ŽIVEO FILM!

O čudu neviđenom beogradskom bioskopskom

Rodio sam se deset godina prekasno. Ne deset, već dvadeset. Sve gotivne stvari su već intenzivno lapile kada sam se ja osvestio i shvatio ko sam i šta sam. A kada sam shvatio gde sam, mogao sam samo da plačem. Najbolji filmovi, najkvalitetniji bendovi i neprevaziđeni sportisti već su bili snimljeni, u penziji ili na silaznoj putanji. Meni su ostale mrvice i prebiranja po prašnjavim rafovima sa gramofonskim pločama i video-kasetama.

Otprilike u isto vreme kada sam ovladao video-rekorderom, započeta je i jedna dvodecenijska borba za mesto starog dobrog filma u Beogradu. Jugoslovenska kinoteka je te 1992. godine na poklon od države dobila prostorije oronulog zdanja u Uzun-Mirkovoj 1. Ali, proći će još više od pune dve decenije pre nego što sjajni klasicistički enterijer u jednom od zaboravljenih beogradskih sokaka bude konačno priveden novoj nameni.

Za to vreme, paralelno i u totalnom neznanju o postojanju onog drugog, u ovom gradu su postojali stara zgrada Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj 11 i moja malenkost. Klasični filmovi su do mene uglavnom dolazili kroz video klubove, a potom i putem interneta. Jedan po jedan prostor namenjen filmu u gradu se gasio, ostavljajući u životu par potpuno sterilnih sinepleksa. Uporedo sa beogradskom kinematografskom agonijom, metastazirala je i dekadencija novog filma, jedinog koji ste mogli da dobijete na velikim platnima srpske prestonice.

Pa skoro jedinog.

Stara zgrada Kinoteke još uvek je bila tu i došao je red i na mene da u njenoj skučenoj i sparnoj sali dobijem priliku da odgledam originalne zapise filmove uz koje sam odrastao. Bilo je nečeg šarmantnog u pucketanju i preskakanju traka uz kultna ostvarenje koja su obeležila 20. vek. Šarmantnog, ali ne i neodoljivog.

Vrtoglavi uspon kvaliteta i pristupačnost zapisa, kao i opreme za reprodukciju,  značio je da je klasičnim bioskopima odzvonilo. To se pre svega odnosilo na one neprofitabilne, poput onog u suterenu Kosovske ulice. Ionako ugrožena i malobrojna beogradska bioskopska publika našla se tako na rubu propasti, osuđena na gledanje instant filmova po šoping molovima za velike pare.

Tako nisu mislili i ljudi koji vode Jugoslovenski muzej filma izbegavši u jeku sveopšte finansijske krize tužnu sudbinu „Kozare”, „Odeona”, „Jadrana”,  „20. oktobra” i „Balkana”. Ne samo da objekat u Kosovskoj nije ugašen, već je dobio i pojačanje.

I to kakvo!

Ljubitelji klasičnih filmova nisu mogli da veruju svojim očima kada je početkom marta novinske stupce obasjala vest o puštanju u rad dvodecenijskog filmskog Skadra na Bojani u vidu nove zgrade Kinoteke u Uzun Mirkovoj 1.

Propustivši po starom dobrom običaju mondenske premijere, čekao sam svoj trenutak i pravi film da su uputim put nove Kinoteke. I dočekao ga veoma brzo. I to ne film, već filmove. I to ne bilo koje filmove.

Tri klasika, tri rediteljska remek-dela.

„Paklenu pomorandžu”, „Blejdranera” i „Kosu”.

Kako sam svaki od pomenutih filmova gledao u više navrata  i u različitim formatima i verzijama, otišao sam u novu Kinoteku sa predubeđenjem da ću uživati u dragim ostvarenjima, bez nekih većih iznenađenja.

O, kako sam se samo prevario!

Čast DVD-ju, čast HD-u i „blu-reju”, 3D, smart i digitalnim televizorima velikih dijagonala, ali veliko platno se jednostavno ne može porediti sa kućnom zabavom.

Još od jednobojne uvodne špice „Paklene pomorandže” bilo je jasno da će se solidno popunjena sala brutalno susresti sa filmom koji je te 1971. prestravio gledaoce uvodeći ih u surov svet bezumnog nasilja mladih naraštaja futurističke Engleske. Scena silovanja piščeve žene od strane Malkoma Mekdauela i njegovih „Drugova” izazvala je mučninu kao nikada pre, baš kao i zaštitni znak proslavljenog Stenlija Kjubrika, napadni enterijeri i eksterijeri u pozadini. Kako je „Pomorandža” odmicala, tako je i svrha njenog postojanja postajala jasnija nego ikad. Krešendo nehumane terapije nasilje je ogadio i gledaocu, a ne samo glavnom liku, šaljući tako poruku o tome kako se zločin ipak ne isplati.

Ako sam konačno odahnuo uz crvenu odjavnu špicu u subotu, to nije značilo da nisam spreman za nedeljni nastavak.

Odmakavši se od platna, bio sam spreman da zaronim u neponovljivu mračnu viziju grada budućnosti, Los Anđelesa 2019. Ako je kod Kjubrika glavni utisak bila boja, kod Ridlija Skota to je bilo njeno odsustvo. Preciznije rečeno, mrak. Noar. Jer, „Blejdraner” to i jeste. Nepostojanje i pažljivo doziranje svetla. Za razliku od HD snimka iz lične kolekcije, ovog puta sam bio u prilici da vidim svaki i najmanji predmet u polusenkama koje vladaju velikim platnom. Da uporedim prikaz Harisona Forda, Rutgera Hauera i Šon Jang u zavisnosti od toga koliko im je rasvete veliki reditelj dodelio. Da mi crno bude zapravo beskonačni valer sive. Najzad sam mogao da sagledam svu detaljnost pedantnog rada ljudi iza kamere. Baš onoga što me je kupilo i celu priču o ubicama samosvesnih robota učinilo tako uverljivom i bliskom paralelom modernog društva, ogrezlog u oslanjanje na kompjuterske tehnologije. Pronašao sam dodatno poštovanje za film koji smatram savršenim.

Kraj vikenda nije značio i anti-klimaks. Naprotiv. Slučaj je hteo da ponedeljak veče bude poprište prikazivanja jednog od onih fimova uz koje sam odrastao. „Kosu”. Ostvarenje sa kraja sedamdesetih iz temelja uzdrmalo je američku javnost necenzurisanim prikazom sveta hipi-pokreta, ogrezlog u drogama, razvratu i ljubavi prema bližnjem svom. Naizgled neozbiljna forma muzIčkog filma nikako nije otupela oštricu kritike uštogljenog establišmenta, rata u Vijetnamu i novca kao katalizatora napretka. Naprotiv. Miloš Forman učinio je mjuzikl ozbiljnim žanrom, a nama koji smo ga po prvi put gledali na velikom platnu omogućio da se uverimo u svu raskoš koreografija, kostima i numera koje su obeležile jedan od najboljih saundtrekova ikada.

Bila su to tri uvodna čina romantizirane romanse između mene i Kinoteke.

Neke nove Kinoteke, sa starim filmovima.

Remasterizovanim, a patiniranim.

U sjajnom prostoru, komfornoj sali, sa odličnim zvukom.

Za male pare. Simboličnih 200 dinara. Manje od jednog pića po prestoničkim lokalima.

Ulaznica u svet iluzija nikada nije bila jeftinija i bliža.

Ja sam svoj kutak u ovom gradu našao. Nije to ni kafić, ni restoran, ni klub.

Ne.

To je kuća u kojoj spavaju stari filmovi. I čekaju vas da ih otkrijete ili osvežite svoja sećanja na njih.

Da ih slavite.

Da zajedno ponosno i glasno kažemo: 

„Živeo film!”


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
LJUBAV PREMA STRAHU

VISOKA DEFINICIJA KINEMATOGRAFIJE

Pripadam generaciji kojoj su prva muzička iskustva bila prožeta pucketanjem gramofonskih ploča. Bili smo raspamećeni pojavom video-rekordera, a kasetama smo dolazili do prvih albuma za naše kolekcije. Dvokasetaši su predstavljali luksuz, a ulazak CD-ova na naše tržište devedesetih je izgledao kao poseta iz daleke budućnosti. Prve kompjutere je većina nas rođenih osamdeset i neke dobila na prelasku vekova, a sa njima i mp3 format muzičkog iskustva. Nakon presporog dial-up interneta, veći protoci podataka su nam omogućili da skidamo čitave diskografije i filmove za nekoliko sati. Veličina fajlova je rasla, a sa njima i kvalitet snimka.

Sveukupni napredak tehnologije je u svojoj nezaustavljivoj evoluciji počeo skromno, sa kartonskim 3D naočarima koje su nas prestravile u trećem delu „Ajkule”, tamo krajem osamdesetih. Dolbi zvuk je bio sledeći iskorak, ispunjavajući bioskopske sale svojom grmljavinom. Paralelno sa napretkom opreme u kinima, kompjuter je sebi krčio put do džepa običnog smrtnika, svake godine mu približavajući po neki segment idealnog filmskog iskustva. Par zvučnika je narastao na sistem 5.1, a potom i na sistem 6.1. Plastika je ustupila mesto drvetu kada su njihova kućišta u pitanju, a diskovi su omogućili bezbedan i brzi prenos podataka. DVD je iz bioskopa uleteo pravo u naše računare, zauzimajući više mesta, ali i pružajući nam kvalitet znatno iznad divx formata. LCD monitori i televizori su u zaborav reciklaže poslali katodne cevi i osvojili na prečac naše dnevne sobe, postavši pritom i naši jedini i zvanični monopolisti na poziciju naših monitora. Dijagonale su rasle, a od skora je tu i kućni 3D. Kompjuter i TV su sada neraskidivo vezani, a to je otvorilo put u najnovijem čedu filmske tehnologije, koje preti da zatvori ono malo preostalih bioskopa i zauvek nas veže za kuću kada je u pitanju idealno filmsko iskustvo. U pitanju su blu-ray i HD (high definition) formati zapisa, osnovni razlog nestanka celuloida iz većine svetskih filmskih produkcija.

U pitanju su, najjednostavnije rečeno, video zapisi više rezolucije od standardne. Kao minimalna veličina se uzima 720 piksela, a za pun HD ugođaj se smatra ona od 1080 piskela. Najčešći format mu je .mkv i on je sada u potpunosti softverski podržan od većine desktop i laptop računara što se mogu naći na tržištu. Grafičke karte godinama unazad poseduju HDMI izlaze koji vam omogućavaju da svoj LCD televizor pretvorite u pravo malo kućno platno. Ukoliko tu još pored vas stoji i neki surround sistem zvučnika, spremni ste za jedno sjajno filmsko putovanje. Putovanje koje će vam zauvek promeniti iskustvo gledanja jednog filma i učiniti čak i kvalitet zapisa u bioskopskim salama ništavan. Osim ako niste deo razvijenog sveta, pa u svom gradu imate neki IMAX bioskop, pa ćete onda imati to zadovoljstvo da vam je celo vidno polje pretvoreno u platno. Biće vam jako teško da se vratite u svet formata .avi, mpeg, .wav, .mp4 i .VOB nakon odgledanih slika u .mkv ili, znatno ređem kod nas, blu-rej formatu. Ređem i kompleksnijem, jer zahteva zaseban plejer i dodatnu investiciju koja se danas meri u (samo) dvocifrenim iznosima u evrima.

Usko vezani za pojavu kompatibilnih i jeftinih digitalnih kamera, novi formati filmskih zapisa su bukvalno preko noći pretvorili stotine miliona Zemljana u potencijalne režisere i gledaoce. Digitalna fotografija i kamera su sve manje i manje i uskoro ćemo ih imati u najvišoj rezoluciji i unutar naših mobilnih telefona. To suštinski znači da će završno poglavlje evolucije digitalne tehnologije svesti na potpunu individualizaciju filmskog iskustva, bilo da je u pitanju stvaranje pokretnih slika sa zvukom ili uživanje u istim.

Sve to mi deluje pomalo zastrašujuće i usamljenički, ali to sam možda samo ja. Pripadnike jedne generacije između generacija, jedan među malobrojnima koji su u stanju da hodaju u oba sveta, i digitalnom i analognom. Naviknut da u društvu gledam filmove, bilo da je u pitanju nečija dnevna soba ili mrak bioskopske sale. Ono što je najbitnije u celoj toj trci sa tehnologijom jeste preživljavanje mogućnosti izbora. Nadam se da će u ovom gradu i ovoj zemlji biti dovoljno razuma i osećajnosti da jedna Kinoteka i pokoji klasični bioskop preživi u svom izvornom obliku. Da mi omogući da se za gledanje „Prometeja” snimljenog namenski za 3D pripremam u dobro znanoj prašnjavoj sali u suterenu Kosovske držeći se za naslone sedišta kada Sigurni Viver kao besmrtna Ripli MekLaren pripali svoj bacač plamena u borbi protiv vanzemaljskih „Tuđina” u remek-delu Ridlija Skota od pre 34 godine. Da i dalje mogu da uživam u šarmu pomerenih titlova i dlaka na celuloidu dok zvuk krči tokom prvih 30 minuta „Odiseje u svemiru” u kojima se ne progovori ni reč. Samo ako mogu da paralelno uživam u kućnom DVD-ju „Apokalipse danas” i u remasterizovanom full HD „Blejdraneru” mogu biti u stanju da pravilno razlučujem o kvalitetima klasika i da ih poredim sa npr. revolucionarnim novim svetom „Avatara” u nekom, Bože zdravlja i kod nas otvorenom „IMAX” bioskopu.

Sve drugo bi samo predstavljalo veliku nepravdu prema decenijama filmskog stvaralaštva i milionima kilometara celuloida koji su obrazovali generacije i uvodili ih u magičan svet sedme umetnosti. I ukidanje slobode i luksuza izbora u kom formatu i okruzenju zelim da pogledam novi film koji me zanima ili neki stari, dobri, iz privatne kolekcije.