TRI FILMA: MLAKO

               O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo treći)

                – Mislila sam da se nećeš pojaviti posle poslednje seanse.

                – Trebalo je imati dosta... smelosti da opet dođeš ovde, Holivude. I to treba pohvaliti.

                – Petica za hrabrost.

                – Bravo!

             – Nešto si mi ćutljiv. A i smeškaš se. To može da znači samo jednu stvar.

                – Da, ima za nas nešto posebno.

                – Nešto čime će nas zaseniti.

                – Nešto nezaboravno...

                – ... kvalitetno...

                – O, dosta već jednom sa tom neizvesnošću. Želim da ga čujem šta ima da kaže.

                – Pustite Holivud da kaže šta ima.

                – Da, oslobodite Holivud.

                – Holivud, Holivud!

                – U redu je, devojke. Američka fabriko iluzija, podijum je vaš.

            – Hvala, kritiko. Mislio sam da Francuskinja i Engleskinja neće nikad zaćutati.

                – Pretvorile smo se u uvo.

                – Elem, poslednji film koji sam vam pripremio za ovu jesen dolazi iz pera jednog od mojih najvećih sinova poslednje dve decenije. Nažalost, posrnulog, ali sa ovim ostvarenjem ponovo vaskrslog!

                – Moraš biti malo precizniji...

                – Da, ima dosta takvih...

                – Daj nam neki nagoveštaj.

             – Stasao je devedesetih i prva tri-četiri filma bila su mu odlična. Mada se koplja oko njegovog prvenca i dalje lome, meni je čak i on bio odličan.

                – Bilo je par takvih u to vreme.

                – Da, i ti si tada iznedrila Gaja Ričija.

         – Eh, ta Madona. Žene uvek pokvare sve. Nego, nazad na tebe, Holivude.

              – Kao što rekoh, odlično je počeo. Redefinisao je triler, vratio horor u mejnstrim na velika vrata. Mračan je, krvav, neretko morbidan...

                – Ako je onaj na kojeg mislim, on ti je baš posrnuo u ovom milenijumu.

                – Ne sporim da nije na nizbrdici, ali...

              – Izvini, Holivude, Dejvid Finčer odavno nije na nizbrdici. On je u ekspresnom liftu koji hrli naniže u slobodnom padu. Bez kočnica.

              – Pre bih rekao da je njegov lift zaglavljen. Beznadežno zaglavljen.

           – Ono što nisu zaglavili „Zodijak” i „Bendžamin Baton”, zakucala je „Socijalna mreža”.

                – Ne sporim.

                – Izvini, nisam te čuo, Holivude. Šta si upravo rekao?

                – Kažem da to nije sporno.

       – O, molim vas, kritiko, ubeležite ovaj datum u kalendar svetske kinematografije. Amerikanci su konačno priznali da nisu savršeni.

          – Nema potrebe za tolikom zajedljivošću i pravljenjem spektakla. Holivude, odlično napreduješ. Molim te, nastavi.

             – Kao što rekoh, Finčer je bio na nizbrdici, koju je samo donekle usporio davanjem svog pečata „Kuli od karata”.

                – Odlična serija. Odlični glumci.

                – Devojke, ne skrećite temu.

                – Izvinjavamo se. Molim te, nastavi.

                – Kao što rekoh, izlet na televiziju ga nije sasvim oporavio. Njegov novi film, međutim, na najboljem je putu da učini upravo to.

                – „Nestala”?

                – Da, pravi „finčerovski” triler. Mračan. Spor. A napet. Sa originalnim zapletom. I sjajnim obrtom na kraju. Bolestan. Odlično odglumljen.

             – Nadam se da misliš na Rozamund Pajk, pošto je ona istinski perfektna kao potpuno poremećena domaćica.

                – Da, u ovoj konkurenciji je to možda čak vredno i „zlatnog dečaka”. A  nominacija ne sme da dođe u pitanje.

                – Drago mi je da se najzad u nečemu slažemo.

                – Samo polako, kalifornijski momče. Rozamund ne sporimo, jer tu nema šta da se spori.

                – Ali glavnu mušku rolu...

                – Uf...

                – Šta reći za tog Afleka?

                – Možda da je to najgori glumac u celokupnoj tvojoj istoriji, Holivude.

         – Čovek je beznadežan, čak i u ulozi ne preterano inteligentnog beskičmenjaka koji vara svoju naizgled savršenu suprugu sa Emili Ratajkovski.

                – Nije u stanju čak ni da stoji pravo i ne radi ništa u sceni.

                – Ako izuzmemo uvodnih nekoliko minuta i onih par vrcavih dijaloga sa Rozamund, čovek skoro i da ne postoji u dva i po sata celuloida.

                – I samo da znaš, nećeš nas zavarati ni sa kakvim nominacijama za nagrade. Ona bruka sa „Argom” je možda i najveća u tvojoj novijoj istoriji. Skoro kao ona sa „Katancem za bol”. Ta tvoja politička korektnost će te na kraju koštati glave, Holivude. I tebe i gospođu sa notesom koja vodi ove seanse.

                – Hoćete da kažete da sam i ja doprinela ovom posrnuću?

                – Nego šta, kritiko. Da ti nisi odobravala i glorifikovala svako božije mediokritetno parče filmske trake iz El-Eja, sada ne bismo vodili ovu diskusiju.

                – I sada ne bismo veličali jedan sasvim prosečan film kao povratak nekada sjajnog reditelja na staze stare slave.

            – Mogli bismo da razdvojimo korektnu atmosferu, dašak tenzije i prstohvat morbidnosti koji u sebi nosi „Nestala” od one oluje pomenutih dramskih elemenata u „Borilačkom klubu”, „Sedam” i „Igri” i producentski pokasapljenom ”trećem delu „Osmog putnika”.

                – Ču, oluje. Tornada.

          – Ovde sada imamo samo povremene daške, poput scene ubistva u krevetu. Dokaza da je onaj stari Finčer ipak tu, živ i da se bori protiv neumitne matice mejnstrima.

                – Ali samo pasivno. Da je bio iole aktivan, preokret na kraju filma bi bio bolje sakriven.

                – I potpuno iskorišćen u svom, inače kvalitetno zamišljenom konceptu.

                – Šta bi bilo, kad bi bilo.

                – Da, nažalost.

                – Nešto je baš tiho ovde. Mi se zapričale, pa nismo ni primetile da smo ostale same.

                – Oboje su otišli.

                – Da ne kažem: „Nestali”.

                – Ta ti je dobra.

                – Hoćemo i mi?

              – Mogle bismo. Mislim da ni Holivud, ni njegova posilna, svetska filmska kritika, neće skoro vratiti.

                – Posle tebe.

                – Hvala, oduvek si bila kavaljer.

                – Ne zaboravi da ugasiš svetlo. Ipak si poslednja koja izlazi.

                – Znači, ovo je kraj?

                – Bojim se da jeste.

            – A sad adio, američki mejnstrim filmu.  Bilo je lepo poznavati te. Možda se i sretnemo ponovo.

                – Ko zna kad i ko zna gde...


SLIČNE TEME:
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

ODLAZAK URAGANA

O najvećem komičaru moje generacije

Tog 11. avgusta 2014. godine, ovaj svet je postao dosadnije mesto. Nakon višegodišnje borbe sa zavisnošću od alkohola i droga, te depresijom, Robin Vilijams odlučio je da sam prekrati svoje ovozemaljske muke. Jedan život i jedan čovek koji su meni, mojim vršnjacima, ali i generacijama pre moje doneli toliko smeha, napustili su nas na jedan nadasve tužan i mučan način. Time se nesretni glumac samo pridružio čitavoj plejadi svojih kolega komičara koji su svoje živote završavali u dubokim psihičkim problemima.

A ništa nije ukazivalo na to, kada je početkom osamdesetih na veliku scenu tresnuo sirov glumački i komičarski talenat koji se iskalio po različitim pozorišnim i komičarskim trupama. „Mork i Mindi” bila je Robinova velika ulaznica za svet televizije, ali je već od samog početka bilo jasno da se njegov ogroman potencijal neće zadovoljiti samo sa formom od dvadeset minuta smeha studijske publike.

Prvi filmovi bili su neprimetni, te je tek 1987. donela prvi pravi veliki proboj i to direktno do nominacije za „Oskara” za glavnu mušku ulogu, po mnogima i njegovu najbolju ikada. Vilijamsov Edrijen Kronauer kao radio voditelj na američkom vojnom radiju moju generaciju naučio je da šta je pesma „What a wonderful world” Luja Armstronga, a čitav svet zadivio je energijom, humorom i ljudskošću svog lika u „Dobro jutro, Vijetname”. Pa ipak, „Akademija” je i ovde promašila zicer, dajući „dečaka” u ruke Daglasovom Gordonu Geku. Za utehu, ostaje drugi od ukupno pet „Zlatnih globusa”, prvi zaslužen na velikom platnu.

Međutim, vremena za gubljenje nije bilo. Nove prilike munjevito su se nizale i posle samo dve godine Vilijams je ponovo bio u poziciji da dokaže i pokaže da nije samo zabavljač, imitator i komičar, već i ozbiljan dramski glumac. Taj spoj njegovog šarma i ozbiljnosti odlično je preneo ispred kamere Pitera Vira u „Društvu mrtvih pesnika”, stvarajući time možda i pomalo precenjeni kultni status filma za čitavu jednu generaciju mladih glumaca i gledalaca. Još jedna nominacija otišla je u vetar, ovoga puta više nego zasluženo, u ime Danijela Dej-Luisa i njegovog Kristija Brauna u „Mojem levom stopalu”.

Drama mu se osladila, te je tako Robin odmah snimio još dva veoma ozbiljna filma, „Buđenja” i „Kralja ribara” pod palicom neponovljivo neobičnog Terija Džilijama, koji mu donosi još jednu nominaciju u „Kodak” teatru. Partneri su mu sada etablirana holivudska imena, poput De Nira i Džefa Bridžisa, a njegove uloge počinju da otkrivaju i glumčevu mračnu, tužnu i pomalo šizofrenu stranu.

Stoga je i povratak matičnom žanru, u urnebesnom rimejku Hofmanove „Tutsi”, i Vilijamsu i „Gospođi Dautfajer” doneo preko potrebno opuštanje i hvalospeve kritike, u vidu još jednog „Zlatnog Globusa”. „Kavez za ptice” nastavio je u istom ritmu, zabavljajući publiku u priči o gej paru koji se pretvara da je strejt ne bi li se dopao tazbini.

U istom, paklenom ritmu, nastavlja i Robin Vilijams, dostižući svoj kreativni, dramski i ljudski vrhunac pred sam kraj devedesetih godina prošloga veka. Posle mnogo muke, „Oskar” je najzad tu, doduše za epizodu u „Dobrom Vilu Hantingu”, ali to ne umanjuje značaj priznanja za sjajne uloge koje su prethodile solidnoj roli psihijatra što talentovanog Meta Dejmona izvodi na pravi put. Melanholija u ulozi se ne može skriti, baš kao ni u „What dreams may come”, u kojem zlokobno naslućuje svoj kraj. Iste, 1998. godine, u svoj CV upisuje ulogu koja ga možda i najbolje opisuje van ekrana, u „Zakrpi Adamsu”. Iako poprilično patetična, ova istinita priča o lekaru koji je lečio ljude smehom i lepom rečju predstavlja sve ono što su o poznatom glumcu govorili oni koji su ga privatno poznavali.

A Robin i jeste lečio smehom, nikada ne zaboravljajući pozorište i stend-ap formu. Tu, na daskama koje život znače, možda smo bili najnezaštićeniji pred njegovom beskonačnom energijom i duhovitošću. Bili smo izloženi, ali smo morali biti i brzi ne bi li ga ispratili u šalama, gegovima, imitacijama i svoj političkoj nekorektnosti kojom nas je izlagao. Ako postoji nešto što se može smatrati komičarskim vrhuncem Robina Vilijamsa onda je to spektakularno urnebesnih sat i po u pozorištu u Bruklinu iz 2002. godine, višestruko jačih od bilo kojeg ksanaksa, valijuma ili opijata kao leka za loše raspoloženje i depru.

Upravo ta, 2002. godina, bila je i godina poslednjeg relevantnog i značajnog ostvarenja u glumčevoj karijeri, Nolanove „Insomnije”, u kojoj će, gle paradoksa, glumiti istinski poremećenog negativca pored kolosa Ala Paćina. Mračna strana je opet tu, uznemirujuće uverljiva i na našu žalost, sve više i više prisutna, gurajući Robina u godinama koje slede u osrednja ostvarenja i skrivanje iza mikrofona za pozajmljivanje glasa u crtaćima.

Kada se uzme u obzir način na koji je skončao, sa velikom dozom sigurnosti se može reći da gospodin Vilijams i nije previše glumio u svojim nastupima. Izgleda da se samo jako uspešno krio iza vrtloga onomatopeja, kreveljenja i toalet humora.

U jednoj od brojnih posveta koje ovih dana kruže medijskim etrom čuveni američki TV voditelj Dejvid Leterman ga je možda i najbolje opisao jednom rečju.

„Uragan”.

I zaista, Robin Vilijams je to i bio.

Uragan. Uragan života. Elementarna nepogoda duhovitosti. Oluja ironije. Tornado cinizma. Propraćenim katastrofalnim cunamijima smeha koje je izazivao kada bi se barem na tren pojavio u našim životima koje je toliko bespovratno učinio lakšim, lepšim i vedrijim.

Većina svetskih religija ne dozvoljava samoubicama pravo na zagrobni mir. Tvrde da je samoubistvo najveći greh, jer sam sebi oduzimaš najveći od svih Božijih darova. Dar života.

Iako ne verujem u život posle života i Raj, želim da verujem da je veliki Robin Vilijams našao svoje mesto u nekom od njih, uprkos protivljenju konzervativnih religijskih dogmi.

Štaviše, ako je stvarno istinita tvrdnja da smeh produžava život, onda je Robin Vilijams ništa manje od sveca zbog produžetka miliona Božijih darova života. Verovatno bismo čak mogli da, ako poređamo sve te naše njegovom zaslugom odložene odlaske sa ovog sveta jedan do drugog, i stignemo do večnosti. Večnosti u kojoj će još dugo odjekivati naš smeh nakon što utihnu naše suze zbog njegovog odlaska.


SLIČNE TEME:
FENIKS SKRESANIH KRILA
KRALJ BEZ KRUNE
I GENIJE I LUDAK
IMA NADE (DEO PRVI)
IMA NADE (DEO DRUGI)
IMA NADE (DEO TREĆI)