HVALA, GOSPODINE BELI

FOTO: a.fssta.com

Zaboravite „bregzit”, batalite Trampa i Siriju. Pitanje svih pitanja u proteklih 6 meseci u Srbalja je:

Šta se, kog đavola, dešava sa Novakom Đokovićem?

Da nešto nije u redu nakon neverovatnog niza krunisanog osvajanjem Rolan Garosa u maju, nije. Najbolji srpski sportista svih vremena na terenu deluje odsutno i nema onog karakterističnog žara u očima. Sama igra jeste slabija od onog nenormalnog samonametnutog nivoa, ali pad forme i jeste nešto što se dalo očekivati. I tako smeten i pomalo „zarđao” od povreda i pauzi, relativno lako je došao do finala US Opena i završnog Mastersa u Londonu. Tamo je izgubio od, u tom trenutku, realno boljih tenisera, a samim tim se odrekao i prvog mesta na ATP listi na kraju godine.

Za većinu teniskog sveta, radost. Za većinu Srba, nacionalna tragedija. I dok je sladostrašće bele teniske elite predvođene prosečnim teniserom i još prosečnijim novinarem Vilanderom razumljivo i očekivano usled dolaska na tron nekih marketinški i nacionalno podobnijih igrača, lavina trijumfalizma hejta prema Novaku u Srbiji premda očekivana, i dalje ostaje potpuno nedokučiva.

Čovek više nije najbolji na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je drugi na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je u padu forme i taj čovek možda nikada više neće biti isti onaj igrač koji je dominirao decenijom najjače konkurencije u istoriji tenisa. Taj čovek će se možda koliko sutra povući iz tenisa, bez da i statistički postane najbolji igrač svih vremena.

I dok ovakve crne misli ophrvavaju srpske umove, retko ko se usuđuje da pita naizgled veoma jednostavno pitanje.

Pa šta?

Pa šta ako je u padu forme?

Pa šta ako su ga Vavrinka i Marej dobili u dva bitna meča?

Pa šta ako više nije prvi?

Da budemo još brutalniji:

Pa šta ako je kraj?

Taj kraj je morao jednom doći. Niko i ništa ne traje večno. Novak traje već čitavu deceniju i kusur. Duže od Borga i Nadala, od tog istog Mareja koji je do pre 6 meseci služio kao moneta za potkusurivanje prvoj trojci. Trajao je u najjačem tenisu kojeg ćemo za naših života gledati. Za to vreme uzeo više Grend slemova, Mastersa i turnira od dvojice najupešnijih u istoriji, preokrenuvši lični skor sa obojicom u svoju korist. Osvojio sva četiri Grend slema i nanizao ih zaredom. Na mnogim Mastersima postao najuspešniji teniser svih vremena, baš kao i na Australijan openu. Nekoliko godina proveo na prvom mestu, osvojio skoro sve turnire na kojima je ikada učestvovao.

Sa druge strane, posle uzetog Dejvis kupa, nije doneo Srbiji i zlato sa Olimpijade, a pretrpeo je neke teške i bolne poraze, i to mahom sa ljudima koji se ne prezivaju Federer i Nadal. Stao na cifri od 12 grend slemova i 200 i kusur nedelja na prvom mestu ATP liste. Dogurao „samo” do drugog ili trećeg mesta na svim relevantnim statističkim listama.

Drugim rečima, nije i formalno postao najbolji u istoriji i to baš u trenutku kada se činilo da ga niko i ništa ne mogu zaustaviti. I ne samo to, pao je sa svog trona brže i naglije nego što smo to mogli i da zamislimo. Nije postao večan i nije pokazao čitavom svetskom teniskom svetu ko je i šta je i odakle je do kraja. Ta večita crna ovca svetskog tenisa, to naše ružno crno pače prekratko je u našim očima bilo predivni beli labud pre leta na jug.

Nešto poput najčešće zamerke na jedan od kamena temeljaca popularne kulture poslednje decenije, američkoj TV seriji „Brejking bed”. Ta neverovatna priča o još jednom autsajderu, terminalno bolesnom profesoru hemije bez posla koji počinje da se probija u svetu proizvodnje i trgovine drogom na prečac stvorila je relativno malobrojnu, ali fanatično odanu publiku koja ju je proglasila najboljom serijom ikada. I za razliku od većine višegodišnjih programa, imala je konstantno uzlaznu putanju od samog svog kraja, koji se međutim znao od samog početka i od kog nije bilo bežanja. Taj vrhunac glavnog lika, Voltera Vajta, bio je sladak, ali i kratak, a pad nagao i surov. Taj autsajder, taj antiheroj u fenomenalnom tumačenju Brajana Krenstona koji je na čistu genijalnost pobedio sve zastrašujuće i hiperinteligentne protivnike iz meksičkog kartela (ko je rekao Rodžer i Rafa?), na kraju je doživeo da ga savladaju lokalne primitivne siledžije (kahm, Endi?), a porodica izda i ostavi sasvim samog. Kraj jeste vesternovski, pošten i čist, ali nakon svega doživljenog u šest dugih sezona deluje kao svojvrstan antiklimaks.

Zbog toga, a i zbog činjenice da je sama tema previše za dobar deo gledališta, „Brejking bed” nije po oceni najbolja serija svih vremena. Treća je po redu, iza „Braće po oružju” i još uvek aktuelne „Igre prestola”. Nešto poput Novaka, koji će, kako sada stoje stvari, ostati zauvek da gleda u leđa Federeru i Nadalu.

Federeru, tako neodoljivom kao „Igre prestola”, tako dominantnom u prvim sezonama, napakovanim obrtima i brutalnim scenama. Federeru, tako razblaženom i neutralizovanom po pojavi prve prave konkurencije, tako zalutalom i običnom u igri/scenariju poznijih godina. Federeru, koji će se, poput Martinovih knjiga završiti u nečemu sasvim banalnom i očekivanom.

Nadalu, žestokom, zanatskom fizikalcu, koji je trajao jednu metaforičku mini-sezonu, baš kao i televizijski život američke čete predvođene sjajnim Dejmijenom Luisom u „Braći po oružju”. Muškoj seriji, pandanu muškom tenisu, borbi, znoju i krvi prolivenoj od Normandije do Berlina. Od Rolan Garosa do Rolan Garosa.

Da, takvima će Novakov Volter Vajt gledati u leđa. Za nijansu, komicu, ali će gledati. Baš kao što će iza te tri serije/tenisera zjapiti velika rupa, koju će samo donekle popunjavati sjajna „Žica”, koja je ipak čedo nekih drugih vremena, baš kao što je i Sampras deo neke druge, prošle ere „belog” sporta.

Baš kao što će i sve ostale aktuelne serije maštati da budu kao ove gore pobrojane, uključujući tu i „Pravog detektiva” Mareja, samoproglašenog kvaliteta kojem manjka osnovnih elemenata scenarija/igre, pa i onog suštinskog, zabave.

Ono u čemu Brejking bed i Volter Beli (White) nikada nisu oskudevali. Jer, i pored svih uspona i padova, oni su ostajali neodoljivo interesantni i ubitačno kvalitetni. Iako fanovi širom sveta ne odustaju od nade da će nekim čudom sedma sezona ipak nekada nekako biti snimljena, šanse za to nisu velike. Kraj je u seriji Vinsa Giligena bio i prošao i vreme se ne može vratiti unazad.

Isto je i sa našom teniskom bajkom.

Ako već nije došao, kraj će doći uskoro. I treba da dođe. Jer, kad dođe, biće to završetak jednog neverovatnog puta koji smo sa Noletom prošli za sve ove godine.

Puta koji ne bih menjao ni za deset Marejevih životnih priča, niti za tri Federerove.

Hvala ti za sve, Novače Đokoviću.

Gospodine Beli.

SLIČNE TEME:

TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE

SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA

O potpunoj renesansi televizije

Za sve su krivi Skandinavci. Krivi su, jer su došli na ideju da noar sa velikog platna pedesetih prenesu i na naše tv ekrane. Krivi su, jer su to odradili sjajno. Krivi su, jer su to uspešno prodali u Ameriku. Krivi su, jer su time postavili temelje renesanse televizije širom sveta.

A počelo je na prelazu vekova. Mračna i hladna atmosfera severa Evrope prenešena je u odlične kriminalističke serije, po pravilu promovišući žene – detektivke kao glavne junake. Sofi Grabol je imala tu čast da bude prva violina skandinavske televizije koju će čitav svet upoznati u sjajnoj prvoj sezoni „Ubistva”, donoseći nam napetu potragu za jednim jedinim ubicom po serijalu. Sa druge strane, „Most” se bavio sa više kriminalnih dela vezanih za jednog čoveka. Opet je glavni junak bila dama, neponovljivo iščašeno i ledena Sofija Helin. Obe serije imaju zajedničkog činioca, sjajne muške epizodiste (Kim Bodnija, Lars Mikelsen) i oba serijala su doživela rimejkove u SAD. Veoma loše rimejkove.

Međutim, i to je bilo dovoljno da se seme mračnih, surovih i ledenih tema prenese sa druge strane Atlantika. Pored potpuno dekadentnog Holivuda,  američka televizija konačno dobija priliku da oseti nešto više novca. To donosi pre svega kvalitetne scenariste, a samim tim i ozbiljnost.

Ozbiljnost tema.

Ozbiljnost likova.

Ozbiljnost glumačke ekipe.

Prvi koji je u SAD hrabro zakoračio u polje dramskih serijala bio je već sada nadaleko poznati mizantrop, „Dr Haus”, spajajući raskoš američke produkcije sa šarmom britanskog glumišta Hjua Lorija. Miks dedukcije Šerloka Holmsa i neobičnih medicinskih slučajeva verovatno bi i prošao samo kao jedan zanimljivi hibrid detektivskih i lekarskih serija da nije bilo ličnih demona, dvoličnosti i surovosti glavnog lika. Baš ta realnost i životnost scenarija, neretko odsustvo hepienda i nepostojanje jasne podele likova na pozitivne i negativne, predstavljali su dobitnu kombinaciju za milionsku publiku širom sveta, otvorivši vrata televiziji za veliki kambek.

Ako nam je Gregori Haus približio medicinsku tematiku, već sada antologijski „Brejking bed” je to isto učinio sa hemijom. Punih šest godina ova serija nad serijama uvlačila je u svoj vrtlog sve brojniju publiku na svim meridijanima, stvarajući dosada nezapamćeni hajp oko sebe. Obični likovi gurnuti u surovi polusvet proizvodnje i distribucije metamfetamina i mračni proces njihove transformacije predstavljali su pun pogodak. Gledaoci su bili šokirani, ali i navučeni na sjajnog Brajana Krenstona, Arona Pola i ostale stanovnike zabačenog Albukerkija, uzdižući fantastičnu kreaciju Vinsa Giligena na nivo kultne. Standardi su bili pomereni, bespovratno.

Izlet televizije u hemiju i medicinu ipak nije sprečio detektivske serije da nastavljaju stazom koju su utabali Šveđani i Danci. Pored različitih varijacija na temu forenzike, prelaz između prve i druge decenije ovog veka označio je i vaskrs najčuvenijeg privatnog detektiva svih vremena. „Bi-Bi-Si” se ovaj put odlučio da najpopularnije delo Ser Artura Konana Dojla modernizuje i smesti u sadašnji London, učinivši to vrlo šarmantno i uverljivo u prve dve sezone „Šerloka”. Benedikt Kamberbač sjajno je odslikao dvoličnost najpoznatijeg stanovnika ulice Bejker, podržan korektnim Votsonom Martina Frimena i fantastičnim Morijartijem Endrjua Skota. Uspešan balans crnog humora, dedukcije i devijantnosti ipak beleži pad u trećem serijalu, koji uprosečuje čitavu priču bljutavim hepiendovima i neverovatnim vraćanjima iz mrtvih.

Sa druge strane „velike bare”, ko je mrtav u „Igri prestola”, to i ostaje. Smeštena u fiktivni Vesteros, ova hit adaptacija klasika epske fantastike spletkarenje i borbu za vlast diže na sasvim novi nivo. Kao zaštitni znak čitave franšize, glavni likovi stradaju iznenada i bez najave, ostavljajući gledaoce u šoku i da sa nestrpljenjem očekuju nove epizode. Zasluge za popularnost idu kako knjigama Džordža R. R. Martina, tako i izvrsnoj britanskoj glumačkoj ekipi u američkoj produkciji.

Svetovi televizije sa obe strane Atlantika bili su tematski bespovratno prožeti, te tako najpoznatiji danski glumac u naponu snage, Mads Mikelsen, odlazi u SAD da oživi jednog od najvećih filmskih zločinaca svih vremena, legendarnog Hanibala Lektora. Basterkitonovski Danac odličan je kao krvožedni „Hanibal” i ne pravi samo puku kopiju najpoznatijeg lika ser Entonija Hopkinsa, već celokupnom liku dodaje još jedan sloj hladnoće i operisanosti od emocija.

Da emocije i definitivno više nisu „in”, pokazuju i prikazi tri najsurovija segmenta američkog života: politike, vojske i Holivuda.

Visoka politika je uvek bila zabranjeno voće u svetu televizije i uspešne serije koje su se bavile Belom kućom i Kapitolom brojale su se na prste jedne ruke. Sa „Kućom od karata” u brojanje mora ući i palac te ruke i on je visoko podignut. Iako rimejk, ovaj serijal je po mnogo čemu presedan. Nikada do sada u istoriji, mali ekrani naših TV-prijemnika nisu uspeli da okupe tako zvezdanu ekipu na jednom mestu. „Oskarovac” Kevin Spejsi kao Frenk Andervud, Robin Rajt kao njegova ledena supruga-kraljica, kao i rediteljske stolice Džoela Šumahera i Dejvida Finčera podigli su rejting televizije do neslućenih visina. Takođe, TV kao klasični medijum prestaje da postoji sa prikazom beskrupuloznog sveta vašingtonskih spletkarenja, pošto sve epizode „Kuće od karata” izlaze istovremeno, putem sajta „Netfliks”.

Amerikancima je uvek bila potrebna određena vremenska distanca da realno sagledaju svoje ratne angažmane i televizija je uspela da i u toj trci stigne na cilj ispred filma. Ako su Spilbergova „Braća po oružju” možda i najrealnije prikazala sav besmisao Drugog svetskog rata, „Otadžbina” je modernu Ameriku prikazala u sasvim novom svetlu, ranjivu, paranoičnu i ne uvek nužno pozitivnu. Vrlo dobri Demijen Luis zajednički je imenitelj obe franšize, dok Kler Dejns kao njegova partnerka i bipolarna operativka CIA potpuno krade šou u priči o obaveštajcima, postajući tako prva žena-heroj američke televizije.

Čast da prikaže naličje Holivuda pripala je „Reju Donovanu”, priči o „čistaču” sveta poznatih sa sopstvenom mračnom prošlošću. Retko šta je u životu suzdržanog glavnog lika u tumačenju Liva Šrajbera lepo. Nisu to ni njegovi poslovi, ni ružna porodica, oštećena braća, avet oca (Džon Vojt), ali ni galerija sjajnih epizodista predvođena Džejmsom Vudsom. Nije lepo, ali je kvalitetno, mračno, surovo i životno.

Zbog svega gore navedenog, a i zbog onoga što tek sledi, poput „Pravog detektiva” sa Mekonahijem i Harelsonom, vreme je da promenite pristup.

Vreme je da svet nekvalitetnih filmova današnjice konačno odložite na neku prašnjavu policu.

Vreme je da ugasite televizore i da se uključite u televiziju.

Krajnje vreme.


SLIČNE TEME:
LOŠE JE DOBRO
POBEDI ILI UMRI