FENIKS SKRESANIH KRILA

O još jednom zanemarenom velikanu svoje generacije

Amerikanac. Mešanac. Engleskog, nemačkog, francuskog, mađarskog, ruskog i jevrejskog porekla.

Rođen na Portoriku. Grbav. Ćopav. Sa „zečijom” usnom.

A hoću takav da budem glumac?

Teško.

Pogotovo pored starijeg brata koji je zahvaljujući ranoj smrti od droge postao andergraund ikona, poput Brendona Lija. A još mi je i ime zaguljeno za izgovoriti na engleskom. I odmah ukazuje da sam stranac. Iako to nisam.

Nije baš počelo lako i lepo. Televizijske role sa početka i sredine osamdesetih su bile korektne, ali ništa više. Taman kad sam se preselio na Floridu i krenuo da hvatam zalet u karijeri, River mi je umro na rukama klubu Džonija Depa u El-Eju, a prokleti novinari su moj poziv hitnoj pomoći objavili po čitavom svetu. Ma, kakva gluma, nema ništa od toga. I nije bilo ništa, skoro čitave četiri godine.

Prvi me je primetio Gas van Sant i upario me sa Nikol Kidmen u „Umreti za nju”. „Aboti” su me spojili sa Liv Tajler, sa kojom ću biti u vezi preko tri godine i njome puniti stupce žute štampe. Oliver Stoun me lansira u orbitu pažnje šire publike sa „Potpunim zaokretom”. Ali za epizodu. Baš kao i u bolesnih „Osam milimetara” Džoela Šumahera. Sve su to bile solidne uloge, ali nijedna nije bila ULOGA. Barem je tako izgledalo do 2000. godine.

Onda mi stiže prvi voz za slavu. Velika produkcija, veliki hit, veliki režiser. Jedan od najvećih. Ridli Skot. „Gladijator”. Opet sam epizoda. Ali baš dobra epizoda. Moj Komodus je sumanut, neuračunljiv. Pokvaren. Dvoličan. Sve ono što ti treba za „Oskara”. Prvi put me nominuju. Ne nadam se ničemu, ali potajno priželjkujem. A javno se smorim kada mi ga ispred nosa odnese Benisio del Toro za „Puteve droge”. Dobar je Benisio. Moj zema sa Portorika. I zaslužio je „zlatnog dečaka”. Baš kao i Rasel Krou. Ali su ga dobili baš kada sam i ja nominovan. Samo sam nominovan. Baš kao i za „Zlatni Globus” i „BAFTU”. Nema veze, ima vremena, mlad sam.

Nastavljam po starom, gađam dobre epizode (Kaufmanov „Quills”, „Hotel Ruanda”) i korektne glavne role („Buffalo soldiers”, „Ladder 49”). Sa negativne strane, Šjamalan mi uopšte ne pomaže sa svojim dosadnjikavim hororima („Znaci“, „Selo”). Ali to neme veze. Stiže mi drugi voz do slave. Ako već nisam uspeo da ga osvojim glumeći ludaka, „Oskar” mi ne može izmaći ako ekranizujem biografiju nekog poznatog. I to ne bilo koga. Džonija Keša lično. „Hod po ivici” ima sve, dobru priču, opet sjajnu partnerku (Viderspun), čak i ja ovakav pomalo ličim na slavnog kantri pevača. Problem je što nisam jedini koji se toga setio te godine. I što je to Filip Simor Hofman uradio bolje u „Kapotiju”. Barem po „Akademiji”. Mislim, i on je odličan glumac, večito na filmu kao neki bolesnik, ali nisam ni ja bio loš. Baš nisam. Čoveče,  čak sam sam lično otpevao i čitav saundtrek. I Riz je uzela „dečaka”. A meni za utehu ostaje „Globus”. Dobro, bio sam blizu. Sledeći put mi ne može odmaći. Hajde da malo promenim pristup. Hajde da jurim male, „nezavisne” filmove. Da malo iskuliram.

Opet sam se udružio sa Marki Markom u „Noć je naša”, koji čak i produciram. Čoveče, pa ja sam toliko gotivan glumac, da pored mene i omražena Gvinet Paltrou izgleda sasvim korektno u „Dve ljubavi”! A Dženifer Koneli izgleda kao i uvek, sjajno, u „Reservation road”. I taman kad su svi mislili da sam ponovo uhvatio zalet, ja najavim pauzu zbog karijere u rep muzici. Da li je moguće da je to iko skapirao ozbiljno? Ja, reper? Bože sačuvaj! Malo sam producirao, ali ništa više. Dosadno je to meni. Posle četiri godine, vreme je da se vraćam onome što najbolje radim. Glumi.

