VREME STRADANJA

O godišnjicama i najboljoj knjizi o Srbima ikada napisanoj

Osporavan kao pisac. Anatemisan u javnosti. Politički proganjan. (Samo)proglašavan za buntovnika.

Slavljen kao vizionar. Imenovan za tvorca nove srpske nacionalne misli.

Prokazan kao državnik. Satanizovan od strane Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Srba, čak i nakon smrti.

Zanemaren, ali nikad zaboravljen.

Retko koja pojava u modernoj srpskoj istoriji bila je predmet toliko rasprava poput Dobrice Ćosića. Oštri opozicionar, nakratko čovek vlasti, večiti intelektualac i nadasve sjajan književnik. Širokog opusa, ali sa jednom glavnom temom. Srpskim seljakom. Iako mu mnogi spore kontinuitet u kvalitetu pisanja tokom višedecenijske karijere, u jednom se svi slažu.

 Najbolja knjiga Dobrice Ćosića bila je i ostala „Vreme smrti”.

Prvi put sam se sa pomenutom četvorotomnom istorijom Srba u Prvom svetskom ratu susreo još pri kraju gimnazije. Iako je od nas tražen samo odlomak, tematika me je privukla da pročitam svih 2000 strana i nisam za time zažalio. Sa ove vremenske distance, uviđam da je to bila greška, pošto mi se „Vreme smrti” desilo prerano. A kako život uvek zatvara krugove kada to najmanje očekujete, moj ponovni susret sa epskim Ćosićevim delom desio se u godini kojom se simbolično označavala stogodišnjica početka Velikog rata.

Protekla 2014. bila je godina neuobičajene žive književne aktivnosti na zadatu temu. Izdavači su se utrkivali u tome koji će bogatijom monografijom ili kontroverznijim osvrtom „istoričara” obeležiti zlatni jubilej. Dela sumnjivog kvaliteta su se nizala jedna za drugim, bezuspešno pokušavajući da nam ispričaju nešto što već nismo čuli kada je u pitanju uloga naše zemlje i naroda u prvom globalnom sukobu. Sav taj trud ostaje uzaludan pred potezom „Lagune”, koja se odlučila na naizgled veoma neatraktivno reizdavanje „Vremena smrti” Dobrice Ćosića.

Znajući da me čeka obiman posao, očistio sam manja i kraća dela sa liste čekanja i posvetio dobrih nekoliko nedelja ponovnom iščitavanju obnovljenog epskog izdanja. Pored redizajniranih naslovnih strana i novonadenutih imena za svaku knjigu, ni sadržaj između korica nije bio onakav kakvog sam se sećao iz gimnazijskih dana. Ne, reči, rečenice i misli velikog pisca se nisu promenile u redakciji teksta. Promenio sam se ja. Sazreo kao čitalac i obrazovao se kao čovek. Tek u 33-oj najzad sam bio spreman za Ćosićev književni uragan.

A kao i svaki uragan, i ovaj je počinjao povetarcem. Uvodnom knjigom, koja svoj prolog posvećuje autentičnim depešama evropskih moćnika i srpskih političara sa samog početka Prvog svetskog rata. Rez na selo Prerovo u dolini Morave, čitaoca momentalno priprema na sveobuhvatni pristup neophodan da se ovako široka i delikatna tema sagleda iz svih uglova. Autor to postiže velikim brojem likova, mešanjem istorijskih i fiktivnih ličnosti, stvarnih događaja i onima nastalim za potrebe knjige.

U nedostatku boljeg poređenja, „Vreme smrti” je srpski „Rat i mir”.

Ne postoji lik, neka njegova karakterna osobina ili događaj koji predstavljaju višak. Svako i svaka sudbina su tu sa razlogom. Nema slepih završetaka, niti bespotrebnih lamentacija. Ćosićev stil je dosledan, detaljan i nepokolebljiv skoro do samog kraja čitave knjige, bez obzira na desetine različitih tokova radnje što se međusobno prepliću i utiču jedna na druge.

U tom fascinantno ispovezanom vrtlogu ljudi, sudbina i događaja, centralno mesto zauzima porodica Katić. Vremenski se nastavljajući na prethodna Ćosićeva dela, „Korene” i „Deobe”, „Vreme smrti” centralno mesto posvećuje deci Đorđa i Vukašina Katića: Adamu, Mileni i Ivanu. Deda Aćim je na zalasku života i neke nove snage kreću u rat, i ovoga puta se boreći paralelno kako sa neprijateljem spolja, tako i sa onima unutar same porodice tragično pogođene podelama. Ratni izbori im daju dodatnu dubinu i slojeve, što predstavlja i osnovni zamajac koji čitavoj knjizi daje snagu tajfuna. Snagu što crpi iz detaljno razrađenih prikaza likova, koji rastu, razvijaju se i stupaju u intenzivne međusobne interakcije kako međusobno, tako i sa epizodnim likovima.

A epizodisti su ono što daje dodatnu boju „Vremenu smrti”, donoseći nam dragocen uvid u to kako rat doživljavaju političari, vojskovođe, diplomate, poslovni ljudi, obični seljaci i intelektualci. Sve njih Ćosić smešta u isti lonac i svodi na sličan nivo, nedeljivo ih vezujući za sudbinu same zemlje u ratnom vihoru.

Sam rat je nemilosrdno realistično sagledan, prikazan i analiziran. Smenjivanje političkih zakulisnih igara između Pašića i savezničkih diplomata sa surovim prikazima bitke na Suvoboru celokupno delo smešta u pakleni ritam koji čak ni užasi epidemije tifusa u valjevskoj bolnici ne mogu usporiti dok hita ka neumitnom kraju povlačenja kroz Albaniju. Nikada pre i nikada posle, rat u srpskoj književnosti nije predstavljen kroz jedan tako realan koktel drame i akcije. Nikada pre i nikada posle jedna tema u srpskoj istoriji nije obrađena na tako sveobuhvatan, detaljan i izbalansiran način, nadilazeći u snazi prikaza i sam boj na Kosovu.

Prvi svetski rat i učešće Srbije u njemu to svakako i zaslužuje. Kada neka nacija u nekom sukobu izgubi TREĆINU svog stanovništva boreći se na strani pobednika to i ne zaslužuje ništa manje od epa koji je Ćosić započeo sedamdesetih godina prošloga veka, u nekim sasvim drugačijim političkim okolnostima, kada nije bilo jednostavno odnose između nekih jugoslovenskih naroda prikazati onako eksplicitno kako je on to učinio. Ali, čak ni to opozicionarstvo nije ono po čemu će „Vreme smrti” ostati upamćeno u srpskim čitankama dok je samih Srba. Ne.

„Vreme smrti” je najrealističniji prikaz srpskog naroda ikada napisan. Prikaz njegove istorije, sudbine i svih pogrešnih i ispravnih izbora. Svih naših istorijskih, političkih i nacionalnih ideala, zabluda i mitova. Prikaz svih naših žrtava, bede i tragedije, ali i ponosa, slave i besmrtnosti. I ne samo to.

„Vreme smrti” je i pisani spomenik. Spomenik srpskom seljaku. Poštenom, vrednom, radnom, ali i onom prevrtljivom sitnom lopovu Toli Dačiću. „Vreme smrti” je spomenik i srpskoj vojsci i njenim vojskovođama, sa potresnim portretom najnarodskijeg od svih srpskih vojvoda, Živojinom Mišićem. „Vreme smrti” je spomenik i svim srpskim majkama, ćerkama i sestrama, tihim i diskretnim heroinama svakog našeg rata. Takođe, Ćosićevo životno delo je epitaf i svim srpskim sinovima, braći, muževima i očevima. Kako onim herojski nastradalim, tako i onima koji su kukavički pretekli iz pakla Velikog rata.

„Vreme smrti” je spomenik svima nama. Spomenik Srbima. Spomenik Srbiji. I zato je vredno počasnog mesta na svakoj srpskoj polici sa knjigama. Nevezano za jubileje.


SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI