M(J)UZE

O poslednjem velikom rokenrol bendu

Jeste, pogrešio sam. Loše sam procenio. Nisam bio na pravom mestu u pravo vreme.

Nisam otišao na koncert „Mjuza” u beogradskoj „Areni” u oktobru 2007.

Slaba uteha mi je činjenica da je to učinilo svega par hiljada ljudi. Slaba, jer sad više nema nazad. Sad moram da čekam i možda ću čekati dugo. Jer, za razliku od svesti naše publike, u koju ubrajam i sebe, ovaj britanski sastav je u međuvremenu žestoko izmutirao i narastao do statusa megabenda. Toga smo svi postali bolno svesni kada je internetom procureo snimak njihovog spektakularnog koncerta na Olimpijskom stadionu u Rimu u leto 2013. Rasprodatom. Pred više od 60.000 ljudi. Šezdeset. Hiljada.

Šta se to, dođavola desilo za ovih sedam godina? I kako?

Odgovor na to leži u samim korenima ovog, po svemu specifičnog ostrvskog benda. Nastao na prelazu vekova, „Mjuz” je hvatao poslednje vozove umirućeg brit-popa devedesetih. Idejno čedo gitariste i vokala Metjua Belamija, od samog starta bio je baziran na formi rokenrol trojke (gitara, bas i bubanj), ali je stilski izmicao definiciji i žanrovskom svrstavanju. Alternativni miks za koji su se odlučili na početku karijere im je doneo malobrojnu, ali izuzetno privrženu publiku, koja je u unjkavom  Belamijevom vokalu maskiranom između metalskih gitara i indastrijal ritam sekcije prepoznala ono najvrednije u muzici. Melodiju.

A nju nije bilo nimalo lako pronaći na „Mjuzova” prva dva albuma, „Showbiz” i „Origin of symmetry”. Ako je prvi bio upoznavanje preko opskurnih  „Uno” i „Sunburn”, te elegične „Unintended”, drugi je doneo delimičnu komercijalizaciju zvuka sa „Plug-in baby” i „New born”. Aranžmani su bili mračni, ali više stidljivi nego istinski depresivni. Energija se skrivala i otpuštala samo u refrenima ili pokojem rifu. Pošto je kultni andergraund status bio obezbeđen, došlo je vreme za proboj i na veću scenu. Sudbonosnim trećim albumom.

„Absolution” je bio pun pogodak, naglo šireći publiku i fokus benda mirnijom produkcijom i pevljivijim singlovima. Patetika je ostala tu kao zaštitni znak benda, ali je ona sada bila daleko prijemčivija preko „Hysteria”, „Time is running out” i „Stockholm syndrome”. Ljubitelji balada su dobili svoje parče nosača zvuka sa „Sing for absolution”, dok je „Butteflies and hurricanes” bila svojevrstan prelaz između brzih i sporih numera. I možda upravo ta reč najbolje i definiše „Mjuz” kao bend.

Prelaz.

Prelaz između stilova. Prelaz između era. Između starog i novog.

Iako de fakto rokenrol bend, „Mjuz” se ne ne libe gitarskih efekata, elektronike, matrice, procesora na glasu, ali ni teatralnosti ni glam imidža. Rečnikom muzičkih kritičara, alternativa. I oni su sredinom prve decenije ovog veka upravo to i bili. Alternativa hausu i tehnu sa jedne i ljigavom popu i reciklaži hitova sa druge strane. Ni sami se nisu ustručavali da pozajmljuju. U njima ste mogli, ali i dalje možete da čujete ehoe ranog „U2” i „Radiohead”, zrelog „Depeche Mode” i poznog „Queena”. Oni koji ne vole previše ovaj bend će reći će da su oni samo interpretatori tuđih stilova i aranžmana. Oni koji ih cene reći će da oni ukrštanjem stilova prave svoj izraz i modernu muziku za 21. vek. Istina je verovatno kao i uvek do sada, negde na sredini. A baš na toj sredini je i čvrsto uverenje stručne javnosti da su u pitanju vrsni muzičari, majstori svog zanata i jedan od najusviranijih bendova današnjice.

A da ti sjajni muzičari znaju da prave i hitove, najbolje govori njihov četvrti album, „Black holes and revelations”. Kočnica više nije bilo i desetine hiljada ljudi hrle da čuju pet potpuno žanrovski različitih singlova sa tog nosača zvuka uživo. Šizofreni „Supermassive black hole”, epski „Knights of Cydonia”, elektronski „Map of the problematique” i prave, pravcate pop hitove „Invincible” i „Starlight”. Na talasu velike popularnosti koju su dodatno pojačali efektni spotovi, Belami, Volstenholm i Hauard kreću na najveću turneju do tog trenutka. U okviru promocije svoje muzike uživo stići će i do Beograda. Naša publika nije prepoznala trenutak i ostala je uskraćena za njihov koktel pozitivne energije, usviranosti i raskošne produkcije. Što je Srbija propustila, svet nije, dokumentujući uspon jednog velikog benda na lajv nosaču zvuka sa „HAARP” turneje.

