FENIKS SKRESANIH KRILA

O još jednom zanemarenom velikanu svoje generacije

Amerikanac. Mešanac. Engleskog, nemačkog, francuskog, mađarskog, ruskog i jevrejskog porekla.

Rođen na Portoriku. Grbav. Ćopav. Sa „zečijom” usnom.

A hoću takav da budem glumac?

Teško.

Pogotovo pored starijeg brata koji je zahvaljujući ranoj smrti od droge postao andergraund ikona, poput Brendona Lija. A još mi je i ime zaguljeno za izgovoriti na engleskom. I odmah ukazuje da sam stranac. Iako to nisam.

Nije baš počelo lako i lepo. Televizijske role sa početka i sredine osamdesetih su bile korektne, ali ništa više. Taman kad sam se preselio na Floridu i krenuo da hvatam zalet u karijeri, River mi je umro na rukama klubu Džonija Depa u El-Eju, a prokleti novinari su moj poziv hitnoj pomoći objavili po čitavom svetu. Ma, kakva gluma, nema ništa od toga. I nije bilo ništa, skoro čitave četiri godine.

Prvi me je primetio Gas van Sant i upario me sa Nikol Kidmen u „Umreti za nju”. „Aboti” su me spojili sa Liv Tajler, sa kojom ću biti u vezi preko tri godine i njome puniti stupce žute štampe. Oliver Stoun me lansira u orbitu pažnje šire publike sa „Potpunim zaokretom”. Ali za epizodu. Baš kao i u bolesnih „Osam milimetara” Džoela Šumahera. Sve su to bile solidne uloge, ali nijedna nije bila ULOGA. Barem je tako izgledalo do 2000. godine.

Onda mi stiže prvi voz za slavu. Velika produkcija, veliki hit, veliki režiser. Jedan od najvećih. Ridli Skot. „Gladijator”. Opet sam epizoda. Ali baš dobra epizoda. Moj Komodus je sumanut, neuračunljiv. Pokvaren. Dvoličan. Sve ono što ti treba za „Oskara”. Prvi put me nominuju. Ne nadam se ničemu, ali potajno priželjkujem. A javno se smorim kada mi ga ispred nosa odnese Benisio del Toro za „Puteve droge”. Dobar je Benisio. Moj zema sa Portorika. I zaslužio je „zlatnog dečaka”. Baš kao i Rasel Krou. Ali su ga dobili baš kada sam i ja nominovan. Samo sam nominovan. Baš kao i za „Zlatni Globus” i „BAFTU”. Nema veze, ima vremena, mlad sam.

Nastavljam po starom, gađam dobre epizode (Kaufmanov „Quills”, „Hotel Ruanda”) i korektne glavne role („Buffalo soldiers”, „Ladder 49”). Sa negativne strane, Šjamalan mi uopšte ne pomaže sa svojim dosadnjikavim hororima („Znaci“, „Selo”). Ali to neme veze. Stiže mi drugi voz do slave. Ako već nisam uspeo da ga osvojim glumeći ludaka, „Oskar” mi ne može izmaći ako ekranizujem biografiju nekog poznatog. I to ne bilo koga. Džonija Keša lično. „Hod po ivici” ima sve, dobru priču, opet sjajnu partnerku (Viderspun), čak i ja ovakav pomalo ličim na slavnog kantri pevača. Problem je što nisam jedini koji se toga setio te godine. I što je to Filip Simor Hofman uradio bolje u „Kapotiju”. Barem po „Akademiji”. Mislim, i on je odličan glumac, večito na filmu kao neki bolesnik, ali nisam ni ja bio loš. Baš nisam. Čoveče,  čak sam sam lično otpevao i čitav saundtrek. I Riz je uzela „dečaka”. A meni za utehu ostaje „Globus”. Dobro, bio sam blizu. Sledeći put mi ne može odmaći. Hajde da malo promenim pristup. Hajde da jurim male, „nezavisne” filmove. Da malo iskuliram.

Opet sam se udružio sa Marki Markom u „Noć je naša”, koji čak i produciram. Čoveče, pa ja sam toliko gotivan glumac, da pored mene i omražena Gvinet Paltrou izgleda sasvim korektno u „Dve ljubavi”! A Dženifer Koneli izgleda kao i uvek, sjajno, u „Reservation road”. I taman kad su svi mislili da sam ponovo uhvatio zalet, ja najavim pauzu zbog karijere u rep muzici. Da li je moguće da je to iko skapirao ozbiljno? Ja, reper? Bože sačuvaj! Malo sam producirao, ali ništa više. Dosadno je to meni. Posle četiri godine, vreme je da se vraćam onome što najbolje radim. Glumi.

Idem po onoj narodnoj, treća sreća. I treći pristup. Hardkor. Daću Polu Tomasu Andersonu da me muči. Pošto taj čovek samo to i radi. Njegovi filmovi nemaju radnju, ali njegovi filmovi donose „Oskare” za glavnu ulogu. I jedan Danijel Dej-Luis je ugrabio „dečaka” preko njega. „Master” je moja dvoiposatna agonija. Oduvao sam čak i Filipa Simora. Eto me opet u „Kodaku”. Dolazim maksimalno opušten, sa dugom bradom i masnom kosom. Žvaćem žvaku kad mi čitaju nominaciju i ležim zavaljen u stolicu. I ni to nije pomoglo. Danijel Dej-Luis uzima još jednog „Oskara”, trećeg, rekordnog. A ja? Ja sam protraćio svoju treću nominaciju. Malo sam besan zbog toga. Malo više. Mislim, Danijel je sjajan, ali nisam ni ja valjda grbav. Mislim, jesam. Ma... „Oskar” je s*anje! Jeste, rekao sam. I rekao bih ponovo. Možete to da objavite. Kako to misliš, to nije u redu? Pa dobro, možda i nije u redu. U redu, eto povlačim šta sam rekao. Ne ljutiš se valjda zbog toga, „Akademijo”? Ne?

Pa, zašto me onda, vajna „Akademijo”, nisi ni nominovala za novi film Spajka Džonza, „Ona”? Mislim, nominovala si ga za scenario, ali mene ne. A ja sam ceo taj film. Pustio sam brkove, obučen sam kao štreber i kamera mi je pod nosem čitavo vreme. Nisam nezaboravan, ali sam barem na nivou Leonarda u „Vuku sa Vol Strita” i Mekonahija u „Poslovnom klubu Dalas”. A neko od njih dvojice će uzeti „Oskara”. A ja neću.

Dobro, „Akademijo”, neka ti bude i ovaj put. Nisam čudotvorac, ali sam dobar glumac. Baš dobar. Dobar sam i kao epizodista i kao glavna rola. Pored mene su se mnogi proslavili, naročito žene. Izvlačio sam iz njih najbolje performanse nihovih karijera. Sem iz Skarlet Johanson. Ona je užasna i kao pozajmljeni glas. Ali ja nisam. I to ću ti pokazati. Izređaće se svi. Nadoknadiće se propušteno. I za Leonarda i za mene. Nemam nameru da odustanem.

Ne zvao se ja Hoakin Finiks. 

SLIČNE TEME:

KRALJ BEZ KRUNE
I GENIJE I LUDAK

IMA NADE (DEO PRVI)

IMA NADE (DEO DRUGI)

IMA NADE (DEO TREĆI)

SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA

O potpunoj renesansi televizije

Za sve su krivi Skandinavci. Krivi su, jer su došli na ideju da noar sa velikog platna pedesetih prenesu i na naše tv ekrane. Krivi su, jer su to odradili sjajno. Krivi su, jer su to uspešno prodali u Ameriku. Krivi su, jer su time postavili temelje renesanse televizije širom sveta.

A počelo je na prelazu vekova. Mračna i hladna atmosfera severa Evrope prenešena je u odlične kriminalističke serije, po pravilu promovišući žene – detektivke kao glavne junake. Sofi Grabol je imala tu čast da bude prva violina skandinavske televizije koju će čitav svet upoznati u sjajnoj prvoj sezoni „Ubistva”, donoseći nam napetu potragu za jednim jedinim ubicom po serijalu. Sa druge strane, „Most” se bavio sa više kriminalnih dela vezanih za jednog čoveka. Opet je glavni junak bila dama, neponovljivo iščašeno i ledena Sofija Helin. Obe serije imaju zajedničkog činioca, sjajne muške epizodiste (Kim Bodnija, Lars Mikelsen) i oba serijala su doživela rimejkove u SAD. Veoma loše rimejkove.

Međutim, i to je bilo dovoljno da se seme mračnih, surovih i ledenih tema prenese sa druge strane Atlantika. Pored potpuno dekadentnog Holivuda,  američka televizija konačno dobija priliku da oseti nešto više novca. To donosi pre svega kvalitetne scenariste, a samim tim i ozbiljnost.

Ozbiljnost tema.

Ozbiljnost likova.

Ozbiljnost glumačke ekipe.

Prvi koji je u SAD hrabro zakoračio u polje dramskih serijala bio je već sada nadaleko poznati mizantrop, „Dr Haus”, spajajući raskoš američke produkcije sa šarmom britanskog glumišta Hjua Lorija. Miks dedukcije Šerloka Holmsa i neobičnih medicinskih slučajeva verovatno bi i prošao samo kao jedan zanimljivi hibrid detektivskih i lekarskih serija da nije bilo ličnih demona, dvoličnosti i surovosti glavnog lika. Baš ta realnost i životnost scenarija, neretko odsustvo hepienda i nepostojanje jasne podele likova na pozitivne i negativne, predstavljali su dobitnu kombinaciju za milionsku publiku širom sveta, otvorivši vrata televiziji za veliki kambek.

Ako nam je Gregori Haus približio medicinsku tematiku, već sada antologijski „Brejking bed” je to isto učinio sa hemijom. Punih šest godina ova serija nad serijama uvlačila je u svoj vrtlog sve brojniju publiku na svim meridijanima, stvarajući dosada nezapamćeni hajp oko sebe. Obični likovi gurnuti u surovi polusvet proizvodnje i distribucije metamfetamina i mračni proces njihove transformacije predstavljali su pun pogodak. Gledaoci su bili šokirani, ali i navučeni na sjajnog Brajana Krenstona, Arona Pola i ostale stanovnike zabačenog Albukerkija, uzdižući fantastičnu kreaciju Vinsa Giligena na nivo kultne. Standardi su bili pomereni, bespovratno.

Izlet televizije u hemiju i medicinu ipak nije sprečio detektivske serije da nastavljaju stazom koju su utabali Šveđani i Danci. Pored različitih varijacija na temu forenzike, prelaz između prve i druge decenije ovog veka označio je i vaskrs najčuvenijeg privatnog detektiva svih vremena. „Bi-Bi-Si” se ovaj put odlučio da najpopularnije delo Ser Artura Konana Dojla modernizuje i smesti u sadašnji London, učinivši to vrlo šarmantno i uverljivo u prve dve sezone „Šerloka”. Benedikt Kamberbač sjajno je odslikao dvoličnost najpoznatijeg stanovnika ulice Bejker, podržan korektnim Votsonom Martina Frimena i fantastičnim Morijartijem Endrjua Skota. Uspešan balans crnog humora, dedukcije i devijantnosti ipak beleži pad u trećem serijalu, koji uprosečuje čitavu priču bljutavim hepiendovima i neverovatnim vraćanjima iz mrtvih.

Sa druge strane „velike bare”, ko je mrtav u „Igri prestola”, to i ostaje. Smeštena u fiktivni Vesteros, ova hit adaptacija klasika epske fantastike spletkarenje i borbu za vlast diže na sasvim novi nivo. Kao zaštitni znak čitave franšize, glavni likovi stradaju iznenada i bez najave, ostavljajući gledaoce u šoku i da sa nestrpljenjem očekuju nove epizode. Zasluge za popularnost idu kako knjigama Džordža R. R. Martina, tako i izvrsnoj britanskoj glumačkoj ekipi u američkoj produkciji.

Svetovi televizije sa obe strane Atlantika bili su tematski bespovratno prožeti, te tako najpoznatiji danski glumac u naponu snage, Mads Mikelsen, odlazi u SAD da oživi jednog od najvećih filmskih zločinaca svih vremena, legendarnog Hanibala Lektora. Basterkitonovski Danac odličan je kao krvožedni „Hanibal” i ne pravi samo puku kopiju najpoznatijeg lika ser Entonija Hopkinsa, već celokupnom liku dodaje još jedan sloj hladnoće i operisanosti od emocija.

Da emocije i definitivno više nisu „in”, pokazuju i prikazi tri najsurovija segmenta američkog života: politike, vojske i Holivuda.

Visoka politika je uvek bila zabranjeno voće u svetu televizije i uspešne serije koje su se bavile Belom kućom i Kapitolom brojale su se na prste jedne ruke. Sa „Kućom od karata” u brojanje mora ući i palac te ruke i on je visoko podignut. Iako rimejk, ovaj serijal je po mnogo čemu presedan. Nikada do sada u istoriji, mali ekrani naših TV-prijemnika nisu uspeli da okupe tako zvezdanu ekipu na jednom mestu. „Oskarovac” Kevin Spejsi kao Frenk Andervud, Robin Rajt kao njegova ledena supruga-kraljica, kao i rediteljske stolice Džoela Šumahera i Dejvida Finčera podigli su rejting televizije do neslućenih visina. Takođe, TV kao klasični medijum prestaje da postoji sa prikazom beskrupuloznog sveta vašingtonskih spletkarenja, pošto sve epizode „Kuće od karata” izlaze istovremeno, putem sajta „Netfliks”.

Amerikancima je uvek bila potrebna određena vremenska distanca da realno sagledaju svoje ratne angažmane i televizija je uspela da i u toj trci stigne na cilj ispred filma. Ako su Spilbergova „Braća po oružju” možda i najrealnije prikazala sav besmisao Drugog svetskog rata, „Otadžbina” je modernu Ameriku prikazala u sasvim novom svetlu, ranjivu, paranoičnu i ne uvek nužno pozitivnu. Vrlo dobri Demijen Luis zajednički je imenitelj obe franšize, dok Kler Dejns kao njegova partnerka i bipolarna operativka CIA potpuno krade šou u priči o obaveštajcima, postajući tako prva žena-heroj američke televizije.

Čast da prikaže naličje Holivuda pripala je „Reju Donovanu”, priči o „čistaču” sveta poznatih sa sopstvenom mračnom prošlošću. Retko šta je u životu suzdržanog glavnog lika u tumačenju Liva Šrajbera lepo. Nisu to ni njegovi poslovi, ni ružna porodica, oštećena braća, avet oca (Džon Vojt), ali ni galerija sjajnih epizodista predvođena Džejmsom Vudsom. Nije lepo, ali je kvalitetno, mračno, surovo i životno.

Zbog svega gore navedenog, a i zbog onoga što tek sledi, poput „Pravog detektiva” sa Mekonahijem i Harelsonom, vreme je da promenite pristup.

Vreme je da svet nekvalitetnih filmova današnjice konačno odložite na neku prašnjavu policu.

Vreme je da ugasite televizore i da se uključite u televiziju.

Krajnje vreme.


SLIČNE TEME:
LOŠE JE DOBRO
POBEDI ILI UMRI

MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!

O srpskom neskromnom doprinosu katastrofalnim filmskim nastavcima

Kvalitetni nastavci filmskih klasika broje se na prste jedne ruke. „Kum”, „Osmi putnik”, „Terminator”, „Plaćenici”. Sve drugo su manji ili veći promašaji, kao na primer „Tejken 2”, „Ridik”, „Mačeta ubija” i „Uspon mračnog viteza”.

U nekom paralelnom univerzumu, srpska kinematografija grči se da izbaci barem jedan kvalitetan film, a kamoli nastavak bolji od originala. Da budemo precizniji, u poslednjoj deceniji, filmski radnici na ovom govornom području stvorili su ukupno 2.5 iznadprosečna filma. „Klopku”, „Sedam i po” i pola „Karaule”. Negde posred tog proseka nalazio se „Montevideo, vidimo se”.  Iako skeptičan prema domaćem filmu, te 2010. godine bio sam prijatno iznenađen drugim kvalitetnim ostvarenjem koje je u značajnoj meri obeležio Dragan Bjelogrlić (pored antologijskih „Lepih sela”). Ovoga puta, srpska producentska alfa i omega sela je u rediteljsku stolicu i donela nam jednu popriličnu neobičnu temu za celuloid na ovim prostorima.

U jeku moralnog, nacionalnog i sportskog sunovrata zemlje Srbije, Bjela se drznuo da nam održi jednu dvoipočasovnu lekciju iz patriotizma i fudbala. Preciznije, odlučio je da ekranizuje jednu od ukupno dve svetle stranice srpskog fudbala. Četvrto mesto na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju 1930, osvojeno pod imenom Jugoslavija, ali bez hrvatskih fudbalera. Publiku zasićenu teškim temama, egzistencijom i ratovima, odlučio je da osvoji na dijametralno suprotni način, vraćajući nas u vreme gospode, šmekera i mađioničara na travnatom terenu. Atmosfera Beograda tridesetih godina bila je izuzetno verno, mada pomalo i romantizirano predstavljena, ali gledaocima to nije smetalo. Naprotiv. Pohrlili su u bioskope i poobarali sve rekorde kada je u pitanju prodaja karata za filmsku avanturu o Moši, Tirketu, Milutincu i ostalima iz trofejne fudbalske generacije. Velikom uspehu doprinela je i nedvosmislena nota patriotizma, mada ukusno i diskretno upakovana. Predstavljena mlada glumačka ekipa predstavljala je pravo, pravcato osveženje, uprkos jasno vidljivim međama njihovih talenata. Ljudi su se opustili i dobro zabavili, pre svega zahvaljujući parovima sjajnih komičara (Brstina – Karadžić  i S. Todorović  – Ninković), ali i standardno pouzdanom prizemnom humoru Sergeja Trifunovića. Kada sa sve to dodate i odličnu muziku i kostimografiju, čak ni predugo trajanje filma i konstantno prisutna patetika nisu uspeli da umanje kvalitete prvog dela „Montevidea”.

Ovenčan slavom, Bjelogrlić ne gubi vreme i snima TV seriju kao vezu između prvog i drugog dela filma. Ona se bavi samim putovanjem, koje je i u realnom životu predstavljalo fantastičnu avanturu i time stvara utisak da nas junaci „Montevidea” nisu ni napuštali i da je nastavak odmah tu iza ćoška. Čekanje se odužilo, ali publika je bez obzira pohrlila u bioskope skoro četiri godine kasnije da vidi kako će se cela ta epopeja naših fudbalera završiti. Prostorni i vremenski okvir bili su unapred poznati i došlo je vreme da se pokaže kako su Moša, Tirke i ostali osvojili simpatije čitavog sveta u samom Urugvaju. I tu dolazimo do prvog velikog problema drugog dela filma.

„Montevideo, vidimo se!” nema mnogo veze sa fudbalom. Preciznije, fudbal nije glavna tema ovog filma. Za jednu sportsku dramu/komediju, to je ozbiljan nedostatak. Najbitnije sporedne stvari na svetu ima, ali ne dovoljno. U filmu od dva i po sata, prikazi utakmica odnose tri puta po desetak minuta. Premalo.

Pa, šta je onda u fokusu, pitate se?

Odgovor je jednostavan, sve ostalo. Ako su u prvom delu ljubavne priče bile simpatična dopuna odnosa između glavnih likova, ovde bukvalno guše ceo film. Naivne su, na nivou španskih telenovela. Baš kao i čitav scenario, koji suštinski tapka u mestu od početka do kraja, ne nudeći razvoj likova, potpuno marginalizujući Strugarovog Mošu, ismevajući Bikovićevog Tirketa i skandalozno preskačući sam doček naših fudbalera u Beogradu. Ne dobijamo ništa novo, ako izuzmemo najsvetliju tačku ovog filma, Branka Đurića - Đuru. Njegov performans je i najupečatljiviji i jedini istinski duhovit u jednom izrazito neduhovitom filmu. Ako se u prvom delu publika zacenjivala, ovaj put ćete čuti tek po neki sporadični osmeh i ništa više. Sporedni glumci su podjednako sivi i neubedljivi, a to se pre svega odnosi na gromoglasno najavljivanog Armana Asantea. Ponavljajući jedan te isti pokret i gestikulaciju, ostaje potpuno neiskorišćen i na kraju kao lik obesmišljen. Čak se i poslovično pouzdani Vojin Ćetković bori za svoje minute na platnu, gubeći status oslonca mlađim kolegama iz prvog dela. Ekipa poreklom iz Latinske Amerike nije ni vredna pomena i sasvim je sigurno da će „Montevideo” ostati najveći film u kojem su glumili do kraja njihovih karijera. Svojom neubedljivom glumom samo će doprineti obilju patetike i sindroma suznih očiju koji prosto natapa veliko platno u svih 150 minuta trajanja ovog ostvarenja.

To su bile kritike. Šta je dobro u ovom filmu?

„Montevideo, vidimo se” je verovatno jedan od, ako ne i najskuplji srpski film svih vremena. Kamera, svetlo, kulise, lokacije, kostimi i muzika su izvanredni i pravo osveženje u poslovično skromnim budžetima kinematografije sa ovih prostora. Istorijski detalji samih utakmica, kao i scenografije su poprilično verno prikazani, sa izuzetkom za  sportske drame karakterističnom idealizacijom samih pojedinačnih poteza na mečevima. U odnosu na svoje prethodnike i na svoje okruženje, ovo je veliki zanatski, produkcijski i finansijski napredak.

U svemu ostalom, kreativnom, scenarističkom, zabavnom i uverljivom, „Montevideo, vidimo se” je jedan veliki promašaj.

I nije vredan vaša dva i po sata života i para za bioskopsku kartu.

Bio je to zicer, ali je Bjelogrlićev šut završio u autu.

Na tribinama „Sentenarija”.

Na groblju filmskih nastavaka.

Tik pored „Mi nismo anđeli 2 i 3”.

Šteta.

Velika šteta.

Ocena: 1.5/5.0


SLIČNE TEME:
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

KRALJ BEZ KRUNE

O velikoj nepravdi prema onom jednom procentu čiste magije

Rad se uvek isplati. Na ovaj ili onaj način, sa zadrškom ili zakašnjenjem uvek bude nagrađen. Tako je u životu. Tako je i na velikom platnu. Aleje zaslužnih glumaca su prepune radnika, baš kao i natpisi ispod plaketa i statua. Kao što bi vam to rekli sportisti, 99% je rad, a 1% je talenat. I u pravu su.

Ali, svako pravilo ima i svoj izuzetak koji ga čini celim i istinitim. Jednom u sto slučajeva, čist i sirov bogom dani dar dovoljan je da budete velikan posla kojim se bavite. Bez muke, bez mnogo prolivenog znoja. Jednostavno, dođete, odradite zadatu ulogu, izdominirate u odnosu na kolege, pokupite brdo novca za to i odete u zalazak sunca. Nema tu neke velike pripreme, nema problema sa ostajanjem u ulozi. Jedini problem koji u tom konceptu karijere imate jeste što vas preskaču nagrade. One vas zaobilaze toliko dugo da ste spremni da izjavite i da sasvim lepo živite i bez njih. Tu dolazite do drugog problema. Svi znaju da niste iskreni. I imate sve pravo ovog sveta da vam to smeta. Smeta to i kritičarima i publici i svima koji su ikada odgledali neki od vaših filmova. Smeta, jer je nepravedno, sumanuto i suludo. Smeta, jer vi niste ni Džordž Kluni, Met Dejmon, Ben Aflek, niti ste Džulija Roberts, Gvinet Paltrou, Dženifer Lorens. Ne. Vi nemate „Oskara”. Ni za epizodnu, a kamoli za glavnu ulogu. Čoveče, pa vi ste i „Zlatni Globus” osvojili tek posle osam neuspešnih nominacija! Vi ste najveća „Akademijina” nepravda još od Paćina i Skorsezea. Vi ste najveći glumac svoje generacije.

Vi ste Leonardo DiKaprio.

A nepravda prema vama seže maltene od samog početka. Te 1993, publika je mislila da sa vama stvarno nešto i nije u redu kada ste oduvali kolosa prethodne generacije, Džonija Depa, u „Šta izjeda Gilberta Grejpa”. Usledila je i prva nominacija za sporednu ulogu u „Kodak teatru” i prvi gorak ukus poraza. Ceo svet je uskoro pričao o čudu od tinejdžera u „Dečakovoj priči” i „Marvinovoj sobi”. Uspon je bio nezadrživ i komercijala je već vapila da vas ubaci u blokbaster visoke produkcije. To je i učinila sa dva filma koji vas umalo nisu glumački sahranili i od kojih ste se oporavljali skoro punu deceniju. „Romeo i Julija” je bio manji od udaraca. Uloga koja će vas obeležiti za sva vremena bio je i najveći film svih vremena do tog trenutka. Režiju je vodio jedan od najvećih ljudi iza kamere svih vremena. Samo snimanje bilo je revolucionarno i postavilo je standarde koji se i dan danas teškom mukom dostižu. Pa ipak, sama otužna ljubavna priča skoro je uništila Kejt Vinslet i vas. „Titanik” je 1997. uzeo 11 „Oskara”, izjednačivši se sa legendarnim „Ben Hurom”, ali je čak i nominacija zaobišla vas i vašu talentovanu koleginicu. Imidž ozbiljnog glumca bio je žestoko okrnjen i preko noći ste ušli u čitav niz promašaja na prelazu vekova  („Čovek sa gvozdenom maskom”, „Plaža”...)

Ali, taj sirovi talenat nije mogao da promakne ljudima iz struke, kad već jeste sudijama kvaliteta. Još jedan velikan vas uzima pod svoje okrilje. Još jedan preskakani. Još jedan o kojeg su se ogrešili. Veliki Marti. Skorseze vas stavlja na čelo dva velika istorijska spektakla. Vi ih odrađujete bez greške. Ali sami filmovi žestoko podbacuju. „Bande Njujorka” i „Avijatičar” jednostavno nisu bile to prevozno sredstvo koje će vas lansirati u orbitu. Ni vas, ni Martija. Ali, ohrabreni nominacijom za vašu interpretaciju Hauarda Hjuza, vi nastavljate dalje. I Stiven Silberg to uviđa. Daje vam ulogu pisanu za vas u Uhvati me ako možeš”. Ni to nije bila vaša karta do zvezda. Neće to biti ni rimejk klasika honkonškog trilera „Departed”. Za vas neće, ali za Skorsezea hoće, barem delimično. Ona velika većina njegovog rediteljskog genija će se ipak pitati da li je čovek koji za sobom ima „Taksistu”, „Razjarenog bika”, „Dobre momke”, i „Kazino” zaslužio da na kraju bude nagrađen za kopiju tuđeg rada.

Ciklus velikih filmova u prvoj dekadi novog veka zatvarate sa još jednom nominacijom, za „Krvavi dijamant”. Vaše kolege i koleginice u filmovima i ispisnici već svi imaju „Oskara”. Vi, vi nastavljate da glumite, jer samo to znate i za to ste sada i vraški dobro plaćeni. Rutinski odrađujete Martijevo „Zatvoreno ostrvo” i Nolanov „Početak”. Odrađujete i čekate taj jedan film. Taj jedan dovoljno komercijalni, dramski zahtevni film da vas svrsta tamo gde je odavno trebalo da budete. U tom čekanju pravite manje („Telo laži”, „Revolucionarni put”) i veće promašaje („Džej Edgar”, „Veliki Getsbi”). Sa vama sarađuju i Tarantino i Istvud, ali ni to nije dovoljno.

Možda taj magični film ni ne postoji. Možda vam jednostavno nije suđeno da budete među besmrtnicima. Možda vas namerno ignorišu, svesni da svoj posao radite nepodnošljivo lako. Možda ne možete da dođete na red od bljutavih priča o patriotizmu i pravima manjina koje su nagradile vaše kolege. Možda ćete biti i ostati najveća nepravda svoje i drugih generacija. Možda ćete doveka biti u društvu Brajana de Palme, Žoakina Finiksa, Edvarda Nortona...

A možda i nećete. Možda, ali samo možda, neće moći da vas zaobiđu i ove godine. Možda vam je vaš guru, veliki Marti, konačno smućkao dobitnu kombinaciju. Možda je uloga Džordana Belforta, osionog i megauspešnog brokera u „Vuku sa Vol strita”, konačno TO što vam je trebalo ovih ravno dvadeset godina koliko ste nekrunisani kralj Holivuda. Možda tu konačno možete da spojite svu raskoš svog talenta sa komercijalnim uspehom kod publike i zatevnošću uloge u očima kritičara. A možda su se svi izređali, pa je konačno došao i red na vas.

Ako je pravde, „Zlatni dečak” je vaš. Jedina prava konkurencija, Mekavoj u „Prljavom”, van je radara mejnstrima. Crnci su svoje laureate valjda dosad pokupili, jer vam Ejafur  u „12 godina robovanja” ne doseže ni do lakata. Ostaje samo još jedan večiti gubitnik, Finiks za film „Ona”. Jedan od vas dvojice velikana će nažalost, opet morati da izgubi. Iskreno se nadam da to nećete i ovaj put biti vi.

Želim vam svu sreću u februaru 2014, gospodine DiKaprio.

Trebaće vam.

Ocena: 4.0/5.0

SLIČNE TEME:

FENIKS SKRESANIH KRILA

I GENIJE I LUDAK

IMA NADE (DEO PRVI)

IMA NADE (DEO DRUGI)

IMA NADE (DEO TREĆI)

LOŠE JE DOBRO

                           O najboljoj dramskoj seriji u istoriji televizije

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Kolaps kreativnosti u Holivudu značio je meteorski uspon večitog broja 2 američke fabrike zabave.

Televizije.

Večita utešna nagrada za nedovoljno kvalitetne glumce, režisere i producente preko noći je postala stožer kvaliteta prekookeanske industrije razonode. Štaviše, može se tvrditi da američka televizija proživljava svoje nasvetlije trenutke u istoriji. A njena i poslednja i najsjajnija perjanica je po mnogočemu specifična serija.

„Breaking bad”

Iako je svoj života na malim ekranima započela vrlo diskretno i nenametljivo, do treće sezone već je čitav svet znao za Volta, Džesija, Skajler, Henka, Gasa i ostale likove iz Albukerkija u Novom Meksiku. Kada se zavesa spustila na četvrtu godinu emitovanja, većina fanova se pitala šta je tu još ostalo da se desi što već nisu videli. Odgovor je bio brutalan, a odluka da se poslednja sezona prepolovi i podeli na dve vremenske celine još surovija. Hajp oko „Brejking beda” postao je neizdrživ i poslednja klapa konačno se spustila u jesen 2013. godine, ostavljajući milionsku armiju gledalaca u stanju potpune depresije zbog završetka.

Nikada do sada jedna serija nije imala takav efekat na narazličitiju publiku na svim meridijanima i nikada nijedna serija nije tolike hvalospeve zaradila među ljudima koji uopšte nisu ni bili njena ciljna grupa.

Odgovor na pitanje zašto je to tako nije jednostavan, ali je na kraju krajeva i logičan.

„Brejking bed” je, u odsustvu boljeg poređenja, SAVRŠENA serija po svim glavnim parametrima koji čine jedan televizijski serijski program. Ta izuzetno pretenciozna konstatacija postaje još čudnija kada se u obzir uzme glavna tema „Brejking beda”. Dugo sam se opirao preporukama da počnem da pratim seriju koja se bavi terminalno bolesnim sredovečnim profesorom hemije u srednjoj školi, koji se odlučuje da iskoristi nekoliko preostalih meseci života da obezbedi svog paralizovanog sina i trudnu ženu kuvajući i prodajući najčistiji metamfetamin na svetu. Kao veliki protivnik bilo kakve vrste opijata i njihovog konzumiranja, takva tema se kosila sa svim mojim životnim načelima. Pa ipak, kako su i preporuke došle od ljudi sličnih shvatanja, odlučio sam da pružim šansu Volteru Vajtu i njegovim dogodovštinama. I nisam se pokajao.

Da se razumemo, „Brejking bed” nije serija koja promoviše narkotike i čini ih prijemčive široj publici. Droga, njena proizvodnja, distribucija, kršenje zakona i teška kriminalna dela koja iz svega toga proizilaze ne ostaju nekažnjena. Naprotiv, kazna je jezivo surova i brutalna i ne zaobilazi nijednog od glavnih likova. Ali, to nije ni nešto što gledalac ne očekuje kada sagleda početnu postavku u prvoj sezoni. Tu dolazimo do prve od mnogih tajni uspeha koju je velemajstorski kreirao Vins Giligen, scenarista kultnog SF serijala, „Dosije Iks”.

„Brejking bed” je serija koja ima jasan početak i kraj i svi gledaoci su toga svesni od prve do poslednje epizode. Vožnja između tog početka i kraja je spektakularna, ali se od sudbine i posledica svojih dela ne može pobeći. Dakle, ne postoji šansa za nastavak, a Giligen je uspeo u nečemu do sada nezabeleženom u modernoj istoriji televizije.

„Brejking bed” je JEDINA serija u poslednje dve decenije koja je uspela u tome da sa svakom sledećom epizodom i sezonom diže nivo kvaliteta, tenzije i brutalnosti. Nema mrtvog hoda, nema pada. Ima samo nepodnošljivog uspona, koji kulminira u poslednjih nekoliko epizoda završne pete sezone. Svaki put kada pomislite da je to to, i da bolje, luđe ili gadnije ne može, Giligen će vas surovo ostavljati u metilamenskim isparenjima i sa svojim ansamblom nezadrživo grabiti napred. To će činiti poput gospodara lutaka, držeći čvrsto sve konce mnogih paralenih tokova radnje u svojim rukama i pravovremenim pomeranjem glavnih aktera u neočekivanom pravcu.

Dakle, priča, iako rudimentarno prosta u svojoj postavci, efektna je i neverovatna. Iako se svaki od pivotalnih događaja u seriji duboko urezuje u pamećenje gledalaca, oni ipak ostaju zatečeni neočekivanim vremenskim intervalima i događajima u kojima će ti pivotalni događaji stići glavne likove ne bi li sve iznivelisali. Raspleti i preokreti su šokantni, nepodnošljivo napeti i na kraju krajeva, jedini logični. Kao njihova posledica svaki od likova u seriji će se bespovratno menjati, čime dolazimo do možda i ključnog činioca vrtoglavog uspeha „Brejking beda”.

Savršene glumačke ekipe.

„Brejking bed” je velika serija i zato što u njenom kastingu NE POSTOJI slaba tačka. Televizijski i filmski etabliran epizodista, Brajan Krenston, zasigurno je prva violina kao kameleonski Volt o čemu svedoče i sve moguće nagrade koje je za šest godina smestio na svoje trofejne police. Ali, on nije sam. Najmoćnija podrška mu je i najveće Giligenovo glumačko otkrovenje, potpuno nepoznati Aron Pol kao neodoljivo smušeni probisvet sa margine, Džesi Pinkmen. Međutim, tu se lista ne zaustavlja. Ana Gan kao Voltova supruga Skajler takođe prolazi kroz neverovatnu transformaciju, postajući na tom putu surovija i bestidnija nego što to na početku možete i da pojmite. Din Noris kao Henk,  Džonatan Benks kao Majk i Bob Odenkirk kao neponovljivi Sol Gudmen pozitivci su koji naprečac kupuju publiku i vezuju je za sebe, dok će plejada sjajnih negativaca biti ono što daje posebnu draž svemu. „Bela braća” i sumanuti Tuko ipak neće moći da dosegnu do zastrašujuće hladnokrvnog Đankarla Espozita i njegovog Gustava Fringa. Svi oni, kao i otklon glavnih likova od onih epizodnih biće u funkciji kičme oko koje se sav ovaj sjajni materijal vrti tokom svih šezdesetak epizoda.

Putu nadole.

„Brejking bed” je upravo to. Posrnuće svih glavnih likova. Posrnuće koje je toliko uverljivo utemeljeno svojom postavkom da se svako može identifikovati sa razlozima koji guraju Volta i ekipu sve dalje i dalje. Taj efekat još više je pojačan aktuelnom ekonomskom krizom. Giligen je tu više nego podmukao. Poput pčele i meda, vezuje vas za te marginalce i u suštini normalne ljude u nenormalnom svetu droge i kriminala, budi vam nadu da se od svega mogu izvući i odjahati u zalazak sunca, samo da bi vas surovo otreznio završnicom i ostavio vam gorak ukus u ustima i čvor u stomaku. Iako je Giligenovo loše nepodnošljivo privlačno i dobro odrađeno, na kraju ipak ne pobeđuje, jer to nije ni zaslužilo.

A njegova serija zaslužuje svu slavu i famu koju je za sobom stvorila.

Ocena: 5.0/5.0

SLIČNE TEME:
SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA
POBEDI ILI UMRI

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE

O glupom odgovoru države na žensku glupost

Čisto da uđe u zapisnik, smatram da je inicijativa Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) da se isto uskrati ženama koje su izvršile abortus aposlutno retardirana. Ali isto tako smatram da histerija celokupne javnosti povodom te teme poprilično jednostrana i da ova tema zahteva malo ozbiljniju polemiku od pljuvanja države zarad pljuvanja države.

Inicijalna kapisla za pravu lavinu komentara po sajtovima i društvenim mrežama bio je zahtev RFZO medicinskim ustanovama da dostave spisak osiguranica koje su izvršile prekid trudnoće. Dževa koja se oko toga digla će najverovatnije taj zahtev smestiti na đubrište istorije promašenih ideja ove i prošlih vlasti. A time će se propustiti jedinstvena prilika da neke  tabue i mitove konačno porazbijamo u paramparčad.

Zašto?

Zato što bi nam takva evidencija, ako bi bila potpuna i verodostojna, pružila neke istinski zanimljive podatke.

Često se na ovim prostorima licitira ukupnim brojem abortusa, koji je nemoguće utvrditi pre svega zbog privatnih klinika i ginekologa. Spominju se stotine hiljada prekida trudnoće godišnje i to daje municije svima. Daje argumente sveštenicima i tradicionalistima da ospu drvlje i kamenje po „čedomorkama” i kukaju o „nestajanju nacije”. A mnogi među njima takođe nemaju dece ili imaju jedno, što je nedovoljno čak i za održavanje postojeće populacije. Ali oni nisu tema ovog teksta. Ovaj tekst je o onom drugom delu populacije koji se javlja na rasprave o prekidu neželjenih trudnoća.

O zagovornicima prava na abortus.

Argumenata za dozvolu abortusa je praktično bezbroj, pa možda nije zgoreg krenuti od onih manjih ka većim.

Prva grupacija koja se odlučuje na ovaj nepopularni korak su zlostavljane i silovane žene, koje nisu svojom voljom započele tu trudnoću. Iako su mediji preplavljeni jezivim slučajevima seksualnog napastvovanja, kako u porodici, tako i van nje, ipak verujem da nisu SVE žene surovo iskorišćavane i kažnjavane u svojim domovima i na ulici. I da broj onih koje na taj način ostanu u drugom stanju ne prelazi nekoliko procenata.

Prekid neželjene trudnoće se vrši u slučaju kada se pregledima utvrdi mogućnost oštećenja ploda u ranim fazama drugog stanja. U potpunosti podržavam ranu dijagnostiku u vođenju trudnoće. Problem nastaje kada tu preventivu pokušamo da primenimo u našem zdravstvu, i zvanično najgorem u Evropi. Zato nam i treba ta lista, jer sam siguran da se prekidi trudnoća zbog problema sa plodom vrše u maksimalno jednoj petini njihovog ukupnog broja.

Dakle, ako nam na nasilne i prisilne trudnoće, kao i one koje se ne razvijaju kako valja otpada zajedno jedna trećina ukupnog broja abortusa, ko to onda abortira na svakom ćošku srpskih državnih i privatnih klinika?

Odgovor je vrlo jednostavan i brutalan i neće se dopasti zagovornicima abortusa, feministkinjama i NVO.

Za najveći procenat abortusa u zemlji Srbiji su odgovorne devojke i žene koje redovno ne upražnjavaju kontracepciju, upražnjavaju je na pogrešan način ili je ne upražnjavaju uopšte.

Najtvrdokorniji će i u toj činjenici pronaći izgovore. Hajde da i njih pretresemo i demistifikujemo.

1) Žene i devojke nisu dovoljno upućene u metode kontracepcije.

Mi živimo u Evropi, u toku je 21.vek i informacije su nikad dostupnije. Čak iako ne idete redovno kod ginekologa, informacije možete dobiti i putem interneta. A za internet vam treba telefon za dinar i par stotina dinara mesečne pretplate. Iznos ravan trošku za dva kapućina za drugaricom ili pića u klubu u koji se skockate i izađete. Kada ukucate „kontracepcija” u guglovu pretragu, dobićete 1.340.000 rezultata. I to samo na srpskom. Dakle, neinformisanost ne može više biti argument, osim ako ne živite u nekom katunu. A tamo više niko i ne živi, jer su se svi pobegli u gradove.

2) Kontracepcija je skupa.

Najjefitnije i najjednostavnije sredstvo kontracepcije je kondom. Paketić sa tri komada košta između sto i dvesta dinara. Tri kondoma donose maksimum tri odnosa sa vašim partnerom. Ako imate seks svaki drugi dan, to je 300-600 dinara nedeljno. 1200-2400 mesečno. I to je trošak za dvoje. Pilule su skuplje, ali ni one više nisu toliko nepristupačne kao nekada. Dakle, osim ako ne živite u kartonu, kontracepcija nije skupa zabava. A ako živite u kartonu, rodićete to dete i nećete ni ići na abortus.

3) Kontracepcija smanjuje užitak i može biti opasna po reproduktivno zdravlje.

Kondomi smetaju, žuljaju i slađe je bez njih. Zato su tu pilule, pene, spirale i sl. „Ali, to može da mi šteti”. Ako odete kod ginekologa, šansa da vam prepiše pogrešnu kontracepciju je podjednaka kao i da vam lekar opšte prakse prepiše pogrešan antibiotik. Postoji, ali je mala. I grom može da nas udari, pa to ne znači da treba da sedimo kući svaki put kad pada kiša.

Pa, šta je onda uzrok tolikog odbacivanja svih metoda kontracepcije?

Žene u Srbiji, ma koliko se busale u grudi da su emancipovane, i dalje razmišljaju kao u 19. veku. Porodicu ne planiraju, žive od danas do sutra, bez ikakvih ograničenja. Žena je ta koja planira porodicu, jer je i žena ta koja pristaje na seks sa muškarcem. Barem je tako u civilizovanom svetu. Ona je ta koja se dogovara sa partnerom kada će praviti decu. A ako se muškarac ne složi sa vama oko tako rudimentarne teme, šta  onda vi radite sa takvim muškarcem? Gubite vreme.

Neću vas gnjaviti kako svaki abortus otežava svaku sledeću trudnoću. Neću vam popovati koliko te kiretaže mogu biti opasne, pogotovo ako se rade na divlje. Neću vam prebacivati da ubijate decu. Ne. Ja ću vas razapeti na krst kada imate nezaštićen seks i kada decu pravite „slučajno”, „kada omašite dan”, „kad se zeznete”, „kad ga hvatate na bebu” ili kada on ”nije pazio”, pa posle abortirate. Pljuvaću vas, jer je to tekovina prošlih vekova i oličenje primitivizma. Promiskuitet je sasvim legitiman. Ono što nije legitimno jeste da uništavate sebe, jer ste (bile) blentave, primitivne i glupe. To vam neću oprostiti.

Decu pravite i rađajte zato što decu volite i decu želite.

Ne abortirajte ih.

Ne zato što je to protiv Boga, tradicionalne porodice ili naše nacije.

A ako već hoćete nešto da  abortirate, abortirajte viševekovno neobrazovanje i primitivizam  koji su vam genetski usađivani i prenošeni sa kolena na koleno.

Abortirajte glupoću.