ČOVEK-FILM

O najboljem američkom filmu u poslednjoj deceniji

FOTO:www.comingsoon.et

Jeste, zahtevan sam kada je film u pitanju. Pogotovo američki. Samoreciklaža, banalnosti i izvrnut sistem vrednosti naterali su me da Holivud u poslednjoj deceniji posmatram sa podozrenjem. Lista omiljenih filmova zatvorena mi je početkom ovoga veka i već sam se bio pomirio da će na njoj doveka ostati klasici osamdesetih i devedesetih godina.

Ali, ne lezi vraže, kvalitet ne možeš sputati ni svim milionima dolara i rapidnim padom nivoa zahteva prosečne boks-ofis jedinke za kvalitetnom zabavom u fabrici iluzija. Jer, do kraja ogoljen, film je upravo to.

Zabava i fabrika iluzija.

U nekoj beskonačnoj samodovoljnoj potrazi za dobrom pričom, glumom i scenarijom, otišao sam u drugu krajnost i sebe zarobio u svet mučnih, nesumnjivo sjajnih, ali i zamornih drama van engleskog govornog područja. Time sam nesvesno svoje filmsko biće lišio preko potrebne doze zabave koje nam sedma umetnost u svojoj biti nudi.

Sa druge strane, Amerika je odavno prestala da nudi kvalitetne i originalne komedije nezasnovane na vulgarnom humoru. Kritika je oduvek bila tu, zastupljenija na malom ekranu („Saut park”, „Porodični tip”), ali je i ona negde usput zalutala u samoironiju i negledljivi hipercinizam.

Uz sve to, toliko očekivani „Prometej” i „Uspon mračnog viteza” surovo su me primorali da svoje mišljenje o nadolazećem ostvarenju nikako ne baziram na efektnim trejlerima, baš kao što su me serijske nepravde odvratile od očekivanja da će najbolji filmovi biti upravo oni koji su u konkurenciji za „Oskara”.

I pored svega toga, upravo tih namontiranih minut-dva potpune uvrnutosti i ludila trejlera za Injarituovog „Čoveka pticu” zatekli su me potpuno nespremnog. Serija konfuznih kadrova i potpuno zaboravljeni Majkl Kiton u glavnoj ulozi mi za razliku od ostalih filmskih najava nisu pružili nikakvu predstavu o čemu su tu radi i šta da očekujem od najžešćeg medijskog kandidata za „zlatnog dečaka” u ovoj godini. Ali su odradili svoju osnovnu svrhu i u glavu mi pustili crva sumnje da me izjeda do beogradske premijere.

A taj crv sumnje sa svakim danom je sve više rastao, puneći mi glavu informacijama o nesvakidašnjem remek-delu sjajnog meksičkog reditelja, nečemu sasvim drugačijem i originalnom u svetu današnjeg filma. Ta sumnja je toliko narasla da je na svom putu uspela i da izjede poslovično strpljenje za sporost srpskih distributera, nateravši me da „Birdmana” najpre odgledam ipak „samo” u kućnoj režiji.

Greška načinjena tom prilikom ispravljena je doduše nešto kasnije i pred velikim platnom, ali to čistu magiju reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua nije učinilo ništa manje nestvarnom ili kvalitetnom. I za to Meksikancu koji se proslavio snimanjem malog broja odličnih ostvarenja („Pasji život”, „21 gram”, „Vavilon”, „Prelepo”) nisu bili potrebni sati filmske trake, niti decenije snimanja poput Ričarda Linklejtera i njegovog pretendenta za „Oskara”, neopisivo dosadnog  „Odrastanja”. Ne.

„Čovek ptica” me je svojim filmskim superherojskim kandžama zgrabio u svom, slovima i brojem, četvrtom minutu. Na malom ekranu učinila je to Injarituova magična kamera, preciznije nestvarna kinematografija direktora fotografije i dvostrukog uzastopnog „oskarovca”, Emanuela Libeskog („Drvo života”,„Gravitacija”). Glasine o filmu bez rezova su se ovaj put obistinile i ostavile me potpuno šokiranog naizgled beskonačnim klizanjem objektiva po šinama, kranovima i veštim rukama dvojice meksičkih sineasta, neumorno prateći Majkla Kitona i ekipu filma po klaustrofobičnim hodnicima brodvejskog pozorišta i njujorškim ulicama. Oduševljenje nije umanjila ni činjenica da su na velikom platnu rezovi ipak bili tu, vešto skriveni u senkama vrata i prelazima iz jednog ambijenta u drugi. To producent Injaritu nije dozvolio odabirom možda i najboljeg kastinga viđenog u poslednjoj holivudskoj deceniji.

U nedostatku boljeg poređenja, glumački ansambl skrojen za „Birdmana” je savršen.

FOTO: solucionesmagazine.com

Žestoko patinirani Majkl Kiton sa lakoćom nijansira sve boje ludila u koje klizi njegov Rigan, okružen sopstvenim demonima i galerijom neponovljivih i beskrajno simpatičnih sporednih likova. Rame uz rame uz njega staje možda i najveća holivudska nada na prelazu vekova i čovek koji, poput Kitona, nikada nije do kraja materijalizovao svoj dramski talenat. Edvard Norton je opet onaj stari, neodoljivi i nadobudni klipan iz „Fajt klaba”, zadužen za smeh i protivtežu maestralnoj glavnoj roli. Scena probe pozorišne predstave sa Kitonom nešto je najzabavnije i glumački najujednačenije u ovom veku. Ujednačenost je ključna reč kada je gluma u pitanju u ovom filmu, te tako i epizodisti lavovski odrađuju svoj posao. Uplakana filmska diva Naomi Vots je sigurna u svojoj minijaturi, dok šou u potpunosti krade fantastična Ema Stoun kao neurotična ćerka/narkomanka na rehabilitaciji. Intenzitet glume je toliki da nećete sebi smeti da dozvolite da trepnete, jer ćete možda neku emociju, pogled ili grimasu propustiti. Gluma kao takva ovde i prestaje da postoji, jer ansambl praktično tumači samog sebe.

Naime, Majkl Kiton, zapravo i jeste „Čovek ptica”. I on je, poput Rigana, imao hit franšizu („Betmen”) pre dve decenije i od tada pokušava da se vrati pod svetla reflektora javnosti. Sa jednom razlikom. Njegov Rigan to čini režiranjem i glumom u pozorišnoj predstavi na Brodveju, a on to čini sa Injarituovim remek-delom. Čini to i Ed Norton, bežeći iz senke promašenih izbora uloga svog Majka. To ne negira ni Naomina Lesli, žestoko parodirajući samu sebe, baš kao ni mlađana zvezda tinejdž-komedija Ema Stoun sa svojom veštački sluđenom Sem. I tu dolazimo do suštine neodoljivosti Injarituovog scenarija.

Iako svrstan u komedije, „Birdman” je pre svega jedna izvrsna i višeslojna parodija.

Parodija filmskog šoubiznisa, Holivuda, boks ofisa i besmislenih ekranizacija stripovskih junaka. Ali, „Čovek ptica” je i mnogo više od toga. Meta njegovog ismevanja je i popularna kultura, prošli filmovi, kolege glumci, ali i samo pozorište i njegovi kritičari. Na kraju krajeva, ni sama naša civilizacija, otuđenost i internet voajerizam neće izbeći otrovne i brze replike Meksikančevog pera. I sve to scenarista Injaritu radi sa lakoćom i urođenom skromnošću, pritom dobro nas zabavljajući omažima remek-delima pre svog.

Jer, ma šta god vam ko pričao, „Čovek ptica” je ništa manje od remek-dela. Umetničkog, glumačkog, scenarističkog i rediteljskog remek-dela. I zaslužuje da ga gledate više puta i na velikom platnu. Da mu se vraćate i proučavate sve kadrove i skrivene poruke. Da ga zavolite i smestite na liste večitih favorita. Da tamo blista u decenijama što slede, zaslugom pre svega jednog čoveka.

Čoveka-filma.

Alehandra Gonzalesa Injaritua.




SLIČNE TEME:
TRI FILMA - MLAKO
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

TRI FILMA: TOPLO

O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo prvi)

– Zdravo, Holivude. Dobrodošao u klub posrnulih kinematografija. Možeš da sedneš tu, između engleske i francuske filmske industrije.

– Jesu i tebe ovde poslali istinski i verni filmofili?

– Gledaj svoja posla, engleska fabriko celuloida.

– U redu, ne moraš odmah da se duriš. Samo sam htela da budem druželjubiva.

– Holivude, primećujem da ti je neprijatno zbog ove opaske Ostrvljana. Smem li znati zašto.

– Ne odgovaram na glupa pitanja filmskih kritičara.

– Eh, tako sam i ja počela. Uobraženost je prešla u samosažaljenje, samosažaljenje u depresiju...

– U redu je, francuska kinematografijo. Ovde ne osuđujemo nikoga.

– Mislim da je sve ovo bila jedna velika greška. Vidimo se, gubitnici.

– Polako, Holivude. Nema potrebe za takvim ponašanjem. Ovde smo da pomognemo, da saslušamo jedni druge, da nađemo rešenje problema.

– Ja nemam nikakvih problema.

– Ako je suditi po aktuelnoj filmskoj jeseni, ta tvrdnja ne može biti dalje od istine.

– Šta? Pa ove jeseni sam pokidao. Jeste li videli ocene na Imdb-u? Sve preko osmice. Kada ste vas dve poslednji put dobile preko osmice. Kada?

– Ihaj, odavno.

– Tako sam i mislio. Ova jesen je bila moj povratak ne velika vrata. U svim žanrovima. Imao sam barem tri ozbiljna dramska filma koja su oduševila i publiku i kritičare. A to je više nego što ste vas dve uradile u prethodnih nekoliko decenija.

– Nema potrebe za ljutnjom, Holivude. Sedi, ispričaj nam šta si nam to spremio u smiraj 2014.

– U redu, ali nemam mnogo vremena. Žurim u 2015, u niz spektakularnih oživljavanja i nastavljanja franšiza.

– To me kao kritiku ne zanima  previše. Pričaj nam o tim tvojim novim dramama koje su ispunile bioskopske sale u poslednjih nekoliko meseci.

– Dobro, idemo redom. Za početak imate istinitu priču o posadi američkog tenka „šerman” u Drugom svetskom Dejvida Ajera (režija „End of watch”, scenario „Dan obuke”). „Bes” vam je teška i sumorna ratna drama, odlično odglumljena i realistično prikazana...

– Izuzev onih svetlećih metaka koji izgledaju kao laseri iz „Ratova zvezda”.

– Ne dobacuj, engleska kinematografijo...

