Бетонски пастир: NEUNIŠTIVI „GAZDA” ROKENROLA

Ima tako nekih oblasti stvari što ih volim koje jednostavno ne stignem i ne uspem na vreme da obradim i upoznam ih, ostavljajući tako vrlo ozbiljne praznine u svom obrazovanju. Jedna od takvih praznina je i detaljnije izučavanje velikana američkog rokenrola posle Elvisa Prislija i „The Doors”. Za to nepoznavanje kriv je i moj poprilično elitistički odnos prema rokenrolu kao nečemu što je svoj vrhunac i sve značajne kvantne skokove u inovativnosti i razvoju doživelo u Engleskoj, a ne u svojoj postojbini.

Da, crnci jesu izmislili rokenrol, ali su ga Britanci učinili onim što voliš.

U većini slučajeva, potpuno tačno. U par retkih, ali značajnih izuzetaka, težak previd.

I kao i mnogo puta do sada, nije muzika ili pesma bila ta koja me je naterala da zamisliš, pružiš drugu šansu i na kraju promeniš stav.

Ne, bila je to knjiga i to jedan od onih žanrova koje si sa godinama jako zavoleo.

Biografije muzičara.

A retko koja biografija na zapadnoj strani Atlantika je fascinantnija od čoveka koji je prešao put od samog dna američke društvene kace do zvezda, stausa rokenrol božanstva i jednog od najprodavanijih muzičara u istoriji zabavne muzike.

Čoveka koji svira po četiri sata na koncertima.

Mešanca italo-irskog porekla iz predgrađa Nju Džerzija.

Brusa Springstina.

„GAZDE”.

FOTO: jambase.com

Za razliku od većine zvezda, sam se dohvatio pisanja knjige o svom životu i kao i sve što je radio u karijeri, odradio ju je pošteno, detaljno, iscrpno i, što bi mladi rekli, maksimalno naloženo.

Da, to je ta reč koja Brusa najbolje definiše.

Loženje.

Omaleni Džerzijevac možda nije imao atletsku građu ili markantnu visinu da je prikaže svetu, pa čak ni preterano raskošan vokalni talenat, ali je zato sve to nadoknadio onako kako ga većina ljudi i pamti sa koncerata.

Natopljenog znojem, u stalnom pokretu, trku, skoku.

U vatrenoj kugli energije koju je nesebično delio sa publikom, od onih dvadesetak pijanaca u lokalnom pabu do stadiona sa šestocifrenim brojem prodatih karata.

A tu svoju neukrotivu, strejtersku energiju nije sakrivao od samog početka i žestokih svirku po Istočnoj obali tokom kojih je izbrusio svoj „E-street bend” i vernu bazu fanova. Kada su se te svirke prelile u šansu za dragoceno vreme u studiju, Brus ih je pretočio u dva različita albuma izdata iste, 1973. godine, „Greetings from Asbury park, N.J.” i „The wild, the innocent & The E-street shuffle”. Iako rogobatnih naziva, pokazali su dva glavna pravca kojim će se umetnik kretati u narednim decenijama pohoda na rokenrol tron.

FOTO: 1.bp.blogspot.com

Jedan, žestok rokerski, brzih rifova, kao što su to „Blinded by the light” i „Rosalita” i drugi, nežniji, naslonjeniji na soul i nasleđe crne muzike uz koju je odrastao, oličenih u „Spirit in the night” i „Sandy”. U oba slučaja, lirika je bila pod teškim uticajem možda i najvećeg belog pesnika američkog rokenrola, Boba Dilana, sa karakterističnim bukvalnim stihovima i pripovedačkim tonom.

I baš ta konstantna stilska i poetska poređenja su Brusa naterala da za svoj sudbinski, treći album, promeni pristup i posle porođajnih muka u studiju ga najzad ponudi svetu te 1975. godine.

I usud trećeg albuma ni ovaj put nije omanuo, katapultirajući Springstina pravo u orbitu sa melodilčnom naslovnom numerom „Born to run ”.

Da, Brus se zatrčao i više nije bilo stajanja. Poređenja sa Dilanom su nestala, ustupajući mesta etabliranju sopstvenog imena na prvim velikim turnejama koje su rodile neke od okosnica njegovog repretoara u godinama što su sledile. „Thunder road”, „Jungleland” i „Badlands” bile su muzički mekše, raznovrsnije, a stihovno angažovanije i dublje nego pre.

