KLASIK PO KLASIK, LEGENDA

O tome kako za ispravljanje nekih filmskih propusta nikada nije kasno

Ko gleda, taj i greši. Preciznije, propušta. Nekada namerno, nekada iz nedostatka vremena, ali svaki filmofil je u životu propustio barem jedno kultno ostvarenje o kojem sve generacije celuloidnih zavisnika nadugačko i naširoko raspredaju. Barem jedan klasik.

Prva u nizu filmskih nepravdi koje sam rešio da ispravim tokom ovogodišnjih praznika, bila je vezana za izrazito lični antagonizam prema jednoj od najvećih muških glumačkih zvezdi moje omiljene celuloidne dekade, osamdesetih godina prošloga veka. Iako je glumio u jednom od desetak filmova koji su me formirali kao čoveka, De Palminim „Nesalomivima”, Kevin Kostner mi se jednostavno nikada nije uklapao među kolose poput Konerija, De Nira i Garsije. Sa protekom vremena, Kevin je u mojim očima sve više postajao idol pedesetogodišnjakinja, a sve manje jedna od najuspešnijih zvezda u Holivudu. „Telohranitelj”, „Vodeni svet”, „Poštar” i slični veći ili manji promašaji su ga smestili na sam vrh moje crne liste. Tako sam presudio nesretnom Kostneru bez pokušaja da od početka do kraja pogledam njegov najveći i najznačajniji film, ostvarenje koje mu je te 1990. donelo čak 7 „Oskara”, između ostalog i one za najbolji film, režiju, scenario i kameru. 

„Ples sa vukovima” me je iznenadio od samog početka. Spor ritam, dugi  rezovi i široki umetnički kadrovi mi se nikako nisu uklapali u mejnstrim američku kinematografiju koja je na smeni osme i devete dekade Kostnerovo rediteljsko i glumačko čedo uzdigla u rang najnagrađivanijih filmova svih vremena. Iako se glumačka nominacija za samog Kevina i može smatrati donekle spornom, svi drugi laureati ne mogu i ne smeju. Rediteljski, film je suvereno i dosledno vođen od samog početka do kraja, dok su kamera i fotografija udžbenički primeri kvalitetnog rada. Tema progona Indijanaca jeste dugo bila smatrana tabuom, te se talasi hvalospeva mogu samo donekle pravdati političkom korektnošću. Naime, scenario je nada sve dirljiv i ljudski, sa mnogo simbolike koja vešto balansira po oštrici patetičnog. Sveukupni utisak ne mogu narušiti čak ni pomalo banalni unutrašnji monolozi, opasni instrument koji je zamalo upropastio remek-delo Ridlija Skota, „Blejdraner”. Jednostavno, „Ples sa vukovima” je veliki film, jedan od najvećih i glavne zasluge za to nosi čovek o kojeg sam se ogrešio. Kevin Kostner.

Sledeći u nizu propusta smatram kardinalnim, tim pre što je u pitanju najnagrađivaniji film u mom drugom po redu omiljenom žanru, hororu. Snimljen godinu dana nakon „Plesa sa vukovima”, „Kad jaganjci utihnu” su pokazali „Akademiji” da ne treba da se stidi različitosti, a meni da i te kako treba da me je sramota što ih nisam za ovih tridesetak godina odgledao od početka do kraja. Čak 5 „Oskara” za krvavi, turobni i izopačeni psihološki triler strave i užasa predstavljalo je istinsko iznenađenje među sineastama na početku devedesetih. Najbolji film i najbolja režija pripali su Džonatanu Demu, a po jednog „zlatnog dečaka” kući su poneli i adaptirani scenario, glavna muška i glavna ženska rola, svrstavajući time „Jaganjce” u retke primerke „sedme” umetnosti koji su nagradili oba pola za vodeće role istovremeno. I upravo osnovna tajna uspeha ovog filma leži u neverovatnoj hemiji između Entonija Hopkinsa i Džodi Foster. Perverzni, krvoločni i brutalni ubica Hanibal i mlada detektivka FBI-ja od prvog kadra savršeno odslikavaju dva potpuno različta sveta, dobro i zlo, normalno i izopačeno i to čine sa lakoćom svojstvenom samo velikim glumcima. Britanac svoju nagradu zarađuje za samo 17 minuta na velikom platnu i ostaje zauvek upamćen kao Dr Lektor, dok se Džodi Foster osvajanjem drugog po redu „Oskara” svrstava među holivudske besmrtnice. Reditelj Džonatan Dem ceo film vodi onako kako tema to i zaslužuje, mračno i teskobno, sa par istinski šokantnih akcionih scena, čak i po današnjim standardima. Iako mi je lično „Isijavanje” i dalje omiljeni horor, „Kad jaganjci utihnu” sada sija odmah tu pored njega, sjajem neumanjenim beskrupulozno nekvalitetnijim nastavcima.

Kako sam rođen početkom osamdesetih, priznajem da je najveći deo dometa mog filmskog radara hvatao rodnu dekadu i po jednu koja mu je prethodila i nasledila je. Samim tim, pedesete i šezdesete godine 20. veka ostale su većim delom van mog domašaja, lišavajući me mnogih remek-dela kinematografije. Među njima je i jedan od crno-belih klasika Sidnija Lameta i primer kako kvalitetan scenario uzdiže film na nivo besmrtnih ostvarenja. 

„12 besnih ljudi” iz 1957. je primer kako su se nekada sa lakoćom snimali kvalitetni filmovi. Lametova kombinacija klizajuće i rotirajuće kamere, dugi rezovi, kao i smeštanje celokupne radnje u jednu prostoriju, ipak svoje mesto pred slavom ustupaju do u tančina razrađenom scenariju, razornim dijalozima i sagledavanjem teme donošenja odluke o životu i smrti mladog čoveka od strane dvanaestočlane civilne porote iz svakog mogućeg ugla. Svaki od porotnika je potpuno različitog porekla, karakternih osobina i izgleda, obezličen dodeljivanjem brojeva umesto imena. Iako je glavni fokus na dvoboju Henrija Fonde i Lija Koba, i ostali akteri daju svoj doprinos, produbljujući dilemu i argumentujući pedantno posloženu retrospektivu celokupnog slučaja i samog suđenja ličnim zapažanjima i iskustvima. Iako se konačni ishod naslućuje već posle desetak minuta filma, to ne umanjuje njegovu scenarističku i rediteljsku vrednost, nažalost, potpuno neispraćenu pripadajućim nagradama kritičara.

Poslednji u nizu ispravljenih propusta zapravo i nije klasik, barem ne po važećim merilima i ocenama. „Cinderella man” ne predstavlja samo moj lični, već i ogroman propust kritike i publike širom sveta. Drama sa velikim „D” o životu Džejmsa Bredoka predstavlja NAJBOLJI film o bokserima ikada. Sve ono što je u temelje usko specijalizovanog žanra položio Stalone sa „Rokijem” tri decenije ranije, Ron Hauard iza i Rasel Krou i Pol Đamati ispred kamere uzdigli su na najviši mogući scenaristički, rediteljski i glumački nivo kada je sedma umetnost u pitanju. Uvodnih pola sata filma predstavlja jedan od najmučnijih i najrealističnijih prikaza američke Velike depresije ikada i sudbonosno je za vezivanje gledaoca za likove. Krou kao Bredok i Đamati kao njegov menadžer suvereno vladaju svakom scenom, peglajući usput uobičajeno obilje patetike u sportskim filmovima, kao i standardno substandardan performans Rene Zelveger. Kraj filma i konačnu borbu ćete dočekati na nogama, a nepodnošljivu napetost poslednje runde nagraditi i po kojom suzom sa zvukom poslednjeg sudijskog gonga. 

Baš kao što klasici to i rade. 

Čak i kad nisu klasici.


SLIČNE TEME:
LJUBAV PREMA STRAHU
ŽIVEO FILM!

ИМА НАДЕ - део први

O novom naraštaju glumaca i vraćanju nade u bolje sutra svetske kinematografije

Nisam neki nostalgičar, ali sa žaljenjem konstatujem da je filmska umetnost svoj kvalitativni vrhunac doživela krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka. Sveopšti sunovrat u autoreciklažu i nedostatak ideja ophrvao je i aktuelni trenutak sedme umetnosti. Svedoci smo brutalnog manirizima, razbacivanja budžetima, dominacije kompjuterskih efekata sa jedne i mediokritetskih scenarija, prosečnih glumišta i rediteljske neupečatljivosti sa druge strane.

Da li je baš sve tako crno?

Češće kroz opskurne kanale nezavisne produkcije i ređe kroz bombastična „A” ostvarenja, do nas stižu i pojedinačni glumački i rediteljski primerci koji nas podsećaju da se talenat ne može sakriti i da i u dominantno dekadentnom toku dešavanja, evolucija na površinu ipak povremeno izbacuje kvalitetne anomalije.

Kada su gospoda u pitanju, oseka umeća nije naišla naglo, već se tranzicija od kolosa metodičke glume sedamdesetih (De Niro, Paćino, Hofman) ka njihovim ređim naslednicima devedesetih (Dej-Luis, Vašington, Henks) nije toliko osetila. Kada su i potonji zašli u petu deceniju života, celuloidom su zavladali raznorazni Afleci, Kuperi, Batleri, LeBufovi i njima slični. Snizili su standarde toliko da su njihove role počele da se smatraju benčmarkovima dobrog rada. Drastičan pad priliva novih talenata majstorski su prikrili i ubedili mejnstrim publiku da u pitanju ipak nisu prosečni, ispodprosečni i precenjeni polu-glumci i amateri. Tako je bilo do skora i tako je i sada. Samo što sada možemo reći da je par usamljenih krstaša stasalo za borbu za pravedno mesto u istoriji kinematografije. Grupa mala, ali odabrana.

Ko su glumci u naponu snage koji mogu da preokrenu izmene tok misli javnog mnjenja kada je povratak kvalitetu na velikom platnu u pitanju?

Da bi se probio do dramskih uloga, morao je da snima komercijalu. Ljubavne dramice, šablonske krimiće. Na tom putu zaradio je dosta para i simpatije ženskog dela publike. Te pare nije stucao samo u život na visokoj nozi, već ga je vratio nazad u filmsku industriju. Uložio ga je u nezavisnu produkciju i tamo našao sebe kao glumca sa velikim „G”, glumeći reformisanog nacistu u „Believer”, poročnog profesora u „Half Nelson” i autističnog mladića u urnebesnom „Lars and the real girl”. Rajan Gosling (1980) na svetsku mapu ozbiljnih kritičara i definitivno izlazi sa teškim dramskim prikazom svih faza u životu dvoje partnera u „Blue Valentine” i kao heroj sa margine u omažu treševima osamdesetih u „Drive”. Poslednji od navedenih filmova spojio ga je i sa sjajnim danskim rediteljem Nikolasom Vajnding-Refnom i lansirao ga pravo u orbitu velikana. U toj orbiti je međutim, i dalje osuđen samo na tapšanje po ramenu, pošto ga uvreženi establišment i dalje zaobilazi kada su nagrade u pitanju. Samo jedna nominacija za „Oskara” ozbiljno je potcenjivanje najboljeg mladog američkog glumca u ovoj dekadi. Glumca koji je za uzore uzeo Branda i Dina, retko progovarajući u svojim filmovima i glumeći vrlo mnogo sa veoma malo. Imidž butovnika i otpadnika ga prati i van platna i očigledno odslikava i neki delić privatnog života koji tako verno prenosi na platno. Iako u najboljim godinama, još uvek traga za pravim velikim filmom koji bi zapušio usta kritičarima njegovog „kamenog lica” i rešen je da zbog toga napravi i dužu pauzu od glume. Jako je blizu ostvarenju svojih snova, a taj korak neće biti nimalo lak, što možemo videti i na primeru kolosa prethodne generacije, Leonarda DiKaprija. Nama ostaje da mu držimo palčeve i pratimo njegov ubitačan ritam paralelnog snimanja po jednog komercijalnog i jednog kvalitetnog nezavisnog ostvarenja.

Put ljudima van Amerike u Holivudu nikada nije bio lak. Poslednji koji je prešao Atlantski okean i poharao Los Anđeles bio je i najveći živi glumac danas, Danijel Dej-Luis. Britanija, nekada imperija i u filmu, sada na prste jedne ruke broji kvalitetne mlade naslednike Entonija Hopkinsa, Džona Hrta, Kolina Firta. Zato su verovatno i morali da potraže pomoć tradicionalnih neprijatelja, Nemaca. Od majke Irkinje i oca Nemca, Majkl Fasbender (1977) svoj put do zvezda krčio je kroz ostrvske televizijske filmove, sve do prekretnice koju mu je pružio Roberto Rodrigez sa Milerovih „300”. Od tog trenutka, u prvom planu je na domaćoj sceni. Ređaju se sjajne epizodne uloge („Fish Tank”, „Eden Lake”), a „Hunger” ga ukršta sa Stivom MekKvinom sa kojim sarađuje u još dva nezavisna ostvarenja („Shame” i predstojećem „Twelve years a slave”) , uz kojeg konačno dobija priliku da bude vodeća muška rola. Priliku ne propušta i svoje vreme na platnu maksimalno iskorišćava strpljivo gradeći reputaciju trejdmark mučenika i glumca koji se ne libi dramski i fizički zahtevnih uloga. Nakon toga, mejnstrim vrhunska produkcija bila je spremna za njega. Pare mu još uvek nisu donele i priznanje, a upliv u „A” ligu ipak nije krunisan glavnom ulogom u blokbaster drami. Saradnja sa Ridlijem Skotom i Terensom Malikom obećava i skoro preskakanje tog poslednjeg, najtežeg stepenika ka besmrtnosti.

Kao tinejdžer proslavio se u TV-komediji „3^rd rock from Sun” i ostao izuzetno mladolik sve do tridesetih. Svoj filmski put gradio je isključivo kroz nezavisnu produkciju. Postao je zvezda andergraund filma i Sandens festivala, sakriven od šire publike. „Lookout”, „Hesher” i „50/50” ipak nisu prošli nezapaženo. Najveći reditelj današnjice, Kristofer Nolan, prvi mu daje priliku u svom blokbasteru „Inception”, nakon kojeg ceo svet ostaje prijatno iznenađen razvojem Džozefa Gordona-Levita (1981), onog „malog” iz ”Trećeg kamena od Sunca”. Nolan ga nagrađuje rolom i u poslednjem „Betmenu”, a Spilberg ga angažuje za „Linkolna”. Njegov osnovni problem na putu do zvezda je fizičke prirode, nešto slično onome što je i DiKaprija proganjalo do četrdesetih. Džo je i dalje, pored nespornog glumačkog talenta, bejbifejs. „Looper” nam je pokazao koliko je taj problem izražen, ali smo sigurni da ga to ne može zaustaviti u njegovom vrtoglavom usponu.

Pored ove trojice, pažnja se mora obratiti i na još mlađe Ezru Milera i Logana Lermana, rođene 1992. godine, slavom ovenčane u najboljoj tinejdž-drami u poslednjih desetak godina, „The perks of being a wallflower”. Prvi je za sebe već rezervisao uloge uvrnutih i bolesnih likova, dok drugi jako obećava u svom minimalizmu. Oni su i krunski dokaz da točak muške glumačke evolucije nema nameru da stane. Hvala mu na tome.