VREME STRADANJA

O godišnjicama i najboljoj knjizi o Srbima ikada napisanoj

Osporavan kao pisac. Anatemisan u javnosti. Politički proganjan. (Samo)proglašavan za buntovnika.

Slavljen kao vizionar. Imenovan za tvorca nove srpske nacionalne misli.

Prokazan kao državnik. Satanizovan od strane Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Srba, čak i nakon smrti.

Zanemaren, ali nikad zaboravljen.

Retko koja pojava u modernoj srpskoj istoriji bila je predmet toliko rasprava poput Dobrice Ćosića. Oštri opozicionar, nakratko čovek vlasti, večiti intelektualac i nadasve sjajan književnik. Širokog opusa, ali sa jednom glavnom temom. Srpskim seljakom. Iako mu mnogi spore kontinuitet u kvalitetu pisanja tokom višedecenijske karijere, u jednom se svi slažu.

 Najbolja knjiga Dobrice Ćosića bila je i ostala „Vreme smrti”.

Prvi put sam se sa pomenutom četvorotomnom istorijom Srba u Prvom svetskom ratu susreo još pri kraju gimnazije. Iako je od nas tražen samo odlomak, tematika me je privukla da pročitam svih 2000 strana i nisam za time zažalio. Sa ove vremenske distance, uviđam da je to bila greška, pošto mi se „Vreme smrti” desilo prerano. A kako život uvek zatvara krugove kada to najmanje očekujete, moj ponovni susret sa epskim Ćosićevim delom desio se u godini kojom se simbolično označavala stogodišnjica početka Velikog rata.

Protekla 2014. bila je godina neuobičajene žive književne aktivnosti na zadatu temu. Izdavači su se utrkivali u tome koji će bogatijom monografijom ili kontroverznijim osvrtom „istoričara” obeležiti zlatni jubilej. Dela sumnjivog kvaliteta su se nizala jedna za drugim, bezuspešno pokušavajući da nam ispričaju nešto što već nismo čuli kada je u pitanju uloga naše zemlje i naroda u prvom globalnom sukobu. Sav taj trud ostaje uzaludan pred potezom „Lagune”, koja se odlučila na naizgled veoma neatraktivno reizdavanje „Vremena smrti” Dobrice Ćosića.

Znajući da me čeka obiman posao, očistio sam manja i kraća dela sa liste čekanja i posvetio dobrih nekoliko nedelja ponovnom iščitavanju obnovljenog epskog izdanja. Pored redizajniranih naslovnih strana i novonadenutih imena za svaku knjigu, ni sadržaj između korica nije bio onakav kakvog sam se sećao iz gimnazijskih dana. Ne, reči, rečenice i misli velikog pisca se nisu promenile u redakciji teksta. Promenio sam se ja. Sazreo kao čitalac i obrazovao se kao čovek. Tek u 33-oj najzad sam bio spreman za Ćosićev književni uragan.

A kao i svaki uragan, i ovaj je počinjao povetarcem. Uvodnom knjigom, koja svoj prolog posvećuje autentičnim depešama evropskih moćnika i srpskih političara sa samog početka Prvog svetskog rata. Rez na selo Prerovo u dolini Morave, čitaoca momentalno priprema na sveobuhvatni pristup neophodan da se ovako široka i delikatna tema sagleda iz svih uglova. Autor to postiže velikim brojem likova, mešanjem istorijskih i fiktivnih ličnosti, stvarnih događaja i onima nastalim za potrebe knjige.

U nedostatku boljeg poređenja, „Vreme smrti” je srpski „Rat i mir”.

Ne postoji lik, neka njegova karakterna osobina ili događaj koji predstavljaju višak. Svako i svaka sudbina su tu sa razlogom. Nema slepih završetaka, niti bespotrebnih lamentacija. Ćosićev stil je dosledan, detaljan i nepokolebljiv skoro do samog kraja čitave knjige, bez obzira na desetine različitih tokova radnje što se međusobno prepliću i utiču jedna na druge.

U tom fascinantno ispovezanom vrtlogu ljudi, sudbina i događaja, centralno mesto zauzima porodica Katić. Vremenski se nastavljajući na prethodna Ćosićeva dela, „Korene” i „Deobe”, „Vreme smrti” centralno mesto posvećuje deci Đorđa i Vukašina Katića: Adamu, Mileni i Ivanu. Deda Aćim je na zalasku života i neke nove snage kreću u rat, i ovoga puta se boreći paralelno kako sa neprijateljem spolja, tako i sa onima unutar same porodice tragično pogođene podelama. Ratni izbori im daju dodatnu dubinu i slojeve, što predstavlja i osnovni zamajac koji čitavoj knjizi daje snagu tajfuna. Snagu što crpi iz detaljno razrađenih prikaza likova, koji rastu, razvijaju se i stupaju u intenzivne međusobne interakcije kako međusobno, tako i sa epizodnim likovima.

A epizodisti su ono što daje dodatnu boju „Vremenu smrti”, donoseći nam dragocen uvid u to kako rat doživljavaju političari, vojskovođe, diplomate, poslovni ljudi, obični seljaci i intelektualci. Sve njih Ćosić smešta u isti lonac i svodi na sličan nivo, nedeljivo ih vezujući za sudbinu same zemlje u ratnom vihoru.

Sam rat je nemilosrdno realistično sagledan, prikazan i analiziran. Smenjivanje političkih zakulisnih igara između Pašića i savezničkih diplomata sa surovim prikazima bitke na Suvoboru celokupno delo smešta u pakleni ritam koji čak ni užasi epidemije tifusa u valjevskoj bolnici ne mogu usporiti dok hita ka neumitnom kraju povlačenja kroz Albaniju. Nikada pre i nikada posle, rat u srpskoj književnosti nije predstavljen kroz jedan tako realan koktel drame i akcije. Nikada pre i nikada posle jedna tema u srpskoj istoriji nije obrađena na tako sveobuhvatan, detaljan i izbalansiran način, nadilazeći u snazi prikaza i sam boj na Kosovu.

Prvi svetski rat i učešće Srbije u njemu to svakako i zaslužuje. Kada neka nacija u nekom sukobu izgubi TREĆINU svog stanovništva boreći se na strani pobednika to i ne zaslužuje ništa manje od epa koji je Ćosić započeo sedamdesetih godina prošloga veka, u nekim sasvim drugačijim političkim okolnostima, kada nije bilo jednostavno odnose između nekih jugoslovenskih naroda prikazati onako eksplicitno kako je on to učinio. Ali, čak ni to opozicionarstvo nije ono po čemu će „Vreme smrti” ostati upamćeno u srpskim čitankama dok je samih Srba. Ne.

„Vreme smrti” je najrealističniji prikaz srpskog naroda ikada napisan. Prikaz njegove istorije, sudbine i svih pogrešnih i ispravnih izbora. Svih naših istorijskih, političkih i nacionalnih ideala, zabluda i mitova. Prikaz svih naših žrtava, bede i tragedije, ali i ponosa, slave i besmrtnosti. I ne samo to.

„Vreme smrti” je i pisani spomenik. Spomenik srpskom seljaku. Poštenom, vrednom, radnom, ali i onom prevrtljivom sitnom lopovu Toli Dačiću. „Vreme smrti” je spomenik i srpskoj vojsci i njenim vojskovođama, sa potresnim portretom najnarodskijeg od svih srpskih vojvoda, Živojinom Mišićem. „Vreme smrti” je spomenik i svim srpskim majkama, ćerkama i sestrama, tihim i diskretnim heroinama svakog našeg rata. Takođe, Ćosićevo životno delo je epitaf i svim srpskim sinovima, braći, muževima i očevima. Kako onim herojski nastradalim, tako i onima koji su kukavički pretekli iz pakla Velikog rata.

„Vreme smrti” je spomenik svima nama. Spomenik Srbima. Spomenik Srbiji. I zato je vredno počasnog mesta na svakoj srpskoj polici sa knjigama. Nevezano za jubileje.


SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

DNEVNIK JEDNE PROPASTI

O solidnom glumcu, darovitom slikaru, fantastičnom piscu i ubici

„Ti imaš stav o svemu”.

Možda i nema rečenice koja me bolje opisuje u nekoliko reči. Jeste. Imam stav o svemu što mi privuče pažnju. Uglavnom su to argumentovani i promišljeni stavovi koje branim razumno razloženim činjenicama. U jednom malom procentu slučajeva oni su pak, potpuno i bezrazložno emotivni i iracionalni. Volim Dipeš Mod. Crvenu zvezdu. Volim svoju porodicu više od bilo čega na svetu. Branio bih je svim raspoloživim sredstvima. Ubio bih za nju.

Da, dobro ste čuli, i da, možda me posmatrate drugim očima zbog toga. I ja vam zbog toga ne zameram. Teške su to reči i svaki delić mog bića se nada da neće nikad morati da te reči sprovede u delo. Nada se da niko od meni dragih osoba neće biti ugrožen na taj i takav način da ja budem primoran da stanem između njega/nje i noža/metka/bombe. Nadam se i živim u toj nadi.

Što ne znači da se to ne može desiti. Sasvim slučajno, sasvim neočekivano i sasvim nezasluženo. Možda ću samo biti u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Ne znam šta se desilo ispred podgoričke hamburgernice „Jabuka” jedne vrele julske noći 1993. godine. Ne znam da li je Žarko Laušević „prekoračio nužnu samoodbranu” ispalivši 13 hitaca u trojicu mladih Crnogoraca koji su zapodenuli kavgu sa njim i njegovim bratom Branimirom. Ne znam baš preciznu razliku između „telesne” i „smrtne” ugroženosti i koliko je ljudi u stanju da te pravničke nijanse rastumači u tuči u kojoj su korišćene i razbijene flaše.

Ono što znam je da ne bih oklevao ni nanosekundu da rođenom bratu produžim život koji je bio ugrožen rukama, nogama ili grlićima flaša. Makar to značilo da napadaču oduzmem život.

I da, robijao bih zbog toga i da, učinio bih to bez trunke kajanja. Još teških reči, preteških. Ali su to samo reči i ništa više. Izgovorene, teške. Zapisane, još teže.

Knjige najpoznatijeg srpskog robijaša su baš to. Teške. Sumorne.

Bile su to verovatno i najočekivanije knjige u modernoj srpskoj književnosti. I to ne bez razloga. Javnost je želela da sazna šta se zapravo desilo i da li je Žarko kriv za to što je robijao.

Javnost, međutim, to nije i dobila. Barem ne eksplicitno. Dobila je jednu životnu priču tragično pomerenu na novi kolosek na skretnici ispred hamburgernice „Jabuka”. Dobila je jednu biografiju obećavajućeg glumačkog početka, strahovite dramske razrade i tragičnog životnog završetka. Dobila je jednu razoružavajuću introspekciju u um filozofa i ljudskog bića napaćenog od sopstvene ruke. Dobila je remek-delo izuzetnog pismenog i rečitog čoveka. Dobila je velikog pisca sa strašnom životnom pričom.

Kako je zlatno pravilo da loše vesti i dešavanja uvek putuju brže i dalje od dobrih, Lauševićeva glumačka karijera pala je u potpuni zapećak nakon te 1993. godine. Sa druge strane, u istom trenutku počelo je i veličanje njegovog naglo prekinutog glumačkog talenta, tako karakteristično za preminule u našoj kulturi. „O mrtvima sve najbolje”. A u tom trenutku činilo se da je Žarkova glumačka karijera bila zauvek mrtva. To je i ostala do danas, ako izuzmemo kraći povratak u „Nožu”. To nije, kako će se kasnije ispostaviti, ni bila prevelika šteta.

Naime, Laušević je potpao pod onaj usud da prvi radovi zauvek obeleže umetnika. Tako je bilo i sa njim. Ostao je večiti „Šmeker”, „Oficir sa ružom”, Bajra iz „Dogodilo se na današnji dan”. Takoreći, pomalo jednodimenzionalni lik lepuškastog i misterioznog zavodnika i ništa više od toga.

Da se nije desilo šta se desilo, svet verovatno ne bi uvideo raskoš multimedijalnih talenata kojima raspolaže Žarko Laušević, gde je gluma možda i ponajmanji. To kažu svi koji su videli barem jednu od njegovih slika. To će reći i svi koji su pročitali barem i jednu glavu neke od njegovih knjiga. To ćete reći i vi, bez obzira na vaš stav o celoj temi. Moraćete to da priznate dok vam oči budu klizile po konkretnoj i tragikomičnoj prvoj knjizi, koja nas uvodi u Žarkov život pre i tokom same tragedije i suđenja što je usledilo. A moraćete to da kažete i kada vam oči budu usporile, a glava vas zabolela od sumorne, crne i šizofrene druge knjige, posvećene robijanju u zloglasnom Spužu.

Tematske celine na koje je podeljena knjiga će vam dati i odličan prikaz potpunog sunovrata života koji je toliko obećavao. Ova biografija i nije ništa više do hronike jedne propasti. Propasti ljudskog bića, propasti intelekta, propasti razuma u četiri zida zatvorske ćelije. Svakodnevne, bespovratne propasti. Propasti četiri porodice. Mnogo brakova, međuljudskih odnosa. Propasti četiri života. Ispričane iz prvog, najkrivljeg lica. Bez zadrške, tampon zone da tu propast ublaži. Bez patetike da propast prikaže mučeništvom, svetaštvom. Jer, šta god vi ili ja mislili, Žarko Laušević je sve sem sveca velikomučenika. Iako će mnoge naslovna fotografija druge knjige naterati da posumnjaju u to. I kao, uostalom i pre samog objavljivanja ovih knjiga, neće biti u pravu što sumnjaju.

Jednostavno, i ta fotografija i ove dve knjige govore samo jednu, veliku i neporecivu istinu.

Žarko Laušević je ubica koji je ubio dvojicu mladića, a trećeg obogaljio za ceo život i to ništa neće promeniti.

Žarko Laušević nije i više nikada neće biti isti čovek nakon toga što je uradio.

Žarko Laušević kakvog ga pamtimo je mrtav.

Ove knjige piše neki drugi Žarko Laušević, onaj koji je preživeo robiju i sud javnosti, samo da bi taj krst svojih nedela nosio dok ga bude.

I on to zna.

A sada, to znamo i mi.

Ma kako god se treća knjiga završila.


SLIČNE TEME:
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

ODLAZAK STILA

 O testamentu koji vas neće ostaviti ravnodušnim

Mladi ste, perspektivni i ambiciozni. Studirate ili ste studirali žurnalistiku i sanjate o tome da se bavite političkim novinarstvom. U Srbiji. U zemlji u kojoj svaka politička opcija ima svoju novinu/portal/TV i radio stanicu, gde novinari rade za minimalac, ako su uopšte i plaćeni i prodaju se za ručak u kafani, moglo bi se reći da ste vi zapravo jedan utopista i potpuni entuzijasta. Da ne kažem zanesenjak.

Ako ipak odlučite da pređete preko tih vrlo oštrih ograničenja i upustite se u neizvesne novinarske vode na ovim meridijanima, pred vama su dva puta.

Prvi, utaban, koji vodi preko podmlatka stranaka, privatnih fakultetskih tečaja i digestivnih traktova urednika. Siguran, simbolično obeštećen i nadasve dosadan.

Ako pak ne želite da igrate po tim pravilima, pred vama je trnje, sa vrlo, vrlo neizvesnim i maglovitim zvezdama u daljini. Put će vam biti tek simbolično olakšan pojavom blogova i „nezavisnih” portala, ali vas ni to neće poštedeti svevidećeg orvelovskog oka klike koja u tom tom trenutku upravlja našom zemljom.

Biće to put kojim se ređe ide.

Još uvek ste tu? Dobro, idemo dalje.

Novinarstvo kao profesija izumire u čitavom svetu, pa i kod nas. Televizija i internet ubijaju jednu novinu za drugom, nepismenost i tuđice nagrizaju redove članaka sa svih strana, a žuta je uveliko zamenila belu kao podlogu za olovne znake u vašim rukama. Autorstvo je stvar nekih davnih vremena, i prava je retkost pronaći i na prste jedne ruke pobrojati novinare sa stavom.

Pa, zašto uopšte gubite vreme na sve to?

Odgovor znate. Zato što to volite.

E dobro, konačno negde napredujemo. To želite, o tome sanjate i hoćete da budete u tome dobri. Lepo sročeno, ali ne tako lako za ostvariti. Odakle početi? Na koga se ugledati? Koga kopirati? Kako doći do svog stila? Teška pitanja, opskurni odgovori. Malo uglednih primera. Maltene nepostojeća literatura. Sužen manevarski prostor. Blaga klaustrofobija. Blaga mučnina.

Lekova nema, ali ima nečeg dovoljno sličnog.

Ima knjiga. Množina. A ima i KNJIGA. Jednina.

Više testament nego knjiga. Zbirka autorskih tekstova, sa velikim „A”. Kolekcija stavova. Politički nekorektnih. Surovih. Na momente uvredljivih i vulgarnih. Bespoštednih. Brutalnih. Sa nezaboravnim metaforama, neponovljivim istorijskim paralelama i urnebesnim poređenjima. A sve prožeto stilom koji je praktično nemoguće kopirati. Da. Postoji tako nešto. Ne verujete mi?

Slobodni ste da odete do prve knjižare (ono gde se prodaju knjige, a ne peciva i kladioničarski tiketi), trafike ili kolportera (one čike na ulici što prodaju novine, knjige i kalendare) i da za par stotina dinara kupite knjigu Aleksadra Tijanića „Ja i niko moj”.

Pa, gde baš njega nađe od svih naših proslavljenih novinara sa autorskim emisijama, bestselerima u knjižarama i uglednim karijerama?

Kojih novinara? Kojih stavova? Kojeg autorstva? Aleksandar Tijanić je jedan od onih ljudi koji će zauvek biti osuđeni na reakciju. Njega niste i nećete moći da čitate, bez da o tome imate svoj stav. Baš kao što i on ima svoj stav. Vrlo jasan. Oštar. Opredeljen. Argumentovan.

Ali, zar nije poenta novinarstva objektivnost?

Jeste, ako ste reporter ili spiker. Ako ste autor, onda bez stava nema ni vaše neplaćene kolumne.

Dobar politički novinar mora svakoga da ispoštuje.

Da, ako je na stranačkom spisku zarada. Ako je kritičar, onda treba da nazove stvari i ljude pravim imenom.

On se zamerio svima.

Nažalost, to vas čeka, ako nećete da idete u smeru u kojem idu svi.

On je mogao sa svima.

Jeste, nakratko. Čim bi se pukotine pojavile, on je išao dalje.

On je pljuvač, arogantan i uvredljiv.

On jeste agresivan, na momente uličarski napadan. Ali ga zato nećete pobrkati sa drugim „novinarima”. On je SVOJ.

A TO zapravo vi želite, zar ne? Da budete svoji?

Ako želite da pročitate testamentarno zaveštanje čoveka koji je obeležio srpsko novinarstvo u prethodne dve decenije, onda ne možete imati bolji materijal u rukama od njegove zbirke objavljenih i neobjavljenih tekstova iz tog perioda.

Šta vas to onda čeka kad preletite preko prilično neinspirativnog Čankovog uvoda?

Narodski rečeno, šamarčina.

Tekst o aždajinom repu će istog momenta polarizovati ionako podeljenu Srbiju na dve pole, cepajući kroz našu političku kaljugu od 2000. naovamo. Svi će tu biti pobrojani. Svi. I svi potkačeni. Neki više, neki manje. Ali bez izuzetka svi. Neki brutalno, a neki perfidno. Počev od glavešina, preko srednjeg/podaničkog političarskog staleža, pa sve do novinarčića iz one prve opcije na početku teksta. Svi. Demokratski. Na ravne časti. Nedobronamerno. Nekorektno. I nadasve zasluženo.

Kritika će biti i ostati Tijanićevo najjače oružje u „Ja i niko moj”. Svojom čeličnom pesnicom sezaće do vremena, tema i događaja  kojih se mnogi od vas ne sećaju, ili su se bili tek rodili. Do devedesetih. Kosova. Krajine. Protesta. Ubistva novinara. Bombardovanja. Petog oktobra. Šestog oktobra. Izbora. Atentata. Privatizacija. Intervjua. Osnivanja i gašenja novina i televizija. Kampanja. Medijskih linčeva. Sadašnjice. Zlokobne budućnosti, predskazane pred samu smrt. Smrt koja je ovu knjigu zaustavila, ali je i simbolično zatvorila.

„Ja i niko moj” predstavlja odlazak jednog od poslednjih velikih novinara na ovim prostorima. Barem onih koji imaju svoj stav. Svoj STIL. On vam se može dopasti ili vam može biti odbojan. Ono što garantujem je da vas „Ja i niko moj” neće ostaviti ravnodušnim.

Oni koji ne vole Tijanića, njegovu poslednju knjigu doživeće kao frontalni napad na sve u šta veruju iz svih oružja. Zameraće mu ostrašćenost, svrstavanje na jednu stranu, pljuvački stil i nedoslednost i biće verovatno bar delimično u pravu. Oni će ga ispratiti na onaj svet kao što su ga dočekivali na ovom, pogrdama i omalovažavanjem. Njima poručujem da stave svoje političke stavove u stranu i pokušaju da otvore neke nove vidike.

Onima koji pak cene Tijanića, posle ove knjige će ga zasigurno ceniti još više. Njima poručujem da kupe stare dobre grafitne olovke i krenu da podvlače termine, rečenice i fraze za citiranje. I molim ih da ih dobro zašilje. Skalpelom, ne rezačem. Da podvučeno cepa papir.

Tijanić bi tako voleo.

Baš kao što bi voleo da vi kroz njegov rad dobijete podsticaj da budete svoji.

I ničiji drugi.

SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

TEROR(ISANJE) ČITAOCA

O nezamenjivoj magiji knjige

U eri opšte digitalizacije društva i prelaska sa latopova na tablete i „pametne” telefone, jedan drevni vid komunikacije proživljava najteže trenutke u svojoj bogatoj istoriji upotrebe. Uz bespovratno izgubljenu privatnost, knjige predstavljaju najveće žrtve celokupnog napretka civilizacije kroz kompjuterske i internet tehnologije. Svet se ubrzao, smanjio i otvorio. Vremena i strpljenja za štampanu reč je sve manje. Traže se kraće i dinamičnije forme, koncentrat informacija i skraćenice. Elektronske knjige ne postižu tiraže svojih papirnih prethodnica i njihovo tržište lagano izumire ili se transformiše u nedovoljno atraktivne forme.

Kako sada stvari stoje, knjiga će uskoro nestati kao vid širenja ideja među ljudima, ili će biti svedena na nivo muzejskog artefakta.

Lično, nemam nameru da u tome učestvujem. Nazovite me romantikom, ali ima nečega izrazito ritualnog u poseti knjižari, mirisu sveže štampe i pisanju posveta na prvoj beloj strani. Tablet nikada neće ostavljati tragove olova po prstima, ali će zato umoriti um i oči blještavim ekranom. Skrolovanje točkićem miša mi ne može zameniti okretanje stranica i uzbuđenje od završetka jednog i početka novog poglavlja. Kao što su osećaj i atmosfera uranjanja u „paperback” izdanje u rukama neuporedivi sa bezličnim svetlom laptopa u krilu. Osećaj koji lagano iščezava sa blogovima i onlajn izdanjima. Osećaj redak, nastao u vremenima kada je štampana reč bila jedini prozor u svet. Osećaj otkrivanja novog sveta.

 Baš takav osećaj ćete imati dok u rukama budete držali knjigu misterioznih korica i pretećeg naziva, „Teror” Dena Simonsa. Već sa krajem uvodnog poglavlja ovaj majstor fantastike i horora će vas uveriti da „Teror” to istinski i jeste.

Teror likova.

Teror čitalaca koji u njegov svet stupaju.

Teror memorisanja svih likova, njihovog povezivanja i obrade detaljnih objašnjenja.

Teror nepuštanja knjige iz ruku.

Teror koji goni čitaoca da hrli dalje niz belinu svojih stranica, lišavajući ga i najmanjeg predaha. 

Teror svih vaših strahova, zbog kojih ćete se osvrtati za sobom i nemirno spavati.

Pravi, pravcati teror.

Jedna nepodnošljivo napeta priča u kojoj se prepliću realnost i fantastika, činjenice i nadrealno, istorijsko i fikcija.

Jedna sjajna knjiga, čak iako vas horor, avantura i istorija ne interesuju previše.

„Teror” je sve to. Roman sa realnom istorijskom postavkom, koju autor razvija u nešto sasvim drugačije. Njegovi likovi su svi do jednog zaista i postojali. Bilo ih je preko 150 kada su sredinom pretprošlog veka krenuli na najveću polarnu istraživačku ekspediciju u istoriji, pod pokroviteljstvom Ratne mornarice Ujedinjenog Kraljevstva, koja im je i ustupila dva posebno pripremljena broda za tu priliku. „Ereb” i „Teror“.

Svet se u to vreme bespovratno menjao. Parne mašine su stidljivo zauzimale mesto jedrima, a daleki sever Zemljine kugle se po prvi put susretao sa belim čovekom. Belim čovekom koji je uporno tražio „severni prolaz” između Atlantika i Pacifika duž obale Kanade. Belim čovekom što je svojim dolaskom poremetio prirodnu ravnotežu životinjskog i duhovnog sveta Eskima. Belim čovekom koji će zbog toga proći kroz pakao. Belim čovekom koji će zbog toga gorko zažaliti.

Istorijski spisi se slažu u jednom. Ekspedicija pod komandom iskusnog ser Džona Frenklina se nikada nije vratila kući. Malobrojni tragovi što su ih pronašli spasioci tri godine nakon njihovog nestanka nisu ponudili neku smislenu teoriju o tome šta im se zapravo desilo i kako su skončali. Simons se bavi baš time. I čini to na maestralan način.

Lično nisam ljubitelj ere jedrenjaka i tog stoleća, ali me je pisac neprimetno naterao da o tom svetu sve naučim. Uvukao me je na palubu „Terora” i stavio u kožu kapetana Krozijera. Obučio me kako da se borim sa hladnoćom, skorbutom, glađu i pobunama gladne posade na ivici nerava. Den Simons me je, za tih 600 strana, učinio članom svoje posade. Nisu mu bile potrebne ilustracije da mi omogući da u svojoj glavi oslikam turobnu i surovu pozornicu Severnog pola, „Ereba” i „Terora” zarobljenih u ledu, skučenih i zagušljivih potpalublja. Ne. Radio je to rečima. Štampanim rečima na žućkastom papiru. Rečima koje su opisivale, rečima koje su zgražavale. Rečima koje su oživele jednog od najfascinantnijih literarnih čudovišta svih vremena. Belog stvora sa leda. Surovog bića što odnosi jednog po jednog člana Krozijerove i Frenklinove posade. I to radi nemilosrdno, metodično i nezaustavljivo poput vanzemaljca iz serijala „Osmi putnik”. I radi to tako uverljivo, da čitalac ima utisak da baš pred njegovim očima pilot Blanki poput artista na trapezu beži od smrtonosnih kandži penjući se po jarbolima i užadima „Terora” u antologijskoj sceni zbog koje ćete zaboraviti da dišete. Sceni dostojnoj nekog velikog reditelja u ekranizaciji za koju kao da je i bila pisana. Baš kao i scena novogodišnjeg maskenbala u kojoj će vam celo telo goreti od nagoveštaja vrhunca nadrealnosti cele ove priče. Priče koja svom Rubikon prelazi baš pod tim maskama i nakon toga nezadrživo hrli ka svom neumitnom kraju. Kraju koji će vam konačno dati odgovore na sva pitanja što ih sebi postavljate još od prve stranice knjige. Možda nećete biti zadovoljni tim odgovorima. Možda ćete očekivati više od tih odgovora. Možda ćete shvatiti da su ti odgovori zapravo bili i jedini mogući nakon svega što ste prošli čitajući „Teror”. Da su Krozijer, Irving i Kornelijus Hiki zapravo i zaslužili svoje sudbine. Da Nemušta nije bila višak u celoj priči. I da je beli stvor mnogo više od toga što ste mislili da jeste. I jeste. Baš kao i ova knjiga.

Prava, pravcata knjiga. Magično hipnotišuća u svojoj uverljivosti, zastrašujuća u svojoj realnosti, metodično pripremljena, majstorski opisana i znalački napisana knjiga. Knjiga. Ne e-book. Ne audio book. Ne .pdf. Ne blog. Knjiga od papira i olova. Knjiga koju treba da kupite u knjižari ili je pozajmite u njenom analognom obliku. Knjiga koju je preporučljivo čitati baš u zimu, pod ćebetom, dok napolju veje sneg i zavija vetar. Knjiga koju treba da pročitate iako niste ljubitelj ovog žanra. Čak iako niste ljubitelj knjiga uopšte. Odlična knjiga. Odličnog pisca.

MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

Za razliku od poznatijeg, priznatijeg i daleko komercijalnijeg Harukija, njegov prezimenjak Rju nam donosi jedan sasvim drugi talas modernih japanskih pisaca. Njegove teme su vezane za novi Japan na potpuno drugačiji način od većine njegovih ispisnika. Način koji ga je i učinio hitom u andergraund kulturološkim krugovima i napravio malobrojnu, ali snažnu bazu obožavalaca.

Mlađi Murakami se naporedo bavio filmom i književnošću i kroz svoje obrazovanje vrlo rano stupio u kontakt sa hipi kulturom što je u velikoj meri i uticalo na njegovo formiranje kao čoveka i pisca. Buntovnik u duši, to svoje neslaganje svetom oko sebe je preneo i u svoja dela. Rju nije zadovoljan novim Japanom koji niče svuda oko njega. On se protivi amerikanizaciji i ismeva vesternizaciju svakodnevnog života najrazvijenijeg azijskog društva. On se ne boji ni da iskaže prezir prema stranim uticajima i sunarodnicima koji ih po svaku cenu oponašaju, bilo da je u pitanju moda, stil života ili kultura. Paralelno sa prikazom smene tradicije globalizmom, Murakami se ne libi da nam pokaže i svo naličje modernog Japana, njegovu dekadenciju u razvrat, poroke i kriminal. Nešto što bi retko koji pisac odlučio da podeli sa svetom oko sebe.

Ono što Rjua čini tako neodoljivim piscem je i njegov stil, jednostavan, čist, neformalan i vrlo, vrlo jasan. Njegove knjige ne umiru u stilskim figurama, nema razmetanja metaforama, skrivenih značenja i poruka. Reči su samo instrumenti, hirurški precizni i od samog početka imaju samo jedan zadatak. Da zavedu čitaoca. I to čine veoma snažno. Murakami je, u nedostatku boljeg poređenja, idealan filmski pisac. To znači da su njegova dela savršena podloga za sedmu umetnost, da je atmosfera koju stvara grafički vrlo lako opipljiva u umu čitaoca i da će čak i oni sa nedostatkom mašte vrlo lako uploviti u njegov svet. I jako teško iz njega izaći, što je posledica njegovog možda i najvećeg kvaliteta kao pisca.

Knjige Rjua Murakamija su nepodnošljivo napeto štivo. Atmosfera koju stvara je toliko realistična, da će vam se za tili čas učiniti da ste vi ti koji hodate skrivenim četvrtima Tokija, i da baš vas vrebaju opasnosti i neverovatni doživljaji iza ugla. Gutaćete strane njegovih knjiga, gonjeni nepodnošljivom željom da saznate šta čeka njegove likove, kakav je rasplet i da li je pravda zadovoljena. I tu ćete doživeti razočarenje.

Japanska kultura je sasvim različita od bilo koje evropske koju ste mislili da znate i poznajete. Uprkos velikom uticaju koji je istrpela nakon poraza u drugom svetskom ratu, suštinski je i dalje veoma različita i od američkog shvatanja života. Samim tim, čitanje bilo kog japanskog pisca, a pogotovo Rjua, zahteva jedan potpuno otvoren um za drugačiju radnju, likove i kraj knjige. Naime, njihova kultura ne poznaje termin zadovoljenja pravde i hepienda. Nije utemeljena na jasnom razlučivanju dobrog i zlog, kako u samim ljudima, tako i u njihovoj interakciji. Zato će vas neretko krajevi knjiga ostaviti šokiranije nego sama radnja, koja konstatno hoda po ivici oštrice realnog i verovatnog. To novi talas japanskih pisaca, predvođen Rjuom, i čini tako zanimljivim i magično privlačnim.

Ukoliko odlučite da stupite u Murakamijev svet, morate biti hrabri i odvažni. Njegove knjige zahtevaju hrabrost i izdržljivost da se preko iznenadnih naleta akcije, trilera i horora pređe. Ukoliko to pregurate, bićete nagrađeni delima koje ćete pamtiti i imaćete veliku želju da pročitate ceo njegov opus.

„Audicija” je već pretočena u vrlo uspešan film i bila je prilika za Rjua da spoji svoje dve najveće ljubavi, kinematografiju i pisanje. Podloga za ovu kratku, ali efektnu novelu je sjajna ideja o organizovanju fiktivne audicije za film, koja za konačni rezultat treba da ima odabir buduće supruge jednog od dvojice producenata. U pitanju je uspešan, miran i povučeni porodični čovek, koji je skoro ostao bez žene zbog njene teške bolesti. Zatvoren i uzdržani mladi otac nije spreman da u svoj život pusti novu emocije. Upravo zato i oberučke prihvata poziv svog najboljeg prijatelja da organizuju kasting za njegovu novu izabranicu, pošto će mu to omogućiti da sa bezbedne udaljenosti odabere onu pravu. Njegovi problemi počinju da se množe kada pomisli da je pronašao to što je tražio u liku mlade i privlačne devojke. Svi znakovi za opasnost su tu, napetost raste iz strane u stranu, ali vas ništa ne može pripremiti na poslednjih desetak strana knjige i njen surovi rasplet.

„U miso supi” je jedna od onih direktnih knjiga, što vas bez uvijanja i preterano dugačkog uvoda smešta u suvozačevo sedište. Vozač je u ovom slučaju vodič kroz noćni život Tokija, mladi čovek sa margine, sa samo jednim zadatkom na svom poslu. Zadovoljiti potrebe svoje mušterije, ma kakve one bile. Taj koncept će biti stavljen na probu kada ga oglas u novinama spoji sa misterioznim Amerikancem, čiji prohtevi prevazilaze sva njegova očekivanja. Taj susret Japana i stranaca će roditi jedno opsesivno-kompulsivno i nakaradno prijateljstvo i pred čitaoce izneti jednog od najupečatljivijih knjiških negativaca ikada stvorenih. Raspleta i konca radnje u klasičnom smislu nema, tako da će evro-američki čitalac ostati uskraćen za očekivane odgovore. Iako nije preneta na veliki ekran, ova triler i horor priča to svakako zaslužuje.

Ukoliko ste ljubitelj dobre akcije, trilera i horora sa primesom fantastike, a pritom vas privlači Daleki Istok i Japan, teško da može biti zanimljivijeg pisca za vas od Murakamija. Ali ne Harukija, već Rjua. Upamtite to ime.