MRAČNI VITEZ SVETSKOG TENISA

„Mi nismo kao on, ali on je naš”

Njujork. „Velika jabuka”. Grad koji nikada ne spava. Centar sveta. Najveći teniski stadion na svetu. „Artur Eš”. 23.000 sedišta. Ne tako drevan kao Vimbldon, ali plaćeniji od svih grendslemova. U neku ruku, najveći teniski turnir na svetu. US open.

Novak Đoković. Devet „grendslemova”. Dvadeset i četiri „mastersa”. Pedeset i pet titula. I samo jedan US Open. Iz pet finala.

Sa druge strane, najveći u istoriji. Rodžer Federer. Sedamnaest grendslemova, četiri US Opena.

Između njih, 41 meč. Jedna pobeda manje za Srbina.

Do sinoć.

Do još jedne epike. Sudara titana. Tri i po sata vrhunskog tenisa.

Kažu da je tenis poput gladijatorske borbe. Nemaš pravo na tajmaut kad ti loše ide. Trener ti je na tribinama. Sam si na terenu. Sam protiv svih. Osim onih koji za tebe navijaju.

Samo što u nedelju veče na ponedeljak srpski gladijator nije imao nijedan jedini dlan ili grlo na svojoj strani. Dobro, ne baš nijedan. Bilo je tu par ljudi u njegovom boksu. Možda pokoji zemljak dovoljno srećan da dođe do karte za finalni meč sa Federerom. I to je to.

Svi ostali, ali, bukvalno SVI ostali navijali su listom za Švajcarca. Nikada do sada u istoriji tenisa koji nije Dejvis kup nije se jedan igrač susretao sa takvom količinom mržnje od strane publike. I to ni manje, ni više, nego prvi teniser sveta. Čovek koji suvereno vlada ATP listom već dve i kusur godine. Teniser koji je igrao finale svakog turnira ove godine na kojem je učestvovao. SVAKO. Srbin koji je razdvojio dvojicu najboljih tenisera u istoriji i pogurao ih ka penziji. Čovek koji govori nekoliko svetskih jezika, uvek korektan u izjavama, maksimalno fer plej na terenu, pun uvažavanja za svakog rivala. A opet tako satanizovan.

Zašto, pobogu?

Da bismo to shvatili, moramo da se vratimo na sam početak, na proboj čoveka iz neteniske zemlje u top 3 svetskog tenisa. Na tom putu je jedan mršavi dečak postao čovek, promenio se i odrastao pred našim očima.

Talenta mu nije nedostajalo, ali da bi uspeo u sportu koji je skup i privilegija bogatih, morao je mnogo štošta da doda tom daru za igru preko mrežice. Morao je da radi naporno, da žrtvuje svoj privatni život. Da trenira po ceo dan, kako telo, tako i um. Tenis je najnaporniji individualni sport koji postoji. Možete provesti pet sati na terenu i sve prosuti za par sekundi. U jednom udarcu. Toliko morate da budete koncentrisani. Stalno i uvek. Bez opuštanja i bez milosti.

Novak Đoković je tokom svoje karijere popravio svoj prvi servis tako da stane uz rame sa Federerovim. Usavršio je bekhend paralelu i pretvorio je u ubitačno oružje. Izborio se sa riternom, popravio čak i slajs i volej. I to ga je guralo napred na ATP listi, punilo vitrinu sa trofejima.

Ali, daleko veća borba se odigravala u glavi našeg tenisera. Da bi postao najbolji na svetu, morao je da promeni i sebe. Da evoluira. Postane nemilosrdni egocentrik sa nagonom za istrebljenjem svog protivnika. Kao u starom Rimu, samo bez krvi. Morao je da ojača, da pobedi alergije, prenemaganja po terenu i da ostane do kraja u areni, po cenu da ne može da se pomeri.

I uradio je i sve to. Sa nekakvom za ove prostore potpuno nesvojstvenom nemačkom odlučnošću. Japanskom upornošću. Anglosaksonskom sračunatošću.

Drugim rečima, svime onime što nas kao narod i ne krasi.

Suzbijao je u sebi Novak Đoković tu južnjačku emotivnost, balkansku melanholiju, srpski fatalizam. Borio se sa time i izborio se do kraja.

Postao je ubistvena mašina i postao je najbolji na svetu.

Barem je tako izgledalo do nedelje veče. Tada, suočen sa nezapamćenim auditorijumom, jedan stari Novak isplivao je na površinu. Onaj koga itekako poznajemo i koga toliko volimo, jer čuči u svakom od nas i utkan nam je u kosti, ma koliko pogrešan bio.

I kod Đokovića je on duboko usađen, vaspitanjem i odrastanjem na ovim prostorima. Ta emocija, čista ljudska emocija se ne može skriti, ma koliko dugo sarađivali sa Nemcima i Slovacima, jer je to jače od nas. Taj bes kada nam svi zvižde, inat koji izaziva slavljenje naših grešaka i frustriranost na provokacije između servisa, to je nešto iskonski u Srba. To nas vraća na primalni nivo.

I baš to je bilo potrebno Novaku da pregura možda i najteži meč u karijeri. Teži i od onog prethodnog polufinala sa Federerom na istom mestu i ona dva riterna na meč loptama Švajcarca koji su od jednog slabašnog dečaka bespovratno napravile muškarca.

I tada, kao i sada, u najvećem srpskom sportisti svih vremena, proradio je taj uragan emocija koje samo inat može da zavrti. Onaj isti inat što je u septembru 2011. sledio najvećeg u istoriji za sva vremena, uneo mu nemir u srce i buku u glavu svaki put kada prekoputa njega bude stajao taj dinarski nos na štrkljavima ramenima i mršavim nožicama u ružnjikavim „Uniklo” majicama. Taj inat, taj naš usud koji nas je koštao pola države, miliona izginulih i desetina pogrešnih odluka, konačno je jednom Srbinu dao krila toliko široka da zauvek njima utiša 23.000 grla i 46.000 dlanova sa Artura Eša.

Da, zauvek.

Jer već 2016. kada Novak ponovo bude igrao finale na terenima Flešing Medouza, on više neće čuti razularenu i primitivnu publiku koja vrhunski tenis ne zaslužuje. U noći između 13. i 14. septembra 2015. godine najveći Srbin našeg vremena uklopio je i poslednji delić slagalice koja mu je nedostajala u njegovom savršenom mozaiku.

Te noći Novak Đoković je najzad ukrotio inat u sebi, zajahao ga i pripitomio za vijek i vijekova.

To je pokazalo šesnaest spasenih brejk lopti. Desetine preživljenih polulegalnih „čip end čardžova”. Stotine ukroćenih najelegantnijih prvih servisa koje je tenis ikada video. To je pokazala i zastrašujuća proslava titule („Ja? Da, ja! JA!”) i smrknuta ceremonija dodele toliko željenog pehara koja bi neupućenog gledaoca naterala da se pita ko je tu izgubio, a ko dobio.

Mi znamo ko je dobio. Dobio je Novak Đoković i ovoga puta do kraja sazreo i odrastao kao čovek.

Od MMA borca, postao je MMO Srbin. Ne GMO poput Nadala, MMO.

Mentalno modifikovani.

Neosetljiv na nepravdu, nedodiriv na mržnju.

Iznad svakoga i iznad svačega što na njega možete baciti.

Istinski superioran i najzad u potpunosti savršen.

Dosta je bilo dodvoravanja publici, politički korektnih zahvalnica na svetskim jezicima. Nema više šlemova sa logom 11. septembra, neiskrenih reči da će se sa radošću vraćati pred publiku na Artur Ešu.

Jer on to neće.

Vraćaće se na najveći teniski stadion na svetu da i tu stvara istoriju „belog sporta” i gazi redom najveće u istoriji dok i sam to ne postane. Pošteno, fer i korektno, ali surovo i nemilosrdno.

Jer istorija samo takve pamti i sada je došao red i na njega da je malo piše i prepiše.

Sam.

Samcit.

Borac.

Heroj.

Heroj koji je preko potreban svetskom tenisu, ali ga svetski tenis trenutno ne zaslužuje.

Heroj čiji će značaj svetski tenis shvatiti tek kada se bude povukao u penziju.

I zato će mu do tada zviždati, provocirati, vređati ga.

Jer on to može da izdrži.

Jer on zapravo i nije heroj.

On je teniski gigant iz senke.

Jedan od najvećih ikada.

Mračni vitez svetskog tenisa.

FOTO: Getty images

SLIČNE TEME:
TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE

TREĆA DIMENZIJA SPORTA

Otvoreno pismo Novaku Đokoviću

FOTO: mondo.rs

Dragi Novače,

Pišem ti po prvi put u nadi da ovo pismo neće završiti u kanti za otpatke. Da na početku odmah razjasnim: Ja nisam tinejdžer/ka sklon/a idolopoklonstvu, niti jedan od ljudi koji ti se divi samo zbog tvojih sportskih uspeha. Ne. Ja sam jedan potpuno obični porodični čovek u srednjim godinama, Srbin koji živi u Srbiji, sa profesijom potpuno različitom od tvoje. Čak sebe ne mogu ubrojiti ni u preterano velikog fana sporta kojim se baviš. Trenirao sam ga malo kao klinac i uvek mi je bio daleko zanimljiviji za igranje nego za gledanje.

Do tvoje pojave.

Priznajem, kao i većinu Srba, moje interesovanje za „beli sport” počinje da raste sa tvojim usponom na ATP listi. Ti si bio razlog da dolazim bunovan na posao kada igraš završnice Australije i US opena, da do najmanjih pojedinosti upoznajem pravila i skrivene segmente taktike tvog zanimanja. Najtežeg sporta.

Da, najtežeg.

Jer šta god hejteri pričali, od tenisa nema zahtevnijeg individualnog sporta. Gladijatorske borbe jedan na jedan su sa razvojem civilizacije prerasle u ono što je najveći deo svakog tvog radnog dana. Koloseumi su istina udobniji, bezbedniji i pregledniji, podloga je malkice bolja i nema krvi.  Ali zato ima borbe do istrebljenja. U tvom slučaju, psihičkog. A to istrebljenje može trajati teoretski trajati u nedogled, baš kao što se može desiti u roku od bukvalno nekoliko minuta nečijeg naleta inspiracije ili pada onog koji ti je prekoputa mreže. O potrebnim parama, sponzorima i infrastrukturnim zahtevima za jednu prosečnu karijeru top 50 igrača da i ne govorim.

E, baš u tom sportu si ti rešio da budeš najbolji na svetu. I to si, nakon mnogo muke i senke koju su bacala dva najveća gladijatora u njegovoj istoriji, najzad uspeo da uradiš. Poosvajao si skoro sve turnire na kojima si učestvovao, zgrabio Dejvis kup, doneo medalju sa Olimpijade kući. Na tom putu si prošao svašta i sakupio brojne simpatije, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Na tom putu si i mene zaintrigirao za svoj sport i karijeru. I više od toga.

Za ovih 6-7 godina tvoje dominacije, retko da sam propustio neki tvoj meč. Ukoliko bi se to i desilo, bila je to posledica putovanja i odsustva prisustva televizora. Tako je bilo sve do prošle nedelje, kada sam doneo odluku da ne odgledam tvoju završnicu najvećeg dragulja koji ti u tvojoj blistavoj teniskoj kruni nedostaje.

Ne, nisam pogledao nijedan meč na Rolan Garosu 2015.

Zašto, pitaš se?

I ja sam se isto to pitanje pitao dok sam se vraćao kući nakon tvog poraza od Stena Vavrinke i velike, možda do sada i najveće prilike u tvojoj karijeri da i statistički postaneš jedan od osmorice veličanstvenih koji su harali svim teniskim podlogama na koje su kročili.

Sigurno je to bilo delimično zbog toga što si nam u ovih 7-8 godina od kako te pratimo pokidao dosta živaca, donoseći na svaku epsku pobedu i po jedan bolni poraz. Ali, stres nije mogao biti ključni razlog zašto sam preskočio možda i tri najvažnija meča u tvojoj dosadašnjoj karijeri.

Nešto drugo je bilo u pitanju.

Srbiji kao naciji i nama kao svojim navijačima si se odavno odužio, ako je za to uopšte bilo potrebe obzirom na tvoj životni put. Sport u kome nikada nismo imali ništa, u kome nemamo tradiciju ni čestita teniska terena, ti si postao vladar u njegovoj najtežoj i najzahtevnijoj eri tokom stogodišnje istorije prebacivanja žute loptice preko mrežice. Ja, kao tvoj verni navijač od tebe odavno ne tražim više ništa. Dao si nam toliko toga, da ti se kao (sportska) nacija ne možemo i ne smemo tražiti bilo šta. Da se sutra povučeš, pošalješ sve u majčinu i odeš na Jamajku da gajiš đecu, ne bismo ništa prigovorili. Naprotiv, bili bismo zadovoljni zato što smo bili tvoji savremenici.

Pa, šta je onda u pitanju?

Kako si uspeo da me dovedeš u stanje da ne mogu da odgledam nečiji meč? Ja koji sam generacija koja se živo seća Zvezdinog Barija, košarkaške Atine, zlata koje su na kilo donosili i srpski vaterpolisti i odbojkaši. Sve sam njih bodrio, radovao se i tugovao sa njima svima. Kao i tebe do četvrtfinala pariske šljake, kada jednostavno više to nisam mogao.

I onda mi je sinulo. I sinulo mi je dok sam cepao vrhunsku punjenu pljesku od dvesta dindži na kraju tvog i mog grada, slušajući ljude kako komentarišu tvoj meč sa Stenom.

Ti obični ljudi, tvoji navijači, prosečni Srbi, uvek tako neumereni u zahtevima od ljudi koji ih prezentuju po belom svetu nisu po našem starom, dobrom običaju opleli po tebi, tvojoj labilnoj psihi i kompleksu ključnih mečeva. Nisu pričali ni o prokletstvima, kletvama i crnoj sudbini, kako mi znamo dobro da mračimo. Nisu bili ni besni, ni razočarani, ni ljuti.

Tim ljudima, tvojim navijačima, prosečnim Srbima, bilo je istinski i iskreno KRIVO zbog tvog poraza. Ne zbog srpskog tenisa koji postoji sad, pa ko zna kad, ni zbog našeg sporta uopšte. Nisu se razbacivali onim kako će jedan Srbin iz male Srbije da pokori ceo svet i pokaže bogatim Švajcarcima svoga Boga.

Naprotiv.

Oni su žalili zbog tebe lično i tvoje velike želje da u životu ostvariš svoje snove. Nikada pre tebe jedan srpski sportista nije se tako uvukao u srpske domove i živote kao što si ti to učinio. Bez da smo toga postali svesni, postao si pridruženi član naše svakodnevnice. Zbog tebe smo počeli da se nerviramo kao da neko naš najrođeniji rilja po prašini, kliza po travi i odapinje loptice po betonima širom sveta.

Po prvi put od kako ja pratim sport, a to je bezmalo tri decenije, jedan sportista uspeo je da veže čitavu naciju za svoje snove i želje. To je možda totalno pogrešno i izvitopereno, ali mi smo ti takvi.

Mi svi želimo kao narod da ti postaneš jedan od šačice teniskih besmrtnika. Da postaneš kompletan i osvojiš sve što želiš, a već nisi. Tvoji snovi postali su i naši snovi i zato im se toliko radujemo kada ostvaruješ jedan po jedan od njih i zato toliko tugujemo kada staneš nadomak njih. 

Sport za nas više nije sport, nego jedan čovek.

TI.

Zato nisam mogao da gledam ovogodišnji spektakl koji si nam po ko zna koji put priredio u ilovači Šartrijea. Ne zato što nisam verovao u tebe, nego nisam mogao da podnesem da opet staneš nadomak njega. Ali, ti si stao. I ja sam, kao i moji sugrađani bio zbog toga tužan. A kada sam još video i tvoju reakciju nakon ovacija prema tebi poslovično uzdržane pariske publike, bilo mi je još više krivo. Veruj mi da nema čoveka u Srbiji koji u tom trenutku nije pustio suzu u sebi, barem onu metaforičnu. A to nikada nismo uradili ni za jednog precenjenog fudbalera, poslovično pouzdanog vaterpolistu, tihog odbojkaša ili nestalnog košarkaša, čineći verovatno pritom i veliku nepravdu prema svima njima.

Sa druge strane, ti si otišao dalje od bilo kog od gore pobrojanih sportskih heroja koji su nas radovali u ovim teškim godinama, nudeći nam nadu da i autsajderi mogu uspeti u svetu ako su dovoljno vredni, pošteni i iskreni u ljubavi prema tome čime se bave, pritom nas vezavši za svoju karijeru čvršće i jače nego iko ikada pre.

Siguran sam da si za života dobio mnogo pisama političara i ulizica o tome kako „nisi ni svestan svog uticaja na živote ljudi” u tvojoj rodnoj grudi. U svom bestidnom dodvoravanju, time su izrekli i jednu veliku istinu.

Ti i nisi svestan uticaja koji na nas imaš, njegovog intenziteta i dubine do koje on seže. Pritom tu ne pričam o klincima koje si zaludeo tenisom, sportom i sportskim načinom života, kao ni o tome da je jedna mala nacija naučila pravila jednog sporta, otkrivši pritom njegovu bogatu i trofejnu istoriju i pojedince.

Srbi i Srbija rasli su sa tobom i nastavljaju da rastu kako se ti budeš razvijao. Baš kao što si i ti početkom karijere bio nervozan, neretko isfrustriran, na momente slab i kolebljiv, to smo bili i mi. Tražili smo izgovore, mrzeli tvoje protivnike, proklinjali sreću, kanališući nagomilanu svakodnevnu frustraciju u tvoja zaletanja na svaki bogovetni turnir na kojem si učestvovao. Bivali smo nerealni, grandomanski u zahtevima, neumereni kako u radovanju, tako i u tuzi.

Sa tvojim sazrevanjem na terenu i pored njega, i Srbi kao navijačka nacija su se smirivali i vraćali u realnost. Iako većina tvojih navijača nije toga svesna, uz tebe smo postali realniji i prizemniji, barem u tom malom segmentu života zvanom sport. Žderači punjene pljeke na kraju grada nisu juče pljuvali Vavrinku, već su smireno i staloženo konstatovali da je čovek bio bolji od tebe, odigravši verovatno pritom meč karijere.

Ti, večito netolerantni Srbi, pljuvači i hejteri, prigrlili su, bez da su to i znali, poštenje i ferplej kojima se ti ističeš među svojim kolegama i osvajaš srca teniskih fanova i van ovih naših granica. Ko zna, možda će za jednog dana,neka od naše dece ili unuka, zapravo shvatiti da se u životu mora biti fanatično dosledan i uporan, vredan, radan i pošten da bi postali najbolji na svetu u tome čime će se baviti. 

Ne znam da li sve znaš ili osećaš, ali smatram da treba to znaš i osečaš i zato i ovo pismo za koje se nadam da će naći svoj put do tebe i pored svih obaveza.

Zbog svega gore pobrojanog, ja imam samo jednu poruku za tebe nakon bolnog poraza u nedeljnom finalu.

Želim ti da osvojiš taj Rolan Garos, taj Sinsinati i taj Rio. Zaslužio si to i ja verujem da ćeš ti to uraditi.

Ne zbog statistike.

Ne zbog istorije.

Ne zbog nas.

Zbog sebe.

Živ bio.

Tvoj verni navijač.

P.S. Ne zameri mi ako preskočim i RG 2016 :)


SLIČNE TEME:
ZASLEPLJENOST
(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE