DIE BESTE, DIE BESTE!

O najboljoj evropskoj kinematografiji u poslednje dve decenije

Evropa je kolevka sedme umentosti. Na najstarijem kontinentu je srebro nitrat po prvi put i ukroćen na celuloidu, preciznije u Francsukoj. Odatle se magija pokretnih slika munjevito razlila u Englesku, Španiju, Italiju, Rusiju i Nemačku. Sedma umetnost pustila je duboko korenje na tlu Stare dame i izgledalo je da evropski film niko i ništa ne može zaustaviti. Osim rata i to onog drugog, velikog. Opustošio je evropske ekonomije, pobio milione i ofucao Staru damu. Holivud i njegove pare zavladali su svetom.

Pa ipak, Evropa se nije dala tako lako.

Italija šezdesetih, Engleska sedamdesetih, Španija osamdesetih i Francuska devedesetih periodično su stvarali anomalije u filmskom svetu i remetile apsolutnu dominaciju nezasite prekookeanske instant bioskopske aždaje. Protekle dve decenije unazadile su svetski, a sa njim i film na najstarijem kontinentu. Marketing, novac, box office, kokice, drive in i IMAX pokušali su sve u svojoj moći ne bi li marginalizovali sve one studije sa etiketom not made in USA na sebi. I verovatno bi im to i pošlo za rukom da nije bilo, po većini parametara, druge svetske filmske sile.

Nemačke.

Svesni da se sa Amerikancima ne mogu meriti u tržišnim budžetima i produkcijama, odlučili su se za umetnost, festivale i kvalitet umesto hiperprodukcije. Prvi vesnici nemačkog kinematografskog „proleća” zakoračili su na evropsku filmsku scenu osamdesetih godina prošlog veka.

Najveći među njima bio je Vim Venders (1945), čovek koji je u svojim ostvarenjima pomirio komercijalu i umetnost, nemačku i svetsku produkciju, mlade i nepoznate glumce i velike američke zvezde. Njegova ostvarenja spadaju među najviše domete evropskog i svetskog umetničkog filma i kultne klasike sporog tempa radnje koja najčešće prati putešestvije jednog otuđenog lika, propraćene predivnom fotografijom savršeno uklopljenom sa sjajnom muzikom. Iako mu je filmografija izuzetno obimna, ne možete nikako pogrešiti ako pogledate njegove „Pariz, Teksas”, „Nebo nad Berlinom”, „Do kraja sveta” ili „Lisabonsku priču”. U drugom delu karijere okrenuo se dokumentarcima, pa tako „Buena Vista”,  „Duša čoveka” i „Pinja” govore o njegovom dodatnom naporu da u svojim delima u potpunosti prožme pokretne slike, muziku i ples.

Mihael Haneke(1942) svoj opus posvećuje drami i prikazu potresnih ljudskih životnih priča, snimajući uglavnom u nemačkoj i francuskoj produkciji i izazivajući svojim radom mnoštvo kontroverzi. Možda će vam „Sedmi kontinent”, „Profesorka klavira”, „Bela traka” i  „Ljubav” predstavljati ostvarenja naporna za gledanje, ali vas sasvim sigurno ne mogu i neće ostaviti ravnodušnim kako svojom temom, tako i istaknutom pojedinačnom glumom.

Da nemački film nije samo drama i umetnost vrlo rano je pokazao i velemajstor akcije Volfgang Pitersen (1941), kreirajući podžanr podmorničkog trilera sa antologijskom „Podmornicom”, nominovanom za čak šest „Oskara”, uključujući i onog za najbolju režiju i scenario. To je bila i njegova ulaznica za Holivud u kojem se međutim njegov kvalitet donekle i razredio, ograničavajući se na ultrakomercijalne blokbastere.

Prelaz ka mlađim rediteljima nam donosi i najkontroverznijeg među svim nemačkim rediteljima, Toma Tikvera (1965), koji će festivalsku publiku šokirati sa „Trči Lola, trči” i „Parfemom”. Upravo će napeta priča o Loli i njenoj borbi  sa vremenom u orbitu lansirati jednog od viđenijih germanskih glumaca mlađe generacije, Morica Blajbtroja (1971), koji će svoju reputaciju velikog talenta potvrditi u šokantnoj priči o ljudskoj borbi za vlašću u „Eksperimentu”, svojevrsnoj najavi najezde rijeliti programa na našim ekranima. Baš to ostvarenje će u sebi sažeti sve osnovne karakteristike modernog nemačkog filma.

Moderan nemački film je odlično snimljen.

Moderan nemački film je produkcijski odmah iza američkog.

Moderan nemački film je nepodnošljivo napet i bez eksplozija i pucnjave.

Moderan nemački film je odlično odglumljen.

Takav je i „Bader Majnhof”, fascinantna priča o militantnim nemačkim levičarima nakon Drugog svetskog rata, koji mladog Morica spaja sa možda i najvećim nemačkim živim glumcem, Brunom Gancom (1941). Njegovu dugačku karijeru najpre pokreće veliki Vim Venders, da bi je on lično uzdigao na nivo svetske slave sa zastrašujuće uverljivim prikazom Hitlerovih poslednjih dana u „Padu”. I Bruno i Moric su sada svetski priznata imena, sa mnogo holivudskih projekata u izradi i od njih tek možemo očekivati mnogo i u američkoj produkciji.

Za razliku od njih, Sebastijan Koh (1962) ostao je u okvirima domaće kinematografije, ali ga to nije sprečilo da ostvari neke izuzetno značajne role, poput onih u dva nepodnošljivo napeta trilera koji će vas bez ispaljenog metka držati na ivici sedišta. „Tunel” će za svoju temu imati jedan od mnogobrojnih pokušaja bekstva iz Istočnog u Zapadni Berlin, a scena sa umirućim vojnikom i njegovom devojkom razdvojenih zidom zaslužuje najveća moguća priznanja.  „Životi drugih” nas uvode u svet tajne istočnonemačke policije, legendarnog „Štazija”, kao  i surovih metoda prisluškivanja nepodobnih građana. Krasi ga mnoštvo sjajno snimljenih scena, a možda je ona sa zvonom jedna od onih upisanim zlatnim slovima u istoriju svetske kinematografije.

Sjajan zanatski rad nije samo karakteristika vrhunske nemačke produkcije, nego i one nezavisne. Slučajno ili ne, tek dva dragulja germanskog „indi” filma imaju zajedničkog činioca, Florijana Lukasa (1973) u glavnoj ulozi. Njegov portret jednog od dvojice predratnih alpinista koji pokušavaju da osvoje strmu severnu stranu mitskog planinskog masiva Ajger u „Ledenom ambisu” ostaviće vas bez daha, baš kao i fotografija u filmu i sjajni specijalni efekti. Dah u vaša pluća i osmeh na lice će vam Florijan vratiti u satiričnoj komediji „Zbogom Lenjine”, u kojem će biti deo šarade o produžetku iluzija komunizma u Nemačkoj.

Kroz nemački umetnički film se probijao i reditelj Fatih Akin (1973), prva violina najnovijeg talasa filmskih umetnika na germanskom govornom području, potomaka doseljenika iz Turske i arapskih zemalja. Oni svoj trag već uveliko ostavljaju i na celuloidu unoseći pritom dah orijentalnog  i odslikavajući kontrast između različitih kultura, kao i (ne)prilagođenost došljaka uvreženim običajima i načinu života. „Glavom kroz zid” i  „Na ivici raja”  govore baš o tome, dodajući još jedan sloj kvaliteta die beste evropskoj kinematografiji.

ESTETIKA SUROVOSTI

O nezadrživoj ekspanziji korejskog filma

Sa ove vremenske distance može se sa velikom dozom bezbednosti reći da se Holivud i američka „A” filmska produkcija nisu nikada u potpunosti oporavile od štrajka scenarista na prelomu vekova. Bezidejnost filmskih priča, reciklaža i auto-reciklaža, te snižavanje svih kriterijuma zahtevnosti radnje da bi se ona prilagodila prosečnom žderaču kokica u bioskopskom mraku dovela je do jedne nove-stare teme među filmofilima.

Više nego ikad pre u istoriji, kvalitetan film stanuje van engleskog govornog područja i severnoameričkog kontinenta.

