ODLAZAK URAGANA

O najvećem komičaru moje generacije

Tog 11. avgusta 2014. godine, ovaj svet je postao dosadnije mesto. Nakon višegodišnje borbe sa zavisnošću od alkohola i droga, te depresijom, Robin Vilijams odlučio je da sam prekrati svoje ovozemaljske muke. Jedan život i jedan čovek koji su meni, mojim vršnjacima, ali i generacijama pre moje doneli toliko smeha, napustili su nas na jedan nadasve tužan i mučan način. Time se nesretni glumac samo pridružio čitavoj plejadi svojih kolega komičara koji su svoje živote završavali u dubokim psihičkim problemima.

A ništa nije ukazivalo na to, kada je početkom osamdesetih na veliku scenu tresnuo sirov glumački i komičarski talenat koji se iskalio po različitim pozorišnim i komičarskim trupama. „Mork i Mindi” bila je Robinova velika ulaznica za svet televizije, ali je već od samog početka bilo jasno da se njegov ogroman potencijal neće zadovoljiti samo sa formom od dvadeset minuta smeha studijske publike.

Prvi filmovi bili su neprimetni, te je tek 1987. donela prvi pravi veliki proboj i to direktno do nominacije za „Oskara” za glavnu mušku ulogu, po mnogima i njegovu najbolju ikada. Vilijamsov Edrijen Kronauer kao radio voditelj na američkom vojnom radiju moju generaciju naučio je da šta je pesma „What a wonderful world” Luja Armstronga, a čitav svet zadivio je energijom, humorom i ljudskošću svog lika u „Dobro jutro, Vijetname”. Pa ipak, „Akademija” je i ovde promašila zicer, dajući „dečaka” u ruke Daglasovom Gordonu Geku. Za utehu, ostaje drugi od ukupno pet „Zlatnih globusa”, prvi zaslužen na velikom platnu.

Međutim, vremena za gubljenje nije bilo. Nove prilike munjevito su se nizale i posle samo dve godine Vilijams je ponovo bio u poziciji da dokaže i pokaže da nije samo zabavljač, imitator i komičar, već i ozbiljan dramski glumac. Taj spoj njegovog šarma i ozbiljnosti odlično je preneo ispred kamere Pitera Vira u „Društvu mrtvih pesnika”, stvarajući time možda i pomalo precenjeni kultni status filma za čitavu jednu generaciju mladih glumaca i gledalaca. Još jedna nominacija otišla je u vetar, ovoga puta više nego zasluženo, u ime Danijela Dej-Luisa i njegovog Kristija Brauna u „Mojem levom stopalu”.

Drama mu se osladila, te je tako Robin odmah snimio još dva veoma ozbiljna filma, „Buđenja” i „Kralja ribara” pod palicom neponovljivo neobičnog Terija Džilijama, koji mu donosi još jednu nominaciju u „Kodak” teatru. Partneri su mu sada etablirana holivudska imena, poput De Nira i Džefa Bridžisa, a njegove uloge počinju da otkrivaju i glumčevu mračnu, tužnu i pomalo šizofrenu stranu.

Stoga je i povratak matičnom žanru, u urnebesnom rimejku Hofmanove „Tutsi”, i Vilijamsu i „Gospođi Dautfajer” doneo preko potrebno opuštanje i hvalospeve kritike, u vidu još jednog „Zlatnog Globusa”. „Kavez za ptice” nastavio je u istom ritmu, zabavljajući publiku u priči o gej paru koji se pretvara da je strejt ne bi li se dopao tazbini.

U istom, paklenom ritmu, nastavlja i Robin Vilijams, dostižući svoj kreativni, dramski i ljudski vrhunac pred sam kraj devedesetih godina prošloga veka. Posle mnogo muke, „Oskar” je najzad tu, doduše za epizodu u „Dobrom Vilu Hantingu”, ali to ne umanjuje značaj priznanja za sjajne uloge koje su prethodile solidnoj roli psihijatra što talentovanog Meta Dejmona izvodi na pravi put. Melanholija u ulozi se ne može skriti, baš kao ni u „What dreams may come”, u kojem zlokobno naslućuje svoj kraj. Iste, 1998. godine, u svoj CV upisuje ulogu koja ga možda i najbolje opisuje van ekrana, u „Zakrpi Adamsu”. Iako poprilično patetična, ova istinita priča o lekaru koji je lečio ljude smehom i lepom rečju predstavlja sve ono što su o poznatom glumcu govorili oni koji su ga privatno poznavali.

A Robin i jeste lečio smehom, nikada ne zaboravljajući pozorište i stend-ap formu. Tu, na daskama koje život znače, možda smo bili najnezaštićeniji pred njegovom beskonačnom energijom i duhovitošću. Bili smo izloženi, ali smo morali biti i brzi ne bi li ga ispratili u šalama, gegovima, imitacijama i svoj političkoj nekorektnosti kojom nas je izlagao. Ako postoji nešto što se može smatrati komičarskim vrhuncem Robina Vilijamsa onda je to spektakularno urnebesnih sat i po u pozorištu u Bruklinu iz 2002. godine, višestruko jačih od bilo kojeg ksanaksa, valijuma ili opijata kao leka za loše raspoloženje i depru.

Upravo ta, 2002. godina, bila je i godina poslednjeg relevantnog i značajnog ostvarenja u glumčevoj karijeri, Nolanove „Insomnije”, u kojoj će, gle paradoksa, glumiti istinski poremećenog negativca pored kolosa Ala Paćina. Mračna strana je opet tu, uznemirujuće uverljiva i na našu žalost, sve više i više prisutna, gurajući Robina u godinama koje slede u osrednja ostvarenja i skrivanje iza mikrofona za pozajmljivanje glasa u crtaćima.

Kada se uzme u obzir način na koji je skončao, sa velikom dozom sigurnosti se može reći da gospodin Vilijams i nije previše glumio u svojim nastupima. Izgleda da se samo jako uspešno krio iza vrtloga onomatopeja, kreveljenja i toalet humora.

U jednoj od brojnih posveta koje ovih dana kruže medijskim etrom čuveni američki TV voditelj Dejvid Leterman ga je možda i najbolje opisao jednom rečju.

„Uragan”.

I zaista, Robin Vilijams je to i bio.

Uragan. Uragan života. Elementarna nepogoda duhovitosti. Oluja ironije. Tornado cinizma. Propraćenim katastrofalnim cunamijima smeha koje je izazivao kada bi se barem na tren pojavio u našim životima koje je toliko bespovratno učinio lakšim, lepšim i vedrijim.

Većina svetskih religija ne dozvoljava samoubicama pravo na zagrobni mir. Tvrde da je samoubistvo najveći greh, jer sam sebi oduzimaš najveći od svih Božijih darova. Dar života.

Iako ne verujem u život posle života i Raj, želim da verujem da je veliki Robin Vilijams našao svoje mesto u nekom od njih, uprkos protivljenju konzervativnih religijskih dogmi.

Štaviše, ako je stvarno istinita tvrdnja da smeh produžava život, onda je Robin Vilijams ništa manje od sveca zbog produžetka miliona Božijih darova života. Verovatno bismo čak mogli da, ako poređamo sve te naše njegovom zaslugom odložene odlaske sa ovog sveta jedan do drugog, i stignemo do večnosti. Večnosti u kojoj će još dugo odjekivati naš smeh nakon što utihnu naše suze zbog njegovog odlaska.


SLIČNE TEME:
FENIKS SKRESANIH KRILA
KRALJ BEZ KRUNE
I GENIJE I LUDAK
IMA NADE (DEO PRVI)
IMA NADE (DEO DRUGI)
IMA NADE (DEO TREĆI)

KRALJ BEZ KRUNE

O velikoj nepravdi prema onom jednom procentu čiste magije

Rad se uvek isplati. Na ovaj ili onaj način, sa zadrškom ili zakašnjenjem uvek bude nagrađen. Tako je u životu. Tako je i na velikom platnu. Aleje zaslužnih glumaca su prepune radnika, baš kao i natpisi ispod plaketa i statua. Kao što bi vam to rekli sportisti, 99% je rad, a 1% je talenat. I u pravu su.

Ali, svako pravilo ima i svoj izuzetak koji ga čini celim i istinitim. Jednom u sto slučajeva, čist i sirov bogom dani dar dovoljan je da budete velikan posla kojim se bavite. Bez muke, bez mnogo prolivenog znoja. Jednostavno, dođete, odradite zadatu ulogu, izdominirate u odnosu na kolege, pokupite brdo novca za to i odete u zalazak sunca. Nema tu neke velike pripreme, nema problema sa ostajanjem u ulozi. Jedini problem koji u tom konceptu karijere imate jeste što vas preskaču nagrade. One vas zaobilaze toliko dugo da ste spremni da izjavite i da sasvim lepo živite i bez njih. Tu dolazite do drugog problema. Svi znaju da niste iskreni. I imate sve pravo ovog sveta da vam to smeta. Smeta to i kritičarima i publici i svima koji su ikada odgledali neki od vaših filmova. Smeta, jer je nepravedno, sumanuto i suludo. Smeta, jer vi niste ni Džordž Kluni, Met Dejmon, Ben Aflek, niti ste Džulija Roberts, Gvinet Paltrou, Dženifer Lorens. Ne. Vi nemate „Oskara”. Ni za epizodnu, a kamoli za glavnu ulogu. Čoveče, pa vi ste i „Zlatni Globus” osvojili tek posle osam neuspešnih nominacija! Vi ste najveća „Akademijina” nepravda još od Paćina i Skorsezea. Vi ste najveći glumac svoje generacije.

Vi ste Leonardo DiKaprio.

A nepravda prema vama seže maltene od samog početka. Te 1993, publika je mislila da sa vama stvarno nešto i nije u redu kada ste oduvali kolosa prethodne generacije, Džonija Depa, u „Šta izjeda Gilberta Grejpa”. Usledila je i prva nominacija za sporednu ulogu u „Kodak teatru” i prvi gorak ukus poraza. Ceo svet je uskoro pričao o čudu od tinejdžera u „Dečakovoj priči” i „Marvinovoj sobi”. Uspon je bio nezadrživ i komercijala je već vapila da vas ubaci u blokbaster visoke produkcije. To je i učinila sa dva filma koji vas umalo nisu glumački sahranili i od kojih ste se oporavljali skoro punu deceniju. „Romeo i Julija” je bio manji od udaraca. Uloga koja će vas obeležiti za sva vremena bio je i najveći film svih vremena do tog trenutka. Režiju je vodio jedan od najvećih ljudi iza kamere svih vremena. Samo snimanje bilo je revolucionarno i postavilo je standarde koji se i dan danas teškom mukom dostižu. Pa ipak, sama otužna ljubavna priča skoro je uništila Kejt Vinslet i vas. „Titanik” je 1997. uzeo 11 „Oskara”, izjednačivši se sa legendarnim „Ben Hurom”, ali je čak i nominacija zaobišla vas i vašu talentovanu koleginicu. Imidž ozbiljnog glumca bio je žestoko okrnjen i preko noći ste ušli u čitav niz promašaja na prelazu vekova  („Čovek sa gvozdenom maskom”, „Plaža”...)

Ali, taj sirovi talenat nije mogao da promakne ljudima iz struke, kad već jeste sudijama kvaliteta. Još jedan velikan vas uzima pod svoje okrilje. Još jedan preskakani. Još jedan o kojeg su se ogrešili. Veliki Marti. Skorseze vas stavlja na čelo dva velika istorijska spektakla. Vi ih odrađujete bez greške. Ali sami filmovi žestoko podbacuju. „Bande Njujorka” i „Avijatičar” jednostavno nisu bile to prevozno sredstvo koje će vas lansirati u orbitu. Ni vas, ni Martija. Ali, ohrabreni nominacijom za vašu interpretaciju Hauarda Hjuza, vi nastavljate dalje. I Stiven Silberg to uviđa. Daje vam ulogu pisanu za vas u Uhvati me ako možeš”. Ni to nije bila vaša karta do zvezda. Neće to biti ni rimejk klasika honkonškog trilera „Departed”. Za vas neće, ali za Skorsezea hoće, barem delimično. Ona velika većina njegovog rediteljskog genija će se ipak pitati da li je čovek koji za sobom ima „Taksistu”, „Razjarenog bika”, „Dobre momke”, i „Kazino” zaslužio da na kraju bude nagrađen za kopiju tuđeg rada.

Ciklus velikih filmova u prvoj dekadi novog veka zatvarate sa još jednom nominacijom, za „Krvavi dijamant”. Vaše kolege i koleginice u filmovima i ispisnici već svi imaju „Oskara”. Vi, vi nastavljate da glumite, jer samo to znate i za to ste sada i vraški dobro plaćeni. Rutinski odrađujete Martijevo „Zatvoreno ostrvo” i Nolanov „Početak”. Odrađujete i čekate taj jedan film. Taj jedan dovoljno komercijalni, dramski zahtevni film da vas svrsta tamo gde je odavno trebalo da budete. U tom čekanju pravite manje („Telo laži”, „Revolucionarni put”) i veće promašaje („Džej Edgar”, „Veliki Getsbi”). Sa vama sarađuju i Tarantino i Istvud, ali ni to nije dovoljno.

Možda taj magični film ni ne postoji. Možda vam jednostavno nije suđeno da budete među besmrtnicima. Možda vas namerno ignorišu, svesni da svoj posao radite nepodnošljivo lako. Možda ne možete da dođete na red od bljutavih priča o patriotizmu i pravima manjina koje su nagradile vaše kolege. Možda ćete biti i ostati najveća nepravda svoje i drugih generacija. Možda ćete doveka biti u društvu Brajana de Palme, Žoakina Finiksa, Edvarda Nortona...

A možda i nećete. Možda, ali samo možda, neće moći da vas zaobiđu i ove godine. Možda vam je vaš guru, veliki Marti, konačno smućkao dobitnu kombinaciju. Možda je uloga Džordana Belforta, osionog i megauspešnog brokera u „Vuku sa Vol strita”, konačno TO što vam je trebalo ovih ravno dvadeset godina koliko ste nekrunisani kralj Holivuda. Možda tu konačno možete da spojite svu raskoš svog talenta sa komercijalnim uspehom kod publike i zatevnošću uloge u očima kritičara. A možda su se svi izređali, pa je konačno došao i red na vas.

Ako je pravde, „Zlatni dečak” je vaš. Jedina prava konkurencija, Mekavoj u „Prljavom”, van je radara mejnstrima. Crnci su svoje laureate valjda dosad pokupili, jer vam Ejafur  u „12 godina robovanja” ne doseže ni do lakata. Ostaje samo još jedan večiti gubitnik, Finiks za film „Ona”. Jedan od vas dvojice velikana će nažalost, opet morati da izgubi. Iskreno se nadam da to nećete i ovaj put biti vi.

Želim vam svu sreću u februaru 2014, gospodine DiKaprio.

Trebaće vam.

Ocena: 4.0/5.0

SLIČNE TEME:

FENIKS SKRESANIH KRILA

I GENIJE I LUDAK

IMA NADE (DEO PRVI)

IMA NADE (DEO DRUGI)

IMA NADE (DEO TREĆI)