NAJKRAĆA DRVENA BOJICA

O tome zašto volim Crvenu zvezdu

FOTO:i55.tinypic.c

Koliko ste puta čuli igrača koji preslakom u neke od beogradskih „večitih rivala” ispunio svoje snove? Da mu je to bila želja od detinjstva? Da za njega ne postoji nijedan drugi klub?

Isuviše.

Vremenom, te fraze su se otrcale čak i onim vernijim navijačima.

Ili možda pak i nisu?

Za neke ljude, izbor kluba je površna stvar. Simpatične klupske boje, trenutni uspesi, neki istaknuti pojedinac/igrač/trener. Moram priznati da i sam tako biram favorita svake godine u evropskim takmičenjima u fudbalu. Bilbao je je kul jer u njemu nema stranaca. Atletiko Madrid jer nema para koliko prebogati Real ili Barselona. Borusija jer sama stvara igrače.

Ali, to su sve neozbiljne stvari, veze koje potraju sezonu dve, bez prave ljubavi.

Prava ljubav se zna, ne dovodi se u pitanju i ona je za čitav život. I u potpunosti je iracionalna. Čista emocija. Jedna i jedina.

Crvena zvezda.

Od kad znam za sebe, znam za Crvenu zvezdu. I da budem potpuno iskren, nisam je sam izabrao. Bila mi je izabrana, da ne kažem predodređena. Genetska datost.

Psihologija nas uči da se temperament nasleđuje, dok se karakter stvara tokom života.  Ako je tako, ja sam Crvenu zvezdu nasledio. I to tri kolena unazad. Od čukundede Čika Dače Stojanovića, jednog od pionira srpskog fudbala i velikog navijača i igrača predratne „Jugoslavije” (kasnije „Crvene zvezde”). Od dede koji je sa sopstvene svadbe otišao ranije da bi gledao tu istu „Jugoslaviju”. I na kraju krajeva, od brata koji je svoju sobu oblepio crvenom i belom još od moje četvrte godine.

Realno, nisam imao šanse.

Toliko strasti voljenih ljudi oko mene ka te dve boje me je vrlo rano obuzelo. Toliko me je obuzelo, da mi je čak i „Meklarenov” bolid sa Senom u njemu krajem osamdesetih bio toliko drag upravo zbog te kombinacije crvene i bele. Toliko da mi je u setu drvenih bojica u školi crvena uvek bila najkraća, da i dan danas  najviše volim kad nosim crvenu na sebi.

Crvena zvezda je bila sastavni deo mog vaspitanja.

A to vaspitanje se poklopilo i sa meteorskim usponom voljenog kluba na sam krov fudbalske Evrope. Zlobnici će reći da su na krilima tog uspeha regrutovane generacije i generacije „zvezdaša”. Ne slažem se sa time.

Bio sam još uvek dete kada nam se desio Bari. Moje najstrastvenije stadionske godine poklopile su se sa sunovratom Crvene zvezde i velikim usponom rivala sa druge strane Topčiderskog brda. U svom životu, kad podvučem crtu, više znam za njihove titule, nego za one osvojene u najdražim bojama.

Pa ipak, nisam se pokolebao. Nisam posumnjao, niti napustio taj stadion i halu do kraja. Ostao sam stoički, trpeći poraze, posrtanja, finansijski i organizacioni kolaps Sportskog društva Crvena zvezda. I ne samo to.

Ljubav prema Zvezdi, ma koliko u pojedinim trenucima bila bolna, sa godinama je postala nešto više.

Inat.

Istrajnost.

Simbol.

Jer, kao što to kaže i jedan od poznatijih slogana sa „severa”: „Zvezda je život, sve drugo su sitnice”.

I Zvezda jeste život. A život je nekad siv, nekad žut. Nekada boli, kao porazi protiv Strazbura i Bordoa. A nekada ispunjava srce poput pobede nad Romom ili Kajzerslauternom. Nekada je i slatko-gorak, kao 55 sekundi vođstva protiv najboljeg tima na svetu te 1997, moćne Barselone. Nekada je taj život i čupanje bodova u zaustavnom vremenu protiv Donjeg Srema ili Javora.

Od vrha do dna. I nazad. I tako ukrug.

Život je borba, a boriti se možete samo za ono što mnogo volite.

A Zvezda se voli. Uvek. U generaciji mog brata nije bilo teško biti „zvezdaš”. U mojoj itekako jeste. Ali smo nas dvojica i kao zreli i odrasli ljudi opet zajedno u „rupi”. Tu su i njegovi i moji ispisnici. Njihova, sutradan, Bože zdravlje, i naša deca. Sinovi, čak i ćerke. Svakakvih tu likova ima. I uspešnih i bogatih, i onih iz srednje klase. Brbljivih, ćutljivih. Šaljivdžija. Rezervisanih tipova. I svi smu tu. Oduvek smo i bili. Zvezda nam je svima u kostima, u genima. I mi je prenosimo dalje, jer samo to i znamo.

Jer tako je uvek bilo.

I tako će i biti.

Dok se Zemlja okreće.

SLIČNE TEME:
CRNA ZVEZDA
ZVEZDA (JE) SRBIJA

A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

ЗВЕЗДА (ЈЕ) СРБИЈА

Звезда није један од четири ''стуба српства'' , ако воле да кажу црвено-бели. Звезда није ни ''државни пројекат'', како тврде црно-бели. Не. Звезда је Србија и Србија је Звезда. Увек је то кроз њену историју била, јесте и биће.

Зашто?

Црвена звезда је, уз ОФК Београд, преузела највећи део предратне традиције београдског фудбала. У земљи која је још видала болне ране, спорт је могао бити или институционализован или покрет чистог ентузијазма. Млада држава желела је на све могуће начине да искаже моћ, да што пре стекне углед. Улагања у спорт су била немала. Та улагања нису стизала до Црвене звезде. Крајем четврте деценије 20. века, црвено-бели су се одржавали на енергији и вољи градске младости, појачани понеким међуратним ветераном који се оглушио о ''препоруке'' да појача туђе редове. Стекла је Звезда прву публику, стигле су и прве победе, али је у сваком погледу ипак била тим број два у земљи.

Тако је било и на почетку педесетих. Тешке поратне године, глад, беда и сиромаштво су још више уздизали богате, који су то богатство приграбили у првих пар најсмутнијих година. Са постепеним отварањем земље прво ка Западу, а онда и ка Истоку, врата се отварају и Црвеној звезди, предвођеној Рајком Митићем. Стижу прве титуле, а постајемо познати и ван граница СФРЈ.

Та деценија доноси и велика превирања и на глобалном нивоу. Доба револуција је на вратима. Тирански режими настају и гасе се преко ноћи. И Југославија је у превирању. Раст смењује пад и обрнуто. Све се то преноси и на спорт, на фудбал. Криза дрма и Звезду. Ствара се нов систем, нове генерације. Тешки порази постају историјски. Ситуација не изглед нимало ружичасто, а део публике чак и окреће леђа. И даље смо други, упркос неретким бљесковима са Рајком и Шекијем.

Седамдесете доносе коначну стабилизацију земље, а напредак више ништа не може зауставити. Привредни и економски раст прати и изградња инфраструктуре и пораст животног стандарда. Репрезентативни спорт бележи прве велике планетарне успехе. Црвена звезда постаје суверени владар домаће сцене, а финале и полуфинала свих европских такмичења свакодневица. Џаја и Пижон су светски калибар. Најзад смо први и неприкосновени на нашим просторима.

Синусоида успеха никад није праволинијска на овим просторима, те тако почетак осамдесетих опет доноси пад. Неизвесност након одласка неких заслужних грађана осећа цела нација. Редови пред самопослугама су пропраћени и Звездином сменом генерација. Стабилизација државе и њен економски врхунац крајем осме декаде прошлог столећа у стопу прати и Црвена звезда исписујући најславније странице историје фудбала на овим просторима. Почетком деведесетих, само је небо стајало изнад Звезде. Најбољи смо и у држави, Европи и свету. Цела планета зна ко су Савићевић, Просинечки, Југовић, Михајловић, Белодедић...

Суноврат државе, економског и вредносног система који је уследио је био муњевит и суров. Преко ноћи завладали су беда, инфлација, а мрак санкција је разјурио највећу Звездину генерацију свих времена диљем света. Најгоре године у новијој српској историји наш најтрофејнији клуб поново проводи на месту број два. Неки други се успињу и започињу свој трофејни низ док народ умире од глади и док бесни крвави грађански рат. Дах се на кратко хвата 1995, када се и симболично укидају спортске санкције. Црне деведесете желе да забораве што пре и Србија и Црвена звезда.

Дах петооктобарских промена се осећа на транзицији између миленијума и на травнатом терену. Звезда враћа свој сјај и на домаћој и делимично на европској сцени. Турбулентна транзиција доноси и честе смене на позицији број 1 српског спорта. Егал смо са осталима у земљи, али је Европа све даље, како нама, тако и Србији.

Последњих неколико година доноси пустош светске економске кризе која тешко погађа спорт, како у земљи, тако и у иностранству. Грађани Србије поново осећају терет транзиције на својим плећима, а спорт у Србији је у стању колапса. Афера није поштеђена ниједна дисциплина, а актери највећих спортских контроверзи су врло слични онима из мрачних деведестих. Трофеји заобилазе ''Маракану'', као последица потпуног краха државе, клуба, народа, територија и било каквог реда и поретка. Најтежи дани за Србију у њеној историји су истовремено и најдубљи понор за СД Црвена звезда. Фудбалски клуб је у енормним дуговима, пред стечајем, црвено-бели брод пушта воду на све стране, а пумпе не помажу. Перспектива никад није изгледала мрачније. Да, Звезда и Србија могу потпуно нестати, или остати бесповратно обогаљене.

И баш због тога, очи Србије морају стално бити упрте у Црвену звезду. Она ће вам дати непогрешив увид у стање у земљи. Јер, Звезда је увек била Србија и Србија је увек била Звезда. Нераскидиво повезане, испреплетених судбина. Док су Србију водили они који знају шта раде, слична екипа је била и на челу нашег (још увек) најтрофејнијег клуба. Пандемија дилетаната и клептомана у последње две деценије је прескупо коштала и српство и један од њених стубова.

Зато и они који Звезду не воле и желе јој зло, морају имати једно на уму, ако не због свог клуба, онда због њих самих. Како буде било Звезди, биће и Србији, па и њима, јер су Срби и живе у Србији. А ако желе себи добро, морају то желети и Звезди. Ма колико им то тешко падало.

А МОЖДА БАШ У НАМА ЛЕЖИ СПАС

Шта чека први тим нашег вољеног клуба у наредној полусезони, поред извесних финансијских проблема? Прелазни рок је прошао у принципу поприлично мирно.
 

Отишли су: Ели Бабаљ (Аустралија), Ненадић (Нови Пазар), Марко Дмитровић (ОФК Београд), Растко Шуљагић (Штутгарт). Симболично обештећење (150.000 евра) је добијено једино за младог голмана Шуљагића, Дмитровићу је истекао уговор, а са Ненадићем и Бабаљем су раскинути уговори.

Дошли су: Никола Петковић (Хапоел Тел Авив) и Луис Гаридо (Депортиво Олимпија). Петковић је дошао као слободан играч, а Гаридо је доведен на позајмицу до јуна, са правом првенства откупа.
 

Са позајмица су враћени: Стеван Рељић (Борац из Чачка) и Огњен Ожеговић (Банат из Зрењанина). Из подмлатка су у први тим прекомандовани Стефан Михајловић и Никола Караклајић.

Филип Јанковић (плејмејкер) и Никола Шакић (централни везни) су поднели захтеве за раскид уговора због неисплаћених зарада, док су Вељко Симић (десно крило) и Немања Максимовић (десни бек) најавили да неће потписивати професионални уговор у јуну. Сва четворица су чланови трофејне генерације рођене 1995. године. Ако рачунамо и голмане Дмитровића (1992) и Шуљагића (1995), извесно је да ће Звезду до јуна 2013. године напустити чак 6 (шест) чланова њеног подмлатка, од којих је само Јанковић убележио три наступа у дресу првог тима, а да за то малтене нећемо добити ни динара!
 

Када је остатак тима у питању, Микићу и Кадуу истичу уговори у јуну 2013. године и они већ сада могу потписати за страни клуб без обештећења. Следећи на листи су Бајковић, Димитријевић, Вешовић, Кировски и Весић, који то исто могу учинити на наредну зиму.
 

Од јуниора раније придружених тиму, Стефан Чикић (леви везни, 1994) је враћен у млађе категорије.
 

На позајмицама су остали: Драгољуб (штопер, 1993, Чукарички) и Славољуб Срнић (централни везни, 1993, Чукарички), Филип Стојковић (десни бек, 1993, Чукарички), Петар Ђуричковић (1991, леви спољни, Раднички Крагујевац) и Стеван Луковић (десни спољни, 1993, Леотар Требиње). Марко Мирић (1987, десно крило) ће до јуна бити у Радничком из Крагујевца на позајмици.
 

Никола Максимовић (штопер, 1991) је од септембра играч Аполона са Кипра и до јуна ће бити у клубу, али не тренира са првим тимом. Очекује се уплата обештећења од 550.000 евра по укидању блокаде рачуна. Милан Јовановић (штопер, 1983) је суспендован због алкохолизма, али остаје у клубу до даљњег.
 

Како је тренер Јанковић најавио промену система игре у 4-2-3-1, можемо очекивати следећи распоред постојећег играчког кадра, који почетком фебруара броји 25 фудбалера:

 

Оно што на прави поглед упада у очи је да опет постоји дефицит на штоперу, што се може надокнадити повратком Јовановића и Максимовића у први тим, који пак већ дужи период нису са првим тимом. Принудно решење би била активација Пантића, Петковића или Микића на тој позицији. Са друге стране, средњи ред је добро попуњен, а нападача има и вишка, што вероватно значи да ће неко од млађих (опет) на позајмицу.

 

Када су понуде за наше играче у питању, влада опште затишје, а прелазни рок у Европи је завршен. Русија, Украјина и Кина још раде, али није било неких посебних сигнала за ове играче што само говори о квалитету истих и кризи која влада тржиштем. Авион и камиони који су наводно нуђени ипак више говори о ниским тарифама за наручене текстове у српским медијима.
 

Када су потенцијални доласци  у питању, највише се причало о Косановићу и Бекману као појачањима на штоперу, али су ту очигледно финансије непремостива препрека. Не треба заборавити ни то да је Звезда још формално под блокадом довођења нових играча, која се мора укинути до почетка првенства због пријављивања првог тима. Та блокада је опет уско везана са укидањем блокаде рачуна, на којој се интензивно ради и изгледа да тај тренутак није далеко. Самим тим, Гаридо и Петковић су још ''на леду'' као појачања, иако увелико тренирају са првим тимом.
 

Евидентно је да се погубни тренд одлазака играча из млађих категорија наставља, често без да се и поштено озноји дрес првог тима. Са друге стране, исти ти играчи ни не добијају праву шансу, што говори или о лошем раду са њима или о менаџерисању по првом тиму. Мијаиловић је бљеснуо код Просинечког само да би се опет преселио на клупу код Јанковића. Спајић је више стицајем несрећних околности добио шансу, док играма на припремама ове зиме у Анталији већу минутажу најављује једино Савићевић. Дмитровић, Чикић, Симић и Митровић јесенас нису уписали ни минут на терену у званичним утакмицама, док се слично овог пролећа може очекивати и за Михајловића и Ожеговића, који ће имати јаку конкуренцију на својим позицијама.
 

Остаје нам да се надамо да нова Управа неће поновити грешеке претходних, које су се олако одрицале услуга Звездине деце у корист лимитираних презрелих суперлигашких полу-играча и странаца сумњивих квалитета. Најтрагичнији је свакако пример генерације рођене 1992. године, која би засигурно оставила дубљи траг да се барем коју годину задржала у нашем клубу. Подсетимо се само неких од тих наших абортуса:
 

- Марко Дмитровић  (голман, 0 утакмица и голова у Звезди, Звезду напустио без обештећења, члан ОФК Београд, вредност на тржишту 300.000 евра)

-Урош Ћосић (штопер, 15 утакмица, 1 гол, 100.000 евра, ЦСКА из Москве - позајмљен Пескари, 1.200.000 евра)

- Александар Ковачевић (централни везни, 1 утакмица, 0 голова, 100.000 евра, Спартак Златибор вода, 600.000 евра)

- Горан Чаушић (централни везни, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, прешао из Рада у Ескишехир у пакету са Мркелом за 1.000.000 евра)

- Андреј Мркела (десно крило, 2 утакмице, 0 голова, без обештећења, прешао из Рада у Ескишехир у пакету са Чаушићем за 1.000.000 евра)

- Филип Ђуричић (офанзивни везни, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, Херенвен, 7.000.000 евра)

- Ђорђе Деспотовић (нападач, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, Спартак Златибор вода, 600.000 евра)

Када се узме у обзир да су нам за то време док су ови наши млади играчи, сви листом млади репрезентативци седели на клупи или трибинама или потуцали се по позајмицама и Сопоту, на њиховим позицијама на терен излазили ликови као што су: Бојан Павловић, Славољуб Ђорђевић, Јован Крнета, Владимир Богдановић, Савио, Авал Исах, Милан Јеремић, Славко Перовић, Бранимир Субашић и слични, увиђа се сва размера штета која је начињена нашем вољеном клубу. Ових седам играча рођених 1992. године заједно су одиграли укупно ТРИ (!!!) утакмице као играчи Црвене звезде (Ћосић накнадно враћен на позајмицу из ЦСКА). Једно је сигурно, гори спортски резултати не би били постигнути ни са нашом децом у првом тиму. А можда би се нешто и зарадило од продаје младих и перспективних играча у иностранство, као што је то учинио Рад, а учиниће и Спартак ускоро. И много богатији клубови не би могли себи да дозволе луксуз да се одрекну седам својих играча који тренутно на тржишту вреде заједно близу 11.000.000 евра, а да за то добију на име обештећења тричавих 200.000 евра.
 

У ситуацији када се за нама вуку вишедеценијски дугови који се мере у десетинама милиона евра, када новца нема ни за плате, а камоли за обештећења домаћим и страним клубовима за појачања, једини логични корак јесте окретање својој школи. Болна лекција није научена ни ове зиме, када су се појачања тражила у иностранству, а генерација рођена 1995. паковала кофере и пресавијала табаке за тужбе. Хоће ли ишта бити промењено у спортском сегменту нашег клуба, остаје да се види већ на лето. За сада не постоје индиције за то. А можда баш у нама лежи спас.