LJUBAV PREMA STRAHU

O najadrenalinskijem filmskom žanru

Ne znam gde je i šta radi sada Dejan Đ, moj drugar iz detinjstva. Izgubili smo kontakt kada se on preselio u petom razredu na desnu obalu Save. Njegovim odlaskom, nestala je i jedna od naših oaza u slobodno vreme, njegov stan. Za razliku od najvećeg broja naših saboraca iz školskih klupa, Dejan je najveći dan provodio sam, čineći njegovu dnevnu sobu sa velikim televizorom i modernim video-rekorderom idealnim utočištem za klince van obrazovnih ustanova. Kada se u sve to ubacio i video-klub „51”, smešten u jednoj od garsonjera u komšiluku, pozornica za buduće filmofile bila je postavljena.

A kako ste u tom uzrastu skloni takmičenju i dokazivanju pred vršnjacima, bilo je više nego očekivano da krenete u nadmetanje ko je neustrašiviji. I tako smo došli do toga da su dvojica sedmogodišnjaka svoj džeparac počela da troše na iznajmljivanje filmova strave i užasa. Suštinski neobrazovani na polju horora, uplovili smo u svet B-treš produkcije sa kraja osamdesetih. I dok su se ostala deca još uvek užasavala uz „It”, „Petak 13-i”, „Strava u ulici Brestova” i „Ajkulu”, mi smo u našem tefteru već imali „Gospodara pakla”, „Mračnog anđela”, „Muvu” i „Podvodnu platformu 6”.

Samim tim, kada sam odrastao, imao sam daleko bolju startnu poziciju kad je celuloidni adrenalinski strah u pitanju. To naravno nije značilo da se nisam i u poznijim tinejdžerskim, pa čak i adolescentskim danima trzao pred malim i velikim ekranima. Iznenađenja su postala ređa, ali snažnija. I čvrsto su oblikovala budući filmski ukus, neprestano pojačavajući glad za višim nivoom kvaliteta proizvoda fabrike iluzija.

Prvi takav susret odigrao se u najmračnijim devedesetim, uz „Jugoskandik” televizijski kanal, u doba kada su se inostrani satelitski kanali bestidno „krali” i besplatno emitovali i na našim frekvencijama. U kasnom večernjem terminu dočekala me je minimalistička uvodna špica i blago zlokobna muzika Džerija Goldsmita. Budući da je samim prenosom kršeno više desetina zakona o tv-difuziji, nismo imali taj luksuz da uživamo i u čarima titla. Naslov mi se pak urezao duboko u pamćenje, baš kao i remek-delo Ridlija Skota koje je sledilo nakon njega. Alien. Tuđin, vanzemaljac. Među starijim filmofilima poznat pod jednim od najuspelijih slobodnih prevoda u istoriji kinematografije. „Osmi putnik”.

Iako već poprilično oguglao na treš i mistiku, celokupna atmosfera me je od prvog kadra naterala da shvatim da ovo nije samo još jedan običan horor. Ne. Ovo je bilo nešto sasvim novo te 1979. kad se pojavilo u bioskopskim salama i mešavinom nepodnošljive tenzije, minimalnog, ali žestokog nasilja i antologijskom scenom sa Džonom Hurtom nateralo gledaoce da napuštaju projekcije, tražeći čak i pomoć medicinskog osoblja. Sigurno je tome doprinela činjenica da čudovište čestito ni ne vidimo u prvom satu filma, kao i da su pokojni H.R.Gajger i Ridli uspeli u svojoj nameri da stvore jedinstveni novi svet tuđinske i negostoljubive planete i ubilačkog stvora koji je njoj ležao uspavan godinama.

Što se mene lično tiče, uticaj rodonačelnika SF-horora na moje filmsko formiranje bio je nemerljiv. Čitava franžiza koja je nastala nakon prvog dela postala je moj omiljeni serijal i film čijim se kadrovima, akcionim sekvencama i specijalnim efektima uvek rado vraćam, u svim formatima  i prilikama. Za razliku od detinjstva, sada mi više nije toliko strašan, koliko je zastrašujuće kvalitetan proizvod fabrike iluzija u pravom smislu te reči.

Godine su prolazile, desetine i stotine filmova se nizale jedna za drugom, ali je dobrih horora bilo malo. Mejnstrim kinematografija je na prelazu vekova horor spojila sa komedijom i manevarski prostor za ljubitelje adrenalina na velikom platnu opasno se suzio.

Ko zna koliko bi se još umanjio, da se zapadne produkcije nisu u svom naletu reciklaže ideja okrenule ka jednoj od svetskih kinematografija koja je doktorirala na hardkor hororima. Japanskoj.

Za razliku od „Osmog putnika”, američki rimejk „Ringa” nisam pogledao sam. To ga, međutim, nije učinilo ništa manje jezivim. Za razliku od većine treš-sleš horora koji svoju privlačnost temelje na hektolitrima prolivene krvi, „Krug” mnogo dublje ulazi pod kožu i puzi uz kičmu. Tajna njegovog uspeha je u tome što napada direktno centralni nervni sistem, svojom kombinacijom psiholoških elemenata koji i kod najtvrdokornijih gledalaca stvaraju osećaj jeze i nelagode. To se pre svega odnosi na možda i najefektnijih minut i kusur u istoriji horora, sada već legendarni snimak na video-kaseti koji u grob šalje sve koji ga odgledaju. Napretkom opreme za reporodukciju, bili smo u stanju da tu sekvencu usporimo, razložimo na delove i još više se prestravimo kada shvatimo da u proseku tri od četiri kadra naše oko nije ni registrovalo, ali zato mozak sigurno jeste. Japanci su po običaju svoj zadatak shvatili ozbiljno i rezultat je jedan od najautentičnijih filmova strave i užasa ikada.

Naporedo sa psihološkim hororima, hodaju i oni koji svoju uspešnost duguju realističnosti i mogućem ishodu i u realnom životu. Upravo zbog činjenice da tempo civilizacije u poslednjem veku ubrzava koracima od sedam milja, još ih je manje koji su uverljivi u tom svom naumu i maltene se mogu nabrojati na prste jedne ruke. A možda i najbolji od njih je tu već skoro 35 godina, ali se i dalje u svim anketama nepravedno zanemaruje. U pitanju je i jedan od mojih najvećih propusta u filmofilskoj karijeri i ostvarenje koje sam imao prilike odgledam tek pre par godina i to na velikom platnu, u „Kinoteci”.

„Isijavanje”.

Već u uvodnim kadrovima, eksterijer Stenovitih planina postavio je atmosferu izolovanosti, dodatno pojačanu neponovljivim enterijerima hotela „Vidikovac”. Kada se u sve to upustio i neponovljivi Veliki Džek Nikolson, nervni slom glavnog junaka mogao je da počne. Kroz pad Džeka Toransa bili smo vođeni sigurnom rukom velikog majstora režije, njegovim pokretnim kadrovima i dugim rezovima, odličnom muzikom i bizarnim scenama koje su ledile krv u žilama bez previše krvi. Ukoliko je „Osmi putnik” stvorio čitav jedan podžanr, a „Krug” nam se poigrao sa umovima, „Isijavanje” je horor učinilo umetničkim delom i taj nepravedno zapostavljeni žanr postavilo na zasluženo mesto.

Mesto koje mu do sada nisu priznali ni umišljena „Akademija” ni uštogljeni kritičari.

A i ne moraju, pošto nas ni to neće sprečiti da i dalje volimo da se plašimo uz pokretne slike.


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
ŽIVEO FILM!

ELISE BOŽIJE

O nebeskom besu, poplavama i vojsci

(photo:www.dimitrijeostojic.com)

Sigurno ste čuli za onu basnu o dečaku koji je vikao: „Vuk!” Ako jeste, onda znate i da se neslavno završila za dotičnog junošu, pošto je prokockao poverenje svojih sunarodnika i ostao sam na vetrometini kada je zver najzad naišla.

Kakve to ima veze sa katastrofičnim poplavama u srpsko proleće 2014. godine?

Odgovor je: Baš nikakve.

Preciznije, kod nas su uloge potpuno zamenjene. Kod nas su spasioci ti koji su kukali, ali su se za razliku od onih iz basne, ipak odazvali kada je vodena zver konačno naišla. Učinili su to munjevito i srčano, ali na klimavim nogama. Preciznije, elisama.

Iako mala, nedovoljno popunjena, obučena i opremljena, Vojska Srbije bila je ta koja se prva odazvala kada su Kolubara, Tamnava, Sava i ostale rečice i reke krenule da prelivaju iz svojih korita i nose Posavinu, Mačvu i Zapadnu Srbiju pred sobom. I da nije bilo nje, mrtvi se ne bi brojili u desetinama, već u stotinama, a možda i hiljadama. Čast policiji i specijalcima, ali kada je zagustilo, ljudi su se okretali maslinastozelenoj za spas. I spas je stigao, na jedini način na koji je mogao. Kopno, putevi i železnica su nestali preko noći i do odsečenih i ugroženih se moglo doći samo čamcem ili iz vazduha. Kako je naplavina u sebi skrivala mnoštvo prepreka, najefikasnije sredstvo spasavanja postao je – helikopter. I to ne bilo kakav, već onaj spasilački. Sa dizalicom, korpom, dovoljno prostran i stabilan da duže vremena lebdi nad jednom tačkom.

Od nekada moćne JNA, jugoslovenska, a potom i srpska vojska nasledile su najveći deo tehnike. Maltene svu. Crne devedesete i sivi novi vek nije doneo nikakva nova ulaganja u naše odbrambene snage, što je pogotovo teško pogodilo njihov najelitniji i najtehničkiji vid. Vazduhoplovstvo. Sa letelicama nabavljenim tokom osadesetih godina prošloga veka, broj onih koje su mogle da se vinu u nebu rapidno je opadao kroz pustoš ratova, bombardovanja i sankcija. Kada su u pitanju transportni helikopteri, cifra se zaustavila na – devet. Da, dobro ste pročitali. Devet. 9. Za zemlju od 7 miliona stanovnika i za vojsku koja broji oko dve desetine hiljada ljudi pod oružjem.

Sreća u nesreći je bila što nam je preostao praktično neuništivi tip helikoptera. Uz američkog „hjuija”, najpoznatiji helikopter na svetu. Proizveden u preko 10 hiljada primeraka. Ruski, eks sovjetski. „Osmica”. Mil Mi-8.

Uzleteo još tokom šezdesetih, svoju osnovu nije mnogo menjao. Bila je to prava sovjetska mašina: jednostavna, masivna, izdržljiva i jeftina. Neko će reći i ružna. Ali je radila svoj posao. I mnogo više od toga. Doživela je mnoge varijante, letela na svim kontinentima, od ledara Antarktika, preko svih svetskih mora i okeana, do afričkih pustinja. I na to svom putešestviju, stigla je i do bivše SFRJ. Prvi primerci su stigli 1968, a poslednji 1980. I baš ti poslednji primerci su junaci naše priče.

Da, dobro ste pročitali. Sedam od tih devet „osmica” u našu zemlju je ušlo 1981. Pre ravno 33 godine. Trideset i tri. I za te 33 godine nisu sedeli sklopljenih elisa. Naprotiv. Prevozili su teret, vojnike, ranjenike, davljenike, hitne medicinske slučajeve. Na njih je pucano iz slovenačkih, hrvatskih, bosanskih i albanskih pušaka. Uspeli su da prežive nestašicu delova i goriva devedesetih, NATO bombe 1999, pa još jedan period bede od 2000. naovamo. U retkom svetlom trenutku, na njima je izvršen generalni remont krajem prve decenije ovog milenijuma i životni vek, koji inače iznosi tri decenije, produžen im je za još pet-šest godina. Možda i neku preko toga, ako ih prištedimo. I ti i ti takvi penzioneri, antikviteti na nebu, brojali su svoje poslednje godine tu i tamo leteći za potrebe naše malene vojske. Do ovog proleća.

Tada je njih pet-šest koji su bili ispravni i spremni, po ko zna koji put moralo da se vine u vazduh i ide tamo gde drugi nisu mogli. Škripali su, cvileli i ljuljali se pod teretom Obrenovčana, Šapčana i Mitrovčana. Ali su ostajali u vazduhu, malo manje zbog tradicionalno kvalitetne sovjetske izrade, a malo više zbog truda i hrabrosti njihovih posada iz 890. i 119. mešovite helikopterske eskadrile sa aerodroma Batajnica i Lađevci kod Kraljeva. Piloti i mehaničari „Pegaza” i „Zmajeva” po ko zna koji put su izveli svoju magiju. Magiju znanja, dovitljivosti i potpune improvizacije. Znajući da njihove „osmice” nemaju digitalne instrumente, GPS-ove i infracrvene kamere, morali su da lete samo za dana. To je praktično značilo da elise neće mirovati od prvog svetla do poslednjeg zračka sunca. I nisu. Vrtele su se, kao i prvog dana. I nisu se otkačile, jer pored Boga, na to paze i posade na zemlji. Ljudi koji krpe, budže i rastežu nerastegljivo već  četvrt veka. I za razliku od od svoje sestre na tlu, voda je držala i nakon odlaska od majstora i ovaj put.

Ni prvi, ali možda i poslednji put. Jer, i pored pilotskog i mehaničarskog umeća, sve ljudskom rukom pravljeno ima svoj konačni životni vek. I „osmice” su, u odsustvu boljeg poređenja, na samrti. Ne od neke teške bolesti, već od – starosti. Nikada nisu ni bile predviđene da lete ovoliko dugo, u ovakvim uslovima i uz ovakvo (ne)održavanje. Sada im je svaki dan čist ćar. Ali tih dana je, kao i legendarnih helikoptera, sve manje. Jednog od tih jutara, na sirenu za uzbunu odgovoriće tišina. Jednog od narednih dana kada svi budu vikali: „Vuk”, elise njihovih masivnih petokrakih rotora od čistog ruskog čelika neće se zavrteti. Jednog od tih dana kada budete gledali u nebo tražeći spas, ono će ostati prazno.

Setite se toga kada sledeći put budete rekli da nam ne trebaju vojska, vazduhoplovstvo, avioni i helikopteri.

Setite se toga kada budete tvrdili da za tih desetak miliona evra koliko košta najnoviji primerak unuka „osmice”, Mi-171, može mnogo gladnih usta da se nahrani, da se srede škole i urede bolnice.

Setite se toga kada se i sledeći put budete oslonili na pomoć političara, kako domaćih i stranih.

Siguran sam da ćete se svega ovoga setiti.

Ali, sa jednom bitnom razlikom.

Tada će već biti kasno.

Prekasno.

SLIČNE TEME:
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN

ŽIVEO FILM!

O čudu neviđenom beogradskom bioskopskom

Rodio sam se deset godina prekasno. Ne deset, već dvadeset. Sve gotivne stvari su već intenzivno lapile kada sam se ja osvestio i shvatio ko sam i šta sam. A kada sam shvatio gde sam, mogao sam samo da plačem. Najbolji filmovi, najkvalitetniji bendovi i neprevaziđeni sportisti već su bili snimljeni, u penziji ili na silaznoj putanji. Meni su ostale mrvice i prebiranja po prašnjavim rafovima sa gramofonskim pločama i video-kasetama.

Otprilike u isto vreme kada sam ovladao video-rekorderom, započeta je i jedna dvodecenijska borba za mesto starog dobrog filma u Beogradu. Jugoslovenska kinoteka je te 1992. godine na poklon od države dobila prostorije oronulog zdanja u Uzun-Mirkovoj 1. Ali, proći će još više od pune dve decenije pre nego što sjajni klasicistički enterijer u jednom od zaboravljenih beogradskih sokaka bude konačno priveden novoj nameni.

Za to vreme, paralelno i u totalnom neznanju o postojanju onog drugog, u ovom gradu su postojali stara zgrada Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj 11 i moja malenkost. Klasični filmovi su do mene uglavnom dolazili kroz video klubove, a potom i putem interneta. Jedan po jedan prostor namenjen filmu u gradu se gasio, ostavljajući u životu par potpuno sterilnih sinepleksa. Uporedo sa beogradskom kinematografskom agonijom, metastazirala je i dekadencija novog filma, jedinog koji ste mogli da dobijete na velikim platnima srpske prestonice.

Pa skoro jedinog.

Stara zgrada Kinoteke još uvek je bila tu i došao je red i na mene da u njenoj skučenoj i sparnoj sali dobijem priliku da odgledam originalne zapise filmove uz koje sam odrastao. Bilo je nečeg šarmantnog u pucketanju i preskakanju traka uz kultna ostvarenje koja su obeležila 20. vek. Šarmantnog, ali ne i neodoljivog.

Vrtoglavi uspon kvaliteta i pristupačnost zapisa, kao i opreme za reprodukciju,  značio je da je klasičnim bioskopima odzvonilo. To se pre svega odnosilo na one neprofitabilne, poput onog u suterenu Kosovske ulice. Ionako ugrožena i malobrojna beogradska bioskopska publika našla se tako na rubu propasti, osuđena na gledanje instant filmova po šoping molovima za velike pare.

Tako nisu mislili i ljudi koji vode Jugoslovenski muzej filma izbegavši u jeku sveopšte finansijske krize tužnu sudbinu „Kozare”, „Odeona”, „Jadrana”,  „20. oktobra” i „Balkana”. Ne samo da objekat u Kosovskoj nije ugašen, već je dobio i pojačanje.

I to kakvo!

Ljubitelji klasičnih filmova nisu mogli da veruju svojim očima kada je početkom marta novinske stupce obasjala vest o puštanju u rad dvodecenijskog filmskog Skadra na Bojani u vidu nove zgrade Kinoteke u Uzun Mirkovoj 1.

Propustivši po starom dobrom običaju mondenske premijere, čekao sam svoj trenutak i pravi film da su uputim put nove Kinoteke. I dočekao ga veoma brzo. I to ne film, već filmove. I to ne bilo koje filmove.

Tri klasika, tri rediteljska remek-dela.

„Paklenu pomorandžu”, „Blejdranera” i „Kosu”.

Kako sam svaki od pomenutih filmova gledao u više navrata  i u različitim formatima i verzijama, otišao sam u novu Kinoteku sa predubeđenjem da ću uživati u dragim ostvarenjima, bez nekih većih iznenađenja.

O, kako sam se samo prevario!

Čast DVD-ju, čast HD-u i „blu-reju”, 3D, smart i digitalnim televizorima velikih dijagonala, ali veliko platno se jednostavno ne može porediti sa kućnom zabavom.

Još od jednobojne uvodne špice „Paklene pomorandže” bilo je jasno da će se solidno popunjena sala brutalno susresti sa filmom koji je te 1971. prestravio gledaoce uvodeći ih u surov svet bezumnog nasilja mladih naraštaja futurističke Engleske. Scena silovanja piščeve žene od strane Malkoma Mekdauela i njegovih „Drugova” izazvala je mučninu kao nikada pre, baš kao i zaštitni znak proslavljenog Stenlija Kjubrika, napadni enterijeri i eksterijeri u pozadini. Kako je „Pomorandža” odmicala, tako je i svrha njenog postojanja postajala jasnija nego ikad. Krešendo nehumane terapije nasilje je ogadio i gledaocu, a ne samo glavnom liku, šaljući tako poruku o tome kako se zločin ipak ne isplati.

Ako sam konačno odahnuo uz crvenu odjavnu špicu u subotu, to nije značilo da nisam spreman za nedeljni nastavak.

Odmakavši se od platna, bio sam spreman da zaronim u neponovljivu mračnu viziju grada budućnosti, Los Anđelesa 2019. Ako je kod Kjubrika glavni utisak bila boja, kod Ridlija Skota to je bilo njeno odsustvo. Preciznije rečeno, mrak. Noar. Jer, „Blejdraner” to i jeste. Nepostojanje i pažljivo doziranje svetla. Za razliku od HD snimka iz lične kolekcije, ovog puta sam bio u prilici da vidim svaki i najmanji predmet u polusenkama koje vladaju velikim platnom. Da uporedim prikaz Harisona Forda, Rutgera Hauera i Šon Jang u zavisnosti od toga koliko im je rasvete veliki reditelj dodelio. Da mi crno bude zapravo beskonačni valer sive. Najzad sam mogao da sagledam svu detaljnost pedantnog rada ljudi iza kamere. Baš onoga što me je kupilo i celu priču o ubicama samosvesnih robota učinilo tako uverljivom i bliskom paralelom modernog društva, ogrezlog u oslanjanje na kompjuterske tehnologije. Pronašao sam dodatno poštovanje za film koji smatram savršenim.

Kraj vikenda nije značio i anti-klimaks. Naprotiv. Slučaj je hteo da ponedeljak veče bude poprište prikazivanja jednog od onih fimova uz koje sam odrastao. „Kosu”. Ostvarenje sa kraja sedamdesetih iz temelja uzdrmalo je američku javnost necenzurisanim prikazom sveta hipi-pokreta, ogrezlog u drogama, razvratu i ljubavi prema bližnjem svom. Naizgled neozbiljna forma muzIčkog filma nikako nije otupela oštricu kritike uštogljenog establišmenta, rata u Vijetnamu i novca kao katalizatora napretka. Naprotiv. Miloš Forman učinio je mjuzikl ozbiljnim žanrom, a nama koji smo ga po prvi put gledali na velikom platnu omogućio da se uverimo u svu raskoš koreografija, kostima i numera koje su obeležile jedan od najboljih saundtrekova ikada.

Bila su to tri uvodna čina romantizirane romanse između mene i Kinoteke.

Neke nove Kinoteke, sa starim filmovima.

Remasterizovanim, a patiniranim.

U sjajnom prostoru, komfornoj sali, sa odličnim zvukom.

Za male pare. Simboličnih 200 dinara. Manje od jednog pića po prestoničkim lokalima.

Ulaznica u svet iluzija nikada nije bila jeftinija i bliža.

Ja sam svoj kutak u ovom gradu našao. Nije to ni kafić, ni restoran, ni klub.

Ne.

To je kuća u kojoj spavaju stari filmovi. I čekaju vas da ih otkrijete ili osvežite svoja sećanja na njih.

Da ih slavite.

Da zajedno ponosno i glasno kažemo: 

„Živeo film!”


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
LJUBAV PREMA STRAHU

UKRAJINA POD TALASIMA

O nestanku jedne mornarice

 

 

Nisam rusofil po opredeljenju, ali obožavam rusku vojnu tehniku. Kako pomenutu temu pratim od najranijeg detinjstva do danas, ne treba trošiti reči na to sa kolikom sam pažnjom pratio aktuelni razvoj situacije u Ukrajini i na Krimu, pošto mi je to dalo priliku da maltene iz prve ruke dobijem uvid u stanje jedne od omiljenih podkategorija vojne tehnike.

Ruske ratne mornarice.

Zarobljavanjem minolovca „Čerkasi” u Donuzlavskom jezeru, praktično je prestala postoji ukrajinska ratna mornarica. Plovilo klase „Natja” poslednje je u nizu onih koji su milom ili silom preuzeli pripadnici ruske Crnomorske flote na Krimu. To je ujedno predstavljalo i kraj jedne od najmlađih svetskih mornarica.

Ukrajinske.

Glavnina ruske Crnomorske flote na vezu u Sevastopolju, sleva na desno: krstarice „Moskva” (121) i  „Kerč” (713), razarač „Smetljivi” (810)

Treća po veličini republika koja se 1991. izdvojila iz tadašnjeg SSSR-a, Ukrajina je nasledila lavovski deo crnomorske obale, poluostvro Krim sa velikom pomorskom bazom Sevastopolj i pravo na polovinu matične flote bivše države. Nesuglasice sa ekonomski i državnički posrnulom Rusijom tokom devedesetih imale su za posledicu mučne pregovore oko podele Crnomorske flote i statusa Sevastopolja. Konflikt je najzad razrešen krajem prošlog i početkom novog veka kombinacijom deobe i zakupa i izgledalo je kao da odnosi između dve frakcije istog naroda najzad mogu da krenu sa mrtve tačke.

Tako je i bilo, dok na red nije došao ulazak Ukrajine u EU i NATO. U već poznatom nizu događaja ove zime, bivša sovjetska republika ušla je u de fakto stanje građanskog rata, koji se završio ruskom oružanom intervencijom i pripajanjem Krima matici, iz koje je inače i nepravedno administrativno izdvojen 1954. Kako je strateški značajno poluostrvo krcato vojnim i to pre svega pomorskim bazama, sukob između dve suparničke strane izgledao je neminovan.

Za razliku od ruske Crnomorske flote koja je zadržala najveći deo efektive iz vremena SSSR-a, Ukrajina je samo na papiru imala moćnu oružanu silu. Iako naslednica velike količine najmodernijih sovjetskih tipova aviona, tenkova i brodova, malo štošta je ispravno dočekalo krizu 2014. Ambiciozni domaći razvojni programi doživeli su neslavnu sudbinu usled besparice, a ionako nizak moral ljudstva dodatno je srozala politička i etnička podela unutar same zemlje.

Sve to bilo je više nego dobro poznato Rusima koji su se upravo zbog toga i odlućili za munjevitu akciju i tzv. „meki” konflikt kroz blokadu, izolaciju i mirnu primopredaju. Takav koncept se pokazao sasvim dovoljan u većini slučajeva, te su za razliku od građanskih sukoba u Kijevu i naseljima u unutrašnjosti, na Krimu događaji bili daleko mirniji i uz minimalne žrtve. U tome je posebno prednjačila mornarica koja je većinu ukrajinskih plovila koje je kriza zatekla na užarenom poluostrvu preuzela na vezovima, mahom prilazeći sa kopna.

Proces je najpre otpočet u samom Sevastopolju, gde su baze delile pomorske snage obe sukobljene strane. Šaljući sve kapitalne brodove (krstarice, razarače, fregate, korvete i podmornice) na otvoreno more po izbijanju krize, ruske pomorske snage blokiraju luku potapanjem manjih civilnih brodova i patrolom oko samog ulaza primoravaju većinu posada na dobrovoljnu predaju, poput ljudi na jedinoj ukrajinskoj podmornici, „Zaporožje”, poslednjoj preostaloj dizel-električnoj podmornici klase „Fokstrot” iz šezdesetih godina prošloga veka. To se sa druge strane nikako ne može reći za dve veće („Luck” i „Ternopilj” – klasa „Griša”) i jednu manju protivpodmorničku korvetu („Hmeljnicki” – klasa „Pauk”), kao i veliki komandni brod „Slavutič”, koji su morali da budu zauzeti uz upotrebu sile, ali na sreću bez žrtava. 

Tri ukrajinske korvete klase „Griša”, sada u sastavu ruske Crnomorske flote: „Luck” (U205), „Vinicija” (U206) i „Ternopilj” (U209)

Lokalni mornari u drugim krimskim bazama nisu pružali preveliki otpor, a ako ga je i bilo, bio je uglavnom pasivan, poput posada brodova koji su bili nekoliko nedelja blokirani u jezeru Donuzlav, tankim kanalom povezanim sa otvorenim morem. Ruske snage su tu još na samom početku intervencije potopile jednu od rashodovanih krstarica klase „Kara” („Očakov”) i time onemogućile šest ukrajinskih ratnih brodova da izađu na otvoreno more, za svaki slučaj ostavljajući svoj najmoćniji u regionu, raketnu krstaricu „Moskva”, u patroli na ulazu u kanal. Pa ipak, za angažman masivnog plovila klase „Slava”, namenjenog uništavanju drugih plovila projektilima „bazalt” nije bilo potrebe pošto su anti-terorističke jedinice preuzele kontrolu nad svim blokiranim brodovima, ukljućujući tu i veliki desantni brod „Konstantin Oljšanski” i već pomenuti minolovac „Čerkasi”, koji su najduže izbegavali poteri manevrisanjem po kanalu uz upotrebu dimne zavese. Posade su se na samom kraju zaključale u potpalublje i tu dočekale naoružane ruske pripadnike koji su ih sproveli do najbližih ukrajinskih baza, okončavajući time eru ukrajinske mornarice na Krimu.

 

Zarobljeni kapitalni brodovi ukrajinske ratne mornarice (gore levo: komandni brod „Slavutič” (U510); gore sredina: korveta „Hmeljnicki” (U208), gore levo: minolovac „Čerkasi” (U311), gore desno: podmornica „Zaporožje”

Ukrajincima nakon aneksije Krima suštinski preostaje jedna pomorska baza i jedan pravi i veliki ratni brod. U Odesu je posle više dana nedoumice uplovio zastavni brod ukrajinske mornarice, fregata „Hetman Sadajčni”, okončavajući time protivpiratsku patrolu Indijskim okeanom. Najmoćnije i najbolje naoružano ukrajinsko plovilo  time je okončalo spekulacije o navodnoj kolektivnoj predaji ruskim izaslanicima na Kritu, gde ju je zatekla kriza na Krimu. Njen zapovednik potvrdio je lojalnost novim vlastima u Kijevu i time označio simboličan produžetak dvodecenijske egzistencije ukrajinskih pomorskih oružanih snaga. U pitanju je inače poslednji preživeli od ukupno četiri broda klase „Krivak” koji su pripali Ukrajini nakon podele Crnomorske flote, naoružan topovima kalibra 100 i 30mm, protivavionskim raketama „osa”, torpednim aparatima, bacačima dubinskih bombi i helikopterom.  Zanimljivo je da dva sestrinska broda iz iste klase, „Ladni” i „Plitvji”, takođe patroliraju crnomorskim vodama, ali sa ruske strane.

Jedini preostali brod ukrajinske ratne mornarice, fregata „Hetman Sadajčni”

Iako su tenzije u čitavom regionu i svetu i dalje visoke, situacija na moru je poprilično mirna i ne nagoveštava skoriju eskalaciju, uprkos velikim najavljenim manevrima američke, rumunske i bugarske flote, kao i pojačanoj aktivnosti Turaka. Ukrajina je de fakto postala zarobljenik ruske flote i proći će godine pre nego što bude obnovila i delić svoje snage kojom je raspolagala devedesetih.

Kao čoveku mi je izuzetno drago što je ovaj niz incidenata prošao bez ljudskih žrtava.

Ljubitelj vojne tehnike u meni je presrećan što će barem neki od tih zarobljenih ukrajinskih brodova nastaviti svoj život i u Crnomorskoj floti i time izbeći neumitnu kartu u jednom pravcu za staro gvožđe.


SLIČNE TEME:
ELISE BOŽIJE
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN

M(J)UZE

O poslednjem velikom rokenrol bendu

Jeste, pogrešio sam. Loše sam procenio. Nisam bio na pravom mestu u pravo vreme.

Nisam otišao na koncert „Mjuza” u beogradskoj „Areni” u oktobru 2007.

Slaba uteha mi je činjenica da je to učinilo svega par hiljada ljudi. Slaba, jer sad više nema nazad. Sad moram da čekam i možda ću čekati dugo. Jer, za razliku od svesti naše publike, u koju ubrajam i sebe, ovaj britanski sastav je u međuvremenu žestoko izmutirao i narastao do statusa megabenda. Toga smo svi postali bolno svesni kada je internetom procureo snimak njihovog spektakularnog koncerta na Olimpijskom stadionu u Rimu u leto 2013. Rasprodatom. Pred više od 60.000 ljudi. Šezdeset. Hiljada.

Šta se to, dođavola desilo za ovih sedam godina? I kako?

Odgovor na to leži u samim korenima ovog, po svemu specifičnog ostrvskog benda. Nastao na prelazu vekova, „Mjuz” je hvatao poslednje vozove umirućeg brit-popa devedesetih. Idejno čedo gitariste i vokala Metjua Belamija, od samog starta bio je baziran na formi rokenrol trojke (gitara, bas i bubanj), ali je stilski izmicao definiciji i žanrovskom svrstavanju. Alternativni miks za koji su se odlučili na početku karijere im je doneo malobrojnu, ali izuzetno privrženu publiku, koja je u unjkavom  Belamijevom vokalu maskiranom između metalskih gitara i indastrijal ritam sekcije prepoznala ono najvrednije u muzici. Melodiju.

A nju nije bilo nimalo lako pronaći na „Mjuzova” prva dva albuma, „Showbiz” i „Origin of symmetry”. Ako je prvi bio upoznavanje preko opskurnih  „Uno” i „Sunburn”, te elegične „Unintended”, drugi je doneo delimičnu komercijalizaciju zvuka sa „Plug-in baby” i „New born”. Aranžmani su bili mračni, ali više stidljivi nego istinski depresivni. Energija se skrivala i otpuštala samo u refrenima ili pokojem rifu. Pošto je kultni andergraund status bio obezbeđen, došlo je vreme za proboj i na veću scenu. Sudbonosnim trećim albumom.

„Absolution” je bio pun pogodak, naglo šireći publiku i fokus benda mirnijom produkcijom i pevljivijim singlovima. Patetika je ostala tu kao zaštitni znak benda, ali je ona sada bila daleko prijemčivija preko „Hysteria”, „Time is running out” i „Stockholm syndrome”. Ljubitelji balada su dobili svoje parče nosača zvuka sa „Sing for absolution”, dok je „Butteflies and hurricanes” bila svojevrstan prelaz između brzih i sporih numera. I možda upravo ta reč najbolje i definiše „Mjuz” kao bend.

Prelaz.

Prelaz između stilova. Prelaz između era. Između starog i novog.

Iako de fakto rokenrol bend, „Mjuz” se ne ne libe gitarskih efekata, elektronike, matrice, procesora na glasu, ali ni teatralnosti ni glam imidža. Rečnikom muzičkih kritičara, alternativa. I oni su sredinom prve decenije ovog veka upravo to i bili. Alternativa hausu i tehnu sa jedne i ljigavom popu i reciklaži hitova sa druge strane. Ni sami se nisu ustručavali da pozajmljuju. U njima ste mogli, ali i dalje možete da čujete ehoe ranog „U2” i „Radiohead”, zrelog „Depeche Mode” i poznog „Queena”. Oni koji ne vole previše ovaj bend će reći će da su oni samo interpretatori tuđih stilova i aranžmana. Oni koji ih cene reći će da oni ukrštanjem stilova prave svoj izraz i modernu muziku za 21. vek. Istina je verovatno kao i uvek do sada, negde na sredini. A baš na toj sredini je i čvrsto uverenje stručne javnosti da su u pitanju vrsni muzičari, majstori svog zanata i jedan od najusviranijih bendova današnjice.

A da ti sjajni muzičari znaju da prave i hitove, najbolje govori njihov četvrti album, „Black holes and revelations”. Kočnica više nije bilo i desetine hiljada ljudi hrle da čuju pet potpuno žanrovski različitih singlova sa tog nosača zvuka uživo. Šizofreni „Supermassive black hole”, epski „Knights of Cydonia”, elektronski „Map of the problematique” i prave, pravcate pop hitove „Invincible” i „Starlight”. Na talasu velike popularnosti koju su dodatno pojačali efektni spotovi, Belami, Volstenholm i Hauard kreću na najveću turneju do tog trenutka. U okviru promocije svoje muzike uživo stići će i do Beograda. Naša publika nije prepoznala trenutak i ostala je uskraćena za njihov koktel pozitivne energije, usviranosti i raskošne produkcije. Što je Srbija propustila, svet nije, dokumentujući uspon jednog velikog benda na lajv nosaču zvuka sa „HAARP” turneje.

Iako je medijska aždaja bila spremna da proguta englesku trojku, željna pravog rokenrola nakon skoro dve decenije koliko je prošlo vrhunca dinosaurusa osamdesetih, „Mjuz” tada pravi možda i ključni korak ka statusu velikog benda, vešto izbegavajući zamku dodvoravanja svima. „Resistance” jeste komercijalan, ali je i dalje kvalitetan. Jeste osvojio „Gremija”, ali se nije vrteo po diskotekama. I iznad svega, prodavao se odlično. Novac više nije bio problem i produkcija za turneju nadilazi sve dotad viđeno. Pored iskoraka u smislu vizuelnog identiteta, tekstovi postaju još britkiji i socijalno angažovani. „Uprising” i „Resistance” vraćaju bunt na veliku scenu prvi put od kraja osamdesetih i čine to propraćeni klasičnim rokenrol uticajima i tako svežom „Undisclosed desires”. Energija preliva iz zvučnika, terajući mase na koncertima da skaču, a one pedantne da traže tekstove po internetu i uče ih napamet. Nešto što je publika skoro zaboravila u eri instant pop đubreta bez smisla i poruke.

Belami se ne zadovoljava statusom božanstva do kojeg je došao, već svoju trojku gura još dalje, šestim i za sada poslednjim albumom, „2nd law”, otvarajući Olimpijadu u Londonu sa pomalo nespretnom „Survival”. Međutim, prvi utisak se menja sa izlaskom čitavog nosača zvuka, jer je dah 22. veka još uvek tu („Panic station”,  „Supremacy” i „Madness”). Fanovi mogu da odahnu od konstantne fobije prekomercijalizacije i da se još jednom upute na mamutsku turneju, potvrđujući time „Mjuzu” status megabenda.

Jer, oni su postali upravo to. Megabend. Na vrhuncu kreativne moći, u najboljim godinama, pišu sjajnu muziku i tekstove, prodaju milione ploča širom sveta i pune najveće hale i stadione gde god da se pojave. I čine to svirajući rokenrol. I kao i sve progresivno u muzici, dolaze iz Engleske.

Nadamo se da će još dugo ostati takvi i toliki i da će se konstantno menjati i evoluirati u nešto sveže i zanimljivo.

I da će i meni, kao i mnogima koji su ih u međuvremenu „svarili”, omogućiti da ih ipak vidimo uživo i u našem gradu.

U prepunoj beogradskoj „Areni”.


SLIČNE TEME:
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
DEPEŠ MAŠINA

ODLAZAK STILA

 O testamentu koji vas neće ostaviti ravnodušnim

Mladi ste, perspektivni i ambiciozni. Studirate ili ste studirali žurnalistiku i sanjate o tome da se bavite političkim novinarstvom. U Srbiji. U zemlji u kojoj svaka politička opcija ima svoju novinu/portal/TV i radio stanicu, gde novinari rade za minimalac, ako su uopšte i plaćeni i prodaju se za ručak u kafani, moglo bi se reći da ste vi zapravo jedan utopista i potpuni entuzijasta. Da ne kažem zanesenjak.

Ako ipak odlučite da pređete preko tih vrlo oštrih ograničenja i upustite se u neizvesne novinarske vode na ovim meridijanima, pred vama su dva puta.

Prvi, utaban, koji vodi preko podmlatka stranaka, privatnih fakultetskih tečaja i digestivnih traktova urednika. Siguran, simbolično obeštećen i nadasve dosadan.

Ako pak ne želite da igrate po tim pravilima, pred vama je trnje, sa vrlo, vrlo neizvesnim i maglovitim zvezdama u daljini. Put će vam biti tek simbolično olakšan pojavom blogova i „nezavisnih” portala, ali vas ni to neće poštedeti svevidećeg orvelovskog oka klike koja u tom tom trenutku upravlja našom zemljom.

Biće to put kojim se ređe ide.

Još uvek ste tu? Dobro, idemo dalje.

Novinarstvo kao profesija izumire u čitavom svetu, pa i kod nas. Televizija i internet ubijaju jednu novinu za drugom, nepismenost i tuđice nagrizaju redove članaka sa svih strana, a žuta je uveliko zamenila belu kao podlogu za olovne znake u vašim rukama. Autorstvo je stvar nekih davnih vremena, i prava je retkost pronaći i na prste jedne ruke pobrojati novinare sa stavom.

Pa, zašto uopšte gubite vreme na sve to?

Odgovor znate. Zato što to volite.

E dobro, konačno negde napredujemo. To želite, o tome sanjate i hoćete da budete u tome dobri. Lepo sročeno, ali ne tako lako za ostvariti. Odakle početi? Na koga se ugledati? Koga kopirati? Kako doći do svog stila? Teška pitanja, opskurni odgovori. Malo uglednih primera. Maltene nepostojeća literatura. Sužen manevarski prostor. Blaga klaustrofobija. Blaga mučnina.

Lekova nema, ali ima nečeg dovoljno sličnog.

Ima knjiga. Množina. A ima i KNJIGA. Jednina.

Više testament nego knjiga. Zbirka autorskih tekstova, sa velikim „A”. Kolekcija stavova. Politički nekorektnih. Surovih. Na momente uvredljivih i vulgarnih. Bespoštednih. Brutalnih. Sa nezaboravnim metaforama, neponovljivim istorijskim paralelama i urnebesnim poređenjima. A sve prožeto stilom koji je praktično nemoguće kopirati. Da. Postoji tako nešto. Ne verujete mi?

Slobodni ste da odete do prve knjižare (ono gde se prodaju knjige, a ne peciva i kladioničarski tiketi), trafike ili kolportera (one čike na ulici što prodaju novine, knjige i kalendare) i da za par stotina dinara kupite knjigu Aleksadra Tijanića „Ja i niko moj”.

Pa, gde baš njega nađe od svih naših proslavljenih novinara sa autorskim emisijama, bestselerima u knjižarama i uglednim karijerama?

Kojih novinara? Kojih stavova? Kojeg autorstva? Aleksandar Tijanić je jedan od onih ljudi koji će zauvek biti osuđeni na reakciju. Njega niste i nećete moći da čitate, bez da o tome imate svoj stav. Baš kao što i on ima svoj stav. Vrlo jasan. Oštar. Opredeljen. Argumentovan.

Ali, zar nije poenta novinarstva objektivnost?

Jeste, ako ste reporter ili spiker. Ako ste autor, onda bez stava nema ni vaše neplaćene kolumne.

Dobar politički novinar mora svakoga da ispoštuje.

Da, ako je na stranačkom spisku zarada. Ako je kritičar, onda treba da nazove stvari i ljude pravim imenom.

On se zamerio svima.

Nažalost, to vas čeka, ako nećete da idete u smeru u kojem idu svi.

On je mogao sa svima.

Jeste, nakratko. Čim bi se pukotine pojavile, on je išao dalje.

On je pljuvač, arogantan i uvredljiv.

On jeste agresivan, na momente uličarski napadan. Ali ga zato nećete pobrkati sa drugim „novinarima”. On je SVOJ.

A TO zapravo vi želite, zar ne? Da budete svoji?

Ako želite da pročitate testamentarno zaveštanje čoveka koji je obeležio srpsko novinarstvo u prethodne dve decenije, onda ne možete imati bolji materijal u rukama od njegove zbirke objavljenih i neobjavljenih tekstova iz tog perioda.

Šta vas to onda čeka kad preletite preko prilično neinspirativnog Čankovog uvoda?

Narodski rečeno, šamarčina.

Tekst o aždajinom repu će istog momenta polarizovati ionako podeljenu Srbiju na dve pole, cepajući kroz našu političku kaljugu od 2000. naovamo. Svi će tu biti pobrojani. Svi. I svi potkačeni. Neki više, neki manje. Ali bez izuzetka svi. Neki brutalno, a neki perfidno. Počev od glavešina, preko srednjeg/podaničkog političarskog staleža, pa sve do novinarčića iz one prve opcije na početku teksta. Svi. Demokratski. Na ravne časti. Nedobronamerno. Nekorektno. I nadasve zasluženo.

Kritika će biti i ostati Tijanićevo najjače oružje u „Ja i niko moj”. Svojom čeličnom pesnicom sezaće do vremena, tema i događaja  kojih se mnogi od vas ne sećaju, ili su se bili tek rodili. Do devedesetih. Kosova. Krajine. Protesta. Ubistva novinara. Bombardovanja. Petog oktobra. Šestog oktobra. Izbora. Atentata. Privatizacija. Intervjua. Osnivanja i gašenja novina i televizija. Kampanja. Medijskih linčeva. Sadašnjice. Zlokobne budućnosti, predskazane pred samu smrt. Smrt koja je ovu knjigu zaustavila, ali je i simbolično zatvorila.

„Ja i niko moj” predstavlja odlazak jednog od poslednjih velikih novinara na ovim prostorima. Barem onih koji imaju svoj stav. Svoj STIL. On vam se može dopasti ili vam može biti odbojan. Ono što garantujem je da vas „Ja i niko moj” neće ostaviti ravnodušnim.

Oni koji ne vole Tijanića, njegovu poslednju knjigu doživeće kao frontalni napad na sve u šta veruju iz svih oružja. Zameraće mu ostrašćenost, svrstavanje na jednu stranu, pljuvački stil i nedoslednost i biće verovatno bar delimično u pravu. Oni će ga ispratiti na onaj svet kao što su ga dočekivali na ovom, pogrdama i omalovažavanjem. Njima poručujem da stave svoje političke stavove u stranu i pokušaju da otvore neke nove vidike.

Onima koji pak cene Tijanića, posle ove knjige će ga zasigurno ceniti još više. Njima poručujem da kupe stare dobre grafitne olovke i krenu da podvlače termine, rečenice i fraze za citiranje. I molim ih da ih dobro zašilje. Skalpelom, ne rezačem. Da podvučeno cepa papir.

Tijanić bi tako voleo.

Baš kao što bi voleo da vi kroz njegov rad dobijete podsticaj da budete svoji.

I ničiji drugi.

SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI