O
srpskom neskromnom doprinosu katastrofalnim filmskim nastavcima
Kvalitetni nastavci filmskih klasika broje se na prste
jedne ruke. „Kum”, „Osmi putnik”, „Terminator”,
„Plaćenici”. Sve drugo su manji
ili veći promašaji, kao na primer „Tejken 2”, „Ridik”, „Mačeta ubija”
i „Uspon mračnog viteza”.
U nekom paralelnom univerzumu, srpska kinematografija grči
se da izbaci barem jedan kvalitetan film,
a kamoli nastavak bolji od originala. Da budemo precizniji, u poslednjoj deceniji,
filmski radnici na ovom govornom području stvorili su ukupno 2.5 iznadprosečna
filma. „Klopku”, „Sedam i po”
i pola „Karaule”. Negde
posred tog proseka nalazio se „Montevideo, vidimo se”. Iako skeptičan prema domaćem filmu, te 2010.
godine bio sam prijatno iznenađen drugim kvalitetnim ostvarenjem koje je u
značajnoj meri obeležio Dragan Bjelogrlić
(pored antologijskih „Lepih sela”).
Ovoga puta, srpska producentska alfa i omega sela je u rediteljsku stolicu i
donela nam jednu popriličnu neobičnu temu za celuloid na ovim prostorima.
U jeku moralnog, nacionalnog i sportskog sunovrata
zemlje Srbije, Bjela se drznuo da nam održi jednu dvoipočasovnu lekciju iz patriotizma i fudbala. Preciznije, odlučio
je da ekranizuje jednu od ukupno dve svetle stranice srpskog fudbala. Četvrto mesto na prvom Svetskom prvenstvu u
fudbalu u Urugvaju 1930, osvojeno pod imenom Jugoslavija, ali bez hrvatskih
fudbalera. Publiku zasićenu teškim temama, egzistencijom i ratovima, odlučio je
da osvoji na dijametralno suprotni način, vraćajući
nas u vreme gospode, šmekera i mađioničara na travnatom terenu. Atmosfera
Beograda tridesetih godina bila je izuzetno
verno, mada pomalo i romantizirano predstavljena, ali gledaocima to nije
smetalo. Naprotiv. Pohrlili su u bioskope i poobarali sve rekorde kada je u
pitanju prodaja karata za filmsku avanturu o Moši, Tirketu, Milutincu i
ostalima iz trofejne fudbalske generacije. Velikom uspehu doprinela je i
nedvosmislena nota patriotizma, mada
ukusno i diskretno upakovana. Predstavljena mlada glumačka ekipa predstavljala
je pravo, pravcato osveženje, uprkos jasno vidljivim međama njihovih talenata.
Ljudi su se opustili i dobro zabavili,
pre svega zahvaljujući parovima sjajnih komičara (Brstina
– Karadžić i S. Todorović – Ninković),
ali i standardno pouzdanom prizemnom humoru Sergeja Trifunovića.
Kada sa sve to dodate i odličnu muziku i kostimografiju, čak ni predugo
trajanje filma i konstantno prisutna patetika nisu uspeli da umanje kvalitete
prvog dela „Montevidea”.
Ovenčan slavom, Bjelogrlić ne gubi vreme i snima TV
seriju kao vezu između prvog i drugog dela filma. Ona se bavi samim putovanjem,
koje je i u realnom životu predstavljalo fantastičnu avanturu i time stvara
utisak da nas junaci „Montevidea” nisu ni napuštali i da je nastavak odmah tu iza
ćoška. Čekanje se odužilo, ali publika je bez obzira pohrlila u bioskope skoro
četiri godine kasnije da vidi kako će se cela ta epopeja naših fudbalera
završiti. Prostorni i vremenski okvir bili su unapred poznati i došlo je vreme
da se pokaže kako su Moša, Tirke i ostali osvojili simpatije čitavog sveta u
samom Urugvaju. I tu dolazimo do prvog velikog problema drugog dela filma.
„Montevideo, vidimo se!” nema mnogo veze sa
fudbalom. Preciznije, fudbal nije glavna tema ovog filma. Za
jednu sportsku dramu/komediju, to je
ozbiljan nedostatak. Najbitnije sporedne stvari na svetu ima, ali ne
dovoljno. U filmu od dva i po sata, prikazi utakmica odnose tri puta po desetak
minuta. Premalo.
Pa, šta je
onda u fokusu, pitate se?
Odgovor je jednostavan, sve ostalo. Ako su u prvom
delu ljubavne priče bile simpatična dopuna odnosa između glavnih likova, ovde
bukvalno guše ceo film. Naivne su, na nivou španskih telenovela. Baš kao i
čitav scenario, koji suštinski tapka u
mestu od početka do kraja, ne nudeći razvoj likova, potpuno marginalizujući Strugarovog Mošu, ismevajući
Bikovićevog Tirketa i
skandalozno preskačući sam doček naših fudbalera u Beogradu. Ne dobijamo ništa
novo, ako izuzmemo najsvetliju tačku ovog filma, Branka Đurića - Đuru.
Njegov performans je i najupečatljiviji i jedini istinski duhovit u jednom izrazito neduhovitom filmu. Ako se u
prvom delu publika zacenjivala, ovaj put ćete čuti tek po neki sporadični osmeh
i ništa više. Sporedni glumci su podjednako sivi i neubedljivi, a to se pre
svega odnosi na gromoglasno najavljivanog Armana Asantea.
Ponavljajući jedan te isti pokret i gestikulaciju, ostaje potpuno neiskorišćen
i na kraju kao lik obesmišljen. Čak se i poslovično pouzdani Vojin Ćetković
bori za svoje minute na platnu, gubeći status oslonca mlađim kolegama iz prvog
dela. Ekipa poreklom iz Latinske Amerike nije ni vredna pomena i sasvim je
sigurno da će „Montevideo” ostati najveći film u kojem su glumili do kraja
njihovih karijera. Svojom neubedljivom glumom samo će doprineti obilju patetike
i sindroma suznih očiju koji prosto natapa veliko platno u svih 150 minuta
trajanja ovog ostvarenja.
To su bile
kritike. Šta je dobro u ovom filmu?
„Montevideo, vidimo se” je verovatno jedan od, ako ne
i najskuplji srpski film svih vremena.
Kamera, svetlo, kulise, lokacije, kostimi i muzika su izvanredni i pravo osveženje u poslovično skromnim
budžetima kinematografije sa ovih prostora. Istorijski detalji samih utakmica,
kao i scenografije su poprilično verno prikazani, sa izuzetkom za sportske drame karakterističnom idealizacijom
samih pojedinačnih poteza na mečevima. U odnosu na svoje prethodnike i na svoje
okruženje, ovo je veliki zanatski,
produkcijski i finansijski napredak.
U svemu
ostalom, kreativnom, scenarističkom, zabavnom i uverljivom, „Montevideo, vidimo
se” je jedan veliki promašaj.
I nije vredan
vaša dva i po sata života i para za bioskopsku kartu.
Bio je to zicer, ali je Bjelogrlićev šut završio
u autu.
Na tribinama
„Sentenarija”.
Na groblju
filmskih nastavaka.
Tik pored
„Mi nismo anđeli 2 i 3”.
Šteta.
Velika
šteta.
Нема коментара:
Постави коментар