažemo.

                – Samo polako, kalifornijski momče. Rozamund ne sporimo, jer tu nema šta da se spori.

                – Ali glavnu mušku rolu...

                – Uf...

                – Šta reći za tog Afleka?

                – Možda da je to najgori glumac u celokupnoj tvojoj istoriji, Holivude.

         – Čovek je beznadežan, čak i u ulozi ne preterano inteligentnog beskičmenjaka koji vara svoju naizgled savršenu suprugu sa Emili Ratajkovski.

                – Nije u stanju čak ni da stoji pravo i ne radi ništa u sceni.

                – Ako izuzmemo uvodnih nekoliko minuta i onih par vrcavih dijaloga sa Rozamund, čovek skoro i da ne postoji u dva i po sata celuloida.

                – I samo da znaš, nećeš nas zavarati ni sa kakvim nominacijama za nagrade. Ona bruka sa „Argom” je možda i najveća u tvojoj novijoj istoriji. Skoro kao ona sa „Katancem za bol”. Ta tvoja politička korektnost će te na kraju koštati glave, Holivude. I tebe i gospođu sa notesom koja vodi ove seanse.

                – Hoćete da kažete da sam i ja doprinela ovom posrnuću?

                – Nego šta, kritiko. Da ti nisi odobravala i glorifikovala svako božije mediokritetno parče filmske trake iz El-Eja, sada ne bismo vodili ovu diskusiju.

                – I sada ne bismo veličali jedan sasvim prosečan film kao povratak nekada sjajnog reditelja na staze stare slave.

            – Mogli bismo da razdvojimo korektnu atmosferu, dašak tenzije i prstohvat morbidnosti koji u sebi nosi „Nestala” od one oluje pomenutih dramskih elemenata u „Borilačkom klubu”, „Sedam” i „Igri” i producentski pokasapljenom ”trećem delu „Osmog putnika”.

                – Ču, oluje. Tornada.

          – Ovde sada imamo samo povremene daške, poput scene ubistva u krevetu. Dokaza da je onaj stari Finčer ipak tu, živ i da se bori protiv neumitne matice mejnstrima.

                – Ali samo pasivno. Da je bio iole aktivan, preokret na kraju filma bi bio bolje sakriven.

                – I potpuno iskorišćen u svom, inače kvalitetno zamišljenom konceptu.

                – Šta bi bilo, kad bi bilo.

                – Da, nažalost.

                – Nešto je baš tiho ovde. Mi se zapričale, pa nismo ni primetile da smo ostale same.

                – Oboje su otišli.

                – Da ne kažem: „Nestali”.

                – Ta ti je dobra.

                – Hoćemo i mi?

              – Mogle bismo. Mislim da ni Holivud, ni njegova posilna, svetska filmska kritika, neće skoro vratiti.

                – Posle tebe.

                – Hvala, oduvek si bila kavaljer.

                – Ne zaboravi da ugasiš svetlo. Ipak si poslednja koja izlazi.

                – Znači, ovo je kraj?

                – Bojim se da jeste.

            – A sad adio, američki mejnstrim filmu.  Bilo je lepo poznavati te. Možda se i sretnemo ponovo.

                – Ko zna kad i ko zna gde...


SLIČNE TEME:
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!