– Samo razmenjujem neke utiske sa koleginicom. Molim te, Holivude, nastavi.

– Elem, Bred Pit i Majkl Penja su standardno pouzdani, mladi Logan Lerman je sve bolji i bolji, a pravo iznenađenje predstavlja poslovično neubedljivi Šaja Lebuf kao religiozni fanatik-nišandžija pod nadimkom „Biblija”.

– To ti priznajemo. Šaja je ovog puta odličan.

– Haleluja. Počela sam da se pitam ko je agent tom dečku. Čisto da ga spojim sa mojim Mekavojem, da i on dobije sličnu priliku. Prilike. Pregršt prilika.

– Holivude, molim te, nastavi. Odlično ti ide.

– Rame uz rame sa Šajom je i zastrašujući Džon Berntal. Scena bitke tri „šermana” sa jednim nemačkim „tigrom” predstavlja akcioni, a odlično napisana i perfektno izreširana scena u stanu predstavlja dramski vrhunac filma.

– Sve stoji. Ekipa je sjajna. Utegnuta i uravnotežena. A scena sa dve Nemice je savršena...

–... klaustrofobična...

–... urnebesna...

– Voleo bih da si se tu zaustavio.

– Govori glasnije. Ne razumem te od tog tvog francuskog akcenta.

– Kažem: „Volela bih da si se tu i zaustavio.”

– Ne dopada ti se završna scena?

– To je blaga reč.

– Ovoga puta moram da se složim sa koleginicom.

– Zar i ti, engleska fabriko celuloida?

– Da, i ja. Volela bih da je kraća, manje patetična i barem malo realističnija.

– Ti već dve decenije ne možeš da se otreseš tog „rambovskog” kompleksa.

–Kompleks... ja...  kritiko, ja stvarno ne moram da slušam više ovo...

– Nažalost, anglo-saksonci su u pravu ovde. Ta scena je bila potpuno bespotrebna.

– I izgleda kao da ju je stvorila jugoslovenska kinematografija.

– I to ona  stara. Partizanska.

– Kako se zvao beše režiser, podseti me. Vu... Bu...

– Bulajić. Veljko Bulajić.

– Jeste, Bulajić. I onaj njihov legendarni glumac što je pobio pola Vermahta. Živojinović. Bata. Velimir.

– Da, da. I oni bi ti pozavideli na sceni obračuna petorice tenkista sa tri stotine golorukih SS-ovaca u poslednjih pola sata „Besa”.

– Bi, kako ne bi. Kako bi izgledala „Sutjeska” ili „Neretva” da je imala tvoj budžet i tvoju produkciju...

– No, dobro, slažete li se da je u pitanju ipak dobar film?

– Dobar, da. Odličan, ne.

– Nažalost, samo dobar. Šteta.

– Jeste, šteta. Da je kraći za petnaest minuta i sa malo realnijim krajem, bio bi baš dobar.

– Ovde bih i zaključio našu prvu seansu, pošto nam je vreme isteklo. Sa konstatacijom da je „Bes” kvalitetna ratna drama. Holivudova najbolja još od „Spasavanja redova Rajana” i „Pada crnog jastreba”. Da li ti je takav zaključak po volji, Holivude? Shvatiću to tvoje ćutanje i klimanje glavom kao „da”. Nadam se da se vidimo i sledeće nedelje. U isto vreme?

– Vratiću se. Budite u to potpuno sigurni.

– Ne sumnjamo, Holivude. Ne sumnjamo.


SLIČNE TEME:
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

LJUBAV PREMA STRAHU

O najadrenalinskijem filmskom žanru

Ne znam gde je i šta radi sada Dejan Đ, moj drugar iz detinjstva. Izgubili smo kontakt kada se on preselio u petom razredu na desnu obalu Save. Njegovim odlaskom, nestala je i jedna od naših oaza u slobodno vreme, njegov stan. Za razliku od najvećeg broja naših saboraca iz školskih klupa, Dejan je najveći dan provodio sam, čineći njegovu dnevnu sobu sa velikim televizorom i modernim video-rekorderom idealnim utočištem za klince van obrazovnih ustanova. Kada se u sve to ubacio i video-klub „51”, smešten u jednoj od garsonjera u komšiluku, pozornica za buduće filmofile bila je postavljena.

A kako ste u tom uzrastu skloni takmičenju i dokazivanju pred vršnjacima, bilo je više nego očekivano da krenete u nadmetanje ko je neustrašiviji. I tako smo došli do toga da su dvojica sedmogodišnjaka svoj džeparac počela da troše na iznajmljivanje filmova strave i užasa. Suštinski neobrazovani na polju horora, uplovili smo u svet B-treš produkcije sa kraja osamdesetih. I dok su se ostala deca još uvek užasavala uz „It”, „Petak 13-i”, „Strava u ulici Brestova” i „Ajkulu”, mi smo u našem tefteru već imali „Gospodara pakla”, „Mračnog anđela”, „Muvu” i „Podvodnu platformu 6”.

Samim tim, kada sam odrastao, imao sam daleko bolju startnu poziciju kad je celuloidni adrenalinski strah u pitanju. To naravno nije značilo da se nisam i u poznijim tinejdžerskim, pa čak i adolescentskim danima trzao pred malim i velikim ekranima. Iznenađenja su postala ređa, ali snažnija. I čvrsto su oblikovala budući filmski ukus, neprestano pojačavajući glad za višim nivoom kvaliteta proizvoda fabrike iluzija.

Prvi takav susret odigrao se u najmračnijim devedesetim, uz „Jugoskandik” televizijski kanal, u doba kada su se inostrani satelitski kanali bestidno „krali” i besplatno emitovali i na našim frekvencijama. U kasnom večernjem terminu dočekala me je minimalistička uvodna špica i blago zlokobna muzika Džerija Goldsmita. Budući da je samim prenosom kršeno više desetina zakona o tv-difuziji, nismo imali taj luksuz da uživamo i u čarima titla. Naslov mi se pak urezao duboko u pamćenje, baš kao i remek-delo Ridlija Skota koje je sledilo nakon njega. Alien. Tuđin, vanzemaljac. Među starijim filmofilima poznat pod jednim od najuspelijih slobodnih prevoda u istoriji kinematografije. „Osmi putnik”.

Iako već poprilično oguglao na treš i mistiku, celokupna atmosfera me je od prvog kadra naterala da shvatim da ovo nije samo još jedan običan horor. Ne. Ovo je bilo nešto sasvim novo te 1979. kad se pojavilo u bioskopskim salama i mešavinom nepodnošljive tenzije, minimalnog, ali žestokog nasilja i antologijskom scenom sa Džonom Hurtom nateralo gledaoce da napuštaju projekcije, tražeći čak i pomoć medicinskog osoblja. Sigurno je tome doprinela činjenica da čudovište čestito ni ne vidimo u prvom satu filma, kao i da su pokojni H.R.Gajger i Ridli uspeli u svojoj nameri da stvore jedinstveni novi svet tuđinske i negostoljubive planete i ubilačkog stvora koji je njoj ležao uspavan godinama.

Što se mene lično tiče, uticaj rodonačelnika SF-horora na moje filmsko formiranje bio je nemerljiv. Čitava franžiza koja je nastala nakon prvog dela postala je moj omiljeni serijal i film čijim se kadrovima, akcionim sekvencama i specijalnim efektima uvek rado vraćam, u svim formatima  i prilikama. Za razliku od detinjstva, sada mi više nije toliko strašan, koliko je zastrašujuće kvalitetan proizvod fabrike iluzija u pravom smislu te reči.

Godine su prolazile, desetine i stotine filmova se nizale jedna za drugom, ali je dobrih horora bilo malo. Mejnstrim kinematografija je na prelazu vekova horor spojila sa komedijom i manevarski prostor za ljubitelje adrenalina na velikom platnu opasno se suzio.

Ko zna koliko bi se još umanjio, da se zapadne produkcije nisu u svom naletu reciklaže ideja okrenule ka jednoj od svetskih kinematografija koja je doktorirala na hardkor hororima. Japanskoj.

Za razliku od „Osmog putnika”, američki rimejk „Ringa” nisam pogledao sam. To ga, međutim, nije učinilo ništa manje jezivim. Za razliku od većine treš-sleš horora koji svoju privlačnost temelje na hektolitrima prolivene krvi, „Krug” mnogo dublje ulazi pod kožu i puzi uz kičmu. Tajna njegovog uspeha je u tome što napada direktno centralni nervni sistem, svojom kombinacijom psiholoških elemenata koji i kod najtvrdokornijih gledalaca stvaraju osećaj jeze i nelagode. To se pre svega odnosi na možda i najefektnijih minut i kusur u istoriji horora, sada već legendarni snimak na video-kaseti koji u grob šalje sve koji ga odgledaju. Napretkom opreme za reporodukciju, bili smo u stanju da tu sekvencu usporimo, razložimo na delove i još više se prestravimo kada shvatimo da u proseku tri od četiri kadra naše oko nije ni registrovalo, ali zato mozak sigurno jeste. Japanci su po običaju svoj zadatak shvatili ozbiljno i rezultat je jedan od najautentičnijih filmova strave i užasa ikada.

Naporedo sa psihološkim hororima, hodaju i oni koji svoju uspešnost duguju realističnosti i mogućem ishodu i u realnom životu. Upravo zbog činjenice da tempo civilizacije u poslednjem veku ubrzava koracima od sedam milja, još ih je manje koji su uverljivi u tom svom naumu i maltene se mogu nabrojati na prste jedne ruke. A možda i najbolji od njih je tu već skoro 35 godina, ali se i dalje u svim anketama nepravedno zanemaruje. U pitanju je i jedan od mojih najvećih propusta u filmofilskoj karijeri i ostvarenje koje sam imao prilike odgledam tek pre par godina i to na velikom platnu, u „Kinoteci”.

„Isijavanje”.

Već u uvodnim kadrovima, eksterijer Stenovitih planina postavio je atmosferu izolovanosti, dodatno pojačanu neponovljivim enterijerima hotela „Vidikovac”. Kada se u sve to upustio i neponovljivi Veliki Džek Nikolson, nervni slom glavnog junaka mogao je da počne. Kroz pad Džeka Toransa bili smo vođeni sigurnom rukom velikog majstora režije, njegovim pokretnim kadrovima i dugim rezovima, odličnom muzikom i bizarnim scenama koje su ledile krv u žilama bez previše krvi. Ukoliko je „Osmi putnik” stvorio čitav jedan podžanr, a „Krug” nam se poigrao sa umovima, „Isijavanje” je horor učinilo umetničkim delom i taj nepravedno zapostavljeni žanr postavilo na zasluženo mesto.

Mesto koje mu do sada nisu priznali ni umišljena „Akademija” ni uštogljeni kritičari.

A i ne moraju, pošto nas ni to neće sprečiti da i dalje volimo da se plašimo uz pokretne slike.


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
ŽIVEO FILM!

FENIKS SKRESANIH KRILA

O još jednom zanemarenom velikanu svoje generacije

Amerikanac. Mešanac. Engleskog, nemačkog, francuskog, mađarskog, ruskog i jevrejskog porekla.

Rođen na Portoriku. Grbav. Ćopav. Sa „zečijom” usnom.

A hoću takav da budem glumac?

Teško.

Pogotovo pored starijeg brata koji je zahvaljujući ranoj smrti od droge postao andergraund ikona, poput Brendona Lija. A još mi je i ime zaguljeno za izgovoriti na engleskom. I odmah ukazuje da sam stranac. Iako to nisam.

Nije baš počelo lako i lepo. Televizijske role sa početka i sredine osamdesetih su bile korektne, ali ništa više. Taman kad sam se preselio na Floridu i krenuo da hvatam zalet u karijeri, River mi je umro na rukama klubu Džonija Depa u El-Eju, a prokleti novinari su moj poziv hitnoj pomoći objavili po čitavom svetu. Ma, kakva gluma, nema ništa od toga. I nije bilo ništa, skoro čitave četiri godine.

Prvi me je primetio Gas van Sant i upario me sa Nikol Kidmen u „Umreti za nju”. „Aboti” su me spojili sa Liv Tajler, sa kojom ću biti u vezi preko tri godine i njome puniti stupce žute štampe. Oliver Stoun me lansira u orbitu pažnje šire publike sa „Potpunim zaokretom”. Ali za epizodu. Baš kao i u bolesnih „Osam milimetara” Džoela Šumahera. Sve su to bile solidne uloge, ali nijedna nije bila ULOGA. Barem je tako izgledalo do 2000. godine.

Onda mi stiže prvi voz za slavu. Velika produkcija, veliki hit, veliki režiser. Jedan od najvećih. Ridli Skot. „Gladijator”. Opet sam epizoda. Ali baš dobra epizoda. Moj Komodus je sumanut, neuračunljiv. Pokvaren. Dvoličan. Sve ono što ti treba za „Oskara”. Prvi put me nominuju. Ne nadam se ničemu, ali potajno priželjkujem. A javno se smorim kada mi ga ispred nosa odnese Benisio del Toro za „Puteve droge”. Dobar je Benisio. Moj zema sa Portorika. I zaslužio je „zlatnog dečaka”. Baš kao i Rasel Krou. Ali su ga dobili baš kada sam i ja nominovan. Samo sam nominovan. Baš kao i za „Zlatni Globus” i „BAFTU”. Nema veze, ima vremena, mlad sam.

Nastavljam po starom, gađam dobre epizode (Kaufmanov „Quills”, „Hotel Ruanda”) i korektne glavne role („Buffalo soldiers”, „Ladder 49”). Sa negativne strane, Šjamalan mi uopšte ne pomaže sa svojim dosadnjikavim hororima („Znaci“, „Selo”). Ali to neme veze. Stiže mi drugi voz do slave. Ako već nisam uspeo da ga osvojim glumeći ludaka, „Oskar” mi ne može izmaći ako ekranizujem biografiju nekog poznatog. I to ne bilo koga. Džonija Keša lično. „Hod po ivici” ima sve, dobru priču, opet sjajnu partnerku (Viderspun), čak i ja ovakav pomalo ličim na slavnog kantri pevača. Problem je što nisam jedini koji se toga setio te godine. I što je to Filip Simor Hofman uradio bolje u „Kapotiju”. Barem po „Akademiji”. Mislim, i on je odličan glumac, večito na filmu kao neki bolesnik, ali nisam ni ja bio loš. Baš nisam. Čoveče,  čak sam sam lično otpevao i čitav saundtrek. I Riz je uzela „dečaka”. A meni za utehu ostaje „Globus”. Dobro, bio sam blizu. Sledeći put mi ne može odmaći. Hajde da malo promenim pristup. Hajde da jurim male, „nezavisne” filmove. Da malo iskuliram.

Opet sam se udružio sa Marki Markom u „Noć je naša”, koji čak i produciram. Čoveče, pa ja sam toliko gotivan glumac, da pored mene i omražena Gvinet Paltrou izgleda sasvim korektno u „Dve ljubavi”! A Dženifer Koneli izgleda kao i uvek, sjajno, u „Reservation road”. I taman kad su svi mislili da sam ponovo uhvatio zalet, ja najavim pauzu zbog karijere u rep muzici. Da li je moguće da je to iko skapirao ozbiljno? Ja, reper? Bože sačuvaj! Malo sam producirao, ali ništa više. Dosadno je to meni. Posle četiri godine, vreme je da se vraćam onome što najbolje radim. Glumi.

Idem po onoj narodnoj, treća sreća. I treći pristup. Hardkor. Daću Polu Tomasu Andersonu da me muči. Pošto taj čovek samo to i radi. Njegovi filmovi nemaju radnju, ali njegovi filmovi donose „Oskare” za glavnu ulogu. I jedan Danijel Dej-Luis je ugrabio „dečaka” preko njega. „Master” je moja dvoiposatna agonija. Oduvao sam čak i Filipa Simora. Eto me opet u „Kodaku”. Dolazim maksimalno opušten, sa dugom bradom i masnom kosom. Žvaćem žvaku kad mi čitaju nominaciju i ležim zavaljen u stolicu. I ni to nije pomoglo. Danijel Dej-Luis uzima još jednog „Oskara”, trećeg, rekordnog. A ja? Ja sam protraćio svoju treću nominaciju. Malo sam besan zbog toga. Malo više. Mislim, Danijel je sjajan, ali nisam ni ja valjda grbav. Mislim, jesam. Ma... „Oskar” je s*anje! Jeste, rekao sam. I rekao bih ponovo. Možete to da objavite. Kako to misliš, to nije u redu? Pa dobro, možda i nije u redu. U redu, eto povlačim šta sam rekao. Ne ljutiš se valjda zbog toga, „Akademijo”? Ne?

Pa, zašto me onda, vajna „Akademijo”, nisi ni nominovala za novi film Spajka Džonza, „Ona”? Mislim, nominovala si ga za scenario, ali mene ne. A ja sam ceo taj film. Pustio sam brkove, obučen sam kao štreber i kamera mi je pod nosem čitavo vreme. Nisam nezaboravan, ali sam barem na nivou Leonarda u „Vuku sa Vol Strita” i Mekonahija u „Poslovnom klubu Dalas”. A neko od njih dvojice će uzeti „Oskara”. A ja neću.

Dobro, „Akademijo”, neka ti bude i ovaj put. Nisam čudotvorac, ali sam dobar glumac. Baš dobar. Dobar sam i kao epizodista i kao glavna rola. Pored mene su se mnogi proslavili, naročito žene. Izvlačio sam iz njih najbolje performanse nihovih karijera. Sem iz Skarlet Johanson. Ona je užasna i kao pozajmljeni glas. Ali ja nisam. I to ću ti pokazati. Izređaće se svi. Nadoknadiće se propušteno. I za Leonarda i za mene. Nemam nameru da odustanem.

Ne zvao se ja Hoakin Finiks. 

SLIČNE TEME:

KRALJ BEZ KRUNE
I GENIJE I LUDAK

IMA NADE (DEO PRVI)

IMA NADE (DEO DRUGI)

IMA NADE (DEO TREĆI)

KRALJ BEZ KRUNE

O velikoj nepravdi prema onom jednom procentu čiste magije

Rad se uvek isplati. Na ovaj ili onaj način, sa zadrškom ili zakašnjenjem uvek bude nagrađen. Tako je u životu. Tako je i na velikom platnu. Aleje zaslužnih glumaca su prepune radnika, baš kao i natpisi ispod plaketa i statua. Kao što bi vam to rekli sportisti, 99% je rad, a 1% je talenat. I u pravu su.

Ali, svako pravilo ima i svoj izuzetak koji ga čini celim i istinitim. Jednom u sto slučajeva, čist i sirov bogom dani dar dovoljan je da budete velikan posla kojim se bavite. Bez muke, bez mnogo prolivenog znoja. Jednostavno, dođete, odradite zadatu ulogu, izdominirate u odnosu na kolege, pokupite brdo novca za to i odete u zalazak sunca. Nema tu neke velike pripreme, nema problema sa ostajanjem u ulozi. Jedini problem koji u tom konceptu karijere imate jeste što vas preskaču nagrade. One vas zaobilaze toliko dugo da ste spremni da izjavite i da sasvim lepo živite i bez njih. Tu dolazite do drugog problema. Svi znaju da niste iskreni. I imate sve pravo ovog sveta da vam to smeta. Smeta to i kritičarima i publici i svima koji su ikada odgledali neki od vaših filmova. Smeta, jer je nepravedno, sumanuto i suludo. Smeta, jer vi niste ni Džordž Kluni, Met Dejmon, Ben Aflek, niti ste Džulija Roberts, Gvinet Paltrou, Dženifer Lorens. Ne. Vi nemate „Oskara”. Ni za epizodnu, a kamoli za glavnu ulogu. Čoveče, pa vi ste i „Zlatni Globus” osvojili tek posle osam neuspešnih nominacija! Vi ste najveća „Akademijina” nepravda još od Paćina i Skorsezea. Vi ste najveći glumac svoje generacije.

Vi ste Leonardo DiKaprio.

A nepravda prema vama seže maltene od samog početka. Te 1993, publika je mislila da sa vama stvarno nešto i nije u redu kada ste oduvali kolosa prethodne generacije, Džonija Depa, u „Šta izjeda Gilberta Grejpa”. Usledila je i prva nominacija za sporednu ulogu u „Kodak teatru” i prvi gorak ukus poraza. Ceo svet je uskoro pričao o čudu od tinejdžera u „Dečakovoj priči” i „Marvinovoj sobi”. Uspon je bio nezadrživ i komercijala je već vapila da vas ubaci u blokbaster visoke produkcije. To je i učinila sa dva filma koji vas umalo nisu glumački sahranili i od kojih ste se oporavljali skoro punu deceniju. „Romeo i Julija” je bio manji od udaraca. Uloga koja će vas obeležiti za sva vremena bio je i najveći film svih vremena do tog trenutka. Režiju je vodio jedan od najvećih ljudi iza kamere svih vremena. Samo snimanje bilo je revolucionarno i postavilo je standarde koji se i dan danas teškom mukom dostižu. Pa ipak, sama otužna ljubavna priča skoro je uništila Kejt Vinslet i vas. „Titanik” je 1997. uzeo 11 „Oskara”, izjednačivši se sa legendarnim „Ben Hurom”, ali je čak i nominacija zaobišla vas i vašu talentovanu koleginicu. Imidž ozbiljnog glumca bio je žestoko okrnjen i preko noći ste ušli u čitav niz promašaja na prelazu vekova  („Čovek sa gvozdenom maskom”, „Plaža”...)

Ali, taj sirovi talenat nije mogao da promakne ljudima iz struke, kad već jeste sudijama kvaliteta. Još jedan velikan vas uzima pod svoje okrilje. Još jedan preskakani. Još jedan o kojeg su se ogrešili. Veliki Marti. Skorseze vas stavlja na čelo dva velika istorijska spektakla. Vi ih odrađujete bez greške. Ali sami filmovi žestoko podbacuju. „Bande Njujorka” i „Avijatičar” jednostavno nisu bile to prevozno sredstvo koje će vas lansirati u orbitu. Ni vas, ni Martija. Ali, ohrabreni nominacijom za vašu interpretaciju Hauarda Hjuza, vi nastavljate dalje. I Stiven Silberg to uviđa. Daje vam ulogu pisanu za vas u Uhvati me ako možeš”. Ni to nije bila vaša karta do zvezda. Neće to biti ni rimejk klasika honkonškog trilera „Departed”. Za vas neće, ali za Skorsezea hoće, barem delimično. Ona velika većina njegovog rediteljskog genija će se ipak pitati da li je čovek koji za sobom ima „Taksistu”, „Razjarenog bika”, „Dobre momke”, i „Kazino” zaslužio da na kraju bude nagrađen za kopiju tuđeg rada.

Ciklus velikih filmova u prvoj dekadi novog veka zatvarate sa još jednom nominacijom, za „Krvavi dijamant”. Vaše kolege i koleginice u filmovima i ispisnici već svi imaju „Oskara”. Vi, vi nastavljate da glumite, jer samo to znate i za to ste sada i vraški dobro plaćeni. Rutinski odrađujete Martijevo „Zatvoreno ostrvo” i Nolanov „Početak”. Odrađujete i čekate taj jedan film. Taj jedan dovoljno komercijalni, dramski zahtevni film da vas svrsta tamo gde je odavno trebalo da budete. U tom čekanju pravite manje („Telo laži”, „Revolucionarni put”) i veće promašaje („Džej Edgar”, „Veliki Getsbi”). Sa vama sarađuju i Tarantino i Istvud, ali ni to nije dovoljno.

Možda taj magični film ni ne postoji. Možda vam jednostavno nije suđeno da budete među besmrtnicima. Možda vas namerno ignorišu, svesni da svoj posao radite nepodnošljivo lako. Možda ne možete da dođete na red od bljutavih priča o patriotizmu i pravima manjina koje su nagradile vaše kolege. Možda ćete biti i ostati najveća nepravda svoje i drugih generacija. Možda ćete doveka biti u društvu Brajana de Palme, Žoakina Finiksa, Edvarda Nortona...

A možda i nećete. Možda, ali samo možda, neće moći da vas zaobiđu i ove godine. Možda vam je vaš guru, veliki Marti, konačno smućkao dobitnu kombinaciju. Možda je uloga Džordana Belforta, osionog i megauspešnog brokera u „Vuku sa Vol strita”, konačno TO što vam je trebalo ovih ravno dvadeset godina koliko ste nekrunisani kralj Holivuda. Možda tu konačno možete da spojite svu raskoš svog talenta sa komercijalnim uspehom kod publike i zatevnošću uloge u očima kritičara. A možda su se svi izređali, pa je konačno došao i red na vas.

Ako je pravde, „Zlatni dečak” je vaš. Jedina prava konkurencija, Mekavoj u „Prljavom”, van je radara mejnstrima. Crnci su svoje laureate valjda dosad pokupili, jer vam Ejafur  u „12 godina robovanja” ne doseže ni do lakata. Ostaje samo još jedan večiti gubitnik, Finiks za film „Ona”. Jedan od vas dvojice velikana će nažalost, opet morati da izgubi. Iskreno se nadam da to nećete i ovaj put biti vi.

Želim vam svu sreću u februaru 2014, gospodine DiKaprio.

Trebaće vam.

Ocena: 4.0/5.0

SLIČNE TEME:

FENIKS SKRESANIH KRILA

I GENIJE I LUDAK

IMA NADE (DEO PRVI)

IMA NADE (DEO DRUGI)

IMA NADE (DEO TREĆI)

IMA NADE - deo treći

O majstorima iza kamere mlađe generacije...

Za razliku od korektne ponude mladih glumaca i oskudnog izbora među glumicama, stiče se utisak da Holivud najmanje treba da bude zabrinut kada su u pitanju novi i perspektivni reditelji.  Kako na ruku njima ide i biološka činjenica da kasnije sazrevaju, može se slobodno reći da u Holivudu danas ima kvalitetnih ljudi u režiserskim stolicama u četrdesetima nego prstiju jedne ruke. Sasvim dovoljno, kada se uzme sveopšte stanje aktuelnog trenutka svetske kinematografije. I dolaze bukvalno sa svih strana sveta, ne računajući Korejance koji ipak zaslužuju zasebnu temu.

Najveći živi reditelj u naponu životne i stvaralačke snage nam dolazi iz Engleske. Njegovom biografijom može se podičiti jako malo kolega. Finčer je svoju filmografiju bespovratno ukaljao, te tako sada Kristofer Nolan (1970) jedini može reći sa ponosom da samo Džejms Kameron i on nemaju NIJEDAN loš film u CV-ju. Snimio ih je ukupno osam dugometražnih i ako se izuzme prvenac iz nezavisne produkcije („Following”), ovaj bivši student engleske književnosti jednostavno ne zna za promašaj. Kao reditelj, scenarista i producent potpisuje ukupno sedam svetskih megahitova: „Memento”, „Insomnia”, „Batman begins”, „The prestige”, „The Dark knight”, „Inception” i „Dark Knight rises”. Sva njegova dela karakteriše maestralni zanatski rad na kadriranju, napeta i spektakularna akcija i ne-linearna radnja. Posebno mesto u ovom briljantnom opusu zauzima trilogija o Betmenu, najuspešnije oživljavanje jedne filmske franšize ikada. A u toj trilogiji na tronu ponosno stoji „The Dark Knight”, verovatno najkvalitetniji i najuspešniji komercijalni blokbaster u ovom veku. Kako kritički, tako i finansijski. Ono što Nolana izdvaja od ostalih režisera današnjice jeste i njegova podjednako kvalitetna saradnja sa rodjenim bratom Džonatanom (1974) na pisanju scenarija za sve filmove koje je režirao, sa izuzetkom „Insomnije”. Sav taj kvalitet ostaje skriven za članove Akademije već godinama, i kako stvari stoje, to će se teško promeniti. Verovatno će  sve to biti nadoknađeno za neki od poznijih i nedovoljno kvalitetnih filmova, kao što smo videli i na primeru jednog Martina Skorsezea. A Nolan već sad staje rame uz rame sa najvećim holivudskim režiserima svih vremena.

Sa sobom je doneo skandinavsku (preciznije, dansku) surovost i sumornost. Njegovi filmovi su teški, likovi iščašeni, a akcija krvava. Ispekao je zanat u nezavisnoj produkciji i spreman je za sledeći veliki korak. On je Nikolas Vajding Refn (1970), u svetsku orbitu je lansirao Rajana Goslinga sa „Drive”, a pored režiranja, piše i scenarije za svoje filmove. „Pusher” trilogija je vrlo brzo prerasla okvire Danske, bizarni „Bronson” u prvi plan izbacio je obećavajućeg Toma Hardija, a „Valhalla rising” šokirao publiku po filmskim festivalima širom sveta. „Only God forgives” bio je promašaj, a narednih nekoliko godina će sudbonosno definisati ovog majstora fotografije i atmosfere i njegov uspeh u borbi sa velikim produkcijama.

Mnogi reditelji imaju svoje muze. Vremena se menjaju i to više nisu nužno žene, tako da ako Refn ima Goslinga, onda Stiv MekKvin (1969) ima Majkla Fasbendera. Britanski režiser za sobom ima samo dva dugometražna filma i oba su izbacila u prvi plan irsko-nemačkog glumca. Njegova ostvarenja su klaustrofobična, fizički i mentalno naporna. „Hunger” se bavi štrajkom glađu pripadnike IRA-e u engleskim zatvorima, a „Shame” emotivnom i seksualnom otuđenošću u današnjem svetu. Sledeći korak je ulazak u američku „A” produkciju sa „Twelve years a slave”, sa kojom dolazi i prva glumačka postava i novci. Imenjak legendarnog glumca šezdesetih i sedamdesetih konačno stupa pod svetlo reflektora i mi se nadamo da se pod njima neće prebrzo istopiti.

Pored ove tri perjanice, bilo bi nefer preskočiti i još dvojicu reditelja koji su, uprkos kratkoj biografiji, snimili nekoliko ostvarenja vrednih pomena.

Oren Moverman (1966) stiže iz Izraela, a njegov prvenac, „The messenger”, teška dramska priča o vojnim izvestiocima porodica poginulih u Iraku, ostavio je fasciniranim kako žirije, tako i publiku nezavisne produkcije i pratećih festivala. „Rampart” je značio nastavak saradnje sa Vudijem Harelsonom, ali nije ni izbliza ponovio uspeh prethodnika. Kao scenarista skrenuo je pažnju na sebe biografskim filmom o Dilanu („I'm not there”). Dovoljno da čekamo njegov novi projekat sa nestrpljenjem.

Poslednji u našem predlogu, igrom slučaja je i jedini „Oskarovac” na ovoj listi. Dobio ga je za svoju kratku priču u omnibusu „Six shooter”, a svet je iznenadio sa „In Bruges”, u kome je koncept starog, dobrog enegleskog humora digao na neki novi nivo i pokazao svetu da i Kolin Farel zapravo može biti simpatičan. Martin MekDonah (1970) nije uspeo da oprobani recept prenese i u „Seven psychopaths”, ali je kao producent potpisao solidni „The guard”. Vreme radi za njega, ali mu sledeći korak mora biti pažljivo odmeren.

Kada se sve ovo uzme u obzir, stiče se utisak da jedan Ridli Skot može da gleda ka penziji i svoj presto krvavo izboren osamdesetih i devedesetih prepusti novoj generaciji očeva filmskih iluzija. I to može da učini mirne duše. Deca su stasala i kadra su za najveće domete.