O najboljoj evropskoj kinematografiji u poslednje dve decenije
Evropa je kolevka sedme umentosti. Na najstarijem kontinentu je
srebro nitrat po prvi put i ukroćen na celuloidu, preciznije u Francsukoj.
Odatle se magija pokretnih slika munjevito razlila u Englesku, Španiju,
Italiju, Rusiju i Nemačku. Sedma umetnost pustila je duboko korenje na tlu
Stare dame i izgledalo je da evropski film niko i ništa ne može zaustaviti.
Osim rata i to onog drugog, velikog. Opustošio je evropske ekonomije, pobio
milione i ofucao Staru damu. Holivud i njegove pare zavladali su svetom.
Pa ipak, Evropa se nije dala tako lako.
Italija šezdesetih, Engleska sedamdesetih, Španija osamdesetih i
Francuska devedesetih periodično su stvarali anomalije u filmskom svetu i
remetile apsolutnu dominaciju nezasite prekookeanske instant bioskopske aždaje.
Protekle dve decenije unazadile su svetski, a sa njim i film na najstarijem
kontinentu. Marketing, novac, box office, kokice, drive in i IMAX pokušali su
sve u svojoj moći ne bi li marginalizovali sve one studije sa etiketom not made
in USA na sebi. I verovatno bi im to i pošlo za rukom da nije bilo, po većini
parametara, druge svetske filmske sile.
Nemačke.
Svesni da se sa Amerikancima ne mogu meriti u tržišnim budžetima i
produkcijama, odlučili su se za umetnost,
festivale i kvalitet umesto hiperprodukcije. Prvi vesnici nemačkog
kinematografskog „proleća” zakoračili su na evropsku filmsku scenu osamdesetih
godina prošlog veka.
Najveći među njima bio je Vim
Venders (1945), čovek koji je u svojim ostvarenjima pomirio komercijalu i
umetnost, nemačku i svetsku produkciju, mlade i nepoznate glumce i velike
američke zvezde. Njegova ostvarenja spadaju među najviše domete evropskog i svetskog umetničkog filma i kultne klasike
sporog tempa radnje koja najčešće prati putešestvije jednog otuđenog lika,
propraćene predivnom fotografijom savršeno uklopljenom sa sjajnom muzikom. Iako
mu je filmografija izuzetno obimna, ne možete nikako pogrešiti ako pogledate
njegove „Pariz, Teksas”, „Nebo nad Berlinom”, „Do kraja sveta”
ili „Lisabonsku priču”. U drugom delu karijere okrenuo se dokumentarcima,
pa tako „Buena Vista”, „Duša
čoveka” i „Pinja” govore o njegovom dodatnom naporu da u svojim
delima u potpunosti prožme pokretne slike,
muziku i ples.
Mihael Haneke(1942) svoj opus posvećuje
drami i prikazu potresnih ljudskih
životnih priča, snimajući uglavnom u nemačkoj i francuskoj produkciji i izazivajući
svojim radom mnoštvo kontroverzi. Možda će vam „Sedmi kontinent”, „Profesorka
klavira”, „Bela traka” i „Ljubav” predstavljati ostvarenja naporna za
gledanje, ali vas sasvim sigurno ne mogu i neće ostaviti ravnodušnim kako
svojom temom, tako i istaknutom pojedinačnom glumom.
Da nemački film nije samo drama i umetnost vrlo rano je pokazao i velemajstor akcije Volfgang Pitersen (1941), kreirajući podžanr podmorničkog trilera
sa antologijskom „Podmornicom”, nominovanom za čak šest „Oskara”,
uključujući i onog za najbolju režiju i scenario. To je bila i njegova ulaznica
za Holivud u kojem se međutim njegov kvalitet donekle i razredio,
ograničavajući se na ultrakomercijalne blokbastere.
Prelaz ka mlađim rediteljima nam donosi i najkontroverznijeg među svim nemačkim rediteljima, Toma Tikvera (1965), koji će festivalsku
publiku šokirati sa „Trči Lola, trči” i „Parfemom”. Upravo će
napeta priča o Loli i njenoj borbi sa
vremenom u orbitu lansirati jednog od viđenijih
germanskih glumaca mlađe generacije, Morica
Blajbtroja (1971), koji će svoju reputaciju velikog talenta potvrditi u
šokantnoj priči o ljudskoj borbi za vlašću u „Eksperimentu”, svojevrsnoj
najavi najezde rijeliti programa na našim ekranima. Baš to ostvarenje će u sebi
sažeti sve osnovne karakteristike modernog nemačkog filma.
Moderan nemački film je odlično snimljen.
Moderan nemački film je produkcijski odmah iza američkog.
Moderan nemački film je nepodnošljivo napet i bez eksplozija i pucnjave.
Moderan nemački film je odlično odglumljen.
Takav je i „Bader Majnhof”, fascinantna priča o militantnim nemačkim
levičarima nakon Drugog svetskog rata, koji mladog Morica spaja sa možda i
najvećim nemačkim živim glumcem, Brunom
Gancom (1941). Njegovu dugačku karijeru najpre pokreće veliki Vim Venders,
da bi je on lično uzdigao na nivo svetske
slave sa zastrašujuće uverljivim prikazom Hitlerovih poslednjih dana u „Padu”.
I Bruno i Moric su sada svetski priznata imena, sa mnogo holivudskih projekata
u izradi i od njih tek možemo očekivati mnogo i u američkoj produkciji.
Za razliku od njih, Sebastijan
Koh (1962) ostao je u okvirima domaće kinematografije, ali ga to nije
sprečilo da ostvari neke izuzetno značajne role, poput onih u dva nepodnošljivo napeta trilera koji će vas
bez ispaljenog metka držati na ivici sedišta. „Tunel” će za svoju temu
imati jedan od mnogobrojnih pokušaja bekstva iz Istočnog u Zapadni Berlin, a
scena sa umirućim vojnikom i njegovom devojkom razdvojenih zidom zaslužuje
najveća moguća priznanja. „Životi
drugih” nas uvode u svet tajne istočnonemačke policije, legendarnog
„Štazija”, kao i surovih metoda
prisluškivanja nepodobnih građana. Krasi ga mnoštvo sjajno snimljenih scena, a
možda je ona sa zvonom jedna od onih upisanim zlatnim slovima u istoriju
svetske kinematografije.
Sjajan zanatski rad nije samo karakteristika vrhunske nemačke
produkcije, nego i one nezavisne. Slučajno
ili ne, tek dva dragulja germanskog „indi” filma imaju zajedničkog činioca, Florijana Lukasa (1973) u glavnoj
ulozi. Njegov portret jednog od dvojice predratnih alpinista koji pokušavaju da
osvoje strmu severnu stranu mitskog planinskog masiva Ajger u „Ledenom
ambisu” ostaviće vas bez daha, baš kao i fotografija u filmu i sjajni
specijalni efekti. Dah u vaša pluća i osmeh na lice će vam Florijan vratiti u
satiričnoj komediji „Zbogom Lenjine”, u kojem će biti deo šarade o
produžetku iluzija komunizma u Nemačkoj.
Kroz nemački umetnički film se probijao i reditelj Fatih Akin (1973), prva violina
najnovijeg talasa filmskih umetnika na germanskom govornom području, potomaka doseljenika iz Turske i arapskih
zemalja. Oni svoj trag već uveliko ostavljaju i na celuloidu unoseći pritom
dah orijentalnog i odslikavajući
kontrast između različitih kultura, kao i (ne)prilagođenost došljaka uvreženim
običajima i načinu života. „Glavom kroz zid” i „Na ivici raja” govore baš o tome, dodajući još jedan sloj kvaliteta
die
beste evropskoj kinematografiji.
Нема коментара:
Постави коментар