ČOVEK-FILM

O najboljem američkom filmu u poslednjoj deceniji

FOTO:www.comingsoon.et

Jeste, zahtevan sam kada je film u pitanju. Pogotovo američki. Samoreciklaža, banalnosti i izvrnut sistem vrednosti naterali su me da Holivud u poslednjoj deceniji posmatram sa podozrenjem. Lista omiljenih filmova zatvorena mi je početkom ovoga veka i već sam se bio pomirio da će na njoj doveka ostati klasici osamdesetih i devedesetih godina.

Ali, ne lezi vraže, kvalitet ne možeš sputati ni svim milionima dolara i rapidnim padom nivoa zahteva prosečne boks-ofis jedinke za kvalitetnom zabavom u fabrici iluzija. Jer, do kraja ogoljen, film je upravo to.

Zabava i fabrika iluzija.

U nekoj beskonačnoj samodovoljnoj potrazi za dobrom pričom, glumom i scenarijom, otišao sam u drugu krajnost i sebe zarobio u svet mučnih, nesumnjivo sjajnih, ali i zamornih drama van engleskog govornog područja. Time sam nesvesno svoje filmsko biće lišio preko potrebne doze zabave koje nam sedma umetnost u svojoj biti nudi.

Sa druge strane, Amerika je odavno prestala da nudi kvalitetne i originalne komedije nezasnovane na vulgarnom humoru. Kritika je oduvek bila tu, zastupljenija na malom ekranu („Saut park”, „Porodični tip”), ali je i ona negde usput zalutala u samoironiju i negledljivi hipercinizam.

Uz sve to, toliko očekivani „Prometej” i „Uspon mračnog viteza” surovo su me primorali da svoje mišljenje o nadolazećem ostvarenju nikako ne baziram na efektnim trejlerima, baš kao što su me serijske nepravde odvratile od očekivanja da će najbolji filmovi biti upravo oni koji su u konkurenciji za „Oskara”.

I pored svega toga, upravo tih namontiranih minut-dva potpune uvrnutosti i ludila trejlera za Injarituovog „Čoveka pticu” zatekli su me potpuno nespremnog. Serija konfuznih kadrova i potpuno zaboravljeni Majkl Kiton u glavnoj ulozi mi za razliku od ostalih filmskih najava nisu pružili nikakvu predstavu o čemu su tu radi i šta da očekujem od najžešćeg medijskog kandidata za „zlatnog dečaka” u ovoj godini. Ali su odradili svoju osnovnu svrhu i u glavu mi pustili crva sumnje da me izjeda do beogradske premijere.

A taj crv sumnje sa svakim danom je sve više rastao, puneći mi glavu informacijama o nesvakidašnjem remek-delu sjajnog meksičkog reditelja, nečemu sasvim drugačijem i originalnom u svetu današnjeg filma. Ta sumnja je toliko narasla da je na svom putu uspela i da izjede poslovično strpljenje za sporost srpskih distributera, nateravši me da „Birdmana” najpre odgledam ipak „samo” u kućnoj režiji.

Greška načinjena tom prilikom ispravljena je doduše nešto kasnije i pred velikim platnom, ali to čistu magiju reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua nije učinilo ništa manje nestvarnom ili kvalitetnom. I za to Meksikancu koji se proslavio snimanjem malog broja odličnih ostvarenja („Pasji život”, „21 gram”, „Vavilon”, „Prelepo”) nisu bili potrebni sati filmske trake, niti decenije snimanja poput Ričarda Linklejtera i njegovog pretendenta za „Oskara”, neopisivo dosadnog  „Odrastanja”. Ne.

„Čovek ptica” me je svojim filmskim superherojskim kandžama zgrabio u svom, slovima i brojem, četvrtom minutu. Na malom ekranu učinila je to Injarituova magična kamera, preciznije nestvarna kinematografija direktora fotografije i dvostrukog uzastopnog „oskarovca”, Emanuela Libeskog („Drvo života”,„Gravitacija”). Glasine o filmu bez rezova su se ovaj put obistinile i ostavile me potpuno šokiranog naizgled beskonačnim klizanjem objektiva po šinama, kranovima i veštim rukama dvojice meksičkih sineasta, neumorno prateći Majkla Kitona i ekipu filma po klaustrofobičnim hodnicima brodvejskog pozorišta i njujorškim ulicama. Oduševljenje nije umanjila ni činjenica da su na velikom platnu rezovi ipak bili tu, vešto skriveni u senkama vrata i prelazima iz jednog ambijenta u drugi. To producent Injaritu nije dozvolio odabirom možda i najboljeg kastinga viđenog u poslednjoj holivudskoj deceniji.