Iako je medijska aždaja bila spremna da proguta englesku trojku, željna pravog rokenrola nakon skoro dve decenije koliko je prošlo vrhunca dinosaurusa osamdesetih, „Mjuz” tada pravi možda i ključni korak ka statusu velikog benda, vešto izbegavajući zamku dodvoravanja svima. „Resistance” jeste komercijalan, ali je i dalje kvalitetan. Jeste osvojio „Gremija”, ali se nije vrteo po diskotekama. I iznad svega, prodavao se odlično. Novac više nije bio problem i produkcija za turneju nadilazi sve dotad viđeno. Pored iskoraka u smislu vizuelnog identiteta, tekstovi postaju još britkiji i socijalno angažovani. „Uprising” i „Resistance” vraćaju bunt na veliku scenu prvi put od kraja osamdesetih i čine to propraćeni klasičnim rokenrol uticajima i tako svežom „Undisclosed desires”. Energija preliva iz zvučnika, terajući mase na koncertima da skaču, a one pedantne da traže tekstove po internetu i uče ih napamet. Nešto što je publika skoro zaboravila u eri instant pop đubreta bez smisla i poruke.

Belami se ne zadovoljava statusom božanstva do kojeg je došao, već svoju trojku gura još dalje, šestim i za sada poslednjim albumom, „2nd law”, otvarajući Olimpijadu u Londonu sa pomalo nespretnom „Survival”. Međutim, prvi utisak se menja sa izlaskom čitavog nosača zvuka, jer je dah 22. veka još uvek tu („Panic station”,  „Supremacy” i „Madness”). Fanovi mogu da odahnu od konstantne fobije prekomercijalizacije i da se još jednom upute na mamutsku turneju, potvrđujući time „Mjuzu” status megabenda.

Jer, oni su postali upravo to. Megabend. Na vrhuncu kreativne moći, u najboljim godinama, pišu sjajnu muziku i tekstove, prodaju milione ploča širom sveta i pune najveće hale i stadione gde god da se pojave. I čine to svirajući rokenrol. I kao i sve progresivno u muzici, dolaze iz Engleske.

Nadamo se da će još dugo ostati takvi i toliki i da će se konstantno menjati i evoluirati u nešto sveže i zanimljivo.

I da će i meni, kao i mnogima koji su ih u međuvremenu „svarili”, omogućiti da ih ipak vidimo uživo i u našem gradu.

U prepunoj beogradskoj „Areni”.


SLIČNE TEME:
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
DEPEŠ MAŠINA

ODLAZAK STILA

 O testamentu koji vas neće ostaviti ravnodušnim

Mladi ste, perspektivni i ambiciozni. Studirate ili ste studirali žurnalistiku i sanjate o tome da se bavite političkim novinarstvom. U Srbiji. U zemlji u kojoj svaka politička opcija ima svoju novinu/portal/TV i radio stanicu, gde novinari rade za minimalac, ako su uopšte i plaćeni i prodaju se za ručak u kafani, moglo bi se reći da ste vi zapravo jedan utopista i potpuni entuzijasta. Da ne kažem zanesenjak.

Ako ipak odlučite da pređete preko tih vrlo oštrih ograničenja i upustite se u neizvesne novinarske vode na ovim meridijanima, pred vama su dva puta.

Prvi, utaban, koji vodi preko podmlatka stranaka, privatnih fakultetskih tečaja i digestivnih traktova urednika. Siguran, simbolično obeštećen i nadasve dosadan.

Ako pak ne želite da igrate po tim pravilima, pred vama je trnje, sa vrlo, vrlo neizvesnim i maglovitim zvezdama u daljini. Put će vam biti tek simbolično olakšan pojavom blogova i „nezavisnih” portala, ali vas ni to neće poštedeti svevidećeg orvelovskog oka klike koja u tom tom trenutku upravlja našom zemljom.

Biće to put kojim se ređe ide.

Još uvek ste tu? Dobro, idemo dalje.

Novinarstvo kao profesija izumire u čitavom svetu, pa i kod nas. Televizija i internet ubijaju jednu novinu za drugom, nepismenost i tuđice nagrizaju redove članaka sa svih strana, a žuta je uveliko zamenila belu kao podlogu za olovne znake u vašim rukama. Autorstvo je stvar nekih davnih vremena, i prava je retkost pronaći i na prste jedne ruke pobrojati novinare sa stavom.

Pa, zašto uopšte gubite vreme na sve to?

Odgovor znate. Zato što to volite.

E dobro, konačno negde napredujemo. To želite, o tome sanjate i hoćete da budete u tome dobri. Lepo sročeno, ali ne tako lako za ostvariti. Odakle početi? Na koga se ugledati? Koga kopirati? Kako doći do svog stila? Teška pitanja, opskurni odgovori. Malo uglednih primera. Maltene nepostojeća literatura. Sužen manevarski prostor. Blaga klaustrofobija. Blaga mučnina.

Lekova nema, ali ima nečeg dovoljno sličnog.

Ima knjiga. Množina. A ima i KNJIGA. Jednina.

Više testament nego knjiga. Zbirka autorskih tekstova, sa velikim „A”. Kolekcija stavova. Politički nekorektnih. Surovih. Na momente uvredljivih i vulgarnih. Bespoštednih. Brutalnih. Sa nezaboravnim metaforama, neponovljivim istorijskim paralelama i urnebesnim poređenjima. A sve prožeto stilom koji je praktično nemoguće kopirati. Da. Postoji tako nešto. Ne verujete mi?

Slobodni ste da odete do prve knjižare (ono gde se prodaju knjige, a ne peciva i kladioničarski tiketi), trafike ili kolportera (one čike na ulici što prodaju novine, knjige i kalendare) i da za par stotina dinara kupite knjigu Aleksadra Tijanića „Ja i niko moj”.

Pa, gde baš njega nađe od svih naših proslavljenih novinara sa autorskim emisijama, bestselerima u knjižarama i uglednim karijerama?

Kojih novinara? Kojih stavova? Kojeg autorstva? Aleksandar Tijanić je jedan od onih ljudi koji će zauvek biti osuđeni na reakciju. Njega niste i nećete moći da čitate, bez da o tome imate svoj stav. Baš kao što i on ima svoj stav. Vrlo jasan. Oštar. Opredeljen. Argumentovan.

Ali, zar nije poenta novinarstva objektivnost?

Jeste, ako ste reporter ili spiker. Ako ste autor, onda bez stava nema ni vaše neplaćene kolumne.

Dobar politički novinar mora svakoga da ispoštuje.

Da, ako je na stranačkom spisku zarada. Ako je kritičar, onda treba da nazove stvari i ljude pravim imenom.

On se zamerio svima.

Nažalost, to vas čeka, ako nećete da idete u smeru u kojem idu svi.

On je mogao sa svima.

Jeste, nakratko. Čim bi se pukotine pojavile, on je išao dalje.

On je pljuvač, arogantan i uvredljiv.

On jeste agresivan, na momente uličarski napadan. Ali ga zato nećete pobrkati sa drugim „novinarima”. On je SVOJ.

A TO zapravo vi želite, zar ne? Da budete svoji?

Ako želite da pročitate testamentarno zaveštanje čoveka koji je obeležio srpsko novinarstvo u prethodne dve decenije, onda ne možete imati bolji materijal u rukama od njegove zbirke objavljenih i neobjavljenih tekstova iz tog perioda.

Šta vas to onda čeka kad preletite preko prilično neinspirativnog Čankovog uvoda?

Narodski rečeno, šamarčina.

Tekst o aždajinom repu će istog momenta polarizovati ionako podeljenu Srbiju na dve pole, cepajući kroz našu političku kaljugu od 2000. naovamo. Svi će tu biti pobrojani. Svi. I svi potkačeni. Neki više, neki manje. Ali bez izuzetka svi. Neki brutalno, a neki perfidno. Počev od glavešina, preko srednjeg/podaničkog političarskog staleža, pa sve do novinarčića iz one prve opcije na početku teksta. Svi. Demokratski. Na ravne časti. Nedobronamerno. Nekorektno. I nadasve zasluženo.

Kritika će biti i ostati Tijanićevo najjače oružje u „Ja i niko moj”. Svojom čeličnom pesnicom sezaće do vremena, tema i događaja  kojih se mnogi od vas ne sećaju, ili su se bili tek rodili. Do devedesetih. Kosova. Krajine. Protesta. Ubistva novinara. Bombardovanja. Petog oktobra. Šestog oktobra. Izbora. Atentata. Privatizacija. Intervjua. Osnivanja i gašenja novina i televizija. Kampanja. Medijskih linčeva. Sadašnjice. Zlokobne budućnosti, predskazane pred samu smrt. Smrt koja je ovu knjigu zaustavila, ali je i simbolično zatvorila.

„Ja i niko moj” predstavlja odlazak jednog od poslednjih velikih novinara na ovim prostorima. Barem onih koji imaju svoj stav. Svoj STIL. On vam se može dopasti ili vam može biti odbojan. Ono što garantujem je da vas „Ja i niko moj” neće ostaviti ravnodušnim.

Oni koji ne vole Tijanića, njegovu poslednju knjigu doživeće kao frontalni napad na sve u šta veruju iz svih oružja. Zameraće mu ostrašćenost, svrstavanje na jednu stranu, pljuvački stil i nedoslednost i biće verovatno bar delimično u pravu. Oni će ga ispratiti na onaj svet kao što su ga dočekivali na ovom, pogrdama i omalovažavanjem. Njima poručujem da stave svoje političke stavove u stranu i pokušaju da otvore neke nove vidike.

Onima koji pak cene Tijanića, posle ove knjige će ga zasigurno ceniti još više. Njima poručujem da kupe stare dobre grafitne olovke i krenu da podvlače termine, rečenice i fraze za citiranje. I molim ih da ih dobro zašilje. Skalpelom, ne rezačem. Da podvučeno cepa papir.

Tijanić bi tako voleo.

Baš kao što bi voleo da vi kroz njegov rad dobijete podsticaj da budete svoji.

I ničiji drugi.

SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO

Otvoreno pismo američkoj filmskoj „Akademiji”

Poštovana „Akademijo”,

Pišem ti  prvi put u nadi da ovo pismo neće završiti u kanti za otpatke. Filmofil sam i dolazim iz jedne male zemlje koju ti sada znaš pod nazivom Srbija. Za nas si uglavnom mogla da čuješ po nekim ružnim stvarima i sjajnim sportistima. Po našem „doprinosu” svetskoj kinematografiji, teško. To ipak ne znači da mi ovde u Srbiji ne volimo film i filmove. Naprotiv. Ako sudiš po tome u kolikom se broju okupimo za naš najprestižniji filmski festival, „FEST”, ti bi, „Akademijo”, mogla čak i da kažeš da su Srbi narod najfilmskiji. Ako bi pak van tih desetak dana početkom marta posetila jedan od ukupno tri ljudska bioskopa, koliko ima naš glavni grad Beograd, mogla bi da shvatiš da se ovde redovni posetioci bioskopa broje na stotine. Dnevno. Mesečno, na hiljade. U milionskom gradu. E,  među tim stotinama sam i ja. Redovan sam u bioskopu, idem na „FEST” i čak pomalo amaterski komentarišem filmove po demokratskim internet meridijanima. Ti naravno znaš šta je to demokratija, pošto si smeštena u epicentar filmske industrije najdemokratskije zemlje sveta – Amerike. To znači da možeš da radiš šta hoćeš, ali i da o tebi može svašta da se napiše. Tu dolazimo do teme ovog pisma.

Odavno te  više ne poštujem, „Akademijo”. Kao što bi to rekao jedan od mojih najboljih prijatelja, ti si, citiram: „Odavno započela jedan niz nepravdi, koji nikada nećeš prekidati, već ćeš samo povremeno nagrađivati one koji su to odavno zaslužili za pogrešne stvari”. Kraj citata. Kako već gazim rane tridesete, a filmove gledam od detinjstva, to znači da iza sebe sada već imam četvorocifreni broj odgledanih ostvarenja i da sam svoj filmski ukus i stav poprilično formirao. To, takođe, znači da me tvoji mejnstrim i komercijalni blokbasteri više ne zanimaju. Da su mi postale odbojne socijalno angažovane teme (rasizam, bolesti, defekti, patriotizam), koje ti već decenijama nagrađuješ „zlatnim dečacima”. Pratim još par vaših preostalih velikih glumaca i reditelja i od skoro  i jednu „oskarovsku” kategoriju. U njoj tvoja politička korektnost ipak ima granice i ona krije daleko bolje filmove od onih u glavnoj konkurenciji.

Najbolji strani film.

I ja ti tako, „Akademijo”, godinama gledam ostvarenja koja ti tu probereš i skoro nikad se nisam razočarao. Pa, skoro nikad.

Kako se vrhunac tvoje aktivnosti poklapa sa našim „FEST-om”, to je značilo da imam priliku da ovih dana odgledam uživo i neke filmove koji su izmakli torent piratima i koji nisu izmakli žirijima po manje slavnim festivalima, poput Venecije, Berlina i San Sebastijana. Ti to nisi mogla ni da znaš, ali moto ovogodišnjeg „FEST-a” bio je: „Nije sve crno-belo”. U mom slučaju, „Nije sve englesko-američko”. Izabrao sam par filmova koje sam želeo da uporedim sa dvoiposatnom umetničkom nasumičnom kompilacijom kadrova Rima, dobre muzike, filozofiranja o smislu života i potpunog odsustva radnje i poente koju si ti ove godine nagradila „Oskarom” za najbolji strani film. Drugim rečima, krenuo sam na svetu misiju pronalaženja boljeg filma sa neengleskog govornog područja u 2013. od italijanske „Velike lepote”. 

Već u samom startu, nisi imala sreće. Prvo pa muško. Muški film, muška ekipa, muška tema. Rat. Ali ne patriotizam. Rat među običnim svetom. Normalnim ljudima. Među Estoncima u Abhaziji. To je deo Gruzije. To su sasvim sigurno španska sela za tebe, ali to ne znači da tamo ljudi ne snimaju odlične filmove. Male filmove, sa malim budžetima, kao što su to „Mandarine”. Sa praktično samo četiri glumca, poput pozorišne predstave. Nepretenciozne. Ljudske. Velike. Sa moćnom antiratnom porukom. Da se za samo sat i po toliko naježiš da moraš da se ogrneš jaknom u našim poslovično zagušljivim i sparnim bioskopima. To su ta tebi potpuno nepoznata čuda gruzijsko-estonskih koprodukcija, poštovana „Akademijo”.

Ako je to bio uvod, razrada je bila brutalna. A moj ovogodišnji „FEST”, moje emocije, dušu i ljudskost do tančina razradila je jedna tebi ne tako opskurna kinematografija. Japanska. Evropa je uvidela koliko je „Kakav otac, takav sin” veliki film u malom pakovanju. Baš kao što su i Japanci mali. A veliki. Kao narod, ali i kao kinematografija. Žiri u Kanu ga je nagradio, a ti ga nisi ni registrovala, „Akademijo”. To hirurški precizno seciranje dveju porodica suočenih sa poražavajućom činjenicom da su šest godina negovali i voleli dete one druge zajednice, a ne svoje. Plakali smo, „Akademijo”, od neudobnih stolica u Domu sindikata, a plakali smo i jer nas je režiser i scenarista Hirokazu Korida dotakao, potresao i postavio nam neka sumanuto teška životna pitanja. Pitanja koja bi ti trebalo da nagrađuješ, ali u svoj svojoj oholosti to ne činiš.

To su za tebe „mali” filmovi. Pa šta tek onda da ti kažem za dve „male” tinejdžerske drame? Slovenačku, o đacima u srednjoj školi koji se pobunju protiv svog razrednog starešine kog okrivljuju za samoubistvo njihove drugarice, zvanu „Razredni neprijatelj”. Gruzijsku, o vrtlogu zatucanih običaja, bede i beznađa kavkaske države i borbi dve najbolje srednjoškolske drugarice  sa tim vrtlogom, poznatu kao „U cvatu”. Mali, mikrofilmovi. A dobri. Slovenački sa kvalitetnim dijalozima, a gruzijski sa odličnom fotografijom.

A to je ono bitno, zar ne? Fotografija i muzika. To si pohvalila u „Velikoj lepoti”. Jer, tamo nema ničega drugog. Ni scenarija, ni drame. Ni poruke, ni smisla. Sve to što ovi filmovi koje sam ti pobrojao imaju. Sve ono što ima i jedan „tvoj”, američki film. Revolucionaran, vizionarski, aktuelan, duhovit i neobičan. Sjajno odglumljen, perfektno muzički ispraćen. Da, za film „Ona” si čula i utešila ga „Oskarom” za scenario. Čisto da ga barem malo ispoštuješ. Da ne ispadne da si potpuno zastranila u svim konkurencijama.

„Akademijo”, želim ti brz oporavak od tvoje teške i duge bolesti nepravditisa. Ne toliko zbog tebe same, koliko zbog nas, filmofila. Jer, hteli mi to i li ne, plebs može čuti za sve ove sjajne ne crno-bele i neengleske filmove samo preko tebe. Na našu žalost. A na tvoju sreću. Jer, da ljudi znaju koliko brljaviš, možda te onda ne bi toliko poštovali i pratili. Možda bi onda krenuli na svetu misiju otkrivanja kvalitetnog filma i mimo tebe. I time te ugasili.

Sa poštovanjem,

Tvoj Filmofil.


SLIČNE TEME:
MANJE JE VIŠE
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI