TRI FILMA: HLADNO

O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo drugi)

– O, pa ko je to nama poranio?

– Vas dve ste još uvek tu? Odlično.

– Mislim da se neko naoštrio.

– Naoštrio, nego kako. Danas za vas gubitnike imam nešto istinski sjajno. Veličanstveno.

– Opa!

– Danas za vas imam najočekivaniji film ove godine, iz kuhinje najvećeg živog reditelja u naponu snage.

– To isključuje Ridlija. On je odavno van napona. I snage.

– Možda misli na Finčera?

– Blizu, ali ne dovoljno blizu. Dejvid ostaje za neku drugu seansu.

– To je to. Neko od tvojih živih velikana. U naponu snage...

– Osim ako ne misliš na...

– Da, na Nolana. Kristofera Nolana.

– E sad, to tehnički nije tvoj reditelj.

– Možda je rođen u tvom Londonu, ali je kod mene odrastao i postao velikan iza kamere.

– Nažalost.

– Šta sad njemu fali? Čovek je snimio sedam filmova, svih sedam savršenih spojeva komercijalnog i kritičkog uspeha.

– Šest.

– Molim?

– Šest velikih filmova. „Uspon Mračnog viteza” je sve samo ne veliki film. Za „Memento”, „Nesanicu”, „Prestiž”, prva dva Betmena i „Početak” se slažem.

– Tiše, želim da čujem da šta Holivud ima da kaže na temu „Međuzvezdanog”.

– Hvala, kritiko. Mislim da će se svi prisutni složiti da priča o međuzvezdanim putovanjima, crnim rupama, novim galaksijama i pomeranjima na realciji prostor–vreme zaslužuje pažnju.

– Slažemo se. Molim te, nastavi. Gorim od želje da čujem šta si nam to novo spremio na polju naučne fantastike sa „Interstelarom”.

– Jednom rečenicom: pravu, pravcatu filmsku poslasticu. Vrhunsku SF-dramu. Film koji pomera granice kinematografije. Novu „Odiseju”.

– Uf, uf, uf...

– Blago nama, evropskim sineastama.

– Dobro, devojke, nema potrebe za vređanjem. Hajdemo redom sa kritikama.

– Kao prvo, glumačka ekipa.

– Šta fali ekipi? Sve sami laureati. „Oskarovci”.

– Svi izvikani. Mekonahi, Hatavej. Svi bezlični. Čestejn, Kejsi Aflek. Svi ispodprosečni. Dejmon. Fale još samo Kejsijev stariji brat i Bredli Kuper, pa da slobodno kažeš da je „Interstelar” okupio najprecenjeniji kasting svih vremena.

– Kritiko, molim te, reaguj na ova vređanja!

– Što se glumačke ekipe tiče, i ja sam malo doprinela uzdizanju pomenutih, te ću se tako suzdržati po ovom pitanju. Imaš nešto da dodaš, francuska kinematografijo?

– Samo želim da kažem da ovde glumačka ekipa nije najveći problem.

– Dobro, šta je onda problem?

– Suština.

– Suština?

– Da, suština. Srž svakog filma. Scenario. Tok radnje. Uvod, razrada, zaključak. Rupe i nelogični skokovi između scena i delova filma. Slepi tokovi bez odgovora. Jesam li nešto zaboravila?

– Površnost likova. Njihova nerazrađenost. Nepostojanje odnosa između četiri astronauta u svemirskom brodu. Suvišni likovi. Suvišne scene. Suvišne planete. Suvišan film.

– Ehej, polako sa teškim rečima. Gledaoci na Imdb-u su ga listom ishvalili. Ima ocenu 8.9...

– To šta su američki tinejdžeri napisali o filmu koji je kopi-pejst klasika me ne zanima.

– Kopi-pejst?

– Da, i to brutalan. Prekopirane scene iz „Odiseje”, od koje inače krade glavnu temu i suštinu. Prepisan koncept „Terminatora”. Doslovce citirani dijalozi iz „Osmog putnika” i „Konačnog horizonta”. Omaž „Ratovima zvezda”. Jalov pokušaj imitacije atmosfere iz „Gravitacije”...

– Nas ne možeš prevariti. Mi smo odrasli na tvojim SF-klasicima, Holivude. To je oduvek bio tvoj žanr. I baš zbog toga, naši standardi su viši od omladine koja se tek ispilila i ne zna šta je dobar film i kvalitetna naučna fantastika.

– Da si barem izvukao stvar na produkciji, pa da imamo o nečemu da pričamo. Ovako...

– Ali, kako ne shvatate, to je i bila poenta. Retro-dizajn. Minimum zelenog platna. Osećaj klaustrofobije, specifična atmosfera.

– Jedino što je speciično u „Interstelaru” je uvodni deo. To je realan prikaz naše budućnosti. A dizajn je... Samo ću reći: kafemati kao roboti.

– Pa čak je i ta odlična postavka kroz ostatak filma zanemarena i obesmišljena kroz patetičan hepiend kojem Nolan do skora uopšte nije bio sklon.

– To je i tvoj najveći greh.

– Što dajem ljudima nadu?

– Ne, što si slomio kičmu Nolanu.

– Mislim da će pre biti da je on sam sebi slomio kičmu. Čovek je jednostavno prošao svoj zenit sa „Mračnim vitezom”. Dobro se držao sa „Početkom”, a onda je usledio ponor sa trećim Betmenom.

– Dobro, nemojmo preterivati. „Međuzvezdani” je ipak bolji od „Uspona mračnog viteza”.

– Jeste, ali ne mnogo. Predugačak je i nerazrađen. A ima dobru ideju i koncept.

– Ima i par dobrih scena.

– Ima dve dobre scene. Kada Mekonahi pregledava video poruke sa Zemlje. I onu završnu, u biblioteci.

– I to je to. Cimerova muzika je po običaju korektna, ali u šrehu sa scenama.

– Ja stvarno ne znam šta da kažem, sem da vas boks ofis i internet komentari žestoko demantuju.

– To je posebna priča. To medijsko samozavaravanje.

– Ne, moram da se ne složim sa tobom. Holivudova dijagnoza nije samozavaravanje.

– Nego šta je?

– Potpuno odsustvo svežih ideja i akutna akreativnost.

– To je globalna filmska boljka.

– Ali je kod našeg američkog kolege metastazirala. Da nije, bilo bi barem delića kreativnosti poput one koja je godinu dana pre spuštanja čoveka na Mesec spojila Klarkov i Kjubrikov genije i napravila najveći SF svih vremena. „Odiseju u svemiru”.

– Holivude, gde ćeš?

– Holivude, pa samo smo se šalili.

– Obećavamo da nećemo više. Vrati se.

– Otišao je.

SLIČNE TEME:
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE

VOZI!

IMA NADE - deo treći

O majstorima iza kamere mlađe generacije...

Za razliku od korektne ponude mladih glumaca i oskudnog izbora među glumicama, stiče se utisak da Holivud najmanje treba da bude zabrinut kada su u pitanju novi i perspektivni reditelji.  Kako na ruku njima ide i biološka činjenica da kasnije sazrevaju, može se slobodno reći da u Holivudu danas ima kvalitetnih ljudi u režiserskim stolicama u četrdesetima nego prstiju jedne ruke. Sasvim dovoljno, kada se uzme sveopšte stanje aktuelnog trenutka svetske kinematografije. I dolaze bukvalno sa svih strana sveta, ne računajući Korejance koji ipak zaslužuju zasebnu temu.

Najveći živi reditelj u naponu životne i stvaralačke snage nam dolazi iz Engleske. Njegovom biografijom može se podičiti jako malo kolega. Finčer je svoju filmografiju bespovratno ukaljao, te tako sada Kristofer Nolan (1970) jedini može reći sa ponosom da samo Džejms Kameron i on nemaju NIJEDAN loš film u CV-ju. Snimio ih je ukupno osam dugometražnih i ako se izuzme prvenac iz nezavisne produkcije („Following”), ovaj bivši student engleske književnosti jednostavno ne zna za promašaj. Kao reditelj, scenarista i producent potpisuje ukupno sedam svetskih megahitova: „Memento”, „Insomnia”, „Batman begins”, „The prestige”, „The Dark knight”, „Inception” i „Dark Knight rises”. Sva njegova dela karakteriše maestralni zanatski rad na kadriranju, napeta i spektakularna akcija i ne-linearna radnja. Posebno mesto u ovom briljantnom opusu zauzima trilogija o Betmenu, najuspešnije oživljavanje jedne filmske franšize ikada. A u toj trilogiji na tronu ponosno stoji „The Dark Knight”, verovatno najkvalitetniji i najuspešniji komercijalni blokbaster u ovom veku. Kako kritički, tako i finansijski. Ono što Nolana izdvaja od ostalih režisera današnjice jeste i njegova podjednako kvalitetna saradnja sa rodjenim bratom Džonatanom (1974) na pisanju scenarija za sve filmove koje je režirao, sa izuzetkom „Insomnije”. Sav taj kvalitet ostaje skriven za članove Akademije već godinama, i kako stvari stoje, to će se teško promeniti. Verovatno će  sve to biti nadoknađeno za neki od poznijih i nedovoljno kvalitetnih filmova, kao što smo videli i na primeru jednog Martina Skorsezea. A Nolan već sad staje rame uz rame sa najvećim holivudskim režiserima svih vremena.

Sa sobom je doneo skandinavsku (preciznije, dansku) surovost i sumornost. Njegovi filmovi su teški, likovi iščašeni, a akcija krvava. Ispekao je zanat u nezavisnoj produkciji i spreman je za sledeći veliki korak. On je Nikolas Vajding Refn (1970), u svetsku orbitu je lansirao Rajana Goslinga sa „Drive”, a pored režiranja, piše i scenarije za svoje filmove. „Pusher” trilogija je vrlo brzo prerasla okvire Danske, bizarni „Bronson” u prvi plan izbacio je obećavajućeg Toma Hardija, a „Valhalla rising” šokirao publiku po filmskim festivalima širom sveta. „Only God forgives” bio je promašaj, a narednih nekoliko godina će sudbonosno definisati ovog majstora fotografije i atmosfere i njegov uspeh u borbi sa velikim produkcijama.

Mnogi reditelji imaju svoje muze. Vremena se menjaju i to više nisu nužno žene, tako da ako Refn ima Goslinga, onda Stiv MekKvin (1969) ima Majkla Fasbendera. Britanski režiser za sobom ima samo dva dugometražna filma i oba su izbacila u prvi plan irsko-nemačkog glumca. Njegova ostvarenja su klaustrofobična, fizički i mentalno naporna. „Hunger” se bavi štrajkom glađu pripadnike IRA-e u engleskim zatvorima, a „Shame” emotivnom i seksualnom otuđenošću u današnjem svetu. Sledeći korak je ulazak u američku „A” produkciju sa „Twelve years a slave”, sa kojom dolazi i prva glumačka postava i novci. Imenjak legendarnog glumca šezdesetih i sedamdesetih konačno stupa pod svetlo reflektora i mi se nadamo da se pod njima neće prebrzo istopiti.

Pored ove tri perjanice, bilo bi nefer preskočiti i još dvojicu reditelja koji su, uprkos kratkoj biografiji, snimili nekoliko ostvarenja vrednih pomena.

Oren Moverman (1966) stiže iz Izraela, a njegov prvenac, „The messenger”, teška dramska priča o vojnim izvestiocima porodica poginulih u Iraku, ostavio je fasciniranim kako žirije, tako i publiku nezavisne produkcije i pratećih festivala. „Rampart” je značio nastavak saradnje sa Vudijem Harelsonom, ali nije ni izbliza ponovio uspeh prethodnika. Kao scenarista skrenuo je pažnju na sebe biografskim filmom o Dilanu („I'm not there”). Dovoljno da čekamo njegov novi projekat sa nestrpljenjem.

Poslednji u našem predlogu, igrom slučaja je i jedini „Oskarovac” na ovoj listi. Dobio ga je za svoju kratku priču u omnibusu „Six shooter”, a svet je iznenadio sa „In Bruges”, u kome je koncept starog, dobrog enegleskog humora digao na neki novi nivo i pokazao svetu da i Kolin Farel zapravo može biti simpatičan. Martin MekDonah (1970) nije uspeo da oprobani recept prenese i u „Seven psychopaths”, ali je kao producent potpisao solidni „The guard”. Vreme radi za njega, ali mu sledeći korak mora biti pažljivo odmeren.

Kada se sve ovo uzme u obzir, stiče se utisak da jedan Ridli Skot može da gleda ka penziji i svoj presto krvavo izboren osamdesetih i devedesetih prepusti novoj generaciji očeva filmskih iluzija. I to može da učini mirne duše. Deca su stasala i kadra su za najveće domete.