Uvek ga je bilo u Evropi. Znao je da zađe u Latinsku Ameriku, a velikani sedme umetnost su stizali čak i iz Australije. Ako izuzmemo Japance, Azija je za ovdašnje ljubitelje filma do skora bila tabula rasa. Kinezi su bili i ostali tržište za sebe, baš kao i Indija. Iranci i Turci su imali po jednog velikog reditelja i to je bilo to. Ali, to su manje ili više bile poznate stvari. Ono što je novo i što preti da promeni odnos celuloidnih snaga na najvećem kontinentu jeste Koreja. I to ona južna.

Baš kao i u slučaju japanskih automobila osamdesetih i kineskih mobilnih telefona dvehiljaditih, korejski film je nešto što je velika nepoznanica i razlog za podozrenje. Ukoliko se odlučite da uronite u svet najdinamičnije mlade filmske industrije u svetu, shvatićete koliko je ta predrasuda pogrešna.

Današnja južnokorejska kinematografija bogata je u produkciji, raskošna u tehnici, a iznad svega izuzetno kvalitetna u pogledu najbitnijeg segmenta jednog filma. Priče.

Meteorski uspon filmske industrije u ovoj zemlji počinje sa sveopštim napretkom privrede, ekonomije i tog društva ranih devedesetih, a vrhunac doživljava početkom protekle decenije. Prva generacija njihovih istaknutih reditelja, rođenih tokom šezdesetih godina, već je spremna na sledeći korak, a to je velika scena Holivuda. Do nje su došli uspešnom mešavinom tenzije, akcije i brutalnosti u svojim filmovima, koji su svi do jednog iznosili na svetlo dana ozbiljne životne probleme i drame te nacije. Upravo taj miks između surove svakodnevice i njegove uverljivosti izdvaja filmske radnike iz Južne Koreje od svojih kolega u regionu. Moglo bi se reći da se nalaze na zlatnoj sredini između Japanaca i Kineza, što ih čini gledljivim, a ne ultra-komercijalnim.

Tu tananu ravnotežu što u sebi spaja umetnost i tržište najefektnije su dostigla trojica reditelja.

Najstariji među njima je „francuski” đak, Kim Ki-duk (1960). Reč je o jednom od najboljih živih reditelja „umetničkih filmova” na svetu i tvorcu nekih istinskih remek-dela „sedme umetnosti”. Minimalista je i teži ka što manje dijaloga u svojim ostvarenjima, koja vrlo vešto hodaju po opasnoj oštrici između nemog i ton filma. Taj recept je do savršenstva doveden u „Bad guy” i „The bow”. Njegovi filmovi će vas naterati da se zamislite nad nekim neobičnim životnim situacijama i da se podjednako divite kako kadriranju i scenografiji, tako i pojedinačnim glumačkim performansima. Dileme koje iznosi pred vas neće biti lake, baš kao što to nije bio izbor između lepote i ljubavi u „Time” i neobičan odnos dve najbolje drugarice u „The Samaritan girl”. Lako neće biti ni samo gledanje, poput njegovog poslednjeg filma, „Pieta”. Uprkos tome, Ki-duk je možda i „najnežniji” korejski veliki reditelj i samim tim najpristupačniji Evropljanima.

To se sa druge strane nikako ne može reći i za Parka Čan-vuka (1963), verovatno i najpoznatijeg režisera poreklom sa juga ovog azijskog poluostrva. Svet se oduševio, ali i zanemeo od njegove tzv. „Vengeance” trilogije, posvećene osveti kao osnovnom pokretaču glavnih likova. To se pogotovo odnosi na „Oldboy”, jednu izrazito agresivnu priču o zatočeniku misteriozno oslobođenom nakon 20 godina. Uloga što je besmrtnim učinila glavnog glumca, Čoi Min-šika (1962), tradicionalnu dalekoistočnu surovost stilizuje kao umetničku vrednost i pakuje je u moćnu poruku o životnoj nepravdi i nedostatku srećnog kraja kao realnom ishodu. Rukavica u lice otužnog Holivuda bila je bačena i bilo je samo pitanje vremena kada će se Park otisnuti preko Pacifika da svoj talenat prikaže i u „A” američkoj produkciji. To je i učinio maestralno sa ledenom pričom o jednoj vrlo neobičnoj porodici i odnosima koji u njoj vladaju, „Stoker”. Uprkos veoma usporenoj radnji karakterističnoj za Parka, ovaj film će definitivno postati benčmark za vizuelni identitet u godinama koje dolaze i pomagalo u fakultetskom obrazovanju budućih režisera. Takođe, to je i pokazatelj da ovaj sjajni čovek iza kamere <i>neće menjati svoj stil zbog upliva para</i> u svoje projekte.

