SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA

O potpunoj renesansi televizije

Za sve su krivi Skandinavci. Krivi su, jer su došli na ideju da noar sa velikog platna pedesetih prenesu i na naše tv ekrane. Krivi su, jer su to odradili sjajno. Krivi su, jer su to uspešno prodali u Ameriku. Krivi su, jer su time postavili temelje renesanse televizije širom sveta.

A počelo je na prelazu vekova. Mračna i hladna atmosfera severa Evrope prenešena je u odlične kriminalističke serije, po pravilu promovišući žene – detektivke kao glavne junake. Sofi Grabol je imala tu čast da bude prva violina skandinavske televizije koju će čitav svet upoznati u sjajnoj prvoj sezoni „Ubistva”, donoseći nam napetu potragu za jednim jedinim ubicom po serijalu. Sa druge strane, „Most” se bavio sa više kriminalnih dela vezanih za jednog čoveka. Opet je glavni junak bila dama, neponovljivo iščašeno i ledena Sofija Helin. Obe serije imaju zajedničkog činioca, sjajne muške epizodiste (Kim Bodnija, Lars Mikelsen) i oba serijala su doživela rimejkove u SAD. Veoma loše rimejkove.

Međutim, i to je bilo dovoljno da se seme mračnih, surovih i ledenih tema prenese sa druge strane Atlantika. Pored potpuno dekadentnog Holivuda,  američka televizija konačno dobija priliku da oseti nešto više novca. To donosi pre svega kvalitetne scenariste, a samim tim i ozbiljnost.

Ozbiljnost tema.

Ozbiljnost likova.

Ozbiljnost glumačke ekipe.

Prvi koji je u SAD hrabro zakoračio u polje dramskih serijala bio je već sada nadaleko poznati mizantrop, „Dr Haus”, spajajući raskoš američke produkcije sa šarmom britanskog glumišta Hjua Lorija. Miks dedukcije Šerloka Holmsa i neobičnih medicinskih slučajeva verovatno bi i prošao samo kao jedan zanimljivi hibrid detektivskih i lekarskih serija da nije bilo ličnih demona, dvoličnosti i surovosti glavnog lika. Baš ta realnost i životnost scenarija, neretko odsustvo hepienda i nepostojanje jasne podele likova na pozitivne i negativne, predstavljali su dobitnu kombinaciju za milionsku publiku širom sveta, otvorivši vrata televiziji za veliki kambek.

Ako nam je Gregori Haus približio medicinsku tematiku, već sada antologijski „Brejking bed” je to isto učinio sa hemijom. Punih šest godina ova serija nad serijama uvlačila je u svoj vrtlog sve brojniju publiku na svim meridijanima, stvarajući dosada nezapamćeni hajp oko sebe. Obični likovi gurnuti u surovi polusvet proizvodnje i distribucije metamfetamina i mračni proces njihove transformacije predstavljali su pun pogodak. Gledaoci su bili šokirani, ali i navučeni na sjajnog Brajana Krenstona, Arona Pola i ostale stanovnike zabačenog Albukerkija, uzdižući fantastičnu kreaciju Vinsa Giligena na nivo kultne. Standardi su bili pomereni, bespovratno.

Izlet televizije u hemiju i medicinu ipak nije sprečio detektivske serije da nastavljaju stazom koju su utabali Šveđani i Danci. Pored različitih varijacija na temu forenzike, prelaz između prve i druge decenije ovog veka označio je i vaskrs najčuvenijeg privatnog detektiva svih vremena. „Bi-Bi-Si” se ovaj put odlučio da najpopularnije delo Ser Artura Konana Dojla modernizuje i smesti u sadašnji London, učinivši to vrlo šarmantno i uverljivo u prve dve sezone „Šerloka”. Benedikt Kamberbač sjajno je odslikao dvoličnost najpoznatijeg stanovnika ulice Bejker, podržan korektnim Votsonom Martina Frimena i fantastičnim Morijartijem Endrjua Skota. Uspešan balans crnog humora, dedukcije i devijantnosti ipak beleži pad u trećem serijalu, koji uprosečuje čitavu priču bljutavim hepiendovima i neverovatnim vraćanjima iz mrtvih.

Sa druge strane „velike bare”, ko je mrtav u „Igri prestola”, to i ostaje. Smeštena u fiktivni Vesteros, ova hit adaptacija klasika epske fantastike spletkarenje i borbu za vlast diže na sasvim novi nivo. Kao zaštitni znak čitave franšize, glavni likovi stradaju iznenada i bez najave, ostavljajući gledaoce u šoku i da sa nestrpljenjem očekuju nove epizode. Zasluge za popularnost idu kako knjigama Džordža R. R. Martina, tako i izvrsnoj britanskoj glumačkoj ekipi u američkoj produkciji.

Svetovi televizije sa obe strane Atlantika bili su tematski bespovratno prožeti, te tako najpoznatiji danski glumac u naponu snage, Mads Mikelsen, odlazi u SAD da oživi jednog od najvećih filmskih zločinaca svih vremena, legendarnog Hanibala Lektora. Basterkitonovski Danac odličan je kao krvožedni „Hanibal” i ne pravi samo puku kopiju najpoznatijeg lika ser Entonija Hopkinsa, već celokupnom liku dodaje još jedan sloj hladnoće i operisanosti od emocija.

Da emocije i definitivno više nisu „in”, pokazuju i prikazi tri najsurovija segmenta američkog života: politike, vojske i Holivuda.

Visoka politika je uvek bila zabranjeno voće u svetu televizije i uspešne serije koje su se bavile Belom kućom i Kapitolom brojale su se na prste jedne ruke. Sa „Kućom od karata” u brojanje mora ući i palac te ruke i on je visoko podignut. Iako rimejk, ovaj serijal je po mnogo čemu presedan. Nikada do sada u istoriji, mali ekrani naših TV-prijemnika nisu uspeli da okupe tako zvezdanu ekipu na jednom mestu. „Oskarovac” Kevin Spejsi kao Frenk Andervud, Robin Rajt kao njegova ledena supruga-kraljica, kao i rediteljske stolice Džoela Šumahera i Dejvida Finčera podigli su rejting televizije do neslućenih visina. Takođe, TV kao klasični medijum prestaje da postoji sa prikazom beskrupuloznog sveta vašingtonskih spletkarenja, pošto sve epizode „Kuće od karata” izlaze istovremeno, putem sajta „Netfliks”.

Amerikancima je uvek bila potrebna određena vremenska distanca da realno sagledaju svoje ratne angažmane i televizija je uspela da i u toj trci stigne na cilj ispred filma. Ako su Spilbergova „Braća po oružju” možda i najrealnije prikazala sav besmisao Drugog svetskog rata, „Otadžbina” je modernu Ameriku prikazala u sasvim novom svetlu, ranjivu, paranoičnu i ne uvek nužno pozitivnu. Vrlo dobri Demijen Luis zajednički je imenitelj obe franšize, dok Kler Dejns kao njegova partnerka i bipolarna operativka CIA potpuno krade šou u priči o obaveštajcima, postajući tako prva žena-heroj američke televizije.

Čast da prikaže naličje Holivuda pripala je „Reju Donovanu”, priči o „čistaču” sveta poznatih sa sopstvenom mračnom prošlošću. Retko šta je u životu suzdržanog glavnog lika u tumačenju Liva Šrajbera lepo. Nisu to ni njegovi poslovi, ni ružna porodica, oštećena braća, avet oca (Džon Vojt), ali ni galerija sjajnih epizodista predvođena Džejmsom Vudsom. Nije lepo, ali je kvalitetno, mračno, surovo i životno.

Zbog svega gore navedenog, a i zbog onoga što tek sledi, poput „Pravog detektiva” sa Mekonahijem i Harelsonom, vreme je da promenite pristup.

Vreme je da svet nekvalitetnih filmova današnjice konačno odložite na neku prašnjavu policu.

Vreme je da ugasite televizore i da se uključite u televiziju.

Krajnje vreme.


SLIČNE TEME:
LOŠE JE DOBRO
POBEDI ILI UMRI

LOŠE JE DOBRO

                           O najboljoj dramskoj seriji u istoriji televizije

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Kolaps kreativnosti u Holivudu značio je meteorski uspon večitog broja 2 američke fabrike zabave.

Televizije.

Večita utešna nagrada za nedovoljno kvalitetne glumce, režisere i producente preko noći je postala stožer kvaliteta prekookeanske industrije razonode. Štaviše, može se tvrditi da američka televizija proživljava svoje nasvetlije trenutke u istoriji. A njena i poslednja i najsjajnija perjanica je po mnogočemu specifična serija.

„Breaking bad”

Iako je svoj života na malim ekranima započela vrlo diskretno i nenametljivo, do treće sezone već je čitav svet znao za Volta, Džesija, Skajler, Henka, Gasa i ostale likove iz Albukerkija u Novom Meksiku. Kada se zavesa spustila na četvrtu godinu emitovanja, većina fanova se pitala šta je tu još ostalo da se desi što već nisu videli. Odgovor je bio brutalan, a odluka da se poslednja sezona prepolovi i podeli na dve vremenske celine još surovija. Hajp oko „Brejking beda” postao je neizdrživ i poslednja klapa konačno se spustila u jesen 2013. godine, ostavljajući milionsku armiju gledalaca u stanju potpune depresije zbog završetka.

Nikada do sada jedna serija nije imala takav efekat na narazličitiju publiku na svim meridijanima i nikada nijedna serija nije tolike hvalospeve zaradila među ljudima koji uopšte nisu ni bili njena ciljna grupa.

Odgovor na pitanje zašto je to tako nije jednostavan, ali je na kraju krajeva i logičan.

„Brejking bed” je, u odsustvu boljeg poređenja, SAVRŠENA serija po svim glavnim parametrima koji čine jedan televizijski serijski program. Ta izuzetno pretenciozna konstatacija postaje još čudnija kada se u obzir uzme glavna tema „Brejking beda”. Dugo sam se opirao preporukama da počnem da pratim seriju koja se bavi terminalno bolesnim sredovečnim profesorom hemije u srednjoj školi, koji se odlučuje da iskoristi nekoliko preostalih meseci života da obezbedi svog paralizovanog sina i trudnu ženu kuvajući i prodajući najčistiji metamfetamin na svetu. Kao veliki protivnik bilo kakve vrste opijata i njihovog konzumiranja, takva tema se kosila sa svim mojim životnim načelima. Pa ipak, kako su i preporuke došle od ljudi sličnih shvatanja, odlučio sam da pružim šansu Volteru Vajtu i njegovim dogodovštinama. I nisam se pokajao.

Da se razumemo, „Brejking bed” nije serija koja promoviše narkotike i čini ih prijemčive široj publici. Droga, njena proizvodnja, distribucija, kršenje zakona i teška kriminalna dela koja iz svega toga proizilaze ne ostaju nekažnjena. Naprotiv, kazna je jezivo surova i brutalna i ne zaobilazi nijednog od glavnih likova. Ali, to nije ni nešto što gledalac ne očekuje kada sagleda početnu postavku u prvoj sezoni. Tu dolazimo do prve od mnogih tajni uspeha koju je velemajstorski kreirao Vins Giligen, scenarista kultnog SF serijala, „Dosije Iks”.

„Brejking bed” je serija koja ima jasan početak i kraj i svi gledaoci su toga svesni od prve do poslednje epizode. Vožnja između tog početka i kraja je spektakularna, ali se od sudbine i posledica svojih dela ne može pobeći. Dakle, ne postoji šansa za nastavak, a Giligen je uspeo u nečemu do sada nezabeleženom u modernoj istoriji televizije.

„Brejking bed” je JEDINA serija u poslednje dve decenije koja je uspela u tome da sa svakom sledećom epizodom i sezonom diže nivo kvaliteta, tenzije i brutalnosti. Nema mrtvog hoda, nema pada. Ima samo nepodnošljivog uspona, koji kulminira u poslednjih nekoliko epizoda završne pete sezone. Svaki put kada pomislite da je to to, i da bolje, luđe ili gadnije ne može, Giligen će vas surovo ostavljati u metilamenskim isparenjima i sa svojim ansamblom nezadrživo grabiti napred. To će činiti poput gospodara lutaka, držeći čvrsto sve konce mnogih paralenih tokova radnje u svojim rukama i pravovremenim pomeranjem glavnih aktera u neočekivanom pravcu.

Dakle, priča, iako rudimentarno prosta u svojoj postavci, efektna je i neverovatna. Iako se svaki od pivotalnih događaja u seriji duboko urezuje u pamećenje gledalaca, oni ipak ostaju zatečeni neočekivanim vremenskim intervalima i događajima u kojima će ti pivotalni događaji stići glavne likove ne bi li sve iznivelisali. Raspleti i preokreti su šokantni, nepodnošljivo napeti i na kraju krajeva, jedini logični. Kao njihova posledica svaki od likova u seriji će se bespovratno menjati, čime dolazimo do možda i ključnog činioca vrtoglavog uspeha „Brejking beda”.

Savršene glumačke ekipe.

„Brejking bed” je velika serija i zato što u njenom kastingu NE POSTOJI slaba tačka. Televizijski i filmski etabliran epizodista, Brajan Krenston, zasigurno je prva violina kao kameleonski Volt o čemu svedoče i sve moguće nagrade koje je za šest godina smestio na svoje trofejne police. Ali, on nije sam. Najmoćnija podrška mu je i najveće Giligenovo glumačko otkrovenje, potpuno nepoznati Aron Pol kao neodoljivo smušeni probisvet sa margine, Džesi Pinkmen. Međutim, tu se lista ne zaustavlja. Ana Gan kao Voltova supruga Skajler takođe prolazi kroz neverovatnu transformaciju, postajući na tom putu surovija i bestidnija nego što to na početku možete i da pojmite. Din Noris kao Henk,  Džonatan Benks kao Majk i Bob Odenkirk kao neponovljivi Sol Gudmen pozitivci su koji naprečac kupuju publiku i vezuju je za sebe, dok će plejada sjajnih negativaca biti ono što daje posebnu draž svemu. „Bela braća” i sumanuti Tuko ipak neće moći da dosegnu do zastrašujuće hladnokrvnog Đankarla Espozita i njegovog Gustava Fringa. Svi oni, kao i otklon glavnih likova od onih epizodnih biće u funkciji kičme oko koje se sav ovaj sjajni materijal vrti tokom svih šezdesetak epizoda.

Putu nadole.

„Brejking bed” je upravo to. Posrnuće svih glavnih likova. Posrnuće koje je toliko uverljivo utemeljeno svojom postavkom da se svako može identifikovati sa razlozima koji guraju Volta i ekipu sve dalje i dalje. Taj efekat još više je pojačan aktuelnom ekonomskom krizom. Giligen je tu više nego podmukao. Poput pčele i meda, vezuje vas za te marginalce i u suštini normalne ljude u nenormalnom svetu droge i kriminala, budi vam nadu da se od svega mogu izvući i odjahati u zalazak sunca, samo da bi vas surovo otreznio završnicom i ostavio vam gorak ukus u ustima i čvor u stomaku. Iako je Giligenovo loše nepodnošljivo privlačno i dobro odrađeno, na kraju ipak ne pobeđuje, jer to nije ni zaslužilo.

A njegova serija zaslužuje svu slavu i famu koju je za sobom stvorila.

Ocena: 5.0/5.0

SLIČNE TEME:
SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA
POBEDI ILI UMRI

POBEDI ILI UMRI

„Da Vinčijev kod.”

„Hari Poter.”

„Igra prestola.”

Bile su to knjige koje su poharale svetske top-liste bestselera fantastike u prethodnih deceniju i po. Den Braunova potraga za misterijama renesansnog umetnika nas je usisala u svet katedrala, skrivenih znamenja, crkvenih sekti i moćnika iz senke. Džoana Rouling je svoje čitaoce vratila nazad u detinjstvo, bajkovite predstave o dobru i zlu, čarobne štapiće i mitska bića. Njeni likovi odrastali su pred našim očima i skoro po pravilu, pravda je trijumfovala. A onda je na svetsku scenu pisaca naučne i epske fantastike po drugi put stupio Džordž R. R. Martin i sve izokrenuo naglavačke.

Prvi put je to učinio sa svojim knjigama „Pesma leda i vatre”, što ih je napisao sredinom devedesetih, kada je na prečac osvojio ljubitelje epske fantastike. Drugi put je to učinila TV serija rađena po pomenutim novelama u produkciji američke kuće „HBO” 2010. godine, kada je osvojio ceo svet. A malo je nedostajalo da se ništa od toga uopšte ni ne dogodi.

Martin je po završenim studijama žurnalistike skrenuo pažnju na sebe odbijanjem da izveštava o ratu u Vijetnamu. Vrlo brzo je sa novinarstva prešao na pisanje kratkih novela fantastike. Krah njegove četvrte knjige ga je 1982. godine pokrenuo ka Holivudu. Tamo se skoro čitavu deceniju sa promenjivim uspehom bavio pisanjem za televiziju i adaptacijom scenarija. 1991. je bila ključna godina i za Martina, a i za posrnuli žanr epske fantastike. Efekti giganata posleratne generacije su već izbledeli („Gospodar prstenova”), a mlađa generacija pisaca jednostavno nije bila dovoljno kvalitetna da pogura žanr u fokus čitalačke javnosti. Vrativši se po drugi put pisanju, Martin započinje epopeju nezapamćenih razmera u svetu književnosti. Uveliko zagazivši u drugu polovinu kreativnog veka, ovaj propali novinar i TV scenarista i posrnuli pisac, odlučuje da baci sve svoje karte na jedno jedino delo.

„Pesma leda i vatre” zajednički je naziv za sedmodelnu priču o Vesterosu, fiktivnom kontinentu geografski veoma nalik na britanska ostrva, na kojem se vodi borba oko prevlasti između nekoliko plemićkih porodica. Iako je za svoju osnovu imao Englesku iz doba „Rata ruža”, kao i motive iz „Ajvanhoa”, Martin ide i nekoliko koraka dalje. Gradi jedan potpuno novi i kompleksni svet isprepletanih ljudskih sudbina, paralelno vodeći radnju kroz sadašnjicu i burnu prošlost kraljevstva. Broj likova je prosto neverovatan, a činjenica da čak i prosečna i ispodprosečna publika uspeva da poveže relacije među njima je još neverovatnija. Nešto što za većinu ljudi u nekoj drugoj interpretaciji predstavlja napor, ovde predstavlja izazov. Jedini način na koji je to piscu moglo da pođe za rukom jeste perfektna karakterizacija svakog od likova. Ne pamti se u novijoj književnosti slučaj tolikog saživljavanja čitalaca sa likovima. Jednostavno, ukoliko pregurate sporiji uvod i pohvatate ko je ko, nećete moći a da ne mrzite Lanistere i Grejdžoje. Baš kao što nećete skrivati simpatije prema Starkovima, Tirionu i Deneris. Sansa će vas iritirati, a o moći zmajeva i „noćnih šetača” moći  ćete samo da špekulišete.

Upravo tu se krije i drugi ključ uspeha ove mamutske sage, a to je minimum fantastike. Lično nisam ljubitelj epske fantastike i ne privlače me Srednji vek, zmajevi, čarobnjaci, patuljci, vilenjaci i sl. Martin sve njih dozira, dodajući time uverljivost svojoj priči, dok sve vreme neizdrživo provocira čitaoca mrvicama pokazatelja moći natprirodnih i mitskih bića. Po pravilu, ona će se pojavljivati tek kada se neki od likova nađu u bezizlaznoj situaciji ili kada priča treba da doživi još jedan od svojih vratolomnih zaokreta. Tu dolazimo i do najmoćnijeg oružja Džordž R. R. Martina i nečega po čemu će, bez obzira na kraj ove sage, on zasigurno obeležiti ne samo žanr, nego i modernu književnost uopšte.

„Pesma leda i vatre” je, u najkraćoj mogućoj definiciji, zbir neverovatnih i neočekivanih prekoreta, promena i razvoja likova i radnje. Svaka od dosad pet napisanih knjiga će u svojoj poslednjoj četvrtini donositi i šokantne rasplete, porodične i ljudske drame, poraze i pobede onih koji su već trebali da pobede ili bili uveliko poraženi. Likovi će se pokazati kao dvolični, čak i trolični, a skoro svi će se po pravilu menjati, odrastati, sazrevati i evoluirati. Oni koji su bili na strani dobra, preći će na mračnu stranu. Oni koje niste mogli da podnesete će se ispostaviti kao pritajeni pozitivci. Sve te konstantne izmene i zaokreti će vas dovesti i do poslednjeg, i najuverljivijeg argumenta zašto bi ovoj neobičnoj epopeji trebalo da pružite šansu i posvetite deo svog slobodnog vremena, čak iako vas ovakve knjige ne zanimaju ili ako čak uopšte i nemate naviku da čitate.

Za razliku od „Gospodara prstenova” i ostalih remek-dela epske fantastike, Martinove knjige su surovo realne, životne i ne uvek pravedne. Bajkovitog hepienda nema, a dobrota i poštenje neretko bivaju surovo kažnjeni. Autor se ne libi da pojedine likove koje smatrate glavnima brutalno eliminiše. Ne gnuša se ni scena eksplicitnog nasilja, seksa i mučenja. Ukratko, prikazuje svet o kojem piše bez imalo ulepšavanja. Zbog toga se neretko nalazi na meti pretnji fanova, koji jednostavno nisu mogli da se pomire sa smrću ili sudbinama nekih od protagonista njegove knjige. Još jedan plus na temu uverljivosti dela koje je pisao i piše ga u ovom trenutku.

Pet knjiga je za nama, kao i tri sezone hit TV serije. „Igra prestola” i „Sudar kraljeva” su nas uveli u priču i pokazali princip po kojem će se dalja radnja odvijati. „Oluja mačeva” nas je oduvala svojom surovošću i kažnjavanjem određenih likova. „Gozba za vrane” donela je kratak gubitak inspiracije i neobičnu odluku fokusiranja na pojedine likove, ali je zato „Ples sa zmajevima” opet uhvatio zamajac sa početka serijala. Pred nama su još najmanje dve knjige. „Vetrovi zime” i „San o proleću” su verovatno najiščekivanije knjige u poslednjih nekoliko decenija. Većinu zanima sudbina likova i da li će famoznog srećnog kraja uopšte biti. Struku i kolege zanima da li se Martin može ispetljati na efektan način iz ovih par hiljada strana kojim je zaludeo ceo svet. Javnost će o svemu tome surovo suditi. Baš kao u lajtmotivu prve knjige:

„U igri prestola, ili pobeđuješ, ili umireš”.

VISOKA DEFINICIJA KINEMATOGRAFIJE

Pripadam generaciji kojoj su prva muzička iskustva bila prožeta pucketanjem gramofonskih ploča. Bili smo raspamećeni pojavom video-rekordera, a kasetama smo dolazili do prvih albuma za naše kolekcije. Dvokasetaši su predstavljali luksuz, a ulazak CD-ova na naše tržište devedesetih je izgledao kao poseta iz daleke budućnosti. Prve kompjutere je većina nas rođenih osamdeset i neke dobila na prelasku vekova, a sa njima i mp3 format muzičkog iskustva. Nakon presporog dial-up interneta, veći protoci podataka su nam omogućili da skidamo čitave diskografije i filmove za nekoliko sati. Veličina fajlova je rasla, a sa njima i kvalitet snimka.

Sveukupni napredak tehnologije je u svojoj nezaustavljivoj evoluciji počeo skromno, sa kartonskim 3D naočarima koje su nas prestravile u trećem delu „Ajkule”, tamo krajem osamdesetih. Dolbi zvuk je bio sledeći iskorak, ispunjavajući bioskopske sale svojom grmljavinom. Paralelno sa napretkom opreme u kinima, kompjuter je sebi krčio put do džepa običnog smrtnika, svake godine mu približavajući po neki segment idealnog filmskog iskustva. Par zvučnika je narastao na sistem 5.1, a potom i na sistem 6.1. Plastika je ustupila mesto drvetu kada su njihova kućišta u pitanju, a diskovi su omogućili bezbedan i brzi prenos podataka. DVD je iz bioskopa uleteo pravo u naše računare, zauzimajući više mesta, ali i pružajući nam kvalitet znatno iznad divx formata. LCD monitori i televizori su u zaborav reciklaže poslali katodne cevi i osvojili na prečac naše dnevne sobe, postavši pritom i naši jedini i zvanični monopolisti na poziciju naših monitora. Dijagonale su rasle, a od skora je tu i kućni 3D. Kompjuter i TV su sada neraskidivo vezani, a to je otvorilo put u najnovijem čedu filmske tehnologije, koje preti da zatvori ono malo preostalih bioskopa i zauvek nas veže za kuću kada je u pitanju idealno filmsko iskustvo. U pitanju su blu-ray i HD (high definition) formati zapisa, osnovni razlog nestanka celuloida iz većine svetskih filmskih produkcija.

U pitanju su, najjednostavnije rečeno, video zapisi više rezolucije od standardne. Kao minimalna veličina se uzima 720 piksela, a za pun HD ugođaj se smatra ona od 1080 piskela. Najčešći format mu je .mkv i on je sada u potpunosti softverski podržan od većine desktop i laptop računara što se mogu naći na tržištu. Grafičke karte godinama unazad poseduju HDMI izlaze koji vam omogućavaju da svoj LCD televizor pretvorite u pravo malo kućno platno. Ukoliko tu još pored vas stoji i neki surround sistem zvučnika, spremni ste za jedno sjajno filmsko putovanje. Putovanje koje će vam zauvek promeniti iskustvo gledanja jednog filma i učiniti čak i kvalitet zapisa u bioskopskim salama ništavan. Osim ako niste deo razvijenog sveta, pa u svom gradu imate neki IMAX bioskop, pa ćete onda imati to zadovoljstvo da vam je celo vidno polje pretvoreno u platno. Biće vam jako teško da se vratite u svet formata .avi, mpeg, .wav, .mp4 i .VOB nakon odgledanih slika u .mkv ili, znatno ređem kod nas, blu-rej formatu. Ređem i kompleksnijem, jer zahteva zaseban plejer i dodatnu investiciju koja se danas meri u (samo) dvocifrenim iznosima u evrima.

Usko vezani za pojavu kompatibilnih i jeftinih digitalnih kamera, novi formati filmskih zapisa su bukvalno preko noći pretvorili stotine miliona Zemljana u potencijalne režisere i gledaoce. Digitalna fotografija i kamera su sve manje i manje i uskoro ćemo ih imati u najvišoj rezoluciji i unutar naših mobilnih telefona. To suštinski znači da će završno poglavlje evolucije digitalne tehnologije svesti na potpunu individualizaciju filmskog iskustva, bilo da je u pitanju stvaranje pokretnih slika sa zvukom ili uživanje u istim.

Sve to mi deluje pomalo zastrašujuće i usamljenički, ali to sam možda samo ja. Pripadnike jedne generacije između generacija, jedan među malobrojnima koji su u stanju da hodaju u oba sveta, i digitalnom i analognom. Naviknut da u društvu gledam filmove, bilo da je u pitanju nečija dnevna soba ili mrak bioskopske sale. Ono što je najbitnije u celoj toj trci sa tehnologijom jeste preživljavanje mogućnosti izbora. Nadam se da će u ovom gradu i ovoj zemlji biti dovoljno razuma i osećajnosti da jedna Kinoteka i pokoji klasični bioskop preživi u svom izvornom obliku. Da mi omogući da se za gledanje „Prometeja” snimljenog namenski za 3D pripremam u dobro znanoj prašnjavoj sali u suterenu Kosovske držeći se za naslone sedišta kada Sigurni Viver kao besmrtna Ripli MekLaren pripali svoj bacač plamena u borbi protiv vanzemaljskih „Tuđina” u remek-delu Ridlija Skota od pre 34 godine. Da i dalje mogu da uživam u šarmu pomerenih titlova i dlaka na celuloidu dok zvuk krči tokom prvih 30 minuta „Odiseje u svemiru” u kojima se ne progovori ni reč. Samo ako mogu da paralelno uživam u kućnom DVD-ju „Apokalipse danas” i u remasterizovanom full HD „Blejdraneru” mogu biti u stanju da pravilno razlučujem o kvalitetima klasika i da ih poredim sa npr. revolucionarnim novim svetom „Avatara” u nekom, Bože zdravlja i kod nas otvorenom „IMAX” bioskopu.

Sve drugo bi samo predstavljalo veliku nepravdu prema decenijama filmskog stvaralaštva i milionima kilometara celuloida koji su obrazovali generacije i uvodili ih u magičan svet sedme umetnosti. I ukidanje slobode i luksuza izbora u kom formatu i okruzenju zelim da pogledam novi film koji me zanima ili neki stari, dobri, iz privatne kolekcije.