FOTO: az616578.vo.msecnd.net

I Brus se menjao, svestan da je pred njima šansa kakva mu se neće ponovo pružiti. Zato je i „Darkness on the edge of the town” morao da bude drugačiji od prethodnika. Mračniji, sporiji, gonjen genetski nasleđenom depresijom od oca i prožet samopouzdanjem njegovog režećeg vokala koji će zaludeti čitav svet na smeni sedme u osmu dekadu 20. veka. „Adam raised a Cain” i „Candy’s room” predstavljaće embrion budućeg uraganskog Springstinovog koncertnog nastupa po kojem će i do dan danas ostati neprevaziđen na svojoj obali Atlantika.

Bilo je to vreme i da se sa svojim „E-street bendom” ponovo uputi preko „bare” i ovog puta naprečac osvoji srca čitavog sveta.

A rast popularnosti morao se odraziti i na kreativni proces, te kao peti nosač zvuka, Brus 1980. izbacuje verovatno svoj pesnički najkvalitetniji album, „River”. Pored socijalno duboko potresne naslovne numere posvećene sestri, čitav niz singlova kiselo-slatke tematike krstari svim top listama, predvođene prvim pravim Brusovim pop hitom, „Hungry heart”.

To je bilo to.

Brus Springstin je postao svetska mega zvezda.

I za razliku od većine sličnih zvezda, u dodiru sa prvom pravom slavom, odlučuje da „povuče ručnu” i uplovi u jedan sasvim drugi svet.

Te 1982. Brus Springstin je imao svet pod svojim nogama i čitav taj svet je drhtao u iščekivanju sledećeg nosača zvuka koji je trebalo da raznese sve top liste i raspameti publiku stadionske brojnosti. Ali, do tog trenutka će proteći još dve godine i još jedan album, drugačiji od svega što je do tada snimio.

„Nebraska” će označiti povratak korenima, kantriju, prirodi i potpuno obaranje tempa energičnog superstara. Do dana današnjeg jedini Brusov album bez propratne turneje, kolekcija tmurnih lokalnih američkih priča predvođene sa „Atlantic city” i korenom prave socijalne angažovanosti kantautora, „Mr. State Trooper”.

A koliko je roker spreman da se promeni nisu mogli ni da pretpostave ni njegovi najverniji fanovi. Iziritiran nepravdom prema ratnim veteranima sa kojima se u međuvremenu združio i rešen da iznenadi sve, te 1984. zagrmeo je po svim zvučnicima diljem razvijenog sveta instrumentom tako nekarakterističnim za vrstu muzike u kojoj se etablirao.

Sintisajzerom.

Bile su to osamdesete i Springstin nije želeo da bude van mejnstrima. Isto tako, u mejnstrim je želeo da ubaci i pravu socijalnu kritiku vešto zamaskiranu u patriotski nastrojen omot i naslovnu numeru svog najprodavanijeg albuma u karijeri i jednog od 20 najprodavanijih nosača zvuka svih vremena.

FOTO: img.zeit.de

„Born in the USA” ostaje vrhunac komercijalne strane Brusove karijere, raznoseći svu konkurenciju čitavim nizom savršeno izbalansiranih hitčina kao što su to „Cover me”, „Glory days” i „Dancing in the dark”, koji donosi još jedan proboj u nepoznato, snimanjem prvog video spota u karijeri.

Vrtoglavi uspeh bio je prilika i da se podvuče crta u pogledu pratećeg benda, raspuštanjem „E-street benda” koje će potrajati do početka novog veka.

To nije značilo da će solo albumi „Tunnel of love”, „Human touch” i „Lucky town” biti loši, naprotiv. Sa jedne strane emotivno iscrpljen razvodom, a sa druge ispunjen novim brakom i očinstvom, Brus će svoju dušu izvrnuti u pravim pop baladama „Tougher than the rest”, „Brilliant disguise” i „Human touch”. Taj introspektivni period biće simbolično završen još jednim ličnim vrhuncem, „oskarom” za najbolju numeru iz filma „Philadelphia”, „The streets of Philadelphia”.

