Pripadam generaciji kojoj su prva muzička iskustva bila prožeta pucketanjem gramofonskih ploča. Bili smo raspamećeni pojavom video-rekordera, a kasetama smo dolazili do prvih albuma za naše kolekcije. Dvokasetaši su predstavljali luksuz, a ulazak CD-ova na naše tržište devedesetih je izgledao kao poseta iz daleke budućnosti. Prve kompjutere je većina nas rođenih osamdeset i neke dobila na prelasku vekova, a sa njima i mp3 format muzičkog iskustva. Nakon presporog dial-up interneta, veći protoci podataka su nam omogućili da skidamo čitave diskografije i filmove za nekoliko sati. Veličina fajlova je rasla, a sa njima i kvalitet snimka.
Sveukupni napredak tehnologije
je u svojoj nezaustavljivoj evoluciji počeo skromno, sa kartonskim 3D naočarima
koje su nas prestravile u trećem delu „Ajkule”, tamo krajem osamdesetih. Dolbi zvuk
je bio sledeći iskorak, ispunjavajući bioskopske sale svojom grmljavinom. Paralelno
sa napretkom opreme u kinima, kompjuter je sebi krčio put do džepa običnog smrtnika, svake godine mu približavajući po neki segment idealnog filmskog iskustva. Par zvučnika je narastao na sistem 5.1, a potom i na sistem 6.1. Plastika je ustupila mesto drvetu kada su njihova kućišta u pitanju, a diskovi su omogućili bezbedan
i brzi prenos podataka. DVD je iz bioskopa uleteo pravo u naše računare, zauzimajući
više mesta, ali i pružajući nam kvalitet znatno
iznad divx formata. LCD monitori i televizori
su u zaborav reciklaže poslali katodne cevi i osvojili na prečac naše dnevne sobe,
postavši pritom i naši jedini i zvanični monopolisti na poziciju naših
monitora. Dijagonale su rasle, a od skora je tu i kućni 3D. Kompjuter i TV su
sada neraskidivo vezani, a to je otvorilo put u najnovijem čedu filmske tehnologije, koje
preti da zatvori ono malo preostalih bioskopa i zauvek nas veže za kuću kada je
u pitanju idealno filmsko iskustvo. U pitanju su blu-ray
i HD (high definition) formati zapisa, osnovni razlog nestanka celuloida iz većine
svetskih filmskih produkcija.
U pitanju su,
najjednostavnije rečeno,
video zapisi više rezolucije od standardne. Kao minimalna veličina se uzima 720
piksela, a za pun HD ugođaj se smatra ona od 1080 piskela. Najčešći format mu
je .mkv i on je sada u potpunosti softverski podržan od većine desktop i laptop
računara što se mogu naći na tržištu. Grafičke karte godinama unazad poseduju HDMI
izlaze koji vam omogućavaju da svoj LCD televizor pretvorite u pravo malo kućno
platno. Ukoliko tu još pored vas stoji i neki surround sistem zvučnika, spremni
ste za jedno sjajno filmsko putovanje. Putovanje koje će vam zauvek promeniti
iskustvo gledanja jednog filma i učiniti čak i kvalitet zapisa u bioskopskim
salama ništavan. Osim ako niste deo razvijenog sveta, pa u svom gradu imate
neki IMAX bioskop, pa ćete onda imati to zadovoljstvo da vam je celo vidno
polje pretvoreno u platno. Biće vam jako teško da se vratite u svet formata
.avi, mpeg, .wav, .mp4 i .VOB nakon odgledanih slika u .mkv ili, znatno ređem
kod nas, blu-rej formatu. Ređem i kompleksnijem, jer zahteva zaseban plejer i
dodatnu investiciju koja se danas meri u (samo) dvocifrenim iznosima u evrima.
Usko vezani za pojavu
kompatibilnih i jeftinih digitalnih kamera, novi formati filmskih zapisa su bukvalno preko noći pretvorili stotine miliona Zemljana u
potencijalne režisere i
gledaoce.
Digitalna fotografija i kamera su sve manje i manje i uskoro ćemo ih imati u
najvišoj rezoluciji i unutar naših
mobilnih
telefona. To suštinski znači da će završno poglavlje
evolucije digitalne tehnologije
svesti na potpunu individualizaciju filmskog iskustva, bilo da je u pitanju
stvaranje pokretnih slika sa zvukom ili uživanje u istim.
Sve to mi deluje pomalo zastrašujuće i
usamljenički, ali to sam možda samo ja. Pripadnike jedne generacije između
generacija, jedan među malobrojnima koji su u stanju da hodaju u oba sveta, i
digitalnom i analognom. Naviknut da u društvu gledam filmove, bilo da je u
pitanju nečija dnevna soba ili mrak bioskopske sale. Ono što je najbitnije u
celoj toj trci sa tehnologijom jeste preživljavanje mogućnosti izbora. Nadam se
da će u ovom gradu i ovoj zemlji biti dovoljno razuma i osećajnosti da jedna
Kinoteka i pokoji klasični bioskop preživi u svom izvornom obliku. Da mi
omogući da se za gledanje „Prometeja” snimljenog namenski za 3D pripremam u
dobro znanoj prašnjavoj sali u suterenu Kosovske držeći se za naslone sedišta
kada Sigurni Viver kao besmrtna Ripli MekLaren pripali svoj bacač plamena u
borbi protiv vanzemaljskih „Tuđina” u remek-delu Ridlija Skota od pre 34 godine.
Da i dalje mogu da uživam u šarmu pomerenih titlova i dlaka na celuloidu dok
zvuk krči tokom prvih 30 minuta „Odiseje u svemiru” u kojima se ne progovori ni
reč. Samo ako mogu da paralelno uživam u kućnom DVD-ju „Apokalipse danas” i u
remasterizovanom full HD „Blejdraneru” mogu biti u stanju da pravilno
razlučujem o kvalitetima klasika i da ih poredim sa npr. revolucionarnim novim
svetom „Avatara” u nekom, Bože zdravlja i kod nas otvorenom „IMAX” bioskopu.
Sve drugo bi samo predstavljalo veliku nepravdu
prema decenijama filmskog stvaralaštva i milionima kilometara celuloida koji su
obrazovali generacije i uvodili ih u magičan svet sedme umetnosti. I ukidanje
slobode i luksuza izbora u kom formatu i okruzenju zelim da pogledam novi film
koji me zanima ili neki stari, dobri, iz privatne kolekcije.