U nedostatku boljeg poređenja, glumački ansambl skrojen za „Birdmana” je savršen.

FOTO: solucionesmagazine.com

Žestoko patinirani Majkl Kiton sa lakoćom nijansira sve boje ludila u koje klizi njegov Rigan, okružen sopstvenim demonima i galerijom neponovljivih i beskrajno simpatičnih sporednih likova. Rame uz rame uz njega staje možda i najveća holivudska nada na prelazu vekova i čovek koji, poput Kitona, nikada nije do kraja materijalizovao svoj dramski talenat. Edvard Norton je opet onaj stari, neodoljivi i nadobudni klipan iz „Fajt klaba”, zadužen za smeh i protivtežu maestralnoj glavnoj roli. Scena probe pozorišne predstave sa Kitonom nešto je najzabavnije i glumački najujednačenije u ovom veku. Ujednačenost je ključna reč kada je gluma u pitanju u ovom filmu, te tako i epizodisti lavovski odrađuju svoj posao. Uplakana filmska diva Naomi Vots je sigurna u svojoj minijaturi, dok šou u potpunosti krade fantastična Ema Stoun kao neurotična ćerka/narkomanka na rehabilitaciji. Intenzitet glume je toliki da nećete sebi smeti da dozvolite da trepnete, jer ćete možda neku emociju, pogled ili grimasu propustiti. Gluma kao takva ovde i prestaje da postoji, jer ansambl praktično tumači samog sebe.

Naime, Majkl Kiton, zapravo i jeste „Čovek ptica”. I on je, poput Rigana, imao hit franšizu („Betmen”) pre dve decenije i od tada pokušava da se vrati pod svetla reflektora javnosti. Sa jednom razlikom. Njegov Rigan to čini režiranjem i glumom u pozorišnoj predstavi na Brodveju, a on to čini sa Injarituovim remek-delom. Čini to i Ed Norton, bežeći iz senke promašenih izbora uloga svog Majka. To ne negira ni Naomina Lesli, žestoko parodirajući samu sebe, baš kao ni mlađana zvezda tinejdž-komedija Ema Stoun sa svojom veštački sluđenom Sem. I tu dolazimo do suštine neodoljivosti Injarituovog scenarija.

Iako svrstan u komedije, „Birdman” je pre svega jedna izvrsna i višeslojna parodija.

Parodija filmskog šoubiznisa, Holivuda, boks ofisa i besmislenih ekranizacija stripovskih junaka. Ali, „Čovek ptica” je i mnogo više od toga. Meta njegovog ismevanja je i popularna kultura, prošli filmovi, kolege glumci, ali i samo pozorište i njegovi kritičari. Na kraju krajeva, ni sama naša civilizacija, otuđenost i internet voajerizam neće izbeći otrovne i brze replike Meksikančevog pera. I sve to scenarista Injaritu radi sa lakoćom i urođenom skromnošću, pritom dobro nas zabavljajući omažima remek-delima pre svog.

Jer, ma šta god vam ko pričao, „Čovek ptica” je ništa manje od remek-dela. Umetničkog, glumačkog, scenarističkog i rediteljskog remek-dela. I zaslužuje da ga gledate više puta i na velikom platnu. Da mu se vraćate i proučavate sve kadrove i skrivene poruke. Da ga zavolite i smestite na liste večitih favorita. Da tamo blista u decenijama što slede, zaslugom pre svega jednog čoveka.

Čoveka-filma.

Alehandra Gonzalesa Injaritua.




SLIČNE TEME:
TRI FILMA - MLAKO
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

TRI FILMA: MLAKO

               O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo treći)

                – Mislila sam da se nećeš pojaviti posle poslednje seanse.

                – Trebalo je imati dosta... smelosti da opet dođeš ovde, Holivude. I to treba pohvaliti.

                – Petica za hrabrost.

                – Bravo!

             – Nešto si mi ćutljiv. A i smeškaš se. To može da znači samo jednu stvar.

                – Da, ima za nas nešto posebno.

                – Nešto čime će nas zaseniti.

                – Nešto nezaboravno...

                – ... kvalitetno...

                – O, dosta već jednom sa tom neizvesnošću. Želim da ga čujem šta ima da kaže.

                – Pustite Holivud da kaže šta ima.

                – Da, oslobodite Holivud.

                – Holivud, Holivud!

                – U redu je, devojke. Američka fabriko iluzija, podijum je vaš.

            – Hvala, kritiko. Mislio sam da Francuskinja i Engleskinja neće nikad zaćutati.

                – Pretvorile smo se u uvo.

