TRI MINUTA TIŠINE

Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

FOTO: seecult.org

Ne. To ne može biti. Ne, čekaj. Ne, ne. Nemoguće. Ne, ne, ne.

Ne.

Ali, jeste.

Jeste, i to što si ti šokiran neće ništa promeniti. I ne samo ti. Šokirana je čitava zemlja. Mala, jadna, napaćena zemlja u kojoj kultura izumire poput ptice dodo. Čuj, izumire, izumrla je.

Sada i zvanično.

Poslednji veliki srpski glumac više nije sa nama.

Ono, baš veliki. Veliki, nivoa Zorana Radmilovića i Bate Stojkovića.

Da, poslednji koji je mogao da stane rame uz rame sa najvećima. I koji se najvećima najzad i pridružio, iako im nije bio savremenik.

I to učinio na brutalno brz i surov životni način.

Na isti način na koji je uleteo i u naše, pa i u moj život, tamo već sada davne 1995, filmom koji je dosta toga promenio, „Ubistvo sa predumišljajem”.

FOTO: vijesti.me

Kažu da prva uloga odredi glumca i da, hteo, ne hteo, do kraja karijere robuje tom liku kojim se predstavi široj javnosti. Ti si, Nebojša, već u toj mračnoj ekranizaciji Selenićevog romana pokazao da te nećemo pamtiti po jednom liku, ali si isto tako još tada sebi nacrtao metu za jedan te isti tip uloga što ćete pratiti do kraja karijere. Teških, dramski napornih uloga u kojima si igrao običnog čoveka suočenog sa svim jarmom koji mu život može natovariti.

A s obzirom na vreme u kojem si sazrevao kao glumac, nije ni čudo što ti je većina uloga bila baš takva. A ni ti se nisi ustručavao da se razvijaš, te se tako sledeći put srećemo u jednom đubretu od filma, u kojem opet blistaš, samo ovoga puta sa tamne strane medalje.

Iako smo se mnogo više ložili na Bojanu Maljević i Sanšajn, ni tvoj Simke iz „Do koske” nije prošao neprimećeno, izdvojivši se svojim replikama u odnosu na čitavu paletu glumaca tvoje generacije što je tada stupila na veliku scenu.

Da se izdvojiš si uspeo čak i u omnibusu priča što je u sebi okupio sve što je tada vredelo u srpskom glumištu, još jednom našem mračnom vilajetu pod imenom „Bure baruta”. I to si uspeo, u kadrovima, sa ni manje ni više, nego jednim Berčekom. Da smo mi ti koji imamo pare i glamur umesto bede i govana, vas dvojica biste podelili „oskara” na ravne časti. On, svojim neprejebivim mrzovoljnim minimalizmom, a ti svojom neobičnom „običnošću” sa kojom si crtao likove iz našeg komšiluka, likove poput nas samih.

Možda je u tome i tajna tvog uspeha i emocije kojom si vezao Srbe za sebe.

Glumio si njih same. Ne larmadžije koji psuju, ne karikature. Obične ljude. Normalne ljude. Izumiruću vrstu.

To si nastavio i sa tvojim ostvarenjem koje je postiglo najveći uspeh u svetu, jer se stranci ipak najviše lože na patetiku. Iako sam obožavao košarku, „Nebeska udica” mi nije legla, iako je tvoj Kaja odradio sve što treba i to sa lakoćom. A možda je i taj prikaz bombardovanja jednostavno došao preblizu istorijskom originalu.

Ulazak u novi vek i neku novu energiju najzad si iskoristio i da se najzad malo makneš iz teške drame i do srca nas nasmeješ i zabaviš.

U „Munjama” te klinci nisu skapirali, ali zato probrana ekipa jeste. Tvoj omaž Duletu Saviću postao je besmrtan, a u mom srcu te samo dodatno učvrstio zbog iskrene i nepatološke ljubavi prema istom klubu.

Ako si nam ulogom pandura u tom inače vrhunski precenjenom filmu pokazao da nisi loš komičar, u „Kenguru” si nas do suza nasmejao, gaseći u svojih sveukupno desetak minuta na platnu sve ostale koji su (u)mislili da su zabavni.

Ali, i ti i mi smo znali da to nije prirodno stanje stvari i da je zaokret iza ugla. Energija se izduvala, a sa njom su se vratile i teške teme.

„Klopka” te je opet lansirala i van sve užih granica Srbije, a nas sledila verodstojnošću tvoje uloge i replika koje smo svi mi ponekad (polu)glasno izgovorili.

FOTO: static.kino.de

Ali, tvoj život nije bio samo film, jer je celuloid uvek bio pretesan svim pravim velikanima, pa tako i tebi. Za svoj dom si izabrao naše najprogresivnije pozorište, Jugoslovensko dramsko i tamo ostvario čitav niz rola koje će još dugo odjekivati među sveže obnovljenim zidovima obe sale u Kralja Milana. Iako znam da će ovo biti strašna nepravda prema tvom „Hamletu”, „Potpalublju”, Molijeru i „Sumnjivom licu”, ja to ću ipak reći:

Vrhunac tvoje glumačke karijere, kako filmske, tako i one na daskama koje život znače, kao i vrhunac srpskog glumišta od raspada Jugoslavije naovamo, bio je i ostao tvoj Ivan u „Hadersfildu”.

Iako sam tu predstavu pogledao davno nakon što je prestala da bude hit, karte za nju sam jedva našao iz razloga zato što se igrala maksimalno jedanput mesečno. A bilo je dovoljno posmatrati te svega par minuta da shvatim i zašto.

Nisam imao tu sreću da uživo u pozorištu gledam Radmilovića, Stojkovića i Todorovića, ali mislim da bi i oni zastali da su mogli da vide tvoj „Hadersfild”.

Da, tvoj.

Samo tvoj i ničiji drugi.

TI si bio ta predstava.

TI si bio pozorište.

Uživo.

Jedan na jedan.

Pravo u glavu.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo to što si nam ti pružio te večeri.

A i kako bi, pošto se to tvoje glumljenje graničilo sa poznatim zakonima fizike.

Iako si nas od podizanja zavese surovo mleo svojim do koske sjebanim, a tako plemenitim Ivanom, to ipak nije ništa u poređenju sa čuvenim trominutnim monologom kada se pred Šušljikom najzad otvaraš i izlažeš svu svoju muku.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo da u Sali sa 250 ljudi niko ne diše tri minuta.

Ne da ne priča, nego da NE DIŠE.

Da im to čovek sa bine ne dozvoljava.

Svojim glasom i facijalnom ekspresijom.

Da se poput džinovskog udava obavija oko naših vratova, srca i duša i iz njih izvlači i poslednji slabašni udisaj.

Da ljudi crvene i da, da nema tvog zastrašujućeg vokala, bi se mogle čuti kapi znoja kako cure sa dlanova i lica i padaju na zemlju.

Da taj čovek sa bine za taj svoj znoj i krv prolivenu zbog uloge bude nagrađen višeminutnim ovacijama.

Da svi u publici shvate zašto se „Hadersfild” igrao samo jednom mesečno.

Da bi te češće transformisanje u Ivana ubilo, bukvalno.

Da daješ sve od sebe, da si na vrhuncu glumačke moći i da si „Hadersfildom” kupio svoje mesto među besmrtnicima koji te gledaju sa plakata foajea JDP-a.

Da si, ako je do tada i bilo neke sumnje, najbolji filmski i pozorišni glumac u zemlji.

FOTO: dotkomsite.files.wordpress.com

A u godinama  koje slede si nam pokazao i da si čovek za poštovanje.

Nikada se nisi prodao, otišao na tabloidne televizije, bežao u RTS-ove beskonačne produkcije, snimao reklame.

Nisi to učinio ni za mnogo veće novce, kada je po tebe došla Anđelina sa „Zemljom krvi i govana”, jer si ipak, na kraju krajeva, Srbin, i nisi hteo da bezrazložno bljuješ po svom narodu. Da si ga kritikovao kada treba jesi, rutinski odrađujući Golubovićeve „Krugove” sa jednom tebi tako dobro znanom trebinjskom ratnom pričom. Isto tako si znao i da svoj narod podržiš serijama o četnicima i sarajevskom atentatu, ali i da odglumiš ustašu i pedera ne bi li preneo moćnu poruku u „Ustavu Republike Hrvatske”.

Opet, kao i sav normalan svet, znao si da razlikuješ dobro i loše, kao i da dobro tako i nazoveš, baš kao i loše u svojim retkim, ali vanserijskim intervjuima po kojima ću obeležiti i tvoje, kako to sad grozno zvuči, pozne godine karijere.

FOTO: intermagazin.rs

Nije ih bilo mnogo, tih tvojih intervjua. U proseku, jedan godišnje, i to u nekim kulturnim novinama, poput „Politike” ili „Novosti” dok se ne nisu samoteleportovali u uređivačku politiku devedesetih. Bili su poduži, ti intervjui, i u njima si govorio o svemu, a najviše o nama, Srbima i našoj Srbiji. Bez dlake na jeziku, bez milosti, surovo, ali pravično secirao si nas nekim običnim a opet tako elokventnim govorom, ne skrivajući miks narodnog i gradskog dijalekta.

Bio si i dalje Trebinjac, ali i Pančevac, i Beograđanin. A kada bih gutao te tvoje olovne redove na papiru, osećao sam da u suštini čitam šta misli jedan građanin sveta, oslobođen zabluda, ali čvrst i nepokolebljiv u stavovima. Nije tu bilo teških reči, ali je itekako bilo težine, i poput tvojih nezaboravnih uloga, mnogo materijala za citiranje. Tiho i nenametljivo, postao si Cane glumačkog sveta, mudrac jedne nestajuće klase jednog nestajućeg naroda.

Običnih, normalnih, umereno nacionalno i verski opredeljenih Srba, koji ne mrze nikoga, ali ne žele ni da bilo ko po njima urinira. Poštenih, vrednih, u tranziciji pogubljenih i pokolebanih Srba, kojima je samo bilo potrebno da čuju da nisu sami, da nisu ludi i da ima nekoga ko je takav ovde i uspeo nešto da uradi, a da nije sportista koji je otišao u inostranstvo.

Kako je moj interes u rapidno opadajući nivo srpske kinematografije bledeo, ti intervjui ostaju i neki poslednji moj kontakt sa tobom i verovatno će najjače odjekivati, sada kada te više nema.

FOTO: ocdn.eu

Da, nema te više.

I to je surova istina.

Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

Ma koliko ja ovih dana pokušavao da je popunim tvojim nezaboravnim ulogama i replikama na jutjubu.

Da, poput Majke Otadžbine, tvoje urnebesne skulpture koju predaješ Šušljiku na kraju „Hadersfilda”, sa strane stojim, i vičem. I grdim.

Da ne bih plakao.

FOTO: glaskotorvarosa.com

SLIČNE TEME:

NAŠ POSLEDNJI PLES

IZNAD VREMENA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

DNEVNIK JEDNE PROPASTI

O solidnom glumcu, darovitom slikaru, fantastičnom piscu i ubici

„Ti imaš stav o svemu”.

Možda i nema rečenice koja me bolje opisuje u nekoliko reči. Jeste. Imam stav o svemu što mi privuče pažnju. Uglavnom su to argumentovani i promišljeni stavovi koje branim razumno razloženim činjenicama. U jednom malom procentu slučajeva oni su pak, potpuno i bezrazložno emotivni i iracionalni. Volim Dipeš Mod. Crvenu zvezdu. Volim svoju porodicu više od bilo čega na svetu. Branio bih je svim raspoloživim sredstvima. Ubio bih za nju.

Da, dobro ste čuli, i da, možda me posmatrate drugim očima zbog toga. I ja vam zbog toga ne zameram. Teške su to reči i svaki delić mog bića se nada da neće nikad morati da te reči sprovede u delo. Nada se da niko od meni dragih osoba neće biti ugrožen na taj i takav način da ja budem primoran da stanem između njega/nje i noža/metka/bombe. Nadam se i živim u toj nadi.

Što ne znači da se to ne može desiti. Sasvim slučajno, sasvim neočekivano i sasvim nezasluženo. Možda ću samo biti u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Ne znam šta se desilo ispred podgoričke hamburgernice „Jabuka” jedne vrele julske noći 1993. godine. Ne znam da li je Žarko Laušević „prekoračio nužnu samoodbranu” ispalivši 13 hitaca u trojicu mladih Crnogoraca koji su zapodenuli kavgu sa njim i njegovim bratom Branimirom. Ne znam baš preciznu razliku između „telesne” i „smrtne” ugroženosti i koliko je ljudi u stanju da te pravničke nijanse rastumači u tuči u kojoj su korišćene i razbijene flaše.

Ono što znam je da ne bih oklevao ni nanosekundu da rođenom bratu produžim život koji je bio ugrožen rukama, nogama ili grlićima flaša. Makar to značilo da napadaču oduzmem život.

I da, robijao bih zbog toga i da, učinio bih to bez trunke kajanja. Još teških reči, preteških. Ali su to samo reči i ništa više. Izgovorene, teške. Zapisane, još teže.

Knjige najpoznatijeg srpskog robijaša su baš to. Teške. Sumorne.

Bile su to verovatno i najočekivanije knjige u modernoj srpskoj književnosti. I to ne bez razloga. Javnost je želela da sazna šta se zapravo desilo i da li je Žarko kriv za to što je robijao.

Javnost, međutim, to nije i dobila. Barem ne eksplicitno. Dobila je jednu životnu priču tragično pomerenu na novi kolosek na skretnici ispred hamburgernice „Jabuka”. Dobila je jednu biografiju obećavajućeg glumačkog početka, strahovite dramske razrade i tragičnog životnog završetka. Dobila je jednu razoružavajuću introspekciju u um filozofa i ljudskog bića napaćenog od sopstvene ruke. Dobila je remek-delo izuzetnog pismenog i rečitog čoveka. Dobila je velikog pisca sa strašnom životnom pričom.

Kako je zlatno pravilo da loše vesti i dešavanja uvek putuju brže i dalje od dobrih, Lauševićeva glumačka karijera pala je u potpuni zapećak nakon te 1993. godine. Sa druge strane, u istom trenutku počelo je i veličanje njegovog naglo prekinutog glumačkog talenta, tako karakteristično za preminule u našoj kulturi. „O mrtvima sve najbolje”. A u tom trenutku činilo se da je Žarkova glumačka karijera bila zauvek mrtva. To je i ostala do danas, ako izuzmemo kraći povratak u „Nožu”. To nije, kako će se kasnije ispostaviti, ni bila prevelika šteta.

Naime, Laušević je potpao pod onaj usud da prvi radovi zauvek obeleže umetnika. Tako je bilo i sa njim. Ostao je večiti „Šmeker”, „Oficir sa ružom”, Bajra iz „Dogodilo se na današnji dan”. Takoreći, pomalo jednodimenzionalni lik lepuškastog i misterioznog zavodnika i ništa više od toga.

Da se nije desilo šta se desilo, svet verovatno ne bi uvideo raskoš multimedijalnih talenata kojima raspolaže Žarko Laušević, gde je gluma možda i ponajmanji. To kažu svi koji su videli barem jednu od njegovih slika. To će reći i svi koji su pročitali barem i jednu glavu neke od njegovih knjiga. To ćete reći i vi, bez obzira na vaš stav o celoj temi. Moraćete to da priznate dok vam oči budu klizile po konkretnoj i tragikomičnoj prvoj knjizi, koja nas uvodi u Žarkov život pre i tokom same tragedije i suđenja što je usledilo. A moraćete to da kažete i kada vam oči budu usporile, a glava vas zabolela od sumorne, crne i šizofrene druge knjige, posvećene robijanju u zloglasnom Spužu.

Tematske celine na koje je podeljena knjiga će vam dati i odličan prikaz potpunog sunovrata života koji je toliko obećavao. Ova biografija i nije ništa više do hronike jedne propasti. Propasti ljudskog bića, propasti intelekta, propasti razuma u četiri zida zatvorske ćelije. Svakodnevne, bespovratne propasti. Propasti četiri porodice. Mnogo brakova, međuljudskih odnosa. Propasti četiri života. Ispričane iz prvog, najkrivljeg lica. Bez zadrške, tampon zone da tu propast ublaži. Bez patetike da propast prikaže mučeništvom, svetaštvom. Jer, šta god vi ili ja mislili, Žarko Laušević je sve sem sveca velikomučenika. Iako će mnoge naslovna fotografija druge knjige naterati da posumnjaju u to. I kao, uostalom i pre samog objavljivanja ovih knjiga, neće biti u pravu što sumnjaju.

Jednostavno, i ta fotografija i ove dve knjige govore samo jednu, veliku i neporecivu istinu.

Žarko Laušević je ubica koji je ubio dvojicu mladića, a trećeg obogaljio za ceo život i to ništa neće promeniti.

Žarko Laušević nije i više nikada neće biti isti čovek nakon toga što je uradio.

Žarko Laušević kakvog ga pamtimo je mrtav.

Ove knjige piše neki drugi Žarko Laušević, onaj koji je preživeo robiju i sud javnosti, samo da bi taj krst svojih nedela nosio dok ga bude.

I on to zna.

A sada, to znamo i mi.

Ma kako god se treća knjiga završila.


SLIČNE TEME:
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

MANJE JE VIŠE

O savremenom danskom Basteru Kitonu



„Manje je više”.

U arhitekturi, ova antologijska izreka Misa van der Roea označila je suštinu modernističkog pokreta koji je zauvek promenio lice ove planete brzom, efikasnom i funkcionalnom izgradnjom.

U filmu se može reći da je prisutna od samog početka, nemih ostvarenja, povezana čitavom jednom lozom glumaca i glumica koji su sa svojim minimalnim gestikulacijama pravili maksimalne rezultate.

Baster Kiton, Din Martin, Montgomeri Klift, Klint Istvud, Marlon Brando, Pol Njumen, Rajan Gosling. Sve sami velikani, po pravilu ružnjikavi, butnovnici, retko kritički priznavani, a ipak toliko popularni i nemerljivo utkani u američki celuloid.

I baš kao što su i modernističke zgrade smatrane „nužnim zlom”, „sumornom” i „ružnom” arhitekturom, tako su i pobrojane „kamene face” po pravilu bile ružnjikave, ali upečatljive njuške, čije likove smo barem voleli da mrzimo, ako već nismo mogli „samo” da volimo. A kako je lepota i ružnoća na kraju stvar individualne percepcije, mnogi od pobrojanih vremenom su postali seks-simboli i neki od najfotografisanijih ljudi ispred kamere svih vremena.

Iako je čitav ovaj trend usporio u poslednjih nekoliko decenija, u nekim delovima sveta su i dalje nastavili da neumorno proizvode moderne „basterkitonovske” klonove. Poslednji među upečatljivim minimalističkim glumcima nam dolazi iz verovatno najplodnije skandinavske kinematografije u proteklih dvadeset godina.

Danske.

Mads Mikelsen nije imao brz i lak uspon do statusa možda i najtraženijeg evropskog glumca današnjice. Njegov životni put vodio je preko gimnastike, baleta i pozorišta, pa tek onda filma kao medijuma u kojem će se najzad iskazati do kraja.

Početak je bio eksplozivan, poguran neponovljivim ljubiteljem „basterkitonovskih” njuški, Nikolasom Vajdingom Refnom i njegovom sumornom i surovom trilogijom o narko-dilerima, „Diler”. Madsov Toni odmah je zapao za oko svima i verovatno ga obeležio do kraja karijere kao negativca, mada će u više navrata pokušati da se grčevito otme iz čvrstog stiska zagrljaja prvog utiska na velikom platnu.

Prvi, nespretni iskoraci će biti u dve crnohumorne komedije, „Treperava svetla” i „Zelena mesara” koja će, međutim, proizvesti kontraefekat i Madsa gurnuti još dublje u svet bizarnih i sumanutih likova. Ravnotežu će povratiti tek serijom „Jedinica 1”u kojoj će igrati efikasnog, ali i nesigurnog policajca za specijalne slučajeve.

Za širu svetsku javnost će verovatno zauvek ostati upamćen kao surovo hladni arhineprijatelj Džejmsa Bonda u „Kazino Rojalu”, Le Šifr, a njihova partija pokera u crnogorskom kazinu na Azurnoj obali ostaje jedna od najupečatljivijih scena restartovanog serijala o najpopularnijem tajnom agentu od kako ga tumači Danijel Krejg.

Utisak o impozantno visokom Skandinavcu ledenog izraza lica bez trunke emocije će tek neznatno ublažiti pojavljivanja u „Kralju Arturu” i „Tri musketara”, mada će sve brzo pasti u vodu sa aktuelnim „Hanibalom”, koji izuzetno popularnu TV seriju vodi dalje i dublje u izopačenost nego što je to ikad učinio čak i legendarni ser Entoni Hopkins.

Na domaćem planu, ogromna popularnost i svetska slava su mu početkom ovog veka omogućili da počne da bira uloge, te tako konačno dobijamo priliku da ga vidimo i u dramskim rolama, koje svojim kvalitetom prate ogroman uspon čitave danske kinematografije. I dok je u „Plamenu i limunu” to u suštini onaj isti surovi, pomalo smušeni i bizarni Mads, neki novi, daleko dublji, slojevitiji i raskošniji mlađi od braće Mikelsen izranja u tri filma koja predstavljaju i nešto najkvalitetnije što je snimio u celokupnoj dosadašnjoj karijeri.

Ako su „Otvorena srca” bila ozbiljan uvod u svet ozbiljnih ostvarenja, „Posle venčanja” će ubeležiti i kandidaturu za najbolji strani film pred američkom „Akademijom”. Mads će dobiti još jednu priliku da u umetničkoj drami fenomenalne rediteljke i scenaristkinje Suzane Bir pokaže da se može snaći i zahtevnoj ulozi oca koji upoznaje ćerku, za koju nije ni znao da je ima, na njenom venčanju. Istovremeno, celokupan prateći ansambl čini čuda u ovoj sjajnoj, teškoj i nadasve ljudskoj drami kakvu samo Skandinavci mogu da osmisle i realizuju.

„Royal affair” Madsa vraća u kostimiranu produkciju, upoznajući publiku sa malo poznatim prilikama na danskom dvoru na prelazu iz 17. u 18. vek. Mikelsen je sada zavodnik, ali i iskreni borac za pravdu, jednakost i prosvećenje zatucane skandinavske monarhije. Istorijske ličnosti daju težinu i dodaju sloj tragedije celoj priči, a kvalitet dobija potvrdu kroz još jednu nominaciju za  „Oskara” najbolji strani film.

Mads će ih kao član danskih glumačkih ansambala sakupiti ukupno tri, a upravo treća će mu doneti i prve značajne lične nagrade. „Lov” iz 2012. će ponovo biti čitan u „Kodak” teatru, ali će i treći put zaredom biti poražen, ovaj put od pretenciozne „Velike lepote”. Priča o vaspitaču iz vrtića kome jedna od devojčica smešta aferu sa seksualnim zlostavljanjem ipak neće proći bez priznanja kritike, te će tako njegov suzdržani, ali duboko potrešeni Lukas dobiti nagradu u Kanu za najboljeg glumca.

Iako već u pedesetim, Mikelsen je zadržao posturu i glumačku energiju i za izazove pred sobom. Ono što raduje jeste činjenica da se ne odriče po pravilu kvalitetnije i glumački zahtevnije danske produkcije, te dobre stvari od njega možemo očekivati i u godinama koje slede. Možda će to biti „Spasenje”, njegov prvi vestern, a možda konačno i neka velika, moćna i nebanalna američka dramska filmska priča.

Znajući Madsa, on neće srljati u izboru i neće juriti za parama. Odmereno, basterkitonovski suzdržano nastaviće da traga za svojom najboljom ulogom, koja će ga konačno odvesti u društvo „kamenih faca” sa početka teksta.

Pravo u besmrtnost.


SLIČNE TEME:
NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI

I GENIJE I LUDAK

O najvećem živom glumcu, „Oskarima” i neuništivosti kvaliteta kao merne jedinice

Ko je najbolji?

  

Pitanje koje sebi barem jednom dnevno postavite, bilo da je u pitanju sport, politika ili muzika. Svako će imati svoje mišljenje, argumente, emocije. To pitanje će sa sobom nositi i žustre diskusije, neretko i svađe. Skoro da nema polja na kojem će se ljudi složiti oko toga ko je broj jedan.
  

Pa, skoro da nema.

Gluma je verovatno poslednje mesto gde biste mogli da potražite jedinstveni stav o tome ko je naj naj.

Ili pak ne?

Jedni će slaviti neponovljivu šizofreniju Džeka Nikolsona, drugi pak obožavati „kralja monologa”, Paćina. Treći će tvrditi da je Dastina Hofmana najbolji metodski glumac, dok će četvrti to isto misliti za De Nira. Blagajne će veličati Toma Henksa, a festivalska publika i žiriji dramsku dubinu Šona Pena.  Pa ipak, svi će se oni, drage volje ili ne, složiti oko dve stvari.

Da su svi gore još uvek aktivni pobrojani glumački kolosi, svaki u svojoj generaciji,  odreda sjajni.

I da svi oni ipak gledaju u leđa jednom čoveku.

Jedinom živom glumcu koji u vitrinama ima tri „zlatna dečaka” za glavnu mušku ulogu.

Jedinom glumcu u istoriji kome je to pošlo za rukom.

Danijelu Dej-Luisu.

Sigurno će se javiti neko i osporiti značaj „Oskara” u određivanju kvaliteta nekog glumca ili filma. A javiće se još ljudi i reći da ta Akademije odavno više ne zna šta radi i da je u poslednjim decenijama potpuno pogubila kompas i obezvredila samo takmičenje.

Činjenica je da su i jedni i drugi u pravu. „Zlatni dečak” je surovo zaobišao mnoge velikane, dok je druge nagradio za pogrešne stvari  i u pogrešno vreme. I to je fakat. Ali, čak i ta i takva nepravedna i slepa na jedno oko Akademija neke stvari ne može da previdi i pređe preko njih. Može da pokuša, ali ne može da uspe u tome.

Ne može, jer su neke stvari jednostavno neuništive. Kao na primer kvalitet. Kvalitet, koji se rađa iz posvećenosti. A posvećenost je postala srednje ime Danijela Dej-Luisa.

Od oca pesnika i dede pozorišnog radnika, ovaj Irac odrastao u Engleskoj vrlo rano je debitovao na velikom platnu. Minijaturna epizoda u „Sunday, bloody Sunday” označila je ujedno i deceniju pozorišne aktivnosti pre povratka na film. Početak mu je bio težak, sa neupečatljivim epizodama u „Gandiju” i novoj verziji „Pobune na brodu Baunti”. Iako su ga kritičari ocenili kao neperspektivnog za bavljenje glumom, on nije odustajao. Usledile su solidne uloge u nezavisnoj produkciji u „My beautiful laundrette” i još jednom rimejku klasika „Sobi sa pogledom”, a onda i prva značajna uloga u ozbiljnom projektu rađenom po Kunderinom bestseleru, „Nepodnošljivoj lakoći postojanja”. Neki novi, samopouzdaniji Danijel Dej-Luis počeo je da pokazuje svoje lice u liku okorelog ženskaroša Tomasa i zajedno sa Lenom Olin i mladom Žilijet Binoš se sasvim korektno uklopio u viziju reditelja Filipa Kaufmana. Nakon što se prikazao u solidnom svetlu festivalskoj publici, sledeći korak morao je da mu bude pažljivo odmeren. Pokazaće se da je to bio jedan od onih presudnih, pivotalnih koraka u karijeri, koji ga je i načinio onim što danas jeste. Najvećim živim glumcem.

A malo je falilo da do tog koraka uopšte ni ne dođe. Sjajan scenario za „Moje levo stopalo”, fascinantnu priču o životu irskog pisca Kristija Brauna, obolelog od cerebralne paralize je te 1989. imao samo glavnog glumca i režisera Džima Šeridana, ali ne i novac za snimanje. Situacija je bila takva da se sam Danijel nije odrekao molerske tezge za vreme snimanja ne bi li imao za krov nad glavom. A krov nad glavom je smestio pored jedne bolnice koja se starala baš o osobama obolelim od ove opake bolesti. U tim satima porevedenim u posmatranju bolesnika rodila se klica njegovog zaštitnog znaka koji će ga pratiti i do današnjih dana.

Potpune predanosti ulozi i pripremi za nju.

I ranije se dešavalo da glumci smršaju ili se ugoje za ulogu, vežbaju najrazličitije moguće veštine, uče da jašu, pevaju i igraju. Ali nikad pre i nikad posle Danijela Dej-Luisa jedan glumac nije toliko uranjao u lik kojeg tumači i toliko se poistovećivao sa njim. U slučaju „Mojeg levog stopala”, taj odnos je bio kombinacija mazohizma nad samim sobom i sadizma prema ekipi filma. Da bi osetio svu sramotu i poniženje paralizovanih ljudi, terao je ekipu da ga svuda nose i guraju u invalidskim kolicima. Luis je za potrebe snimanja naučio da slika levom nogom i čak naslikao neka od dela korišćenih u filmu. Ali sve to nije bilo ništa u poređenju sa činjenicom da je od predugog sedenja u nakrivljenom položaju samom sebi nagnječio i polomio jedno rebro! I baš taj trud, manijakalna predanost i žrtvovanje su u potpunosti osvojili filmski svet nagradom za najbolju mušku ulogu dodeljenu u „Kodak teatru” naredne godine. Scene u kojima igra fudbal, učestvuje u tuči u lokalnom pabu, kao i lupanje glavom o sto za večeravanje postale su antologijske i uvrštene su pravo u glumačke udžbenike na svim meridijanima. Legenda o velikom glumcu bila je rođena, a Danijel je preko noći postao mlada glumačka zvezda broj jedan u svetu.

Sva  slava i fokus javnosti  u kojem se Danijel Dej-Luis obreo početkom devedesetih ipak su uspeli u svom naumu da ga barem za trenutak promene. Stupce novina ispunili su naslovi o njegovim aferama sa poznatim ženama, a on lično je poklekao kada je izbor uloge za sledeći film u pitanju.

„Poslednji Mohikanac” bio je visokobudžetni istorijski spektakl u režiji Majkla Mana, sve ono što se irski glumac davno zarekao da nikada neće snimati. Pa ipak, odličan scenario ga je privukao i još jednom pokrenuo paklenu mašineriju priprema za ulogu. Treninzi, dijeta, ishrana, obuka u jahanju i pucanju učinili su ga besmrtnim i za širu, pogotovo žensku publiku. Nisu izostala ni maltretiranja prateće ekipe filma, te tako Danijel nije izlazio iz kostima svog lika, a odazivao se samo na pomen Natanijela Poa. Puška i konj su mu postali nerazdvojni saborci, te tako nikog nije iznenadila uverljivost svih akcionih scena koje je lično izveo u „Mohikancu”.

Nakon velikog komercijalnog uspeha, trofejni glumac pobegao je brže-bolje pod okrilje nezavisne produkcije i ponovo udružio snage sa zemljakom Džimom Šeridanom. „U ime oca” je još jedna priča o Ircima, a ovoga puta u fokusu je njihov viševekovni klinč sa Englezima i sukobima u Severnoj Irskoj. Danijel je jedan od lažno optuženih mladića, koje surovi britanski pravosudni sistem osuđuje na višedecenijsko robovanje za bombaški napad koji nisu počinili. Ostvarenje dobija odlične kritike, a Danijel Dej-Luis, Pit Postelvajt i Ema Tompson učestvuju u trci za „Oskara”. Te 1992. veliki trud i rad se ipak nisu isplatili pošto mu „Zlatnog dečaka” ispred nosa odnosi Tom Henks za „Filadelfiju”. Za utehu ostaje činjenica da je ovo možda i najbolji film u kojem je Danijel glumio, a samo scene ispitivanja i ponovnog susreta oca i sina u zatvoru se ubrajaju u one zbog kojih ćete ga gledati više puta.

Baš ta scena prvog ispitivanja možda i najbolje govori o dubini unošenja u likove koje je Danijel birao na velikom platnu. Kako je ta skvenca snimana u pravom zatvoru, zahtevao je od čuvara koji su statirali u filmu da mu ne daju da spava tri dana i tri noći, da ga bude svetlom i lupanjem pendrecima po rešetkama, a za to vreme nije ništa pio ni jeo! Tek nakon što je do tančina rekreirao stvarni događaj, pristao je da snimi tu scenu, koja nije nikoga ostavila ravnodušnim, a ponajmanje i samog glumca. Sav taj trud, pripreme i poistovećivanje sa likovima počeli su da ostavljaju trag i na njegovoj psihi. Duža pauza bila je imperativ i vreme joj se sasvim primaklo.

Trilogija sa Šeridanom biće zaključena sa „Bokserom”, još jednoj irskoj priči, koja međutim ne prolazi preterano zapaženo zbog mnogih kompromisa u scenariju i na kraju rezultira krajem saradnje između najpoznatijih Iraca ispred i iza kamere. Bio je to i signal za Luisa da te 1997. nestane sa lica zemlje na period od pola decenije. Oženio se, postao roditelj, a stigao je da se posveti i izučavanju obućarstva, koji će biti jedan od mnogih hobija slavnog glumca. Nakon što je ovladao molerajem, svojeručno je i sazidao drvenu kuću iz XIX veka za potrebe filma „Crucible”, upotpunjujući sliku čudaka i izroda u svetu opterećenom intervjuima, fotografisanjima i odnosu sa javnošću.

Iznenada kao što je i nestao, tako se i pojavio. I to kako! „Bande Njujorka” bile su njegova druga po redu saradnja sa slavnim Martinom Skorsezeom, nakon mlakog „Doba nevinosti” sa početka devedesetih. Njegov Bučer momentalno je postao jedan od najpoznatijih negativaca svih vremena, donoseći Danijelu još jednu nominaciju Akademije za glavnu ulogu. Ovoga puta prestiž ide Edrijenu Brodiju za „Pijanistu”, a proslavljeni Irac uspostavlja rutinu od nekoliko godina pauze između dva snimanja.

Sledeći projekat bio je povratak nezavisnoj produkciji u rediteljskom pokušaju njegove supruge Rebeke Miler, „Balada o Džek i Rouz”. Ovaj film nam donosi i Danijela Dej-Luisa kavog dosad nismo videli, verovatno manje prerušenog i više svog nego ikad. Lik bivšeg hipika koji zasniva sopstvenu malu komunu, samo je učvrstio sliku o njemu kao čoveku koji se u privatnom životu gnuša kontakta sa spoljašnjim svetom i zadiranju u intimu.

Verovatno je i neočekivana opuštenost pred kamerama bila signal Danijelu da za svoj sledeći projekat izabere nešto radikalno drugačije. „Biće krvi” nam donosi tešku, mučnu i na momente negledljivu priču o osvajanju naftnih polja na Divljem zapadu i Luisa izmenjenog do neprepoznatljivosti. Pol Tomas Anderson je režiser poznat po tome što svoje filmove gradi oko glavnog glumca i po maksimalnom eksploatisanju istih, a u Ircu je našao zlatnu žicu u vidu brojnih nagrada. Među njima i onu što će se pretvoriti u drugi osvojeni „Oskar” za mušku glavnu ulogu, zasluženog još početkom devedesetih. Nagrada je po običaju stigla kasno, za pogrešnu rolu, ali je nagradila kvalitet i antologijske bravure u scenama poput one sa milkšejkom.

Već uvršten među besmrtnike, Danijel odlučuje da sebi da oduška i pokuša nešto sasvim drugačije. Njegov angažman u mjuziklu je celokupnoj filmskoj javnosti delovao kao neslana šala, sve dok „Devet” nije ugledao svetlost dana. Iako vrlo loše ocenjen, pokazao je da Luis može sa lakoćom da odradi i tako neozbiljan žanr, da odlično peva i nosi šarm uloge koja je pre skoro pola veka proslavila Marčela Mastrojanija u „Osam i po”. Snimanje je ovaj put predstavljalo pakao za samog Irca, pošto je morao do besomučnosti da ponavlja scene i pevačke tačke, na šta nije bio navikao.

Drugu veliku pauzu u karijeri Danijel pravi nakon svog poslednjeg ostvarenja, još jednog istorijskog filma o slavnoj ličnostima koja su u poslednjoj deceniji preplavili celuloid. Njegov Linkoln u istoimenom Spilbergovom hitu donosi ko zna koju po redu transformaciju propraćenu zastrašujućom fizičkom sličnošću sa najslavnijim američkim predsednikom. Iako se sam film guši u patetici, Luis je fantastičan kao orator i ispisuje novu istoriju u „Kodak” teatru svojim trećim „Zlatnim dečakom”. Izdvaja se na listi večitih i postaje najbolji svih vremena. A baš njegov govor u zahvalnici po ko zna koji put otkriva nekog drugog Danijela Dej-Luisa, stidljivog, povučenog i nadasve skromnog. Suštu suprotnost ludačkom fanatizmu sa kojim sprema i snima svoje filmove.

Velike filmove.

Sa velikim glumcem.

Najvećim glumcem.

Svih vremena.