KREDIT ZA ŽIVOT

A koji je tvoj izgovor?

FOTO: „Blic”

Otišli smo u božju mater kao zemlja, narod i društvo. Kao ljudi. Pročitam tekst što mi kolega poslao i smrznem se. Ljudi digli kredit za vantelesnu oplodnju. Marija i Miroslav Petrović iz Pukovca pored Doljevca. 345.000 dinara. Skoro tri hiljade evra. Na 36 rata. Namenski. Kamata će im odneti četvrtinu. Ona ima platu 30.000, on je moler bez stalnog zaposlenja. U nekom Pukovcu, pored Doljevca. Daleko od svetla Beograda, mraka „Beograda noću”, daleko od Boga.

Pet godina su pokušavali da dobiju dete. Nije išlo. Nisu iz Beograda, a i ovde je sada sponzorisanje prvog pokušaja vantelesne postalo upitno zbog uštede. U Nišu se čeka nekakav „konkurs”. Valjda za nekog oplođivača, kada već toliko opšte sa nama i nad nama. A možeš samo u državnom o trošku države. Vreme je prolazilo, život je prolazio. A želja ne prolazi. Želja za potomstvom. Tako normalna, ljudska želja. Pomalo zaboravljena u eri bele kuge, bede i beznađa. I ta želja KOŠTA. Pare u Srbiji ne možeš da zaradiš. Nisi imao/la sreće da su ti mama i tata bogati. Nisi dobio nasledstvo, ne kradeš, nisi se „snašao” u tranziciji ovog brloga od zemlje. Nemaš čak ni bogate prijatelje. Imaš jednog koji ti pokrije onaj deo koji ti čak ni lihvarska banka ne da jer imaš premalu platu. Nemaš NIŠTA i to ništa stavljaš na kocku. Nema plana, nema rezervnog izlaza, nema alternative. Nema pameti, niti promišljenosti. Samo ludačke želje i sumanute nade.

Nade da će uspeti. Da nećeš morati kroz još jedan krug pakla sačinjenog od beskonačnih pregleda, ponižavajućih procedura i hektara papirologije. Da nećeš dizati još jedan kredit, ako prvi pokušaj ne uspe. Da nećeš morati da dižeš treći kredit ako drugi pokušaj ne uspe. Da će da te krene u životu.

I krene te. Dobiješ dete. Ne, dobiješ tri deteta. Tri devojčice. Helenu, Saru i Danicu. I sve postane lakše. Čak i jezivi kredit koji je tekao još i pre samog pokušaja vantelesne oplodnje. Da cice u kompletićima sa srednjom školom na šalterima banke slučajno ne bi čekale jedan dan duže platu od soma evra. Da bi direktor filijale pazario još jednog „mercedesa”. Dug mora da se vrati. Nije bitno kako, ali mora da se vrati. Ali, vetar u leđa je sada jak. Tri mala vetra. Takoreći povetarca. Mala, a svakim danom sve jača. Tvoja i ničija druga. I pumpaju ti vetar u jedra. Adrenalin u vene. Da grizeš. Još više, još dalje. U nekom Pukovcu, pokraj Doljevca. U pustinji juga nekakve Srbije. I to baš sada, kada nikad nije bilo gore. Ali ti si jak. Jer moraš, jer ne smeš da staneš. Ako staneš, gubiš sve, mada jednu stvar ne možeš da izgubiš. Njih tri. To ne mogu da uzmu ni lihvari. Mogu letovanja, kola, kuće i stvari u njoj. Ali njih ne.

ZAJEBAO SI IH.

Doskočio si im. Našao si nešto što im je van domašaja. Slabu tačku u njihovom neprobojnom sistemu. Tri slabe tačke. Tačkice. Nisi više sam. Imaš pomoć. Veliku brigu i obavezu, ali i pomoć. Najpre nesvesnu, a sa vremenom sve moćniju. Nisi im se pridružio i nisi pristao na njihova pravila. Ojačavaš. Produžavaš se. Brojniji si. Širiš se. Praviš svoju armiju. Radiš jedino što možeš, jer izbora odavno nema. Znaš svoj put i znaš šta te na njemu očekuje. Znaš i kuda vodi i kako se završava. I znaš da ti na tom putu ostaje samo jedno.

Ne da žvaćeš kašičice za espreso po kafićima, razvlačiš se sa  akrepima po zadimljenim klubovima, slikaš selfije napućenih usana i golog gluteusa i provodiš se u maniru studenta iako si na pragu četrdesetih. Ne da sediš na rukama, blejiš, duvaš i cirkaš po kraju, čekajući dobitak na kladionici da ti promeni tok života. Ne da lobotomiran sediš pred tv-om, upijaš splačine i paramecijumski veruješ u obećanja za bolje sutra koje neće doći, barem ne za naših života. Ne da mudruješ preko skajpa onima koji nisu uspeli da pobegnu iz Srbije o tome kako je drugde bolje. Ne da čekaš idealne uslove i adekvatnu platu i partnera iz snova da se konačno skućiš u „Ikea” stanu u krugu „dvojke”.

Ne, ne i ne.

NE.

Posle Marije i Miroslava Petrovića iz Pukovca pokraj Doljevca nema više izvlačenja. Dali su domaći zadatak svima. Opalili najjači medijski šamar još od Jelene Trikić. Da nam zvone glave isprane političarima, guzicama i rijelitijem. Prodrmali nas iz temelja i otreznili. Da prestanemo da kukamo i žalimo se. Da zasučemo rukave i pokušamo nešto da promenimo. Ma koliko to teško bilo i beznadežno izgledalo.

Jer kad se podvuče crta, IZGOVORA NEMA.

Čak iako je u pitanju nekakav medijski spin, prevara ili preterivanje. A ako jeste, onda sam ja totalno izmanipulisan. I neka sam. Sa čime su nas sve manipulisali i manipulišu nas, ja sam još super i prošao.

SLIČNE TEME:
ŠEFICE, KOJI VAM JE VRAG?

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE
MAJKA HRABROST

TRI FILMA: TOPLO

O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo prvi)

– Zdravo, Holivude. Dobrodošao u klub posrnulih kinematografija. Možeš da sedneš tu, između engleske i francuske filmske industrije.

– Jesu i tebe ovde poslali istinski i verni filmofili?

– Gledaj svoja posla, engleska fabriko celuloida.

– U redu, ne moraš odmah da se duriš. Samo sam htela da budem druželjubiva.

– Holivude, primećujem da ti je neprijatno zbog ove opaske Ostrvljana. Smem li znati zašto.

– Ne odgovaram na glupa pitanja filmskih kritičara.

– Eh, tako sam i ja počela. Uobraženost je prešla u samosažaljenje, samosažaljenje u depresiju...

– U redu je, francuska kinematografijo. Ovde ne osuđujemo nikoga.

– Mislim da je sve ovo bila jedna velika greška. Vidimo se, gubitnici.

– Polako, Holivude. Nema potrebe za takvim ponašanjem. Ovde smo da pomognemo, da saslušamo jedni druge, da nađemo rešenje problema.

– Ja nemam nikakvih problema.

– Ako je suditi po aktuelnoj filmskoj jeseni, ta tvrdnja ne može biti dalje od istine.

– Šta? Pa ove jeseni sam pokidao. Jeste li videli ocene na Imdb-u? Sve preko osmice. Kada ste vas dve poslednji put dobile preko osmice. Kada?

– Ihaj, odavno.

– Tako sam i mislio. Ova jesen je bila moj povratak ne velika vrata. U svim žanrovima. Imao sam barem tri ozbiljna dramska filma koja su oduševila i publiku i kritičare. A to je više nego što ste vas dve uradile u prethodnih nekoliko decenija.

– Nema potrebe za ljutnjom, Holivude. Sedi, ispričaj nam šta si nam to spremio u smiraj 2014.

– U redu, ali nemam mnogo vremena. Žurim u 2015, u niz spektakularnih oživljavanja i nastavljanja franšiza.

– To me kao kritiku ne zanima  previše. Pričaj nam o tim tvojim novim dramama koje su ispunile bioskopske sale u poslednjih nekoliko meseci.

– Dobro, idemo redom. Za početak imate istinitu priču o posadi američkog tenka „šerman” u Drugom svetskom Dejvida Ajera (režija „End of watch”, scenario „Dan obuke”). „Bes” vam je teška i sumorna ratna drama, odlično odglumljena i realistično prikazana...

– Izuzev onih svetlećih metaka koji izgledaju kao laseri iz „Ratova zvezda”.

– Ne dobacuj, engleska kinematografijo...

– Samo razmenjujem neke utiske sa koleginicom. Molim te, Holivude, nastavi.

– Elem, Bred Pit i Majkl Penja su standardno pouzdani, mladi Logan Lerman je sve bolji i bolji, a pravo iznenađenje predstavlja poslovično neubedljivi Šaja Lebuf kao religiozni fanatik-nišandžija pod nadimkom „Biblija”.

– To ti priznajemo. Šaja je ovog puta odličan.

– Haleluja. Počela sam da se pitam ko je agent tom dečku. Čisto da ga spojim sa mojim Mekavojem, da i on dobije sličnu priliku. Prilike. Pregršt prilika.

– Holivude, molim te, nastavi. Odlično ti ide.

– Rame uz rame sa Šajom je i zastrašujući Džon Berntal. Scena bitke tri „šermana” sa jednim nemačkim „tigrom” predstavlja akcioni, a odlično napisana i perfektno izreširana scena u stanu predstavlja dramski vrhunac filma.

– Sve stoji. Ekipa je sjajna. Utegnuta i uravnotežena. A scena sa dve Nemice je savršena...

–... klaustrofobična...

–... urnebesna...

– Voleo bih da si se tu zaustavio.

– Govori glasnije. Ne razumem te od tog tvog francuskog akcenta.

– Kažem: „Volela bih da si se tu i zaustavio.”

– Ne dopada ti se završna scena?

– To je blaga reč.

– Ovoga puta moram da se složim sa koleginicom.

– Zar i ti, engleska fabriko celuloida?

– Da, i ja. Volela bih da je kraća, manje patetična i barem malo realističnija.

– Ti već dve decenije ne možeš da se otreseš tog „rambovskog” kompleksa.

–Kompleks... ja...  kritiko, ja stvarno ne moram da slušam više ovo...

– Nažalost, anglo-saksonci su u pravu ovde. Ta scena je bila potpuno bespotrebna.

– I izgleda kao da ju je stvorila jugoslovenska kinematografija.

– I to ona  stara. Partizanska.

– Kako se zvao beše režiser, podseti me. Vu... Bu...

– Bulajić. Veljko Bulajić.

– Jeste, Bulajić. I onaj njihov legendarni glumac što je pobio pola Vermahta. Živojinović. Bata. Velimir.

– Da, da. I oni bi ti pozavideli na sceni obračuna petorice tenkista sa tri stotine golorukih SS-ovaca u poslednjih pola sata „Besa”.

– Bi, kako ne bi. Kako bi izgledala „Sutjeska” ili „Neretva” da je imala tvoj budžet i tvoju produkciju...

– No, dobro, slažete li se da je u pitanju ipak dobar film?

– Dobar, da. Odličan, ne.

– Nažalost, samo dobar. Šteta.

– Jeste, šteta. Da je kraći za petnaest minuta i sa malo realnijim krajem, bio bi baš dobar.

– Ovde bih i zaključio našu prvu seansu, pošto nam je vreme isteklo. Sa konstatacijom da je „Bes” kvalitetna ratna drama. Holivudova najbolja još od „Spasavanja redova Rajana” i „Pada crnog jastreba”. Da li ti je takav zaključak po volji, Holivude? Shvatiću to tvoje ćutanje i klimanje glavom kao „da”. Nadam se da se vidimo i sledeće nedelje. U isto vreme?

– Vratiću se. Budite u to potpuno sigurni.

– Ne sumnjamo, Holivude. Ne sumnjamo.


SLIČNE TEME:
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

VREME STRADANJA

O godišnjicama i najboljoj knjizi o Srbima ikada napisanoj

Osporavan kao pisac. Anatemisan u javnosti. Politički proganjan. (Samo)proglašavan za buntovnika.

Slavljen kao vizionar. Imenovan za tvorca nove srpske nacionalne misli.

Prokazan kao državnik. Satanizovan od strane Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Srba, čak i nakon smrti.

Zanemaren, ali nikad zaboravljen.

Retko koja pojava u modernoj srpskoj istoriji bila je predmet toliko rasprava poput Dobrice Ćosića. Oštri opozicionar, nakratko čovek vlasti, večiti intelektualac i nadasve sjajan književnik. Širokog opusa, ali sa jednom glavnom temom. Srpskim seljakom. Iako mu mnogi spore kontinuitet u kvalitetu pisanja tokom višedecenijske karijere, u jednom se svi slažu.

 Najbolja knjiga Dobrice Ćosića bila je i ostala „Vreme smrti”.

Prvi put sam se sa pomenutom četvorotomnom istorijom Srba u Prvom svetskom ratu susreo još pri kraju gimnazije. Iako je od nas tražen samo odlomak, tematika me je privukla da pročitam svih 2000 strana i nisam za time zažalio. Sa ove vremenske distance, uviđam da je to bila greška, pošto mi se „Vreme smrti” desilo prerano. A kako život uvek zatvara krugove kada to najmanje očekujete, moj ponovni susret sa epskim Ćosićevim delom desio se u godini kojom se simbolično označavala stogodišnjica početka Velikog rata.

Protekla 2014. bila je godina neuobičajene žive književne aktivnosti na zadatu temu. Izdavači su se utrkivali u tome koji će bogatijom monografijom ili kontroverznijim osvrtom „istoričara” obeležiti zlatni jubilej. Dela sumnjivog kvaliteta su se nizala jedna za drugim, bezuspešno pokušavajući da nam ispričaju nešto što već nismo čuli kada je u pitanju uloga naše zemlje i naroda u prvom globalnom sukobu. Sav taj trud ostaje uzaludan pred potezom „Lagune”, koja se odlučila na naizgled veoma neatraktivno reizdavanje „Vremena smrti” Dobrice Ćosića.

Znajući da me čeka obiman posao, očistio sam manja i kraća dela sa liste čekanja i posvetio dobrih nekoliko nedelja ponovnom iščitavanju obnovljenog epskog izdanja. Pored redizajniranih naslovnih strana i novonadenutih imena za svaku knjigu, ni sadržaj između korica nije bio onakav kakvog sam se sećao iz gimnazijskih dana. Ne, reči, rečenice i misli velikog pisca se nisu promenile u redakciji teksta. Promenio sam se ja. Sazreo kao čitalac i obrazovao se kao čovek. Tek u 33-oj najzad sam bio spreman za Ćosićev književni uragan.

A kao i svaki uragan, i ovaj je počinjao povetarcem. Uvodnom knjigom, koja svoj prolog posvećuje autentičnim depešama evropskih moćnika i srpskih političara sa samog početka Prvog svetskog rata. Rez na selo Prerovo u dolini Morave, čitaoca momentalno priprema na sveobuhvatni pristup neophodan da se ovako široka i delikatna tema sagleda iz svih uglova. Autor to postiže velikim brojem likova, mešanjem istorijskih i fiktivnih ličnosti, stvarnih događaja i onima nastalim za potrebe knjige.

U nedostatku boljeg poređenja, „Vreme smrti” je srpski „Rat i mir”.

Ne postoji lik, neka njegova karakterna osobina ili događaj koji predstavljaju višak. Svako i svaka sudbina su tu sa razlogom. Nema slepih završetaka, niti bespotrebnih lamentacija. Ćosićev stil je dosledan, detaljan i nepokolebljiv skoro do samog kraja čitave knjige, bez obzira na desetine različitih tokova radnje što se međusobno prepliću i utiču jedna na druge.

U tom fascinantno ispovezanom vrtlogu ljudi, sudbina i događaja, centralno mesto zauzima porodica Katić. Vremenski se nastavljajući na prethodna Ćosićeva dela, „Korene” i „Deobe”, „Vreme smrti” centralno mesto posvećuje deci Đorđa i Vukašina Katića: Adamu, Mileni i Ivanu. Deda Aćim je na zalasku života i neke nove snage kreću u rat, i ovoga puta se boreći paralelno kako sa neprijateljem spolja, tako i sa onima unutar same porodice tragično pogođene podelama. Ratni izbori im daju dodatnu dubinu i slojeve, što predstavlja i osnovni zamajac koji čitavoj knjizi daje snagu tajfuna. Snagu što crpi iz detaljno razrađenih prikaza likova, koji rastu, razvijaju se i stupaju u intenzivne međusobne interakcije kako međusobno, tako i sa epizodnim likovima.

A epizodisti su ono što daje dodatnu boju „Vremenu smrti”, donoseći nam dragocen uvid u to kako rat doživljavaju političari, vojskovođe, diplomate, poslovni ljudi, obični seljaci i intelektualci. Sve njih Ćosić smešta u isti lonac i svodi na sličan nivo, nedeljivo ih vezujući za sudbinu same zemlje u ratnom vihoru.