Idem po onoj narodnoj, treća sreća. I treći pristup. Hardkor. Daću Polu Tomasu Andersonu da me muči. Pošto taj čovek samo to i radi. Njegovi filmovi nemaju radnju, ali njegovi filmovi donose „Oskare” za glavnu ulogu. I jedan Danijel Dej-Luis je ugrabio „dečaka” preko njega. „Master” je moja dvoiposatna agonija. Oduvao sam čak i Filipa Simora. Eto me opet u „Kodaku”. Dolazim maksimalno opušten, sa dugom bradom i masnom kosom. Žvaćem žvaku kad mi čitaju nominaciju i ležim zavaljen u stolicu. I ni to nije pomoglo. Danijel Dej-Luis uzima još jednog „Oskara”, trećeg, rekordnog. A ja? Ja sam protraćio svoju treću nominaciju. Malo sam besan zbog toga. Malo više. Mislim, Danijel je sjajan, ali nisam ni ja valjda grbav. Mislim, jesam. Ma... „Oskar” je s*anje! Jeste, rekao sam. I rekao bih ponovo. Možete to da objavite. Kako to misliš, to nije u redu? Pa dobro, možda i nije u redu. U redu, eto povlačim šta sam rekao. Ne ljutiš se valjda zbog toga, „Akademijo”? Ne?

Pa, zašto me onda, vajna „Akademijo”, nisi ni nominovala za novi film Spajka Džonza, „Ona”? Mislim, nominovala si ga za scenario, ali mene ne. A ja sam ceo taj film. Pustio sam brkove, obučen sam kao štreber i kamera mi je pod nosem čitavo vreme. Nisam nezaboravan, ali sam barem na nivou Leonarda u „Vuku sa Vol Strita” i Mekonahija u „Poslovnom klubu Dalas”. A neko od njih dvojice će uzeti „Oskara”. A ja neću.

Dobro, „Akademijo”, neka ti bude i ovaj put. Nisam čudotvorac, ali sam dobar glumac. Baš dobar. Dobar sam i kao epizodista i kao glavna rola. Pored mene su se mnogi proslavili, naročito žene. Izvlačio sam iz njih najbolje performanse nihovih karijera. Sem iz Skarlet Johanson. Ona je užasna i kao pozajmljeni glas. Ali ja nisam. I to ću ti pokazati. Izređaće se svi. Nadoknadiće se propušteno. I za Leonarda i za mene. Nemam nameru da odustanem.

Ne zvao se ja Hoakin Finiks. 

SLIČNE TEME:

KRALJ BEZ KRUNE
I GENIJE I LUDAK

IMA NADE (DEO PRVI)

IMA NADE (DEO DRUGI)

IMA NADE (DEO TREĆI)

SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA

O potpunoj renesansi televizije

Za sve su krivi Skandinavci. Krivi su, jer su došli na ideju da noar sa velikog platna pedesetih prenesu i na naše tv ekrane. Krivi su, jer su to odradili sjajno. Krivi su, jer su to uspešno prodali u Ameriku. Krivi su, jer su time postavili temelje renesanse televizije širom sveta.

A počelo je na prelazu vekova. Mračna i hladna atmosfera severa Evrope prenešena je u odlične kriminalističke serije, po pravilu promovišući žene – detektivke kao glavne junake. Sofi Grabol je imala tu čast da bude prva violina skandinavske televizije koju će čitav svet upoznati u sjajnoj prvoj sezoni „Ubistva”, donoseći nam napetu potragu za jednim jedinim ubicom po serijalu. Sa druge strane, „Most” se bavio sa više kriminalnih dela vezanih za jednog čoveka. Opet je glavni junak bila dama, neponovljivo iščašeno i ledena Sofija Helin. Obe serije imaju zajedničkog činioca, sjajne muške epizodiste (Kim Bodnija, Lars Mikelsen) i oba serijala su doživela rimejkove u SAD. Veoma loše rimejkove.

Međutim, i to je bilo dovoljno da se seme mračnih, surovih i ledenih tema prenese sa druge strane Atlantika. Pored potpuno dekadentnog Holivuda,  američka televizija konačno dobija priliku da oseti nešto više novca. To donosi pre svega kvalitetne scenariste, a samim tim i ozbiljnost.

Ozbiljnost tema.

Ozbiljnost likova.

Ozbiljnost glumačke ekipe.

Prvi koji je u SAD hrabro zakoračio u polje dramskih serijala bio je već sada nadaleko poznati mizantrop, „Dr Haus”, spajajući raskoš američke produkcije sa šarmom britanskog glumišta Hjua Lorija. Miks dedukcije Šerloka Holmsa i neobičnih medicinskih slučajeva verovatno bi i prošao samo kao jedan zanimljivi hibrid detektivskih i lekarskih serija da nije bilo ličnih demona, dvoličnosti i surovosti glavnog lika. Baš ta realnost i životnost scenarija, neretko odsustvo hepienda i nepostojanje jasne podele likova na pozitivne i negativne, predstavljali su dobitnu kombinaciju za milionsku publiku širom sveta, otvorivši vrata televiziji za veliki kambek.

Ako nam je Gregori Haus približio medicinsku tematiku, već sada antologijski „Brejking bed” je to isto učinio sa hemijom. Punih šest godina ova serija nad serijama uvlačila je u svoj vrtlog sve brojniju publiku na svim meridijanima, stvarajući dosada nezapamćeni hajp oko sebe. Obični likovi gurnuti u surovi polusvet proizvodnje i distribucije metamfetamina i mračni proces njihove transformacije predstavljali su pun pogodak. Gledaoci su bili šokirani, ali i navučeni na sjajnog Brajana Krenstona, Arona Pola i ostale stanovnike zabačenog Albukerkija, uzdižući fantastičnu kreaciju Vinsa Giligena na nivo kultne. Standardi su bili pomereni, bespovratno.

Izlet televizije u hemiju i medicinu ipak nije sprečio detektivske serije da nastavljaju stazom koju su utabali Šveđani i Danci. Pored različitih varijacija na temu forenzike, prelaz između prve i druge decenije ovog veka označio je i vaskrs najčuvenijeg privatnog detektiva svih vremena. „Bi-Bi-Si” se ovaj put odlučio da najpopularnije delo Ser Artura Konana Dojla modernizuje i smesti u sadašnji London, učinivši to vrlo šarmantno i uverljivo u prve dve sezone „Šerloka”. Benedikt Kamberbač sjajno je odslikao dvoličnost najpoznatijeg stanovnika ulice Bejker, podržan korektnim Votsonom Martina Frimena i fantastičnim Morijartijem Endrjua Skota. Uspešan balans crnog humora, dedukcije i devijantnosti ipak beleži pad u trećem serijalu, koji uprosečuje čitavu priču bljutavim hepiendovima i neverovatnim vraćanjima iz mrtvih.

Sa druge strane „velike bare”, ko je mrtav u „Igri prestola”, to i ostaje. Smeštena u fiktivni Vesteros, ova hit adaptacija klasika epske fantastike spletkarenje i borbu za vlast diže na sasvim novi nivo. Kao zaštitni znak čitave franšize, glavni likovi stradaju iznenada i bez najave, ostavljajući gledaoce u šoku i da sa nestrpljenjem očekuju nove epizode. Zasluge za popularnost idu kako knjigama Džordža R. R. Martina, tako i izvrsnoj britanskoj glumačkoj ekipi u američkoj produkciji.

Svetovi televizije sa obe strane Atlantika bili su tematski bespovratno prožeti, te tako najpoznatiji danski glumac u naponu snage, Mads Mikelsen, odlazi u SAD da oživi jednog od najvećih filmskih zločinaca svih vremena, legendarnog Hanibala Lektora. Basterkitonovski Danac odličan je kao krvožedni „Hanibal” i ne pravi samo puku kopiju najpoznatijeg lika ser Entonija Hopkinsa, već celokupnom liku dodaje još jedan sloj hladnoće i operisanosti od emocija.

Da emocije i definitivno više nisu „in”, pokazuju i prikazi tri najsurovija segmenta američkog života: politike, vojske i Holivuda.

Visoka politika je uvek bila zabranjeno voće u svetu televizije i uspešne serije koje su se bavile Belom kućom i Kapitolom brojale su se na prste jedne ruke. Sa „Kućom od karata” u brojanje mora ući i palac te ruke i on je visoko podignut. Iako rimejk, ovaj serijal je po mnogo čemu presedan. Nikada do sada u istoriji, mali ekrani naših TV-prijemnika nisu uspeli da okupe tako zvezdanu ekipu na jednom mestu. „Oskarovac” Kevin Spejsi kao Frenk Andervud, Robin Rajt kao njegova ledena supruga-kraljica, kao i rediteljske stolice Džoela Šumahera i Dejvida Finčera podigli su rejting televizije do neslućenih visina. Takođe, TV kao klasični medijum prestaje da postoji sa prikazom beskrupuloznog sveta vašingtonskih spletkarenja, pošto sve epizode „Kuće od karata” izlaze istovremeno, putem sajta „Netfliks”.

Amerikancima je uvek bila potrebna određena vremenska distanca da realno sagledaju svoje ratne angažmane i televizija je uspela da i u toj trci stigne na cilj ispred filma. Ako su Spilbergova „Braća po oružju” možda i najrealnije prikazala sav besmisao Drugog svetskog rata, „Otadžbina” je modernu Ameriku prikazala u sasvim novom svetlu, ranjivu, paranoičnu i ne uvek nužno pozitivnu. Vrlo dobri Demijen Luis zajednički je imenitelj obe franšize, dok Kler Dejns kao njegova partnerka i bipolarna operativka CIA potpuno krade šou u priči o obaveštajcima, postajući tako prva žena-heroj američke televizije.

Čast da prikaže naličje Holivuda pripala je „Reju Donovanu”, priči o „čistaču” sveta poznatih sa sopstvenom mračnom prošlošću. Retko šta je u životu suzdržanog glavnog lika u tumačenju Liva Šrajbera lepo. Nisu to ni njegovi poslovi, ni ružna porodica, oštećena braća, avet oca (Džon Vojt), ali ni galerija sjajnih epizodista predvođena Džejmsom Vudsom. Nije lepo, ali je kvalitetno, mračno, surovo i životno.

Zbog svega gore navedenog, a i zbog onoga što tek sledi, poput „Pravog detektiva” sa Mekonahijem i Harelsonom, vreme je da promenite pristup.

Vreme je da svet nekvalitetnih filmova današnjice konačno odložite na neku prašnjavu policu.

Vreme je da ugasite televizore i da se uključite u televiziju.

Krajnje vreme.


SLIČNE TEME:
LOŠE JE DOBRO
POBEDI ILI UMRI

MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!

O srpskom neskromnom doprinosu katastrofalnim filmskim nastavcima

Kvalitetni nastavci filmskih klasika broje se na prste jedne ruke. „Kum”, „Osmi putnik”, „Terminator”, „Plaćenici”. Sve drugo su manji ili veći promašaji, kao na primer „Tejken 2”, „Ridik”, „Mačeta ubija” i „Uspon mračnog viteza”.

U nekom paralelnom univerzumu, srpska kinematografija grči se da izbaci barem jedan kvalitetan film, a kamoli nastavak bolji od originala. Da budemo precizniji, u poslednjoj deceniji, filmski radnici na ovom govornom području stvorili su ukupno 2.5 iznadprosečna filma. „Klopku”, „Sedam i po” i pola „Karaule”. Negde posred tog proseka nalazio se „Montevideo, vidimo se”.  Iako skeptičan prema domaćem filmu, te 2010. godine bio sam prijatno iznenađen drugim kvalitetnim ostvarenjem koje je u značajnoj meri obeležio Dragan Bjelogrlić (pored antologijskih „Lepih sela”). Ovoga puta, srpska producentska alfa i omega sela je u rediteljsku stolicu i donela nam jednu popriličnu neobičnu temu za celuloid na ovim prostorima.

U jeku moralnog, nacionalnog i sportskog sunovrata zemlje Srbije, Bjela se drznuo da nam održi jednu dvoipočasovnu lekciju iz patriotizma i fudbala. Preciznije, odlučio je da ekranizuje jednu od ukupno dve svetle stranice srpskog fudbala. Četvrto mesto na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju 1930, osvojeno pod imenom Jugoslavija, ali bez hrvatskih fudbalera. Publiku zasićenu teškim temama, egzistencijom i ratovima, odlučio je da osvoji na dijametralno suprotni način, vraćajući nas u vreme gospode, šmekera i mađioničara na travnatom terenu. Atmosfera Beograda tridesetih godina bila je izuzetno verno, mada pomalo i romantizirano predstavljena, ali gledaocima to nije smetalo. Naprotiv. Pohrlili su u bioskope i poobarali sve rekorde kada je u pitanju prodaja karata za filmsku avanturu o Moši, Tirketu, Milutincu i ostalima iz trofejne fudbalske generacije. Velikom uspehu doprinela je i nedvosmislena nota patriotizma, mada ukusno i diskretno upakovana. Predstavljena mlada glumačka ekipa predstavljala je pravo, pravcato osveženje, uprkos jasno vidljivim međama njihovih talenata. Ljudi su se opustili i dobro zabavili, pre svega zahvaljujući parovima sjajnih komičara (Brstina – Karadžić  i S. Todorović  – Ninković), ali i standardno pouzdanom prizemnom humoru Sergeja Trifunovića. Kada sa sve to dodate i odličnu muziku i kostimografiju, čak ni predugo trajanje filma i konstantno prisutna patetika nisu uspeli da umanje kvalitete prvog dela „Montevidea”.

Ovenčan slavom, Bjelogrlić ne gubi vreme i snima TV seriju kao vezu između prvog i drugog dela filma. Ona se bavi samim putovanjem, koje je i u realnom životu predstavljalo fantastičnu avanturu i time stvara utisak da nas junaci „Montevidea” nisu ni napuštali i da je nastavak odmah tu iza ćoška. Čekanje se odužilo, ali publika je bez obzira pohrlila u bioskope skoro četiri godine kasnije da vidi kako će se cela ta epopeja naših fudbalera završiti. Prostorni i vremenski okvir bili su unapred poznati i došlo je vreme da se pokaže kako su Moša, Tirke i ostali osvojili simpatije čitavog sveta u samom Urugvaju. I tu dolazimo do prvog velikog problema drugog dela filma.

„Montevideo, vidimo se!” nema mnogo veze sa fudbalom. Preciznije, fudbal nije glavna tema ovog filma. Za jednu sportsku dramu/komediju, to je ozbiljan nedostatak. Najbitnije sporedne stvari na svetu ima, ali ne dovoljno. U filmu od dva i po sata, prikazi utakmica odnose tri puta po desetak minuta. Premalo.

Pa, šta je onda u fokusu, pitate se?

Odgovor je jednostavan, sve ostalo. Ako su u prvom delu ljubavne priče bile simpatična dopuna odnosa između glavnih likova, ovde bukvalno guše ceo film. Naivne su, na nivou španskih telenovela. Baš kao i čitav scenario, koji suštinski tapka u mestu od početka do kraja, ne nudeći razvoj likova, potpuno marginalizujući Strugarovog Mošu, ismevajući Bikovićevog Tirketa i skandalozno preskačući sam doček naših fudbalera u Beogradu. Ne dobijamo ništa novo, ako izuzmemo najsvetliju tačku ovog filma, Branka Đurića - Đuru. Njegov performans je i najupečatljiviji i jedini istinski duhovit u jednom izrazito neduhovitom filmu. Ako se u prvom delu publika zacenjivala, ovaj put ćete čuti tek po neki sporadični osmeh i ništa više. Sporedni glumci su podjednako sivi i neubedljivi, a to se pre svega odnosi na gromoglasno najavljivanog Armana Asantea. Ponavljajući jedan te isti pokret i gestikulaciju, ostaje potpuno neiskorišćen i na kraju kao lik obesmišljen. Čak se i poslovično pouzdani Vojin Ćetković bori za svoje minute na platnu, gubeći status oslonca mlađim kolegama iz prvog dela. Ekipa poreklom iz Latinske Amerike nije ni vredna pomena i sasvim je sigurno da će „Montevideo” ostati najveći film u kojem su glumili do kraja njihovih karijera. Svojom neubedljivom glumom samo će doprineti obilju patetike i sindroma suznih očiju koji prosto natapa veliko platno u svih 150 minuta trajanja ovog ostvarenja.

To su bile kritike. Šta je dobro u ovom filmu?

„Montevideo, vidimo se” je verovatno jedan od, ako ne i najskuplji srpski film svih vremena. Kamera, svetlo, kulise, lokacije, kostimi i muzika su izvanredni i pravo osveženje u poslovično skromnim budžetima kinematografije sa ovih prostora. Istorijski detalji samih utakmica, kao i scenografije su poprilično verno prikazani, sa izuzetkom za  sportske drame karakterističnom idealizacijom samih pojedinačnih poteza na mečevima. U odnosu na svoje prethodnike i na svoje okruženje, ovo je veliki zanatski, produkcijski i finansijski napredak.

U svemu ostalom, kreativnom, scenarističkom, zabavnom i uverljivom, „Montevideo, vidimo se” je jedan veliki promašaj.

I nije vredan vaša dva i po sata života i para za bioskopsku kartu.

Bio je to zicer, ali je Bjelogrlićev šut završio u autu.

Na tribinama „Sentenarija”.

Na groblju filmskih nastavaka.

Tik pored „Mi nismo anđeli 2 i 3”.

Šteta.

Velika šteta.

Ocena: 1.5/5.0


SLIČNE TEME:
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!