Ruku pod ruku s njim holivudskim bulevarima korača i poslednji jahač korejskog filma, Kim Ji-von (1964). „A bittersweet life” služio je kao odskočna daska do šokantnog „I saw the Devil” koji će vas preko dva i po sata držati prikovanog za ekran. I ovde je nasilje u službi priče, a sam kraj će biti vredan čekanja i mentalne torture. Za razliku od svojih prethodnika, Ji-von se u Americi odlučio za komercijalu i tako u svom najnovijem filmu, „The last stand”, iz penzije vratio jednog Arnolda Švarcenegera. Sudeći po blagajnama, više nego uspešno. Ono što mi čekamo jeste ozbiljan dramski projekat od njega.

Korejski film je tu i nemoguće ga je ignorisati.

Korejski film definitivno zaslužuje vašu pažnju i vreme.

Korejski film traži otvorenost uma za nove kulture i drugačiju životnu filozofiju od naše.

Korejski film je zahtevan, na momente čak i naporan.

Korejski film je kvalitetan, moćan i hipnotički privlačan.

Korejski film je sjajan.

IMA NADE - deo treći

O majstorima iza kamere mlađe generacije...

Za razliku od korektne ponude mladih glumaca i oskudnog izbora među glumicama, stiče se utisak da Holivud najmanje treba da bude zabrinut kada su u pitanju novi i perspektivni reditelji.  Kako na ruku njima ide i biološka činjenica da kasnije sazrevaju, može se slobodno reći da u Holivudu danas ima kvalitetnih ljudi u režiserskim stolicama u četrdesetima nego prstiju jedne ruke. Sasvim dovoljno, kada se uzme sveopšte stanje aktuelnog trenutka svetske kinematografije. I dolaze bukvalno sa svih strana sveta, ne računajući Korejance koji ipak zaslužuju zasebnu temu.

Najveći živi reditelj u naponu životne i stvaralačke snage nam dolazi iz Engleske. Njegovom biografijom može se podičiti jako malo kolega. Finčer je svoju filmografiju bespovratno ukaljao, te tako sada Kristofer Nolan (1970) jedini može reći sa ponosom da samo Džejms Kameron i on nemaju NIJEDAN loš film u CV-ju. Snimio ih je ukupno osam dugometražnih i ako se izuzme prvenac iz nezavisne produkcije („Following”), ovaj bivši student engleske književnosti jednostavno ne zna za promašaj. Kao reditelj, scenarista i producent potpisuje ukupno sedam svetskih megahitova: „Memento”, „Insomnia”, „Batman begins”, „The prestige”, „The Dark knight”, „Inception” i „Dark Knight rises”. Sva njegova dela karakteriše maestralni zanatski rad na kadriranju, napeta i spektakularna akcija i ne-linearna radnja. Posebno mesto u ovom briljantnom opusu zauzima trilogija o Betmenu, najuspešnije oživljavanje jedne filmske franšize ikada. A u toj trilogiji na tronu ponosno stoji „The Dark Knight”, verovatno najkvalitetniji i najuspešniji komercijalni blokbaster u ovom veku. Kako kritički, tako i finansijski. Ono što Nolana izdvaja od ostalih režisera današnjice jeste i njegova podjednako kvalitetna saradnja sa rodjenim bratom Džonatanom (1974) na pisanju scenarija za sve filmove koje je režirao, sa izuzetkom „Insomnije”. Sav taj kvalitet ostaje skriven za članove Akademije već godinama, i kako stvari stoje, to će se teško promeniti. Verovatno će  sve to biti nadoknađeno za neki od poznijih i nedovoljno kvalitetnih filmova, kao što smo videli i na primeru jednog Martina Skorsezea. A Nolan već sad staje rame uz rame sa najvećim holivudskim režiserima svih vremena.

Sa sobom je doneo skandinavsku (preciznije, dansku) surovost i sumornost. Njegovi filmovi su teški, likovi iščašeni, a akcija krvava. Ispekao je zanat u nezavisnoj produkciji i spreman je za sledeći veliki korak. On je Nikolas Vajding Refn (1970), u svetsku orbitu je lansirao Rajana Goslinga sa „Drive”, a pored režiranja, piše i scenarije za svoje filmove. „Pusher” trilogija je vrlo brzo prerasla okvire Danske, bizarni „Bronson” u prvi plan izbacio je obećavajućeg Toma Hardija, a „Valhalla rising” šokirao publiku po filmskim festivalima širom sveta. „Only God forgives” bio je promašaj, a narednih nekoliko godina će sudbonosno definisati ovog majstora fotografije i atmosfere i njegov uspeh u borbi sa velikim produkcijama.

Mnogi reditelji imaju svoje muze. Vremena se menjaju i to više nisu nužno žene, tako da ako Refn ima Goslinga, onda Stiv MekKvin (1969) ima Majkla Fasbendera. Britanski režiser za sobom ima samo dva dugometražna filma i oba su izbacila u prvi plan irsko-nemačkog glumca. Njegova ostvarenja su klaustrofobična, fizički i mentalno naporna. „Hunger” se bavi štrajkom glađu pripadnike IRA-e u engleskim zatvorima, a „Shame” emotivnom i seksualnom otuđenošću u današnjem svetu. Sledeći korak je ulazak u američku „A” produkciju sa „Twelve years a slave”, sa kojom dolazi i prva glumačka postava i novci. Imenjak legendarnog glumca šezdesetih i sedamdesetih konačno stupa pod svetlo reflektora i mi se nadamo da se pod njima neće prebrzo istopiti.

Pored ove tri perjanice, bilo bi nefer preskočiti i još dvojicu reditelja koji su, uprkos kratkoj biografiji, snimili nekoliko ostvarenja vrednih pomena.

Oren Moverman (1966) stiže iz Izraela, a njegov prvenac, „The messenger”, teška dramska priča o vojnim izvestiocima porodica poginulih u Iraku, ostavio je fasciniranim kako žirije, tako i publiku nezavisne produkcije i pratećih festivala. „Rampart” je značio nastavak saradnje sa Vudijem Harelsonom, ali nije ni izbliza ponovio uspeh prethodnika. Kao scenarista skrenuo je pažnju na sebe biografskim filmom o Dilanu („I'm not there”). Dovoljno da čekamo njegov novi projekat sa nestrpljenjem.

Poslednji u našem predlogu, igrom slučaja je i jedini „Oskarovac” na ovoj listi. Dobio ga je za svoju kratku priču u omnibusu „Six shooter”, a svet je iznenadio sa „In Bruges”, u kome je koncept starog, dobrog enegleskog humora digao na neki novi nivo i pokazao svetu da i Kolin Farel zapravo može biti simpatičan. Martin MekDonah (1970) nije uspeo da oprobani recept prenese i u „Seven psychopaths”, ali je kao producent potpisao solidni „The guard”. Vreme radi za njega, ali mu sledeći korak mora biti pažljivo odmeren.

Kada se sve ovo uzme u obzir, stiče se utisak da jedan Ridli Skot može da gleda ka penziji i svoj presto krvavo izboren osamdesetih i devedesetih prepusti novoj generaciji očeva filmskih iluzija. I to može da učini mirne duše. Deca su stasala i kadra su za najveće domete.

IMA NADE - deo drugi

O malobrojnim mladim glumicama vrednim pomena

Do pre samo nekoliko godina, situacija po pitanju novih kvalitetnih glumica u Holivudu bila je više nego mračna. Ako se izuzme vanvremenska Meril Strip, sa scene su lagano počele da silaze dive rođene na prelazu šezdesetih i sedamdesetih (Kidman, Blanšet, Koneli, Vots), dok je generacija posle njih (Svonk, Kotiljar, Teron, Vinslet) po dobijenom priznanju počela da „krstari” ka mirnijoj četvrtoj deceniji života. Vakum što je nastupio posle njih pretio je da se pretvori u crnu rupu mediokriteta raznoranih Johansonovih, Najtlijevih, Zifridovih i Kendrikovih.

Pa ipak, nije sve tako crno...

Za to su se pobrinule malobrojne gracije koje su različitim putevima stigli do fokusa javnosti. Među njima nema neke koja se izdvaja kao vanserijski kalibar, ali to su i dalje vrlo dobre glumice. Krenimo od iskusnijih ka mlađima.

Lansirao ju je TV hit „Dawson's creek”, a u svet filma je uplovila u velikom stilu, preko „oskarovske” nominacije za sporednu žensku ulogu u „Brokeback mountain”. Dobiće ih još ukupno dve, vrlo uspešno kombinujući vrhunsku („Shutter island”) i nezavisnu produkciju („My week with Marilyn”, „Blue Valentine”). Mišel Vilijams (1980) najnagrađivanija je od naših mladih nada, ali i dalje nije uspela da pobedi biologiju i dospe u aleju velikana Akademije pre četrdesete, uprkos vrlo zahtevnim dramskim ulogama. Držimo joj palčeve da to što pre učini.

Umetnički filmovi, pa onda komercijala. Utabana staza kojom su mnogi glumci srednje i mlađe generacije uspešno hodili u prethodne dve decenije. Jedan od tih hodača je i Keri Maligen (1984), prepoznata u nezavisnim ostvarenjima „An education”, „Drive” i „Shame”, na glavnu scenu zakoračila je lani sa „Great Gatsby” i to ne preterano uspešno. Keri je u ovom trenutku definitivno na raskrnici, kada treba da pokaže ima li kalibar za velike uloge i laureate ili će zauvek ostati samo simpatičan devojčurak dečijeg lica i korektna epizodistkinja.

Imala je početak karijere iz snova. Još kao tinejdžer zaludela je svet svojom harizmatičnom interpretacijom u komediji „Juno”, da bi momentalno zatim uletela pravo u rad sa Nolanom na „Inception”. Elen Pejdž (1987) još raste i formira se kao glumica i to čini snimajući „indi” ostvarenja poput „Hard candy”, koja će joj omogućiti više vremena i prostora na platnu. Ovaj neobičan razvojni put može doneti i neočekivane rezultate. Nadamo se, (ne)očekivano dobre.

Dugo je Holivud čekao na jednu pravu mladu komičarku, možda još od Ane Faris i njenog besmrtnog serijala „Scary movie”. Naslednica je konačno na vidiku. Ema Stoun (1988) do nominacija za „zlatnog dečaka” stiže slično kao i Pejdžova, preko sjajne uloge u tinejdžerskoj intelektualnoj komedijici „Easy A”. Svoj potencijal da nas nasmeje pokazala je i u „Zombieland” i „Movie 43”, dok je prvo pravo veliko vatreno krštenje predstavljalo i fijasko („Gangster squad”), ali nam je pružilo priliku da je na velikom platnu vidimo i kao femme fatale. Jedina prava dramska uloga bila je u „The help”, u kojoj ipak šou kradu crnkinje. Kako joj glavninu filmografije i dalje čine većinski romantične komedije, vreme pravog dokazivanja tek je pred njom.

Zaludela je kao Hermiona čitav svet serijalom filmova o Hariju Poteru, snimila ih ukupno sedam, ali i odrasla u međuvremenu. Ema Votson (1990) stiže nam iz Velike Britanije i počinje da se hvata u koštac sa ozbiljnijim temama, i to, kao po nepisanom pravilu, najpre u art filmovima. „The perks of being a wallflower” i „My week with Marilyn” joj ukrštaju puteve sa takođe perspektivnim kolegama njenog uzrasta i samo najavljuju ozbiljne kapacitete za zahtevnije i dramske uloge.

Pored ove četiri gracije, još jedna im se može pridružiti u godinama koje slede, iako je već starija od većine pobrojanih. Upoznali smo je kao „Trinaesticu”, hladnu biseksualku u najboljoj dramskoj seriji ovog veka, „House M.D.” i ostali zatečeni njenom hipnotišućom fizičkom pojavom na ekranu. Olivija Vajld (1984) nije gubila previše vremena, te se prvo okrenula komercijalnim ostvarenjima („Cowboys and aliens”, „Tron: Legacy”, „People like us”), da bi tek ovih dana pomalo trapavo zagazila i u vode nezavisne produkcije sa „Drinking buddies”. U svakom slučaju, treba joj pružiti šansu da pokaže šta i koliko zapravo ume.

Spisak se ne završava samo na ovih šest dama, biće ih sigurno još, a ko zna, možda godine pred nama kriju neku novu besmrtnicu i konačnu naslednicu najveće glumice svih vremena, Meril Strip.

ИМА НАДЕ - део први

O novom naraštaju glumaca i vraćanju nade u bolje sutra svetske kinematografije

Nisam neki nostalgičar, ali sa žaljenjem konstatujem da je filmska umetnost svoj kvalitativni vrhunac doživela krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka. Sveopšti sunovrat u autoreciklažu i nedostatak ideja ophrvao je i aktuelni trenutak sedme umetnosti. Svedoci smo brutalnog manirizima, razbacivanja budžetima, dominacije kompjuterskih efekata sa jedne i mediokritetskih scenarija, prosečnih glumišta i rediteljske neupečatljivosti sa druge strane.

Da li je baš sve tako crno?

Češće kroz opskurne kanale nezavisne produkcije i ređe kroz bombastična „A” ostvarenja, do nas stižu i pojedinačni glumački i rediteljski primerci koji nas podsećaju da se talenat ne može sakriti i da i u dominantno dekadentnom toku dešavanja, evolucija na površinu ipak povremeno izbacuje kvalitetne anomalije.

Kada su gospoda u pitanju, oseka umeća nije naišla naglo, već se tranzicija od kolosa metodičke glume sedamdesetih (De Niro, Paćino, Hofman) ka njihovim ređim naslednicima devedesetih (Dej-Luis, Vašington, Henks) nije toliko osetila. Kada su i potonji zašli u petu deceniju života, celuloidom su zavladali raznorazni Afleci, Kuperi, Batleri, LeBufovi i njima slični. Snizili su standarde toliko da su njihove role počele da se smatraju benčmarkovima dobrog rada. Drastičan pad priliva novih talenata majstorski su prikrili i ubedili mejnstrim publiku da u pitanju ipak nisu prosečni, ispodprosečni i precenjeni polu-glumci i amateri. Tako je bilo do skora i tako je i sada. Samo što sada možemo reći da je par usamljenih krstaša stasalo za borbu za pravedno mesto u istoriji kinematografije. Grupa mala, ali odabrana.

Ko su glumci u naponu snage koji mogu da preokrenu izmene tok misli javnog mnjenja kada je povratak kvalitetu na velikom platnu u pitanju?

Da bi se probio do dramskih uloga, morao je da snima komercijalu. Ljubavne dramice, šablonske krimiće. Na tom putu zaradio je dosta para i simpatije ženskog dela publike. Te pare nije stucao samo u život na visokoj nozi, već ga je vratio nazad u filmsku industriju. Uložio ga je u nezavisnu produkciju i tamo našao sebe kao glumca sa velikim „G”, glumeći reformisanog nacistu u „Believer”, poročnog profesora u „Half Nelson” i autističnog mladića u urnebesnom „Lars and the real girl”. Rajan Gosling (1980) na svetsku mapu ozbiljnih kritičara i definitivno izlazi sa teškim dramskim prikazom svih faza u životu dvoje partnera u „Blue Valentine” i kao heroj sa margine u omažu treševima osamdesetih u „Drive”. Poslednji od navedenih filmova spojio ga je i sa sjajnim danskim rediteljem Nikolasom Vajnding-Refnom i lansirao ga pravo u orbitu velikana. U toj orbiti je međutim, i dalje osuđen samo na tapšanje po ramenu, pošto ga uvreženi establišment i dalje zaobilazi kada su nagrade u pitanju. Samo jedna nominacija za „Oskara” ozbiljno je potcenjivanje najboljeg mladog američkog glumca u ovoj dekadi. Glumca koji je za uzore uzeo Branda i Dina, retko progovarajući u svojim filmovima i glumeći vrlo mnogo sa veoma malo. Imidž butovnika i otpadnika ga prati i van platna i očigledno odslikava i neki delić privatnog života koji tako verno prenosi na platno. Iako u najboljim godinama, još uvek traga za pravim velikim filmom koji bi zapušio usta kritičarima njegovog „kamenog lica” i rešen je da zbog toga napravi i dužu pauzu od glume. Jako je blizu ostvarenju svojih snova, a taj korak neće biti nimalo lak, što možemo videti i na primeru kolosa prethodne generacije, Leonarda DiKaprija. Nama ostaje da mu držimo palčeve i pratimo njegov ubitačan ritam paralelnog snimanja po jednog komercijalnog i jednog kvalitetnog nezavisnog ostvarenja.

Put ljudima van Amerike u Holivudu nikada nije bio lak. Poslednji koji je prešao Atlantski okean i poharao Los Anđeles bio je i najveći živi glumac danas, Danijel Dej-Luis. Britanija, nekada imperija i u filmu, sada na prste jedne ruke broji kvalitetne mlade naslednike Entonija Hopkinsa, Džona Hrta, Kolina Firta. Zato su verovatno i morali da potraže pomoć tradicionalnih neprijatelja, Nemaca. Od majke Irkinje i oca Nemca, Majkl Fasbender (1977) svoj put do zvezda krčio je kroz ostrvske televizijske filmove, sve do prekretnice koju mu je pružio Roberto Rodrigez sa Milerovih „300”. Od tog trenutka, u prvom planu je na domaćoj sceni. Ređaju se sjajne epizodne uloge („Fish Tank”, „Eden Lake”), a „Hunger” ga ukršta sa Stivom MekKvinom sa kojim sarađuje u još dva nezavisna ostvarenja („Shame” i predstojećem „Twelve years a slave”) , uz kojeg konačno dobija priliku da bude vodeća muška rola. Priliku ne propušta i svoje vreme na platnu maksimalno iskorišćava strpljivo gradeći reputaciju trejdmark mučenika i glumca koji se ne libi dramski i fizički zahtevnih uloga. Nakon toga, mejnstrim vrhunska produkcija bila je spremna za njega. Pare mu još uvek nisu donele i priznanje, a upliv u „A” ligu ipak nije krunisan glavnom ulogom u blokbaster drami. Saradnja sa Ridlijem Skotom i Terensom Malikom obećava i skoro preskakanje tog poslednjeg, najtežeg stepenika ka besmrtnosti.

Kao tinejdžer proslavio se u TV-komediji „3^rd rock from Sun” i ostao izuzetno mladolik sve do tridesetih. Svoj filmski put gradio je isključivo kroz nezavisnu produkciju. Postao je zvezda andergraund filma i Sandens festivala, sakriven od šire publike. „Lookout”, „Hesher” i „50/50” ipak nisu prošli nezapaženo. Najveći reditelj današnjice, Kristofer Nolan, prvi mu daje priliku u svom blokbasteru „Inception”, nakon kojeg ceo svet ostaje prijatno iznenađen razvojem Džozefa Gordona-Levita (1981), onog „malog” iz ”Trećeg kamena od Sunca”. Nolan ga nagrađuje rolom i u poslednjem „Betmenu”, a Spilberg ga angažuje za „Linkolna”. Njegov osnovni problem na putu do zvezda je fizičke prirode, nešto slično onome što je i DiKaprija proganjalo do četrdesetih. Džo je i dalje, pored nespornog glumačkog talenta, bejbifejs. „Looper” nam je pokazao koliko je taj problem izražen, ali smo sigurni da ga to ne može zaustaviti u njegovom vrtoglavom usponu.

Pored ove trojice, pažnja se mora obratiti i na još mlađe Ezru Milera i Logana Lermana, rođene 1992. godine, slavom ovenčane u najboljoj tinejdž-drami u poslednjih desetak godina, „The perks of being a wallflower”. Prvi je za sebe već rezervisao uloge uvrnutih i bolesnih likova, dok drugi jako obećava u svom minimalizmu. Oni su i krunski dokaz da točak muške glumačke evolucije nema nameru da stane. Hvala mu na tome.