Sam rat je nemilosrdno realistično sagledan, prikazan i analiziran. Smenjivanje političkih zakulisnih igara između Pašića i savezničkih diplomata sa surovim prikazima bitke na Suvoboru celokupno delo smešta u pakleni ritam koji čak ni užasi epidemije tifusa u valjevskoj bolnici ne mogu usporiti dok hita ka neumitnom kraju povlačenja kroz Albaniju. Nikada pre i nikada posle, rat u srpskoj književnosti nije predstavljen kroz jedan tako realan koktel drame i akcije. Nikada pre i nikada posle jedna tema u srpskoj istoriji nije obrađena na tako sveobuhvatan, detaljan i izbalansiran način, nadilazeći u snazi prikaza i sam boj na Kosovu.

Prvi svetski rat i učešće Srbije u njemu to svakako i zaslužuje. Kada neka nacija u nekom sukobu izgubi TREĆINU svog stanovništva boreći se na strani pobednika to i ne zaslužuje ništa manje od epa koji je Ćosić započeo sedamdesetih godina prošloga veka, u nekim sasvim drugačijim političkim okolnostima, kada nije bilo jednostavno odnose između nekih jugoslovenskih naroda prikazati onako eksplicitno kako je on to učinio. Ali, čak ni to opozicionarstvo nije ono po čemu će „Vreme smrti” ostati upamćeno u srpskim čitankama dok je samih Srba. Ne.

„Vreme smrti” je najrealističniji prikaz srpskog naroda ikada napisan. Prikaz njegove istorije, sudbine i svih pogrešnih i ispravnih izbora. Svih naših istorijskih, političkih i nacionalnih ideala, zabluda i mitova. Prikaz svih naših žrtava, bede i tragedije, ali i ponosa, slave i besmrtnosti. I ne samo to.

„Vreme smrti” je i pisani spomenik. Spomenik srpskom seljaku. Poštenom, vrednom, radnom, ali i onom prevrtljivom sitnom lopovu Toli Dačiću. „Vreme smrti” je spomenik i srpskoj vojsci i njenim vojskovođama, sa potresnim portretom najnarodskijeg od svih srpskih vojvoda, Živojinom Mišićem. „Vreme smrti” je spomenik i svim srpskim majkama, ćerkama i sestrama, tihim i diskretnim heroinama svakog našeg rata. Takođe, Ćosićevo životno delo je epitaf i svim srpskim sinovima, braći, muževima i očevima. Kako onim herojski nastradalim, tako i onima koji su kukavički pretekli iz pakla Velikog rata.

„Vreme smrti” je spomenik svima nama. Spomenik Srbima. Spomenik Srbiji. I zato je vredno počasnog mesta na svakoj srpskoj polici sa knjigama. Nevezano za jubileje.


SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

ŠEFICE, KOJI VAM JE VRAG?

O skandaloznim komentarima na jedan sasvim neskandalozan tekst

Ne mogu. Svojski sam trudio, ali ne mogu više da ćutim. Nisam uzeo tastaturu u ruke dva meseca, ali sada moram. Povod je tekst iz 'Politike' od 6.12.2014, u kojem je Katarina Đorđević iznela poražavajuću statistiku broja žena u našoj prestonici koja je starija od 30 godina, a još uvek nije postala majka. Tekst kao takav bi mi promakao potpuno neprimećeno da na isti nije usledila lavina komentara „feministkinja” i onih koje se takvima smatraju. O navodnicima malo kasnije.

Kako mi je nakon dugogodišnje agonije traganja za glasilom neukaljanim Stanijama, „grandovcima i duplericama sa crnom hronikom, upravo „Politika” donela preko potrebni sajber informativni mir, bio sam istinski šokiran popularnošću pomenutog članka i odjeku koji je imao u našoj maloj uparloženoj internet zajednici. Desetine hiljada pregleda i stotine ljutitih komentara propraćenih javnim iskazima protesta istaknutih borkinja za prava žena podigli su za naše standarde, popriličnu „frku” među mladima, a i onima srednjih godina.

Sa zakašnjenjem od nekoliko dana, seo sam da pročitam članak pod naslovom „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete”.  Pročitao sam ga jednom. Dvaput. Triput. U eri instant informacija, retke su kolumne koje čitam više puta. To obično znači da je autor promašio temu ili se udavio u kvazi-intelektualnom stilu nerazumljivom većini običnih smrtnika. No, to ovaj put nije bio slučaj. Statistika iz popisa. Komentari cifara sa aspekta geografske pripadnosti ispitanog uzorka. Malo uopštenih opisa statusa mladih u društvu. Poneki definisan prioritet u njihovim životima. Za kraj i osvrt na nacionalnu pripadnost mladih mama i više puta ponavljana floskula o obrnutoj srazmernosti broja potomaka i broja završenih razreda. Sve u svemu, veoma tanko. Da ne kažem, razočaravajuće.

Čemu onda tolika frka u komentarima, koji su velikom većini bili veoma zapaljivi, iziritirani i neretko usmereni direktno na omalovažavanje i lično prozivanje autorke?

Da bih najsažetije odgovorio na ovo pitanje, pokušao sam da grupišem komentare u tri osnovne kategorije.

Prva kategorija: „Demografija je loša, jer je život u Srbiji finansijski težak i nesiguran, teško je planirati porodicu i ovo što se do sada rodilo, rodilo se uz pomoć baba i deda.”

Komentar na mestu. Tačan. Onaj koji bi ga osporavao, bio bi veoma licemeran. Realno, u Srbiji se teško živi. Izgledi se trenutno čine vrlo tanki. Ali, da li to automatski znači i da treba dići ruke od svega? Bataliti život? Bataliti porodicu? Sedeti, kukati i tonuti dublje u apatiju? Da li su to radili i naši roditelji? Da li je na ovim prostorima realno ikada bilo suštinski bolje, ako izuzmemo kratak period sedamdesetih i kraja osamdesetih? Došao sam na svet godinu dana nakon Titove smrti, dok su ljudi čekali mleko po redovima, a čokolada bila delikates. Na letovanje sam išao na rate, skidali su mi patike u osnovnoj školi, nosio bratovljeve stvari i zajmio se za studije. Moji roditelji su to izdržali. Baš kao što su  izdržali uvodne dane svojih života, pod uskršnjim bombama „saveznika” i jeli pomorandže kao jabuke iz čistog neznanja. Izdržali su i suživot sa svojim roditeljima sa našom starijom braćom i sestrama, vožnje „fićama” po auto-kampovima i luksuz opremanja socijalnih stanova sa zidovima od kartona sa tri tipska komada nameštaja. Izdržali su i izveli nas na put, dovršavajući taj naš put u bedi sankcija, nesigurnosti hiperinflacije i pod još jednim kompletom „savezničkih” bombi. Pa što onda ne bismo uradili i mi, njihova deca, koja su sve to proživela i preživela? Mi, deca koja potrošimo jedno pakovanje pelena i jednu dozu dohrane za dva koktela u hipsterskom in-lokalu ili baru na plaži grčkog ostrva? A bake i deke su tu i biće uvek tu, jer je to njihova dužnost kao baka i deka kroz generacije. Da pomognu i „ulete” kad zagusti. Na kraju krajeva, da nam reše stambeno pitanje svojim biološkim odlaskom. Surovo, ali istinito.

Druga kategorija: „Znate li koliko je teško naći pristojnog muškarca sa kojim može da se zasnuje porodica?”

Delimično tačno. Normalnih ljudi je sve manje u modernom svetu, ogrezlom u dekadenciju i samozatvaranje u svet uređaja vezanih internetom. Izgleda kao da je onih drugih, „nenormalnih” sve više i više. I jeste. Takva su vremena i takva je tendencija kretanja moderne čovekove civilizacije. Nisam neki matematičar, ali znam šta je proporcija. Spajanje sličnih nepoznatih u jedančini. Nenormalni sa nenormalnima, normalni sa normalnima. Kao što je uvek bilo. Normalnih muškaraca je sve manje, ali i normalnih žena. Samim tim, šanse su nam iste kao i pre 30 ili 40 godina. I nije lako, kao što nikada nije ni bilo naći svoju srodnu dušu. Ali nije ni teže.

Treća kategorija: „Žene nisu mašina za rađanje, sa svojim telom mogu da raspolažem kako ja hoću. To je moja dobra volja, da li ću i kada da rađam.Dalje ruke od moje materice!”

Apsolutno nebulozno. Na vrlo osetljivu temu, „Politikina” autorka se potrudila da bezličnim iznošenjem statistike da odgovore zašto je sve manje dece u Srba. Bez saveta, okude i osude. Bez predloga ili poruke da se žene „razmnožavaju”. Samo upozorenja da nas je sve manje. To vidimo i sami. Od petnaest fakultetski obrazovanih ljudi sa kojima se družim, uzrasta od 30 do 35 godina, samo jedan par ima jedno dete. Svi mi ostali na svoj sopstveni način dajemo skromni doprinos neumoljivoj statistici. Još grđoj od one iznesene u „Politici”. I to je zasluga svega u tekstu pobrojanog, ali i slobode žene da odlučuje kada će i da li će postati majkom. Ovo ipak nije Avganistan. Žena je bila i ostala ta koja bira kada će i sa kim će ući u vezu, zasnovati porodicu i napraviti dete. Tako da, drage moje „feministkinje” pod navodnicima, niko vam nije drmao kavez nekakavim prinudama niti vam osporavao vaše osnovno životno i ljudsko pravo kao žene, a to je da podarite život nekome. Samo vas je na kulturan i veoma blag način upozorio da ne preterujete na insistiranju ispunjenja neispunjivih idealnih uslova za roditeljstvo, da ne bismo svi zajedno došli u situaciju kao čovečanstvo u filmu i knjizi „Deca ljudi”. A brigu o vašim matericama prepustio vašoj savesti, seksualnim i životnim navikama i ginekolozima.

SLIČNE TEME:

JE SUIS UN HOMME

SLUČAJ JEDNE LADE

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE

JE SUIS UN HOMME

O uzrocima, posledicama, medijima i netoleranciji

Zgrožen varvarskim aktom pokolja novinara u Parizu pravoslavni Božić 2015. godine i fasciniran odjekom koji je ta vest imala u svetskim medijima i po društvenim mrežama pohitao sam da se po internet pretraživačima dodatno informišem o celom slučaju i dobijem odgovore na neka od pitanja koja su mi se rojila po glavi:

Ko su ubijeni karikaturisti i šta je časopis „Šarli Ebdo”?

Ko su ljudi koji su zbog nekoliko crteža odlučili da oduzmu živote 12 homo sapiensa?

Kako i zašto se sve to desilo u epicentru zapadne civilizacije?

Koja je uloga medija i slobode govora u celokupnom slučaju?

Kuda sve to vodi?

„Šarli Ebdo” je ultralevičarski časopis krajnje liberalne uređivačke politike, čija je osnovna namena satira modernog društva, a omiljeno oružje karikatura. Pažnju medija skrenuli su na sebe kada su njihovi šaljivi crteži muslimanskog proroka Muhameda zapalili islamski svet burnim demonstracijama širom planete, ali i Evrope 2006. godine.

Trojica ubica su mladi francuski državljani arapskog porekla, od ranije poznati lokalnoj policiji po učešću u ratu u Siriji i podržavanju radikalnih islamista. Francuska inače ima najveću registrovanu muslimansku populaciju u Evropi (preko 5 miliona). Francuska je više vekova vladala kao kolonijalna sila severnom i centralnom Afrikom, mahom naseljenom muslimanskim Arapima. Francuska je vodila i krvavi građanski rat sa Alžirom u godinama nakon Drugog svetskog rata. Francuska je ujedno jedna i od najrazvijenijih i najliberalnijih zemalja na planeti.

Pa šta se onda to, kog đavola, desilo u redakciji „Šarli Ebdoa”?

Možda bi najjednostavniji odgovor glasio: sudar dva sveta. Preciznije, sudar dve civilizacije.

Sa jedne strane, liberalna zapadnjačka i sa druge strane tradicionalistička, da ne kažem fundamentalistička islamska, arapska civilizacija. Za Francuze, karikature, kritika i sloboda podsmeha svemu i svakome predstavljaju jednu od najznačajnijih tekovina njihovog razvoja. Za Arape, kultura počinje i završava se sa Kuranom i Muhamedom. Nama, Evropljanima, hrišćanima, nezamislivo je da neko krene u rat zbog crteža. Da ubije čoveka zbog bezazlene kritike. Njima, Arapima, nepojmljivo je da se neko sprda sa njihovim svetim čovekom. Njima, ubistvo zbog satire može predstavljati opravdanja čak i za ovako strahovit zločin. Dva kraja istog štapa. Dva suprotna pola, sa mnogo nerazumevanja između.

Razumevanju sigurno nisu pomogli ni konflikti na relaciji ove dve civilizacije, ni oni iz prošlosti, kao ni oni koji se trenutno odvijaju. Ukoliko to niste znali, francuski avioni seju smrt po Siriji i Iraku dok ovo čitate. Smrt među Arapima. Arapima koji imaju krvne i istorijske veze i sa Arapima u Francuskoj. Ubice novinara u Parizu se nazivaju teroristima. I oni to jesu. Oni vrše teror nad nedužnim pripadnicima druge zaraćene strane, prenoseći taj teror i na protivničku teritoriju. Ako je to tako, kako onda nazvati francuske vojnike i pilote koji svojim laserski vođenim bombama bombarduju sirijske i iračke gradove, donoseći smrt arapskim fundamentalistima, ali i civilima? Deci, starima, ženama.

Da sve u ovom slučaju ipak nije tako crno-belo, najviše se pobrinula i krajnje zamršena politika koju Zapad vodi protiv muslimana širom planete.

Kao što već rekoh, Francuska je jedna od zemalja koja učestvuje u međunarodnoj vojnoj koaliciji koja bombarduje položaje Nezavisne islamske države (ISIS), nepriznate teritorije koja obuhvata delove Iraka i Sirije pretežno naseljene kurdskim stanovništvom. Kurdi su najveći narod na svetu (35 miliona) bez države, rasuti između Turske, Iraka, Sirije i Irana. ISIS se u Siriji bori protiv lokalnog režima Al Asada i tesno sarađuje sa Al-Kaidom. Al Kaida se zavetovala da iskoreni Amerikance. Protiv Al Asada  ratuju  Amerika i Francuska, jer je u pitanju navodni tiranin i kršitelj ljudskih prava. ISIS se bori i protiv Kurda. Kurdi se decenijama sukobljavaju sa Turcima.

Baš zamršeno, zar ne? I nadasve manipulatorski, baš kao što je to i spoljna politika zapadnih zemalja prema arapskom svetu. I kao i svaka politika, i ova  ima svoje uzroke i posledice. Uzrok je najstariji na svetu – novac, tj. nafta. Posledica je duh radikalnog islamizma oslobođen iz svoje boce zakopane u arapskom pustinjskom pesku. Eskalacija nasilja u Parizu nije prva prilika kada se Evropa susrela sa tim duhom radikalnog islamizma. Osetili su ga balkanski narodi, a sa njima i Srbi još u 14. veku. Osećali su ga punih 500 godina, ne bi li se njega na kratko otresli na prelazu iz 19. u 20. vek. Po svoj plen je ponovo došao devedesetih i tada je bio svesrdno podržavan od strane Zapada, pa i Francuske. Bosna, Kosovo, Sandžak, jug Srbije. Muslimani su bili ti koji su predstavljani kao žrtve, a jedan evropski narod kao ksenofobičan, fašistički i genocidan. Tom talasu satanizovanja pridružili su se i novinari „Šarli Ebdoa” svojim karikaturama. Kao pripadniku evropskog, civilizovanog naroda te karikature me nisu uvredile, niti su mi bile smešne, ni simpatične. Te karikature su mi kao čoveku bile odvratne, da ne kažem morbidne i istu reakciju bih imao i da su bile usmerene protiv Albanaca sa Kosova. To, naravno, ne znači da sam zbog tih crteža osetio potrebu da sa „kalašnjikovim” pod miškom ušetam u njihovu redakciju i oduzmem im život.

Isto tako, rizikujući lavinu osuda, nisam ni osetio TOLIKU potrebu da se pridružim talasu sažaljenja koji je zapalio internet ovih dana, kao i milione sveća širom sveta, pa i u samoj Srbiji. Bez preterivanja, odjek u svetskim medijima ovih događaja može se porediti jedino još sa 11. septembrom 2001. Zanimljivo, još jednog slučaja terorizma radikalnih islamista nad zapadnom civilizacijom. Kao ljudskom biću, bilo mi je teško da gledam mučne snimke likvidacije policajca koji se isprečio na putu pariskoj trojci smrti, a  sama pomisao da bih mogao nastradati na svom radnom mestu mi je bila neshvatljiva. Ali se zbog toga nisam potpisivao haštagom #JeSuisCharlie, niti otišao ispred francuske ambasade da upalim sveće. Ne zato što nisam saosećajan, već zato što bih sebe smatrao licemerom da sam tako postupio. Da, licemerom. Jer, ako idem da palim sveće ispred zgrade u Pariskoj ulici, onda bih morao da skonem i do jemenske, a potom i do pakistanske ambasade u Beogradu.

Kakve veze sad imaju Jemenci i Pakistanci sa „Šarlijem”?

Niste čuli? U Jemenu je bombaš samoubica pre par dana sa sobom odneo živote 32 tinejdžera koji su stajali u redu da upišu policijsku akademiju. A u Pakistanu je pred Novu godinu preko stotinu golobradih pitomaca vojne škole završilo pre vremena kod Alaha mučeničkom smrću usled još jednog takvog sličnog napada. U mučenom Pakistanu u kojem su letos američke bespilotne letelice sravnile sa zemljom jednu versku školu punu dece zbog sumnje da se tamo kriju fundamentalisti. Dakle, deca, tinejdžeri, mladi, nastradali na pravdi Boga, samo zato što su bili u pogrešnom mestu na pogrešno vreme ili pripadaju pogrešnoj etničkoj ili religijskoj grupaciji.

Ali, koga je za to uopšte briga? To se dešava u tamo negde daleko od nas i gine neki narod koji uopšte nije tako zanimljiv i vredan kao naš. To je tamo neka San’a ili Pešavar, izginuli su neki prljavi i neobrazovani Pakistanci i Jemenci. Nije to predivni i romantični „grad svetlosti” u srcu kolevke naše civilizacije, niti su nastradali beli intelektualci u „Pjer Karden” odelima, naprskani „Lankomovim” parfemima. Uostalom, nijedan od zapadnjačkih medija nije o tome ništa izvestio.

Medija, koji su satanizovali Srbe i štitili muslimane u srcu Evrope devedesetih. Medija, koji sada satanizuju muslimane širom sveta, a oplakuju francuske novinare u srcu Evrope. Medija, koji svoju slobodu govora baziraju na saldoima svojih bankovnih računa. Slobodu govora, koja je ona tekovina zapadne civilizacije što je ispala najugroženija nakon napada na „Šarli Ebdo”. Slobode govora koja je pored karikature Muhameda napisala: „Budale veruju u mene” i to platila glavama. Njih dvanaest, od toga deset novinarskih.

Glavama francuskih novinara, ne srpskih, kako bi se možda moglo zaključiti po dirljivom sažaljenju i protestnoj šetnji Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Udruženja koje se tako glasno i jedinstveno nije oglasilo ni 1999. kada su NATO bombe zavile u crno 16 porodica srpskih novinara, njihovih članova. Udruženja koje se stidljivo pobunilo protiv politički instrumentalizovanih ubistava novinara devedesetih. Udruženja koje je ćutalo kada su pre neki mesec najgledanije autorske emisije skidane sa televizijskih programa širom Srbije. Udruženja koje se iz petnih žila upire da bude veći Šarli od Parižana, kao i mnogi odavde, bilo da su u pitanju obični građani ili političari.

Je ne suis pas Charlie. Ja nisam Šarli.

Ne mogu da budem Šarli bez da budem i jemenski gimnazijalac, pakistanski student ili osnovac.

Jer, samo to je istinska tolerancija.

Je suis un homme. Ja sam ČOVEK.

I žaliću za svakim ljudskim bićem podjednako.

Sve drugo je licemerje i selektivna tolerancija na osnovu geografskog, etničkog i religijskog porekla ljudi.

A to je, priznaćete,  ipak pomalo fašistički.

SLIČNE TEME:
SLUČAJ JEDNE LADE
VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE

KLASIK PO KLASIK, LEGENDA

O tome kako za ispravljanje nekih filmskih propusta nikada nije kasno

Ko gleda, taj i greši. Preciznije, propušta. Nekada namerno, nekada iz nedostatka vremena, ali svaki filmofil je u životu propustio barem jedno kultno ostvarenje o kojem sve generacije celuloidnih zavisnika nadugačko i naširoko raspredaju. Barem jedan klasik.

Prva u nizu filmskih nepravdi koje sam rešio da ispravim tokom ovogodišnjih praznika, bila je vezana za izrazito lični antagonizam prema jednoj od najvećih muških glumačkih zvezdi moje omiljene celuloidne dekade, osamdesetih godina prošloga veka. Iako je glumio u jednom od desetak filmova koji su me formirali kao čoveka, De Palminim „Nesalomivima”, Kevin Kostner mi se jednostavno nikada nije uklapao među kolose poput Konerija, De Nira i Garsije. Sa protekom vremena, Kevin je u mojim očima sve više postajao idol pedesetogodišnjakinja, a sve manje jedna od najuspešnijih zvezda u Holivudu. „Telohranitelj”, „Vodeni svet”, „Poštar” i slični veći ili manji promašaji su ga smestili na sam vrh moje crne liste. Tako sam presudio nesretnom Kostneru bez pokušaja da od početka do kraja pogledam njegov najveći i najznačajniji film, ostvarenje koje mu je te 1990. donelo čak 7 „Oskara”, između ostalog i one za najbolji film, režiju, scenario i kameru. 

„Ples sa vukovima” me je iznenadio od samog početka. Spor ritam, dugi  rezovi i široki umetnički kadrovi mi se nikako nisu uklapali u mejnstrim američku kinematografiju koja je na smeni osme i devete dekade Kostnerovo rediteljsko i glumačko čedo uzdigla u rang najnagrađivanijih filmova svih vremena. Iako se glumačka nominacija za samog Kevina i može smatrati donekle spornom, svi drugi laureati ne mogu i ne smeju. Rediteljski, film je suvereno i dosledno vođen od samog početka do kraja, dok su kamera i fotografija udžbenički primeri kvalitetnog rada. Tema progona Indijanaca jeste dugo bila smatrana tabuom, te se talasi hvalospeva mogu samo donekle pravdati političkom korektnošću. Naime, scenario je nada sve dirljiv i ljudski, sa mnogo simbolike koja vešto balansira po oštrici patetičnog. Sveukupni utisak ne mogu narušiti čak ni pomalo banalni unutrašnji monolozi, opasni instrument koji je zamalo upropastio remek-delo Ridlija Skota, „Blejdraner”. Jednostavno, „Ples sa vukovima” je veliki film, jedan od najvećih i glavne zasluge za to nosi čovek o kojeg sam se ogrešio. Kevin Kostner.

Sledeći u nizu propusta smatram kardinalnim, tim pre što je u pitanju najnagrađivaniji film u mom drugom po redu omiljenom žanru, hororu. Snimljen godinu dana nakon „Plesa sa vukovima”, „Kad jaganjci utihnu” su pokazali „Akademiji” da ne treba da se stidi različitosti, a meni da i te kako treba da me je sramota što ih nisam za ovih tridesetak godina odgledao od početka do kraja. Čak 5 „Oskara” za krvavi, turobni i izopačeni psihološki triler strave i užasa predstavljalo je istinsko iznenađenje među sineastama na početku devedesetih. Najbolji film i najbolja režija pripali su Džonatanu Demu, a po jednog „zlatnog dečaka” kući su poneli i adaptirani scenario, glavna muška i glavna ženska rola, svrstavajući time „Jaganjce” u retke primerke „sedme” umetnosti koji su nagradili oba pola za vodeće role istovremeno. I upravo osnovna tajna uspeha ovog filma leži u neverovatnoj hemiji između Entonija Hopkinsa i Džodi Foster. Perverzni, krvoločni i brutalni ubica Hanibal i mlada detektivka FBI-ja od prvog kadra savršeno odslikavaju dva potpuno različta sveta, dobro i zlo, normalno i izopačeno i to čine sa lakoćom svojstvenom samo velikim glumcima. Britanac svoju nagradu zarađuje za samo 17 minuta na velikom platnu i ostaje zauvek upamćen kao Dr Lektor, dok se Džodi Foster osvajanjem drugog po redu „Oskara” svrstava među holivudske besmrtnice. Reditelj Džonatan Dem ceo film vodi onako kako tema to i zaslužuje, mračno i teskobno, sa par istinski šokantnih akcionih scena, čak i po današnjim standardima. Iako mi je lično „Isijavanje” i dalje omiljeni horor, „Kad jaganjci utihnu” sada sija odmah tu pored njega, sjajem neumanjenim beskrupulozno nekvalitetnijim nastavcima.

Kako sam rođen početkom osamdesetih, priznajem da je najveći deo dometa mog filmskog radara hvatao rodnu dekadu i po jednu koja mu je prethodila i nasledila je. Samim tim, pedesete i šezdesete godine 20. veka ostale su većim delom van mog domašaja, lišavajući me mnogih remek-dela kinematografije. Među njima je i jedan od crno-belih klasika Sidnija Lameta i primer kako kvalitetan scenario uzdiže film na nivo besmrtnih ostvarenja. 

„12 besnih ljudi” iz 1957. je primer kako su se nekada sa lakoćom snimali kvalitetni filmovi. Lametova kombinacija klizajuće i rotirajuće kamere, dugi rezovi, kao i smeštanje celokupne radnje u jednu prostoriju, ipak svoje mesto pred slavom ustupaju do u tančina razrađenom scenariju, razornim dijalozima i sagledavanjem teme donošenja odluke o životu i smrti mladog čoveka od strane dvanaestočlane civilne porote iz svakog mogućeg ugla. Svaki od porotnika je potpuno različitog porekla, karakternih osobina i izgleda, obezličen dodeljivanjem brojeva umesto imena. Iako je glavni fokus na dvoboju Henrija Fonde i Lija Koba, i ostali akteri daju svoj doprinos, produbljujući dilemu i argumentujući pedantno posloženu retrospektivu celokupnog slučaja i samog suđenja ličnim zapažanjima i iskustvima. Iako se konačni ishod naslućuje već posle desetak minuta filma, to ne umanjuje njegovu scenarističku i rediteljsku vrednost, nažalost, potpuno neispraćenu pripadajućim nagradama kritičara.

Poslednji u nizu ispravljenih propusta zapravo i nije klasik, barem ne po važećim merilima i ocenama. „Cinderella man” ne predstavlja samo moj lični, već i ogroman propust kritike i publike širom sveta. Drama sa velikim „D” o životu Džejmsa Bredoka predstavlja NAJBOLJI film o bokserima ikada. Sve ono što je u temelje usko specijalizovanog žanra položio Stalone sa „Rokijem” tri decenije ranije, Ron Hauard iza i Rasel Krou i Pol Đamati ispred kamere uzdigli su na najviši mogući scenaristički, rediteljski i glumački nivo kada je sedma umetnost u pitanju. Uvodnih pola sata filma predstavlja jedan od najmučnijih i najrealističnijih prikaza američke Velike depresije ikada i sudbonosno je za vezivanje gledaoca za likove. Krou kao Bredok i Đamati kao njegov menadžer suvereno vladaju svakom scenom, peglajući usput uobičajeno obilje patetike u sportskim filmovima, kao i standardno substandardan performans Rene Zelveger. Kraj filma i konačnu borbu ćete dočekati na nogama, a nepodnošljivu napetost poslednje runde nagraditi i po kojom suzom sa zvukom poslednjeg sudijskog gonga. 

Baš kao što klasici to i rade. 

Čak i kad nisu klasici.


SLIČNE TEME:
LJUBAV PREMA STRAHU
ŽIVEO FILM!