MRAČNI VITEZ SVETSKOG TENISA

„Mi nismo kao on, ali on je naš”

Njujork. „Velika jabuka”. Grad koji nikada ne spava. Centar sveta. Najveći teniski stadion na svetu. „Artur Eš”. 23.000 sedišta. Ne tako drevan kao Vimbldon, ali plaćeniji od svih grendslemova. U neku ruku, najveći teniski turnir na svetu. US open.

Novak Đoković. Devet „grendslemova”. Dvadeset i četiri „mastersa”. Pedeset i pet titula. I samo jedan US Open. Iz pet finala.

Sa druge strane, najveći u istoriji. Rodžer Federer. Sedamnaest grendslemova, četiri US Opena.

Između njih, 41 meč. Jedna pobeda manje za Srbina.

Do sinoć.

Do još jedne epike. Sudara titana. Tri i po sata vrhunskog tenisa.

Kažu da je tenis poput gladijatorske borbe. Nemaš pravo na tajmaut kad ti loše ide. Trener ti je na tribinama. Sam si na terenu. Sam protiv svih. Osim onih koji za tebe navijaju.

Samo što u nedelju veče na ponedeljak srpski gladijator nije imao nijedan jedini dlan ili grlo na svojoj strani. Dobro, ne baš nijedan. Bilo je tu par ljudi u njegovom boksu. Možda pokoji zemljak dovoljno srećan da dođe do karte za finalni meč sa Federerom. I to je to.

Svi ostali, ali, bukvalno SVI ostali navijali su listom za Švajcarca. Nikada do sada u istoriji tenisa koji nije Dejvis kup nije se jedan igrač susretao sa takvom količinom mržnje od strane publike. I to ni manje, ni više, nego prvi teniser sveta. Čovek koji suvereno vlada ATP listom već dve i kusur godine. Teniser koji je igrao finale svakog turnira ove godine na kojem je učestvovao. SVAKO. Srbin koji je razdvojio dvojicu najboljih tenisera u istoriji i pogurao ih ka penziji. Čovek koji govori nekoliko svetskih jezika, uvek korektan u izjavama, maksimalno fer plej na terenu, pun uvažavanja za svakog rivala. A opet tako satanizovan.

Zašto, pobogu?

Da bismo to shvatili, moramo da se vratimo na sam početak, na proboj čoveka iz neteniske zemlje u top 3 svetskog tenisa. Na tom putu je jedan mršavi dečak postao čovek, promenio se i odrastao pred našim očima.

Talenta mu nije nedostajalo, ali da bi uspeo u sportu koji je skup i privilegija bogatih, morao je mnogo štošta da doda tom daru za igru preko mrežice. Morao je da radi naporno, da žrtvuje svoj privatni život. Da trenira po ceo dan, kako telo, tako i um. Tenis je najnaporniji individualni sport koji postoji. Možete provesti pet sati na terenu i sve prosuti za par sekundi. U jednom udarcu. Toliko morate da budete koncentrisani. Stalno i uvek. Bez opuštanja i bez milosti.

Novak Đoković je tokom svoje karijere popravio svoj prvi servis tako da stane uz rame sa Federerovim. Usavršio je bekhend paralelu i pretvorio je u ubitačno oružje. Izborio se sa riternom, popravio čak i slajs i volej. I to ga je guralo napred na ATP listi, punilo vitrinu sa trofejima.

Ali, daleko veća borba se odigravala u glavi našeg tenisera. Da bi postao najbolji na svetu, morao je da promeni i sebe. Da evoluira. Postane nemilosrdni egocentrik sa nagonom za istrebljenjem svog protivnika. Kao u starom Rimu, samo bez krvi. Morao je da ojača, da pobedi alergije, prenemaganja po terenu i da ostane do kraja u areni, po cenu da ne može da se pomeri.

I uradio je i sve to. Sa nekakvom za ove prostore potpuno nesvojstvenom nemačkom odlučnošću. Japanskom upornošću. Anglosaksonskom sračunatošću.

Drugim rečima, svime onime što nas kao narod i ne krasi.

Suzbijao je u sebi Novak Đoković tu južnjačku emotivnost, balkansku melanholiju, srpski fatalizam. Borio se sa time i izborio se do kraja.

Postao je ubistvena mašina i postao je najbolji na svetu.

Barem je tako izgledalo do nedelje veče. Tada, suočen sa nezapamćenim auditorijumom, jedan stari Novak isplivao je na površinu. Onaj koga itekako poznajemo i koga toliko volimo, jer čuči u svakom od nas i utkan nam je u kosti, ma koliko pogrešan bio.

I kod Đokovića je on duboko usađen, vaspitanjem i odrastanjem na ovim prostorima. Ta emocija, čista ljudska emocija se ne može skriti, ma koliko dugo sarađivali sa Nemcima i Slovacima, jer je to jače od nas. Taj bes kada nam svi zvižde, inat koji izaziva slavljenje naših grešaka i frustriranost na provokacije između servisa, to je nešto iskonski u Srba. To nas vraća na primalni nivo.

I baš to je bilo potrebno Novaku da pregura možda i najteži meč u karijeri. Teži i od onog prethodnog polufinala sa Federerom na istom mestu i ona dva riterna na meč loptama Švajcarca koji su od jednog slabašnog dečaka bespovratno napravile muškarca.

I tada, kao i sada, u najvećem srpskom sportisti svih vremena, proradio je taj uragan emocija koje samo inat može da zavrti. Onaj isti inat što je u septembru 2011. sledio najvećeg u istoriji za sva vremena, uneo mu nemir u srce i buku u glavu svaki put kada prekoputa njega bude stajao taj dinarski nos na štrkljavima ramenima i mršavim nožicama u ružnjikavim „Uniklo” majicama. Taj inat, taj naš usud koji nas je koštao pola države, miliona izginulih i desetina pogrešnih odluka, konačno je jednom Srbinu dao krila toliko široka da zauvek njima utiša 23.000 grla i 46.000 dlanova sa Artura Eša.

Da, zauvek.

Jer već 2016. kada Novak ponovo bude igrao finale na terenima Flešing Medouza, on više neće čuti razularenu i primitivnu publiku koja vrhunski tenis ne zaslužuje. U noći između 13. i 14. septembra 2015. godine najveći Srbin našeg vremena uklopio je i poslednji delić slagalice koja mu je nedostajala u njegovom savršenom mozaiku.

Te noći Novak Đoković je najzad ukrotio inat u sebi, zajahao ga i pripitomio za vijek i vijekova.

To je pokazalo šesnaest spasenih brejk lopti. Desetine preživljenih polulegalnih „čip end čardžova”. Stotine ukroćenih najelegantnijih prvih servisa koje je tenis ikada video. To je pokazala i zastrašujuća proslava titule („Ja? Da, ja! JA!”) i smrknuta ceremonija dodele toliko željenog pehara koja bi neupućenog gledaoca naterala da se pita ko je tu izgubio, a ko dobio.

Mi znamo ko je dobio. Dobio je Novak Đoković i ovoga puta do kraja sazreo i odrastao kao čovek.

Od MMA borca, postao je MMO Srbin. Ne GMO poput Nadala, MMO.

Mentalno modifikovani.

Neosetljiv na nepravdu, nedodiriv na mržnju.

Iznad svakoga i iznad svačega što na njega možete baciti.

Istinski superioran i najzad u potpunosti savršen.

Dosta je bilo dodvoravanja publici, politički korektnih zahvalnica na svetskim jezicima. Nema više šlemova sa logom 11. septembra, neiskrenih reči da će se sa radošću vraćati pred publiku na Artur Ešu.

Jer on to neće.

Vraćaće se na najveći teniski stadion na svetu da i tu stvara istoriju „belog sporta” i gazi redom najveće u istoriji dok i sam to ne postane. Pošteno, fer i korektno, ali surovo i nemilosrdno.

Jer istorija samo takve pamti i sada je došao red i na njega da je malo piše i prepiše.

Sam.

Samcit.

Borac.

Heroj.

Heroj koji je preko potreban svetskom tenisu, ali ga svetski tenis trenutno ne zaslužuje.

Heroj čiji će značaj svetski tenis shvatiti tek kada se bude povukao u penziju.

I zato će mu do tada zviždati, provocirati, vređati ga.

Jer on to može da izdrži.

Jer on zapravo i nije heroj.

On je teniski gigant iz senke.

Jedan od najvećih ikada.

Mračni vitez svetskog tenisa.

FOTO: Getty images

SLIČNE TEME:
TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE

ČOVEK-FILM

O najboljem američkom filmu u poslednjoj deceniji

FOTO:www.comingsoon.et

Jeste, zahtevan sam kada je film u pitanju. Pogotovo američki. Samoreciklaža, banalnosti i izvrnut sistem vrednosti naterali su me da Holivud u poslednjoj deceniji posmatram sa podozrenjem. Lista omiljenih filmova zatvorena mi je početkom ovoga veka i već sam se bio pomirio da će na njoj doveka ostati klasici osamdesetih i devedesetih godina.

Ali, ne lezi vraže, kvalitet ne možeš sputati ni svim milionima dolara i rapidnim padom nivoa zahteva prosečne boks-ofis jedinke za kvalitetnom zabavom u fabrici iluzija. Jer, do kraja ogoljen, film je upravo to.

Zabava i fabrika iluzija.

U nekoj beskonačnoj samodovoljnoj potrazi za dobrom pričom, glumom i scenarijom, otišao sam u drugu krajnost i sebe zarobio u svet mučnih, nesumnjivo sjajnih, ali i zamornih drama van engleskog govornog područja. Time sam nesvesno svoje filmsko biće lišio preko potrebne doze zabave koje nam sedma umetnost u svojoj biti nudi.

Sa druge strane, Amerika je odavno prestala da nudi kvalitetne i originalne komedije nezasnovane na vulgarnom humoru. Kritika je oduvek bila tu, zastupljenija na malom ekranu („Saut park”, „Porodični tip”), ali je i ona negde usput zalutala u samoironiju i negledljivi hipercinizam.

Uz sve to, toliko očekivani „Prometej” i „Uspon mračnog viteza” surovo su me primorali da svoje mišljenje o nadolazećem ostvarenju nikako ne baziram na efektnim trejlerima, baš kao što su me serijske nepravde odvratile od očekivanja da će najbolji filmovi biti upravo oni koji su u konkurenciji za „Oskara”.

I pored svega toga, upravo tih namontiranih minut-dva potpune uvrnutosti i ludila trejlera za Injarituovog „Čoveka pticu” zatekli su me potpuno nespremnog. Serija konfuznih kadrova i potpuno zaboravljeni Majkl Kiton u glavnoj ulozi mi za razliku od ostalih filmskih najava nisu pružili nikakvu predstavu o čemu su tu radi i šta da očekujem od najžešćeg medijskog kandidata za „zlatnog dečaka” u ovoj godini. Ali su odradili svoju osnovnu svrhu i u glavu mi pustili crva sumnje da me izjeda do beogradske premijere.

A taj crv sumnje sa svakim danom je sve više rastao, puneći mi glavu informacijama o nesvakidašnjem remek-delu sjajnog meksičkog reditelja, nečemu sasvim drugačijem i originalnom u svetu današnjeg filma. Ta sumnja je toliko narasla da je na svom putu uspela i da izjede poslovično strpljenje za sporost srpskih distributera, nateravši me da „Birdmana” najpre odgledam ipak „samo” u kućnoj režiji.

Greška načinjena tom prilikom ispravljena je doduše nešto kasnije i pred velikim platnom, ali to čistu magiju reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua nije učinilo ništa manje nestvarnom ili kvalitetnom. I za to Meksikancu koji se proslavio snimanjem malog broja odličnih ostvarenja („Pasji život”, „21 gram”, „Vavilon”, „Prelepo”) nisu bili potrebni sati filmske trake, niti decenije snimanja poput Ričarda Linklejtera i njegovog pretendenta za „Oskara”, neopisivo dosadnog  „Odrastanja”. Ne.

„Čovek ptica” me je svojim filmskim superherojskim kandžama zgrabio u svom, slovima i brojem, četvrtom minutu. Na malom ekranu učinila je to Injarituova magična kamera, preciznije nestvarna kinematografija direktora fotografije i dvostrukog uzastopnog „oskarovca”, Emanuela Libeskog („Drvo života”,„Gravitacija”). Glasine o filmu bez rezova su se ovaj put obistinile i ostavile me potpuno šokiranog naizgled beskonačnim klizanjem objektiva po šinama, kranovima i veštim rukama dvojice meksičkih sineasta, neumorno prateći Majkla Kitona i ekipu filma po klaustrofobičnim hodnicima brodvejskog pozorišta i njujorškim ulicama. Oduševljenje nije umanjila ni činjenica da su na velikom platnu rezovi ipak bili tu, vešto skriveni u senkama vrata i prelazima iz jednog ambijenta u drugi. To producent Injaritu nije dozvolio odabirom možda i najboljeg kastinga viđenog u poslednjoj holivudskoj deceniji.

U nedostatku boljeg poređenja, glumački ansambl skrojen za „Birdmana” je savršen.

FOTO: solucionesmagazine.com

Žestoko patinirani Majkl Kiton sa lakoćom nijansira sve boje ludila u koje klizi njegov Rigan, okružen sopstvenim demonima i galerijom neponovljivih i beskrajno simpatičnih sporednih likova. Rame uz rame uz njega staje možda i najveća holivudska nada na prelazu vekova i čovek koji, poput Kitona, nikada nije do kraja materijalizovao svoj dramski talenat. Edvard Norton je opet onaj stari, neodoljivi i nadobudni klipan iz „Fajt klaba”, zadužen za smeh i protivtežu maestralnoj glavnoj roli. Scena probe pozorišne predstave sa Kitonom nešto je najzabavnije i glumački najujednačenije u ovom veku. Ujednačenost je ključna reč kada je gluma u pitanju u ovom filmu, te tako i epizodisti lavovski odrađuju svoj posao. Uplakana filmska diva Naomi Vots je sigurna u svojoj minijaturi, dok šou u potpunosti krade fantastična Ema Stoun kao neurotična ćerka/narkomanka na rehabilitaciji. Intenzitet glume je toliki da nećete sebi smeti da dozvolite da trepnete, jer ćete možda neku emociju, pogled ili grimasu propustiti. Gluma kao takva ovde i prestaje da postoji, jer ansambl praktično tumači samog sebe.

Naime, Majkl Kiton, zapravo i jeste „Čovek ptica”. I on je, poput Rigana, imao hit franšizu („Betmen”) pre dve decenije i od tada pokušava da se vrati pod svetla reflektora javnosti. Sa jednom razlikom. Njegov Rigan to čini režiranjem i glumom u pozorišnoj predstavi na Brodveju, a on to čini sa Injarituovim remek-delom. Čini to i Ed Norton, bežeći iz senke promašenih izbora uloga svog Majka. To ne negira ni Naomina Lesli, žestoko parodirajući samu sebe, baš kao ni mlađana zvezda tinejdž-komedija Ema Stoun sa svojom veštački sluđenom Sem. I tu dolazimo do suštine neodoljivosti Injarituovog scenarija.

Iako svrstan u komedije, „Birdman” je pre svega jedna izvrsna i višeslojna parodija.

Parodija filmskog šoubiznisa, Holivuda, boks ofisa i besmislenih ekranizacija stripovskih junaka. Ali, „Čovek ptica” je i mnogo više od toga. Meta njegovog ismevanja je i popularna kultura, prošli filmovi, kolege glumci, ali i samo pozorište i njegovi kritičari. Na kraju krajeva, ni sama naša civilizacija, otuđenost i internet voajerizam neće izbeći otrovne i brze replike Meksikančevog pera. I sve to scenarista Injaritu radi sa lakoćom i urođenom skromnošću, pritom dobro nas zabavljajući omažima remek-delima pre svog.

Jer, ma šta god vam ko pričao, „Čovek ptica” je ništa manje od remek-dela. Umetničkog, glumačkog, scenarističkog i rediteljskog remek-dela. I zaslužuje da ga gledate više puta i na velikom platnu. Da mu se vraćate i proučavate sve kadrove i skrivene poruke. Da ga zavolite i smestite na liste večitih favorita. Da tamo blista u decenijama što slede, zaslugom pre svega jednog čoveka.

Čoveka-filma.

Alehandra Gonzalesa Injaritua.




SLIČNE TEME:
TRI FILMA - MLAKO
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!