FOTO: timothywhite.com

Devedesete su bile tranzicioni period za sve kolose sedamdesetih i osamdesetih, pa tako i za Brusa, koji ih zaključuje još jednom mirnom i tihom kantri posvetom liku Henrija Fonde iz Stajnbekovih „Plodova gneva”, albumom „The ghost of Tom Joad”. Taj materijal predstavljaće i simboličan prekid jednog od najtrofejnijih nizova u istoriji američkog rokenrola. Naime, od albuma „Born to run” iz 1975 do „Lucky town” iz 1992, Brus Springstin izdao je osam nosača zvuka i svi su do jednog bili u Top 5 američkog Bilborda! Od toga tri na prvom mestu.

Novi vek je dočekao u svojevrsnoj kreativnoj hibernaciji i još jednom naletu depresije, ovoga puta jačem nego ikada pre. Po prvi put u karijeri , „Gazda” je ostao bez energije. I po prvi put u njegovom životu, izvor nove energije stigao je spolja, silom događaja koji su potresli SAD 11. septembra 2001 ujutru.

O tom terorističkom napadu svako ima pravo da misli šta hoće, ali niko ne može i ne sme ostati ravnodušan pred stihovima „Empty sky” i celokupnom energijom albuma „Uprising” koji će ponovo ujediniti Brusa i legendarni „E-street band”.

„Gazda” je bio opet živ!

FOTO: s3.amazonaws.com

I nije imao nameru da stane, izbacujući albume na dve do tri godine. „Devil’s dust” doneće istoimeni hit singl, dok će stilska raznovrsnost biti dovedena na novi nivo sa „Seeger sessions”, omažu kantri i irskim tradicionalima kao što su to „Mrs. McGrath” i „Keep your eyes on theprize”. Činjenica i da je jedan takav album dostigao prvo mesto na Bilbordu dovoljno govori o nivou popularnosti Springstina i u zreloj fazi karijere.

Što naravno nije značilo da i dalje ne može da izbaci istinski kvalitetan album kao što je to bio „Magic” koji će tresti zvučnike sa „Radio nowhere”, ali i dirati srce istinski iskrenim i prizemnim emocijama iz „Last to die”, „Long walk home” i „Devil’s arcade”.

Ritam toplo-hladno će se nastaviti i sa „Working on a dream”, koji predstavlja pauzu do ponovo jednog socijalno angažovanog nosača zvuka kao što je to bio „Wrecking ball”. Istinski i nekarakteristično američki patetičan patriota kakav jeste, Springstin ipak nije zaboravio odakle je potekao, pevajući i simbolično se boreći za radničku klasu u „We take careof our own” i „Death to my hometown”, ali i priznajući svoje unutrašnje demone u „This depression”.

FOTO: glasgowist.com

Kao i da to nije bilo dosta, Brus 2014. izbacuje „High hopes” čija naslovna numera spade u red najmoćnijih, najpoletnijih i najaktuelnijih u čitavoj karijeri, prerastajući u himnu „milenijalsa” i ne samo njih. Ogroman uspeh uprkos kontraverznoj „41 shots” i još jedan u nizu od sedam albuma u Top 5 Bilborda (od toga čak šest na prvom mestu!) zgodna je prilika da se ponovo podvuče crta i da se, kako za sada stoje stvari, „E-street” ponovo raspusti na neodređeno vreme.

Sam „Gazda” se nije zaustavio, radeći na Brodveju i praveći mini turneje u protekle tri godine, mahom po tlu Amerike. Za njegove standard, poprilično mirne i tihe tri godine i to upravo u trenutku kada njegova zemlja prolazi kroz jednu od interno turbulentnijih era u svojoj novijoj istoriji. A kako Brus sledeće godine puni 70 godina, sve je izvesnije je da će se ovaj Italo-Irac vrlo skoro ponovo zakotrljati u užarenoj mešavini energije, socijalne angažovanosti i spektakularnih koncertnih nastupa možda i u gradu blizu vas.

Nemojte to propustiti, jer vam je to možda i poslednja prilika da uživo vidite Brusa Springstina, neuništivog „Gazdu” rokenrola.