                – Elem, poslednji film koji sam vam pripremio za ovu jesen dolazi iz pera jednog od mojih najvećih sinova poslednje dve decenije. Nažalost, posrnulog, ali sa ovim ostvarenjem ponovo vaskrslog!

                – Moraš biti malo precizniji...

                – Da, ima dosta takvih...

                – Daj nam neki nagoveštaj.

             – Stasao je devedesetih i prva tri-četiri filma bila su mu odlična. Mada se koplja oko njegovog prvenca i dalje lome, meni je čak i on bio odličan.

                – Bilo je par takvih u to vreme.

                – Da, i ti si tada iznedrila Gaja Ričija.

         – Eh, ta Madona. Žene uvek pokvare sve. Nego, nazad na tebe, Holivude.

              – Kao što rekoh, odlično je počeo. Redefinisao je triler, vratio horor u mejnstrim na velika vrata. Mračan je, krvav, neretko morbidan...

                – Ako je onaj na kojeg mislim, on ti je baš posrnuo u ovom milenijumu.

                – Ne sporim da nije na nizbrdici, ali...

              – Izvini, Holivude, Dejvid Finčer odavno nije na nizbrdici. On je u ekspresnom liftu koji hrli naniže u slobodnom padu. Bez kočnica.

              – Pre bih rekao da je njegov lift zaglavljen. Beznadežno zaglavljen.

           – Ono što nisu zaglavili „Zodijak” i „Bendžamin Baton”, zakucala je „Socijalna mreža”.

                – Ne sporim.

                – Izvini, nisam te čuo, Holivude. Šta si upravo rekao?

                – Kažem da to nije sporno.

       – O, molim vas, kritiko, ubeležite ovaj datum u kalendar svetske kinematografije. Amerikanci su konačno priznali da nisu savršeni.

          – Nema potrebe za tolikom zajedljivošću i pravljenjem spektakla. Holivude, odlično napreduješ. Molim te, nastavi.

             – Kao što rekoh, Finčer je bio na nizbrdici, koju je samo donekle usporio davanjem svog pečata „Kuli od karata”.

                – Odlična serija. Odlični glumci.

                – Devojke, ne skrećite temu.

                – Izvinjavamo se. Molim te, nastavi.

                – Kao što rekoh, izlet na televiziju ga nije sasvim oporavio. Njegov novi film, međutim, na najboljem je putu da učini upravo to.

                – „Nestala”?

                – Da, pravi „finčerovski” triler. Mračan. Spor. A napet. Sa originalnim zapletom. I sjajnim obrtom na kraju. Bolestan. Odlično odglumljen.

             – Nadam se da misliš na Rozamund Pajk, pošto je ona istinski perfektna kao potpuno poremećena domaćica.

                – Da, u ovoj konkurenciji je to možda čak vredno i „zlatnog dečaka”. A  nominacija ne sme da dođe u pitanje.

                – Drago mi je da se najzad u nečemu slažemo.

                – Samo polako, kalifornijski momče. Rozamund ne sporimo, jer tu nema šta da se spori.

                – Ali glavnu mušku rolu...

                – Uf...

                – Šta reći za tog Afleka?

                – Možda da je to najgori glumac u celokupnoj tvojoj istoriji, Holivude.

         – Čovek je beznadežan, čak i u ulozi ne preterano inteligentnog beskičmenjaka koji vara svoju naizgled savršenu suprugu sa Emili Ratajkovski.

                – Nije u stanju čak ni da stoji pravo i ne radi ništa u sceni.

                – Ako izuzmemo uvodnih nekoliko minuta i onih par vrcavih dijaloga sa Rozamund, čovek skoro i da ne postoji u dva i po sata celuloida.

                – I samo da znaš, nećeš nas zavarati ni sa kakvim nominacijama za nagrade. Ona bruka sa „Argom” je možda i najveća u tvojoj novijoj istoriji. Skoro kao ona sa „Katancem za bol”. Ta tvoja politička korektnost će te na kraju koštati glave, Holivude. I tebe i gospođu sa notesom koja vodi ove seanse.

                – Hoćete da kažete da sam i ja doprinela ovom posrnuću?

                – Nego šta, kritiko. Da ti nisi odobravala i glorifikovala svako božije mediokritetno parče filmske trake iz El-Eja, sada ne bismo vodili ovu diskusiju.

                – I sada ne bismo veličali jedan sasvim prosečan film kao povratak nekada sjajnog reditelja na staze stare slave.

            – Mogli bismo da razdvojimo korektnu atmosferu, dašak tenzije i prstohvat morbidnosti koji u sebi nosi „Nestala” od one oluje pomenutih dramskih elemenata u „Borilačkom klubu”, „Sedam” i „Igri” i producentski pokasapljenom ”trećem delu „Osmog putnika”.

                – Ču, oluje. Tornada.

          – Ovde sada imamo samo povremene daške, poput scene ubistva u krevetu. Dokaza da je onaj stari Finčer ipak tu, živ i da se bori protiv neumitne matice mejnstrima.

                – Ali samo pasivno. Da je bio iole aktivan, preokret na kraju filma bi bio bolje sakriven.

                – I potpuno iskorišćen u svom, inače kvalitetno zamišljenom konceptu.

                – Šta bi bilo, kad bi bilo.

                – Da, nažalost.

                – Nešto je baš tiho ovde. Mi se zapričale, pa nismo ni primetile da smo ostale same.

                – Oboje su otišli.

                – Da ne kažem: „Nestali”.

                – Ta ti je dobra.

                – Hoćemo i mi?

              – Mogle bismo. Mislim da ni Holivud, ni njegova posilna, svetska filmska kritika, neće skoro vratiti.

                – Posle tebe.

                – Hvala, oduvek si bila kavaljer.

                – Ne zaboravi da ugasiš svetlo. Ipak si poslednja koja izlazi.

                – Znači, ovo je kraj?

                – Bojim se da jeste.

            – A sad adio, američki mejnstrim filmu.  Bilo je lepo poznavati te. Možda se i sretnemo ponovo.

                – Ko zna kad i ko zna gde...


SLIČNE TEME:
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

ODLAZAK STILA

 O testamentu koji vas neće ostaviti ravnodušnim

Mladi ste, perspektivni i ambiciozni. Studirate ili ste studirali žurnalistiku i sanjate o tome da se bavite političkim novinarstvom. U Srbiji. U zemlji u kojoj svaka politička opcija ima svoju novinu/portal/TV i radio stanicu, gde novinari rade za minimalac, ako su uopšte i plaćeni i prodaju se za ručak u kafani, moglo bi se reći da ste vi zapravo jedan utopista i potpuni entuzijasta. Da ne kažem zanesenjak.

Ako ipak odlučite da pređete preko tih vrlo oštrih ograničenja i upustite se u neizvesne novinarske vode na ovim meridijanima, pred vama su dva puta.

Prvi, utaban, koji vodi preko podmlatka stranaka, privatnih fakultetskih tečaja i digestivnih traktova urednika. Siguran, simbolično obeštećen i nadasve dosadan.

Ako pak ne želite da igrate po tim pravilima, pred vama je trnje, sa vrlo, vrlo neizvesnim i maglovitim zvezdama u daljini. Put će vam biti tek simbolično olakšan pojavom blogova i „nezavisnih” portala, ali vas ni to neće poštedeti svevidećeg orvelovskog oka klike koja u tom tom trenutku upravlja našom zemljom.

Biće to put kojim se ređe ide.

Još uvek ste tu? Dobro, idemo dalje.

Novinarstvo kao profesija izumire u čitavom svetu, pa i kod nas. Televizija i internet ubijaju jednu novinu za drugom, nepismenost i tuđice nagrizaju redove članaka sa svih strana, a žuta je uveliko zamenila belu kao podlogu za olovne znake u vašim rukama. Autorstvo je stvar nekih davnih vremena, i prava je retkost pronaći i na prste jedne ruke pobrojati novinare sa stavom.

Pa, zašto uopšte gubite vreme na sve to?

Odgovor znate. Zato što to volite.

E dobro, konačno negde napredujemo. To želite, o tome sanjate i hoćete da budete u tome dobri. Lepo sročeno, ali ne tako lako za ostvariti. Odakle početi? Na koga se ugledati? Koga kopirati? Kako doći do svog stila? Teška pitanja, opskurni odgovori. Malo uglednih primera. Maltene nepostojeća literatura. Sužen manevarski prostor. Blaga klaustrofobija. Blaga mučnina.

Lekova nema, ali ima nečeg dovoljno sličnog.

Ima knjiga. Množina. A ima i KNJIGA. Jednina.

Više testament nego knjiga. Zbirka autorskih tekstova, sa velikim „A”. Kolekcija stavova. Politički nekorektnih. Surovih. Na momente uvredljivih i vulgarnih. Bespoštednih. Brutalnih. Sa nezaboravnim metaforama, neponovljivim istorijskim paralelama i urnebesnim poređenjima. A sve prožeto stilom koji je praktično nemoguće kopirati. Da. Postoji tako nešto. Ne verujete mi?

Slobodni ste da odete do prve knjižare (ono gde se prodaju knjige, a ne peciva i kladioničarski tiketi), trafike ili kolportera (one čike na ulici što prodaju novine, knjige i kalendare) i da za par stotina dinara kupite knjigu Aleksadra Tijanića „Ja i niko moj”.

Pa, gde baš njega nađe od svih naših proslavljenih novinara sa autorskim emisijama, bestselerima u knjižarama i uglednim karijerama?

Kojih novinara? Kojih stavova? Kojeg autorstva? Aleksandar Tijanić je jedan od onih ljudi koji će zauvek biti osuđeni na reakciju. Njega niste i nećete moći da čitate, bez da o tome imate svoj stav. Baš kao što i on ima svoj stav. Vrlo jasan. Oštar. Opredeljen. Argumentovan.

Ali, zar nije poenta novinarstva objektivnost?

Jeste, ako ste reporter ili spiker. Ako ste autor, onda bez stava nema ni vaše neplaćene kolumne.

Dobar politički novinar mora svakoga da ispoštuje.

Da, ako je na stranačkom spisku zarada. Ako je kritičar, onda treba da nazove stvari i ljude pravim imenom.

On se zamerio svima.

Nažalost, to vas čeka, ako nećete da idete u smeru u kojem idu svi.

On je mogao sa svima.

Jeste, nakratko. Čim bi se pukotine pojavile, on je išao dalje.

On je pljuvač, arogantan i uvredljiv.

On jeste agresivan, na momente uličarski napadan. Ali ga zato nećete pobrkati sa drugim „novinarima”. On je SVOJ.

A TO zapravo vi želite, zar ne? Da budete svoji?

Ako želite da pročitate testamentarno zaveštanje čoveka koji je obeležio srpsko novinarstvo u prethodne dve decenije, onda ne možete imati bolji materijal u rukama od njegove zbirke objavljenih i neobjavljenih tekstova iz tog perioda.

Šta vas to onda čeka kad preletite preko prilično neinspirativnog Čankovog uvoda?

Narodski rečeno, šamarčina.

Tekst o aždajinom repu će istog momenta polarizovati ionako podeljenu Srbiju na dve pole, cepajući kroz našu političku kaljugu od 2000. naovamo. Svi će tu biti pobrojani. Svi. I svi potkačeni. Neki više, neki manje. Ali bez izuzetka svi. Neki brutalno, a neki perfidno. Počev od glavešina, preko srednjeg/podaničkog političarskog staleža, pa sve do novinarčića iz one prve opcije na početku teksta. Svi. Demokratski. Na ravne časti. Nedobronamerno. Nekorektno. I nadasve zasluženo.

Kritika će biti i ostati Tijanićevo najjače oružje u „Ja i niko moj”. Svojom čeličnom pesnicom sezaće do vremena, tema i događaja  kojih se mnogi od vas ne sećaju, ili su se bili tek rodili. Do devedesetih. Kosova. Krajine. Protesta. Ubistva novinara. Bombardovanja. Petog oktobra. Šestog oktobra. Izbora. Atentata. Privatizacija. Intervjua. Osnivanja i gašenja novina i televizija. Kampanja. Medijskih linčeva. Sadašnjice. Zlokobne budućnosti, predskazane pred samu smrt. Smrt koja je ovu knjigu zaustavila, ali je i simbolično zatvorila.

„Ja i niko moj” predstavlja odlazak jednog od poslednjih velikih novinara na ovim prostorima. Barem onih koji imaju svoj stav. Svoj STIL. On vam se može dopasti ili vam može biti odbojan. Ono što garantujem je da vas „Ja i niko moj” neće ostaviti ravnodušnim.

Oni koji ne vole Tijanića, njegovu poslednju knjigu doživeće kao frontalni napad na sve u šta veruju iz svih oružja. Zameraće mu ostrašćenost, svrstavanje na jednu stranu, pljuvački stil i nedoslednost i biće verovatno bar delimično u pravu. Oni će ga ispratiti na onaj svet kao što su ga dočekivali na ovom, pogrdama i omalovažavanjem. Njima poručujem da stave svoje političke stavove u stranu i pokušaju da otvore neke nove vidike.

Onima koji pak cene Tijanića, posle ove knjige će ga zasigurno ceniti još više. Njima poručujem da kupe stare dobre grafitne olovke i krenu da podvlače termine, rečenice i fraze za citiranje. I molim ih da ih dobro zašilje. Skalpelom, ne rezačem. Da podvučeno cepa papir.

Tijanić bi tako voleo.

Baš kao što bi voleo da vi kroz njegov rad dobijete podsticaj da budete svoji.

I ničiji drugi.

SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI