KRV I SNEG

Drugi deo moskovskih dnevnika

Pored sistema javnog prevoza, obeležje svakog velikog grada jeste i njegova istorija. Ta istorija se obično može podeliti na dve glavne celine. Muzeje i arhitekturu. Iako se originalnošću svojih kolekcija ne može porediti sa Parizom ili Madridom, Moskva  ipak duboko u sebi krije neke istinski fascinantne postavke.

Jedan od skrivenih moskovskih muzejskih dragulja, onaj posvećen kosmonautici

Kolega koji je posetio rusku prestonicu pre mene poručio mi je da za moje interesovanje prema ratnoj istoriji nema boljeg grada od Moskve. I bio je u pravu. Toliko „gvožđurije” se ne može naći na jednom mestu ni u turistički mnogo popularnijim destinacijama. I to nije slučajno, kao ni odanost Rusa i Moskovljana prema svojoj ratnoj istoriji.

A istorija se u prethodna dva veka u Rusiji ciklično ponavljala. Svakih 50 ili 100 godina, neka od svetskih velesila namerila bi se da prisvoji ogromne ruske resurse i u tom pohodu bi imala s početka uspeha, s obzirom da bi najčešće zaticala rusku državu nepripremljenu za rat. Ogromna prostranstva bi braniocima kupovala vreme za neophodno organizovanje vojnih snaga i proizvodnju naoružanja. Prelomne tačke promene plima sukoba najčešće bi se dešavale pred Moskvom i, po nepisanom pravilu, Rusima bi surova klima zimskog perioda godine donosila preko potrebnu prednost na bojnom polju.

Jedan od takvih prelomnih događaja bila je i Borodinska bitka u rusko-francuskom ratu 1812. godine, u kojoj je u jednom danu poginulo 70.000 od ukupno 250.000 vojnika koji su učestvovali u boju. Snage branioca pod komandom maršala Kutuzova doživele su poraz, jer su morale da Moskvu prepuste Napoleonu, ali je cena pobeda bila strašna. Još strašnija je postala odlukom Rusa da sami spale Moskvu i time isteraju Francuze iz svoje prestonice na surovu zimu za koju nisu bili pripremljeni. Pirov trijumf značio je i početak kraja slavnog imperatora, koji je bio samo jedan u nizu vojskovođa koji će svoju krv proliti po ruskom snegu.

Svemu tome posvećen je i nadasve originalni Muzej panorame Borodinske bitke, kružna građevina koja na svom unutrašnjem zidu krije najveću dioramu na svetu, dugačku preko 120 i visoku skoro 15 metara. Diorame su specijalitet ruskih izložbenih prostora, kombinacija velikog oslikanog platna, fizičke strukture, zvučnih i svetlosnih efekata koji vam u tri dimenzije dočaravaju delić atmosfere značajnih istorijskih trenutaka. Iako nastala pre 102 godine, ova najveća slika na svetu i dan-danas živopisno svedoči o Napoleonovom monumentalnom porazu, kao i prvog dana.

Delić ogromne diorame Borodinske bitke

Muzej velikog otadžbinskog (Drugog svetskog) rata svoju monumentalnost gradi već samom lokacijom. On je smešten između velikog parka i ogromnog trga sa istim imenom, a do njega ćete doći prošavši pored obeliska visokog 146 metara posvećenom svim bitkama za oslobađanje Rusije od nacizma.

Unutar same zgrade, zadatak da na adekvatan način prikaže stradanje i požrtvovanje ruskog naroda u Drugom svetskom ratu na sebe preuzima kolekcija od više hiljada odevnih predmeta, komada naoružanja, maketa i fotografija, te nekoliko manjih diorama. Naglašeno skromno „ćoše” posvećeno Saveznicima jasno oslikava istorijski stav koji su narodi sa ovih prostora zauzeli prema najvećem konfliktu u istoriji čovečanstva. U Drugom svetskom ratu su Rusi podneli najveće žrtve i sami pobedili Nemce. Ako u saveznike ne računamo zimu, kao već osvedočenog krvnika ruskih neprijatelja.

Pa ipak, cena oslobođenja bila je strahovita. Od 60 miliona poginulih i nestalih u čitavom ratu, čak 30 miliona stradalih su Rusi. Antagonizam između nemačkog i ruskog naroda naročito je opipljiv u glavnoj sali trećeg po redu muzeja posvećenog ratnoj istoriji.

Diorame su ruski specijalitet kada su muzejski eksponati u pitanju

Centralni muzej ruskih oružanih snaga pokriva period od formiranja kozačke stajaće vojske do moderne vojne opreme. Poređan hronološki, u detaljnosti svoje postavke nadilazi čak i Muzej otadžbinskog rata. Diorame su manje, ali je zato izbor ostalih eksponata raskošniji. Opet je najveći deo postavke posvećen Drugom svetskom ratu, a epska pobeda kod Staljingrada je dobila i zasebnu prostoriju, kojom dominira eksponat koji ledi krv u žilama. Pod svetlima reflektora i zaštitnim staklom čuva se komad peska sa obale Volge, na kojoj su izginule hiljade vojnika Crvene armije. Pa ipak, sve to će biti ništavno prema velikoj sali, sa stotinama zaplenjenih nemačkih ratnih zastava, slomljenim nacističkim orlom skinutim sa Rajhstaga i hiljadama imena heroja Crvene armije uklesanim u zidove.

Panorama Centralnog muzeja ruskih oružanih snaga

Za razliku od prethodnog muzeja, ovaj će vam dati mogućnost da otkrijete i posleratnu rusku tehniku, da vidite olupinu američkog špijunskog aviona U-2 Gerija Pauersa i prozor sa tragično nastradale nuklearne podmornice „Kursk”. Prava poslastica će vas, međutim, sačekati u zadnjem dvorištu, gde se krije neverovatna kolekcija ruskog naoružanja u periodu od Drugog svetskog rata do danas. Ovde će akcenat biti na artiljerijskim i raketnim sistemima, te oklopnim vozilima, dok će avioni i helikopteri ipak zasluživati zaseban muzej. I to kakav!

Muzej ruskog vazduhoplovstva u Moninju istinski je vredan dvosatnog truckanja „električkom” (prigradskim vozom) i pešačenja kroz istoimeni gradić do starog vojnog aerodroma, koji sada služi kao poslednja stajanka SVEGA što su ruski konstrukcioni biroi iznedrili nakon Drugog svetskog rata. Jedni pored drugih stoje strateški bombarderi „tupoljeva”, „milovi” helikopteri, lovci „miG”, „suhojevi” jurišnici i izumrli avioni „jakovljeva” i „lavočkina”. Pored vojnih letelica, na stajanci se nalaze i retki primerci „Iljušina” za civilni saobraćaj i prvi supersonični putnički avion na svetu, „tupoljev” Tu-144. U malenoj i oronuloj hali krije se i par unikatnih prototipova međuratnih aviona za obaranje rekorda „antej” i  bombarder iz Prvog svetskog rata „Ilja Muromec”. Jedinstveni primerci su i na stajanci, uključujući tu i najveći ikada i najveći helikopter trenutno u upotrebi u svetu, kao i hipersonični prototipovi iz biroa „mjašičev” i „suhoj” ,koji nikada nisu ni poleteli.

Moninjo - upamtite to ime!

Da Rusi nisu ostali samo na osvajanju ovozemaljskog neba govori i  Muzej kosmonautike. Prvi satelit u svemiru, prvi pas i prvi čovek u kosmosu stoje rame uz rame sa dokumentima koji svedoče o nastanku prve svemirske stanice, prvom izlasku u kosmos iz svemirskog broda, kao i prvim sondama na Mesecu, Veneri i Merkuru, koje je lansirala čovekova ruka. Doprinos ruskog naroda izučavanju astrofizike i principa kosmonautičkog putovanja je nemerljiv, a o njemu simbolično govori možda i najefektniji spomenik u glavnom gradu Rusije. Titanijumska raketa ustremljena ka zvezdama dominira trgom ispod kojeg se nalazi muzej i predstavlja remek-delo vajarstva skladno uklopljenog u okolnu arhitekturu.

Ali, o moskovskoj arhitekturi nekom sledećom prilikom...

SLIČNE TEME:

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

UKRAJINA POD TALASIMA

O nestanku jedne mornarice

 

 

Nisam rusofil po opredeljenju, ali obožavam rusku vojnu tehniku. Kako pomenutu temu pratim od najranijeg detinjstva do danas, ne treba trošiti reči na to sa kolikom sam pažnjom pratio aktuelni razvoj situacije u Ukrajini i na Krimu, pošto mi je to dalo priliku da maltene iz prve ruke dobijem uvid u stanje jedne od omiljenih podkategorija vojne tehnike.

Ruske ratne mornarice.

Zarobljavanjem minolovca „Čerkasi” u Donuzlavskom jezeru, praktično je prestala postoji ukrajinska ratna mornarica. Plovilo klase „Natja” poslednje je u nizu onih koji su milom ili silom preuzeli pripadnici ruske Crnomorske flote na Krimu. To je ujedno predstavljalo i kraj jedne od najmlađih svetskih mornarica.

Ukrajinske.

Glavnina ruske Crnomorske flote na vezu u Sevastopolju, sleva na desno: krstarice „Moskva” (121) i  „Kerč” (713), razarač „Smetljivi” (810)

Treća po veličini republika koja se 1991. izdvojila iz tadašnjeg SSSR-a, Ukrajina je nasledila lavovski deo crnomorske obale, poluostvro Krim sa velikom pomorskom bazom Sevastopolj i pravo na polovinu matične flote bivše države. Nesuglasice sa ekonomski i državnički posrnulom Rusijom tokom devedesetih imale su za posledicu mučne pregovore oko podele Crnomorske flote i statusa Sevastopolja. Konflikt je najzad razrešen krajem prošlog i početkom novog veka kombinacijom deobe i zakupa i izgledalo je kao da odnosi između dve frakcije istog naroda najzad mogu da krenu sa mrtve tačke.

Tako je i bilo, dok na red nije došao ulazak Ukrajine u EU i NATO. U već poznatom nizu događaja ove zime, bivša sovjetska republika ušla je u de fakto stanje građanskog rata, koji se završio ruskom oružanom intervencijom i pripajanjem Krima matici, iz koje je inače i nepravedno administrativno izdvojen 1954. Kako je strateški značajno poluostrvo krcato vojnim i to pre svega pomorskim bazama, sukob između dve suparničke strane izgledao je neminovan.

Za razliku od ruske Crnomorske flote koja je zadržala najveći deo efektive iz vremena SSSR-a, Ukrajina je samo na papiru imala moćnu oružanu silu. Iako naslednica velike količine najmodernijih sovjetskih tipova aviona, tenkova i brodova, malo štošta je ispravno dočekalo krizu 2014. Ambiciozni domaći razvojni programi doživeli su neslavnu sudbinu usled besparice, a ionako nizak moral ljudstva dodatno je srozala politička i etnička podela unutar same zemlje.

Sve to bilo je više nego dobro poznato Rusima koji su se upravo zbog toga i odlućili za munjevitu akciju i tzv. „meki” konflikt kroz blokadu, izolaciju i mirnu primopredaju. Takav koncept se pokazao sasvim dovoljan u većini slučajeva, te su za razliku od građanskih sukoba u Kijevu i naseljima u unutrašnjosti, na Krimu događaji bili daleko mirniji i uz minimalne žrtve. U tome je posebno prednjačila mornarica koja je većinu ukrajinskih plovila koje je kriza zatekla na užarenom poluostrvu preuzela na vezovima, mahom prilazeći sa kopna.

Proces je najpre otpočet u samom Sevastopolju, gde su baze delile pomorske snage obe sukobljene strane. Šaljući sve kapitalne brodove (krstarice, razarače, fregate, korvete i podmornice) na otvoreno more po izbijanju krize, ruske pomorske snage blokiraju luku potapanjem manjih civilnih brodova i patrolom oko samog ulaza primoravaju većinu posada na dobrovoljnu predaju, poput ljudi na jedinoj ukrajinskoj podmornici, „Zaporožje”, poslednjoj preostaloj dizel-električnoj podmornici klase „Fokstrot” iz šezdesetih godina prošloga veka. To se sa druge strane nikako ne može reći za dve veće („Luck” i „Ternopilj” – klasa „Griša”) i jednu manju protivpodmorničku korvetu („Hmeljnicki” – klasa „Pauk”), kao i veliki komandni brod „Slavutič”, koji su morali da budu zauzeti uz upotrebu sile, ali na sreću bez žrtava. 

Tri ukrajinske korvete klase „Griša”, sada u sastavu ruske Crnomorske flote: „Luck” (U205), „Vinicija” (U206) i „Ternopilj” (U209)

Lokalni mornari u drugim krimskim bazama nisu pružali preveliki otpor, a ako ga je i bilo, bio je uglavnom pasivan, poput posada brodova koji su bili nekoliko nedelja blokirani u jezeru Donuzlav, tankim kanalom povezanim sa otvorenim morem. Ruske snage su tu još na samom početku intervencije potopile jednu od rashodovanih krstarica klase „Kara” („Očakov”) i time onemogućile šest ukrajinskih ratnih brodova da izađu na otvoreno more, za svaki slučaj ostavljajući svoj najmoćniji u regionu, raketnu krstaricu „Moskva”, u patroli na ulazu u kanal. Pa ipak, za angažman masivnog plovila klase „Slava”, namenjenog uništavanju drugih plovila projektilima „bazalt” nije bilo potrebe pošto su anti-terorističke jedinice preuzele kontrolu nad svim blokiranim brodovima, ukljućujući tu i veliki desantni brod „Konstantin Oljšanski” i već pomenuti minolovac „Čerkasi”, koji su najduže izbegavali poteri manevrisanjem po kanalu uz upotrebu dimne zavese. Posade su se na samom kraju zaključale u potpalublje i tu dočekale naoružane ruske pripadnike koji su ih sproveli do najbližih ukrajinskih baza, okončavajući time eru ukrajinske mornarice na Krimu.

 

Zarobljeni kapitalni brodovi ukrajinske ratne mornarice (gore levo: komandni brod „Slavutič” (U510); gore sredina: korveta „Hmeljnicki” (U208), gore levo: minolovac „Čerkasi” (U311), gore desno: podmornica „Zaporožje”

Ukrajincima nakon aneksije Krima suštinski preostaje jedna pomorska baza i jedan pravi i veliki ratni brod. U Odesu je posle više dana nedoumice uplovio zastavni brod ukrajinske mornarice, fregata „Hetman Sadajčni”, okončavajući time protivpiratsku patrolu Indijskim okeanom. Najmoćnije i najbolje naoružano ukrajinsko plovilo  time je okončalo spekulacije o navodnoj kolektivnoj predaji ruskim izaslanicima na Kritu, gde ju je zatekla kriza na Krimu. Njen zapovednik potvrdio je lojalnost novim vlastima u Kijevu i time označio simboličan produžetak dvodecenijske egzistencije ukrajinskih pomorskih oružanih snaga. U pitanju je inače poslednji preživeli od ukupno četiri broda klase „Krivak” koji su pripali Ukrajini nakon podele Crnomorske flote, naoružan topovima kalibra 100 i 30mm, protivavionskim raketama „osa”, torpednim aparatima, bacačima dubinskih bombi i helikopterom.  Zanimljivo je da dva sestrinska broda iz iste klase, „Ladni” i „Plitvji”, takođe patroliraju crnomorskim vodama, ali sa ruske strane.

Jedini preostali brod ukrajinske ratne mornarice, fregata „Hetman Sadajčni”

Iako su tenzije u čitavom regionu i svetu i dalje visoke, situacija na moru je poprilično mirna i ne nagoveštava skoriju eskalaciju, uprkos velikim najavljenim manevrima američke, rumunske i bugarske flote, kao i pojačanoj aktivnosti Turaka. Ukrajina je de fakto postala zarobljenik ruske flote i proći će godine pre nego što bude obnovila i delić svoje snage kojom je raspolagala devedesetih.

Kao čoveku mi je izuzetno drago što je ovaj niz incidenata prošao bez ljudskih žrtava.

Ljubitelj vojne tehnike u meni je presrećan što će barem neki od tih zarobljenih ukrajinskih brodova nastaviti svoj život i u Crnomorskoj floti i time izbeći neumitnu kartu u jednom pravcu za staro gvožđe.


SLIČNE TEME:
ELISE BOŽIJE
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN