LJUBAV PREMA STRAHU

O najadrenalinskijem filmskom žanru

Ne znam gde je i šta radi sada Dejan Đ, moj drugar iz detinjstva. Izgubili smo kontakt kada se on preselio u petom razredu na desnu obalu Save. Njegovim odlaskom, nestala je i jedna od naših oaza u slobodno vreme, njegov stan. Za razliku od najvećeg broja naših saboraca iz školskih klupa, Dejan je najveći dan provodio sam, čineći njegovu dnevnu sobu sa velikim televizorom i modernim video-rekorderom idealnim utočištem za klince van obrazovnih ustanova. Kada se u sve to ubacio i video-klub „51”, smešten u jednoj od garsonjera u komšiluku, pozornica za buduće filmofile bila je postavljena.

A kako ste u tom uzrastu skloni takmičenju i dokazivanju pred vršnjacima, bilo je više nego očekivano da krenete u nadmetanje ko je neustrašiviji. I tako smo došli do toga da su dvojica sedmogodišnjaka svoj džeparac počela da troše na iznajmljivanje filmova strave i užasa. Suštinski neobrazovani na polju horora, uplovili smo u svet B-treš produkcije sa kraja osamdesetih. I dok su se ostala deca još uvek užasavala uz „It”, „Petak 13-i”, „Strava u ulici Brestova” i „Ajkulu”, mi smo u našem tefteru već imali „Gospodara pakla”, „Mračnog anđela”, „Muvu” i „Podvodnu platformu 6”.

Samim tim, kada sam odrastao, imao sam daleko bolju startnu poziciju kad je celuloidni adrenalinski strah u pitanju. To naravno nije značilo da se nisam i u poznijim tinejdžerskim, pa čak i adolescentskim danima trzao pred malim i velikim ekranima. Iznenađenja su postala ređa, ali snažnija. I čvrsto su oblikovala budući filmski ukus, neprestano pojačavajući glad za višim nivoom kvaliteta proizvoda fabrike iluzija.

Prvi takav susret odigrao se u najmračnijim devedesetim, uz „Jugoskandik” televizijski kanal, u doba kada su se inostrani satelitski kanali bestidno „krali” i besplatno emitovali i na našim frekvencijama. U kasnom večernjem terminu dočekala me je minimalistička uvodna špica i blago zlokobna muzika Džerija Goldsmita. Budući da je samim prenosom kršeno više desetina zakona o tv-difuziji, nismo imali taj luksuz da uživamo i u čarima titla. Naslov mi se pak urezao duboko u pamćenje, baš kao i remek-delo Ridlija Skota koje je sledilo nakon njega. Alien. Tuđin, vanzemaljac. Među starijim filmofilima poznat pod jednim od najuspelijih slobodnih prevoda u istoriji kinematografije. „Osmi putnik”.

Iako već poprilično oguglao na treš i mistiku, celokupna atmosfera me je od prvog kadra naterala da shvatim da ovo nije samo još jedan običan horor. Ne. Ovo je bilo nešto sasvim novo te 1979. kad se pojavilo u bioskopskim salama i mešavinom nepodnošljive tenzije, minimalnog, ali žestokog nasilja i antologijskom scenom sa Džonom Hurtom nateralo gledaoce da napuštaju projekcije, tražeći čak i pomoć medicinskog osoblja. Sigurno je tome doprinela činjenica da čudovište čestito ni ne vidimo u prvom satu filma, kao i da su pokojni H.R.Gajger i Ridli uspeli u svojoj nameri da stvore jedinstveni novi svet tuđinske i negostoljubive planete i ubilačkog stvora koji je njoj ležao uspavan godinama.

Što se mene lično tiče, uticaj rodonačelnika SF-horora na moje filmsko formiranje bio je nemerljiv. Čitava franžiza koja je nastala nakon prvog dela postala je moj omiljeni serijal i film čijim se kadrovima, akcionim sekvencama i specijalnim efektima uvek rado vraćam, u svim formatima  i prilikama. Za razliku od detinjstva, sada mi više nije toliko strašan, koliko je zastrašujuće kvalitetan proizvod fabrike iluzija u pravom smislu te reči.

Godine su prolazile, desetine i stotine filmova se nizale jedna za drugom, ali je dobrih horora bilo malo. Mejnstrim kinematografija je na prelazu vekova horor spojila sa komedijom i manevarski prostor za ljubitelje adrenalina na velikom platnu opasno se suzio.

Ko zna koliko bi se još umanjio, da se zapadne produkcije nisu u svom naletu reciklaže ideja okrenule ka jednoj od svetskih kinematografija koja je doktorirala na hardkor hororima. Japanskoj.

Za razliku od „Osmog putnika”, američki rimejk „Ringa” nisam pogledao sam. To ga, međutim, nije učinilo ništa manje jezivim. Za razliku od većine treš-sleš horora koji svoju privlačnost temelje na hektolitrima prolivene krvi, „Krug” mnogo dublje ulazi pod kožu i puzi uz kičmu. Tajna njegovog uspeha je u tome što napada direktno centralni nervni sistem, svojom kombinacijom psiholoških elemenata koji i kod najtvrdokornijih gledalaca stvaraju osećaj jeze i nelagode. To se pre svega odnosi na možda i najefektnijih minut i kusur u istoriji horora, sada već legendarni snimak na video-kaseti koji u grob šalje sve koji ga odgledaju. Napretkom opreme za reporodukciju, bili smo u stanju da tu sekvencu usporimo, razložimo na delove i još više se prestravimo kada shvatimo da u proseku tri od četiri kadra naše oko nije ni registrovalo, ali zato mozak sigurno jeste. Japanci su po običaju svoj zadatak shvatili ozbiljno i rezultat je jedan od najautentičnijih filmova strave i užasa ikada.

Naporedo sa psihološkim hororima, hodaju i oni koji svoju uspešnost duguju realističnosti i mogućem ishodu i u realnom životu. Upravo zbog činjenice da tempo civilizacije u poslednjem veku ubrzava koracima od sedam milja, još ih je manje koji su uverljivi u tom svom naumu i maltene se mogu nabrojati na prste jedne ruke. A možda i najbolji od njih je tu već skoro 35 godina, ali se i dalje u svim anketama nepravedno zanemaruje. U pitanju je i jedan od mojih najvećih propusta u filmofilskoj karijeri i ostvarenje koje sam imao prilike odgledam tek pre par godina i to na velikom platnu, u „Kinoteci”.

„Isijavanje”.

Već u uvodnim kadrovima, eksterijer Stenovitih planina postavio je atmosferu izolovanosti, dodatno pojačanu neponovljivim enterijerima hotela „Vidikovac”. Kada se u sve to upustio i neponovljivi Veliki Džek Nikolson, nervni slom glavnog junaka mogao je da počne. Kroz pad Džeka Toransa bili smo vođeni sigurnom rukom velikog majstora režije, njegovim pokretnim kadrovima i dugim rezovima, odličnom muzikom i bizarnim scenama koje su ledile krv u žilama bez previše krvi. Ukoliko je „Osmi putnik” stvorio čitav jedan podžanr, a „Krug” nam se poigrao sa umovima, „Isijavanje” je horor učinilo umetničkim delom i taj nepravedno zapostavljeni žanr postavilo na zasluženo mesto.

Mesto koje mu do sada nisu priznali ni umišljena „Akademija” ni uštogljeni kritičari.

A i ne moraju, pošto nas ni to neće sprečiti da i dalje volimo da se plašimo uz pokretne slike.


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
ŽIVEO FILM!

TEROR(ISANJE) ČITAOCA

O nezamenjivoj magiji knjige

U eri opšte digitalizacije društva i prelaska sa latopova na tablete i „pametne” telefone, jedan drevni vid komunikacije proživljava najteže trenutke u svojoj bogatoj istoriji upotrebe. Uz bespovratno izgubljenu privatnost, knjige predstavljaju najveće žrtve celokupnog napretka civilizacije kroz kompjuterske i internet tehnologije. Svet se ubrzao, smanjio i otvorio. Vremena i strpljenja za štampanu reč je sve manje. Traže se kraće i dinamičnije forme, koncentrat informacija i skraćenice. Elektronske knjige ne postižu tiraže svojih papirnih prethodnica i njihovo tržište lagano izumire ili se transformiše u nedovoljno atraktivne forme.

Kako sada stvari stoje, knjiga će uskoro nestati kao vid širenja ideja među ljudima, ili će biti svedena na nivo muzejskog artefakta.

Lično, nemam nameru da u tome učestvujem. Nazovite me romantikom, ali ima nečega izrazito ritualnog u poseti knjižari, mirisu sveže štampe i pisanju posveta na prvoj beloj strani. Tablet nikada neće ostavljati tragove olova po prstima, ali će zato umoriti um i oči blještavim ekranom. Skrolovanje točkićem miša mi ne može zameniti okretanje stranica i uzbuđenje od završetka jednog i početka novog poglavlja. Kao što su osećaj i atmosfera uranjanja u „paperback” izdanje u rukama neuporedivi sa bezličnim svetlom laptopa u krilu. Osećaj koji lagano iščezava sa blogovima i onlajn izdanjima. Osećaj redak, nastao u vremenima kada je štampana reč bila jedini prozor u svet. Osećaj otkrivanja novog sveta.

 Baš takav osećaj ćete imati dok u rukama budete držali knjigu misterioznih korica i pretećeg naziva, „Teror” Dena Simonsa. Već sa krajem uvodnog poglavlja ovaj majstor fantastike i horora će vas uveriti da „Teror” to istinski i jeste.

Teror likova.

Teror čitalaca koji u njegov svet stupaju.

Teror memorisanja svih likova, njihovog povezivanja i obrade detaljnih objašnjenja.

Teror nepuštanja knjige iz ruku.

Teror koji goni čitaoca da hrli dalje niz belinu svojih stranica, lišavajući ga i najmanjeg predaha. 

Teror svih vaših strahova, zbog kojih ćete se osvrtati za sobom i nemirno spavati.

Pravi, pravcati teror.

Jedna nepodnošljivo napeta priča u kojoj se prepliću realnost i fantastika, činjenice i nadrealno, istorijsko i fikcija.

Jedna sjajna knjiga, čak iako vas horor, avantura i istorija ne interesuju previše.

„Teror” je sve to. Roman sa realnom istorijskom postavkom, koju autor razvija u nešto sasvim drugačije. Njegovi likovi su svi do jednog zaista i postojali. Bilo ih je preko 150 kada su sredinom pretprošlog veka krenuli na najveću polarnu istraživačku ekspediciju u istoriji, pod pokroviteljstvom Ratne mornarice Ujedinjenog Kraljevstva, koja im je i ustupila dva posebno pripremljena broda za tu priliku. „Ereb” i „Teror“.

Svet se u to vreme bespovratno menjao. Parne mašine su stidljivo zauzimale mesto jedrima, a daleki sever Zemljine kugle se po prvi put susretao sa belim čovekom. Belim čovekom koji je uporno tražio „severni prolaz” između Atlantika i Pacifika duž obale Kanade. Belim čovekom što je svojim dolaskom poremetio prirodnu ravnotežu životinjskog i duhovnog sveta Eskima. Belim čovekom koji će zbog toga proći kroz pakao. Belim čovekom koji će zbog toga gorko zažaliti.

Istorijski spisi se slažu u jednom. Ekspedicija pod komandom iskusnog ser Džona Frenklina se nikada nije vratila kući. Malobrojni tragovi što su ih pronašli spasioci tri godine nakon njihovog nestanka nisu ponudili neku smislenu teoriju o tome šta im se zapravo desilo i kako su skončali. Simons se bavi baš time. I čini to na maestralan način.

Lično nisam ljubitelj ere jedrenjaka i tog stoleća, ali me je pisac neprimetno naterao da o tom svetu sve naučim. Uvukao me je na palubu „Terora” i stavio u kožu kapetana Krozijera. Obučio me kako da se borim sa hladnoćom, skorbutom, glađu i pobunama gladne posade na ivici nerava. Den Simons me je, za tih 600 strana, učinio članom svoje posade. Nisu mu bile potrebne ilustracije da mi omogući da u svojoj glavi oslikam turobnu i surovu pozornicu Severnog pola, „Ereba” i „Terora” zarobljenih u ledu, skučenih i zagušljivih potpalublja. Ne. Radio je to rečima. Štampanim rečima na žućkastom papiru. Rečima koje su opisivale, rečima koje su zgražavale. Rečima koje su oživele jednog od najfascinantnijih literarnih čudovišta svih vremena. Belog stvora sa leda. Surovog bića što odnosi jednog po jednog člana Krozijerove i Frenklinove posade. I to radi nemilosrdno, metodično i nezaustavljivo poput vanzemaljca iz serijala „Osmi putnik”. I radi to tako uverljivo, da čitalac ima utisak da baš pred njegovim očima pilot Blanki poput artista na trapezu beži od smrtonosnih kandži penjući se po jarbolima i užadima „Terora” u antologijskoj sceni zbog koje ćete zaboraviti da dišete. Sceni dostojnoj nekog velikog reditelja u ekranizaciji za koju kao da je i bila pisana. Baš kao i scena novogodišnjeg maskenbala u kojoj će vam celo telo goreti od nagoveštaja vrhunca nadrealnosti cele ove priče. Priče koja svom Rubikon prelazi baš pod tim maskama i nakon toga nezadrživo hrli ka svom neumitnom kraju. Kraju koji će vam konačno dati odgovore na sva pitanja što ih sebi postavljate još od prve stranice knjige. Možda nećete biti zadovoljni tim odgovorima. Možda ćete očekivati više od tih odgovora. Možda ćete shvatiti da su ti odgovori zapravo bili i jedini mogući nakon svega što ste prošli čitajući „Teror”. Da su Krozijer, Irving i Kornelijus Hiki zapravo i zaslužili svoje sudbine. Da Nemušta nije bila višak u celoj priči. I da je beli stvor mnogo više od toga što ste mislili da jeste. I jeste. Baš kao i ova knjiga.

Prava, pravcata knjiga. Magično hipnotišuća u svojoj uverljivosti, zastrašujuća u svojoj realnosti, metodično pripremljena, majstorski opisana i znalački napisana knjiga. Knjiga. Ne e-book. Ne audio book. Ne .pdf. Ne blog. Knjiga od papira i olova. Knjiga koju treba da kupite u knjižari ili je pozajmite u njenom analognom obliku. Knjiga koju je preporučljivo čitati baš u zimu, pod ćebetom, dok napolju veje sneg i zavija vetar. Knjiga koju treba da pročitate iako niste ljubitelj ovog žanra. Čak iako niste ljubitelj knjiga uopšte. Odlična knjiga. Odličnog pisca.

MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

Za razliku od poznatijeg, priznatijeg i daleko komercijalnijeg Harukija, njegov prezimenjak Rju nam donosi jedan sasvim drugi talas modernih japanskih pisaca. Njegove teme su vezane za novi Japan na potpuno drugačiji način od većine njegovih ispisnika. Način koji ga je i učinio hitom u andergraund kulturološkim krugovima i napravio malobrojnu, ali snažnu bazu obožavalaca.

Mlađi Murakami se naporedo bavio filmom i književnošću i kroz svoje obrazovanje vrlo rano stupio u kontakt sa hipi kulturom što je u velikoj meri i uticalo na njegovo formiranje kao čoveka i pisca. Buntovnik u duši, to svoje neslaganje svetom oko sebe je preneo i u svoja dela. Rju nije zadovoljan novim Japanom koji niče svuda oko njega. On se protivi amerikanizaciji i ismeva vesternizaciju svakodnevnog života najrazvijenijeg azijskog društva. On se ne boji ni da iskaže prezir prema stranim uticajima i sunarodnicima koji ih po svaku cenu oponašaju, bilo da je u pitanju moda, stil života ili kultura. Paralelno sa prikazom smene tradicije globalizmom, Murakami se ne libi da nam pokaže i svo naličje modernog Japana, njegovu dekadenciju u razvrat, poroke i kriminal. Nešto što bi retko koji pisac odlučio da podeli sa svetom oko sebe.

Ono što Rjua čini tako neodoljivim piscem je i njegov stil, jednostavan, čist, neformalan i vrlo, vrlo jasan. Njegove knjige ne umiru u stilskim figurama, nema razmetanja metaforama, skrivenih značenja i poruka. Reči su samo instrumenti, hirurški precizni i od samog početka imaju samo jedan zadatak. Da zavedu čitaoca. I to čine veoma snažno. Murakami je, u nedostatku boljeg poređenja, idealan filmski pisac. To znači da su njegova dela savršena podloga za sedmu umetnost, da je atmosfera koju stvara grafički vrlo lako opipljiva u umu čitaoca i da će čak i oni sa nedostatkom mašte vrlo lako uploviti u njegov svet. I jako teško iz njega izaći, što je posledica njegovog možda i najvećeg kvaliteta kao pisca.

Knjige Rjua Murakamija su nepodnošljivo napeto štivo. Atmosfera koju stvara je toliko realistična, da će vam se za tili čas učiniti da ste vi ti koji hodate skrivenim četvrtima Tokija, i da baš vas vrebaju opasnosti i neverovatni doživljaji iza ugla. Gutaćete strane njegovih knjiga, gonjeni nepodnošljivom željom da saznate šta čeka njegove likove, kakav je rasplet i da li je pravda zadovoljena. I tu ćete doživeti razočarenje.

Japanska kultura je sasvim različita od bilo koje evropske koju ste mislili da znate i poznajete. Uprkos velikom uticaju koji je istrpela nakon poraza u drugom svetskom ratu, suštinski je i dalje veoma različita i od američkog shvatanja života. Samim tim, čitanje bilo kog japanskog pisca, a pogotovo Rjua, zahteva jedan potpuno otvoren um za drugačiju radnju, likove i kraj knjige. Naime, njihova kultura ne poznaje termin zadovoljenja pravde i hepienda. Nije utemeljena na jasnom razlučivanju dobrog i zlog, kako u samim ljudima, tako i u njihovoj interakciji. Zato će vas neretko krajevi knjiga ostaviti šokiranije nego sama radnja, koja konstatno hoda po ivici oštrice realnog i verovatnog. To novi talas japanskih pisaca, predvođen Rjuom, i čini tako zanimljivim i magično privlačnim.

Ukoliko odlučite da stupite u Murakamijev svet, morate biti hrabri i odvažni. Njegove knjige zahtevaju hrabrost i izdržljivost da se preko iznenadnih naleta akcije, trilera i horora pređe. Ukoliko to pregurate, bićete nagrađeni delima koje ćete pamtiti i imaćete veliku želju da pročitate ceo njegov opus.

„Audicija” je već pretočena u vrlo uspešan film i bila je prilika za Rjua da spoji svoje dve najveće ljubavi, kinematografiju i pisanje. Podloga za ovu kratku, ali efektnu novelu je sjajna ideja o organizovanju fiktivne audicije za film, koja za konačni rezultat treba da ima odabir buduće supruge jednog od dvojice producenata. U pitanju je uspešan, miran i povučeni porodični čovek, koji je skoro ostao bez žene zbog njene teške bolesti. Zatvoren i uzdržani mladi otac nije spreman da u svoj život pusti novu emocije. Upravo zato i oberučke prihvata poziv svog najboljeg prijatelja da organizuju kasting za njegovu novu izabranicu, pošto će mu to omogućiti da sa bezbedne udaljenosti odabere onu pravu. Njegovi problemi počinju da se množe kada pomisli da je pronašao to što je tražio u liku mlade i privlačne devojke. Svi znakovi za opasnost su tu, napetost raste iz strane u stranu, ali vas ništa ne može pripremiti na poslednjih desetak strana knjige i njen surovi rasplet.

„U miso supi” je jedna od onih direktnih knjiga, što vas bez uvijanja i preterano dugačkog uvoda smešta u suvozačevo sedište. Vozač je u ovom slučaju vodič kroz noćni život Tokija, mladi čovek sa margine, sa samo jednim zadatkom na svom poslu. Zadovoljiti potrebe svoje mušterije, ma kakve one bile. Taj koncept će biti stavljen na probu kada ga oglas u novinama spoji sa misterioznim Amerikancem, čiji prohtevi prevazilaze sva njegova očekivanja. Taj susret Japana i stranaca će roditi jedno opsesivno-kompulsivno i nakaradno prijateljstvo i pred čitaoce izneti jednog od najupečatljivijih knjiških negativaca ikada stvorenih. Raspleta i konca radnje u klasičnom smislu nema, tako da će evro-američki čitalac ostati uskraćen za očekivane odgovore. Iako nije preneta na veliki ekran, ova triler i horor priča to svakako zaslužuje.

Ukoliko ste ljubitelj dobre akcije, trilera i horora sa primesom fantastike, a pritom vas privlači Daleki Istok i Japan, teško da može biti zanimljivijeg pisca za vas od Murakamija. Ali ne Harukija, već Rjua. Upamtite to ime.