KRV I SNEG

Drugi deo moskovskih dnevnika

Pored sistema javnog prevoza, obeležje svakog velikog grada jeste i njegova istorija. Ta istorija se obično može podeliti na dve glavne celine. Muzeje i arhitekturu. Iako se originalnošću svojih kolekcija ne može porediti sa Parizom ili Madridom, Moskva  ipak duboko u sebi krije neke istinski fascinantne postavke.

Jedan od skrivenih moskovskih muzejskih dragulja, onaj posvećen kosmonautici

Kolega koji je posetio rusku prestonicu pre mene poručio mi je da za moje interesovanje prema ratnoj istoriji nema boljeg grada od Moskve. I bio je u pravu. Toliko „gvožđurije” se ne može naći na jednom mestu ni u turistički mnogo popularnijim destinacijama. I to nije slučajno, kao ni odanost Rusa i Moskovljana prema svojoj ratnoj istoriji.

A istorija se u prethodna dva veka u Rusiji ciklično ponavljala. Svakih 50 ili 100 godina, neka od svetskih velesila namerila bi se da prisvoji ogromne ruske resurse i u tom pohodu bi imala s početka uspeha, s obzirom da bi najčešće zaticala rusku državu nepripremljenu za rat. Ogromna prostranstva bi braniocima kupovala vreme za neophodno organizovanje vojnih snaga i proizvodnju naoružanja. Prelomne tačke promene plima sukoba najčešće bi se dešavale pred Moskvom i, po nepisanom pravilu, Rusima bi surova klima zimskog perioda godine donosila preko potrebnu prednost na bojnom polju.

Jedan od takvih prelomnih događaja bila je i Borodinska bitka u rusko-francuskom ratu 1812. godine, u kojoj je u jednom danu poginulo 70.000 od ukupno 250.000 vojnika koji su učestvovali u boju. Snage branioca pod komandom maršala Kutuzova doživele su poraz, jer su morale da Moskvu prepuste Napoleonu, ali je cena pobeda bila strašna. Još strašnija je postala odlukom Rusa da sami spale Moskvu i time isteraju Francuze iz svoje prestonice na surovu zimu za koju nisu bili pripremljeni. Pirov trijumf značio je i početak kraja slavnog imperatora, koji je bio samo jedan u nizu vojskovođa koji će svoju krv proliti po ruskom snegu.

Svemu tome posvećen je i nadasve originalni Muzej panorame Borodinske bitke, kružna građevina koja na svom unutrašnjem zidu krije najveću dioramu na svetu, dugačku preko 120 i visoku skoro 15 metara. Diorame su specijalitet ruskih izložbenih prostora, kombinacija velikog oslikanog platna, fizičke strukture, zvučnih i svetlosnih efekata koji vam u tri dimenzije dočaravaju delić atmosfere značajnih istorijskih trenutaka. Iako nastala pre 102 godine, ova najveća slika na svetu i dan-danas živopisno svedoči o Napoleonovom monumentalnom porazu, kao i prvog dana.

Delić ogromne diorame Borodinske bitke

Muzej velikog otadžbinskog (Drugog svetskog) rata svoju monumentalnost gradi već samom lokacijom. On je smešten između velikog parka i ogromnog trga sa istim imenom, a do njega ćete doći prošavši pored obeliska visokog 146 metara posvećenom svim bitkama za oslobađanje Rusije od nacizma.

Unutar same zgrade, zadatak da na adekvatan način prikaže stradanje i požrtvovanje ruskog naroda u Drugom svetskom ratu na sebe preuzima kolekcija od više hiljada odevnih predmeta, komada naoružanja, maketa i fotografija, te nekoliko manjih diorama. Naglašeno skromno „ćoše” posvećeno Saveznicima jasno oslikava istorijski stav koji su narodi sa ovih prostora zauzeli prema najvećem konfliktu u istoriji čovečanstva. U Drugom svetskom ratu su Rusi podneli najveće žrtve i sami pobedili Nemce. Ako u saveznike ne računamo zimu, kao već osvedočenog krvnika ruskih neprijatelja.

Pa ipak, cena oslobođenja bila je strahovita. Od 60 miliona poginulih i nestalih u čitavom ratu, čak 30 miliona stradalih su Rusi. Antagonizam između nemačkog i ruskog naroda naročito je opipljiv u glavnoj sali trećeg po redu muzeja posvećenog ratnoj istoriji.

Diorame su ruski specijalitet kada su muzejski eksponati u pitanju

Centralni muzej ruskih oružanih snaga pokriva period od formiranja kozačke stajaće vojske do moderne vojne opreme. Poređan hronološki, u detaljnosti svoje postavke nadilazi čak i Muzej otadžbinskog rata. Diorame su manje, ali je zato izbor ostalih eksponata raskošniji. Opet je najveći deo postavke posvećen Drugom svetskom ratu, a epska pobeda kod Staljingrada je dobila i zasebnu prostoriju, kojom dominira eksponat koji ledi krv u žilama. Pod svetlima reflektora i zaštitnim staklom čuva se komad peska sa obale Volge, na kojoj su izginule hiljade vojnika Crvene armije. Pa ipak, sve to će biti ništavno prema velikoj sali, sa stotinama zaplenjenih nemačkih ratnih zastava, slomljenim nacističkim orlom skinutim sa Rajhstaga i hiljadama imena heroja Crvene armije uklesanim u zidove.

Panorama Centralnog muzeja ruskih oružanih snaga

Za razliku od prethodnog muzeja, ovaj će vam dati mogućnost da otkrijete i posleratnu rusku tehniku, da vidite olupinu američkog špijunskog aviona U-2 Gerija Pauersa i prozor sa tragično nastradale nuklearne podmornice „Kursk”. Prava poslastica će vas, međutim, sačekati u zadnjem dvorištu, gde se krije neverovatna kolekcija ruskog naoružanja u periodu od Drugog svetskog rata do danas. Ovde će akcenat biti na artiljerijskim i raketnim sistemima, te oklopnim vozilima, dok će avioni i helikopteri ipak zasluživati zaseban muzej. I to kakav!

Muzej ruskog vazduhoplovstva u Moninju istinski je vredan dvosatnog truckanja „električkom” (prigradskim vozom) i pešačenja kroz istoimeni gradić do starog vojnog aerodroma, koji sada služi kao poslednja stajanka SVEGA što su ruski konstrukcioni biroi iznedrili nakon Drugog svetskog rata. Jedni pored drugih stoje strateški bombarderi „tupoljeva”, „milovi” helikopteri, lovci „miG”, „suhojevi” jurišnici i izumrli avioni „jakovljeva” i „lavočkina”. Pored vojnih letelica, na stajanci se nalaze i retki primerci „Iljušina” za civilni saobraćaj i prvi supersonični putnički avion na svetu, „tupoljev” Tu-144. U malenoj i oronuloj hali krije se i par unikatnih prototipova međuratnih aviona za obaranje rekorda „antej” i  bombarder iz Prvog svetskog rata „Ilja Muromec”. Jedinstveni primerci su i na stajanci, uključujući tu i najveći ikada i najveći helikopter trenutno u upotrebi u svetu, kao i hipersonični prototipovi iz biroa „mjašičev” i „suhoj” ,koji nikada nisu ni poleteli.

Moninjo - upamtite to ime!

Da Rusi nisu ostali samo na osvajanju ovozemaljskog neba govori i  Muzej kosmonautike. Prvi satelit u svemiru, prvi pas i prvi čovek u kosmosu stoje rame uz rame sa dokumentima koji svedoče o nastanku prve svemirske stanice, prvom izlasku u kosmos iz svemirskog broda, kao i prvim sondama na Mesecu, Veneri i Merkuru, koje je lansirala čovekova ruka. Doprinos ruskog naroda izučavanju astrofizike i principa kosmonautičkog putovanja je nemerljiv, a o njemu simbolično govori možda i najefektniji spomenik u glavnom gradu Rusije. Titanijumska raketa ustremljena ka zvezdama dominira trgom ispod kojeg se nalazi muzej i predstavlja remek-delo vajarstva skladno uklopljenog u okolnu arhitekturu.

Ali, o moskovskoj arhitekturi nekom sledećom prilikom...

SLIČNE TEME:

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE

O različitim pristupima tradiciji

Vazduhoplovnu i pomorsku tehniku pratim od detinjstva, tačnije od trenutka kada su nerazumljivi znakovi na papiru počeli da se pretvaraju u slova azbuke. Ako izuzmem čitanje i sport, proučavanje ovog segmenta tehnološkog razvoja civilizacije ubrajam među najstarije hobije. Za tih četvrt veka moje pismenosti mnogo toga se izmenilo na ovim prostorima, pa tako i stanje u avijaciji i pomorstvu. I to uglavnom nagore. Velika zemlja se raspala na mnoštvo finansijski i geopolitički nestabilnih i nemoćnih državica. Jedne od prvih žrtava su bile i pomenute dve grane tehnike, kao vrhunac razvoja privrede jedne države, kako po potrebnom znanju i infrastrukturi, tako i po ceni proizvodnje i eksploatacije. Stanje je teško u svim zemljama bivše SFRJ, a perspektiva izgleda poprilično sumorno. Zato su moju pažnju privukle i četiri naizgled nepovezane vesti iz regiona.

„JAT” našao strateškog partnera u „Etihadu”.

Srbija razmišlja o nabavci MiG-ova 29 za svoje Ratno vazduhoplovstvo.

Podmornica „Heroj” otvorena za javnost u Muzeju pomorskog nasljeđa.

Raketna fregata „Split” otegljena u Albaniju gde će biti isečena u staro gvožđe.

Kakve to ima veze sa tradicijom, pitate se?

Itekako ima...

„Jugoslovenski aerotransport” svoje korene ima u „Aeroputu”, prvoj avio-kompaniji na ovim prostorima, osnovanoj 1927. godine. Međunarodno saobraća od 1929, a Drugi svetski rat donosi prekid svih aktivnosti. 1947. godine biva zamenjen brzorastućim „JAT–om” koji prvi među zemljama Istočne Evrope uvodi interkontinentalni saobraćaj i tzv. „širokotrupne” avione. Raspad SFRJ dočekuje sa preko 40 letelica u floti. Uspeva da preživi i sankcije, ali ne i veliku ekonomsku krizu. 2003. godine menja ime u „JAT airways”, a konačan kraj mu dolazi ovog leta.

Kraj, ali i novi početak. „JAT” kakvim ga poznajemo prestaje da postoji i osniva se nova kompanija. „Air Serbia”. Država ostaje većinski vlasnik, a „Etihad airways” vodi firmu. Stižu i novi „Erbasovi” avioni, slotovi se zadržavaju, a deo zaposlenih prelazi iz stare kompanije. Striktno gledano, to je novo preduzeće, koje nasleđuje deo operative svojih prethodnika, produžujući na taj način život jednom od najstarijih evropskih avio-prevoznika. Tradicija putničkog saobraćaja na ovim prostorima ne zamire, već se transformiše i evoluira. Nadajmo se u dobrom pravcu, koji će omogućiti Srbima da još dugo lete nacionalnom kompanijom, a srpskim pilotima da modernim putničkim avionima krstare nebom.

Nebom koje će neko morati da čuva. To može biti Vojska Srbije, NATO ili neko treći. Politička težina te odluke u zapećak je bacila još jednu svetlu tradiciju na ovim prostorima. Tradiciju koja proživljava svoje najteže trenutke u stogodišnjoj istoriji. Tačno je jedan vek protekao od kako je u Nišu formirano ratno vazduhoplovstvo tadašnje Kraljevine Srbije. Učinili smo to pre nekih daleko razvijenijih zemalja, pretičući time Rusiju i SAD. Od tada su naši avioni i piloti branili nebo ukupno šest država. Naši avijatičari su preko glave preturili po dva balkanska i svetska i jedan građanski rat i jedno bombardovanje. I preživeli. Obogaljeni, ali su preživeli. Nisu odbijali da polete u susret nadmoćnijem neprijatelju u susret ni 6. aprila 1941, ni 24. marta 1999. I skoro uvek po pravilu, za komandama zastarelih i poluispravnih aviona.

A sada su čak i ti avioni na ivici resursa i bezbednosti. Potrebni su im novi, da se tradicija ne bi ugasila. Potrebni su im, jer neko mora da nas čuva. Čak i u ujedinjenoj Evropi, svačije nebo se mora nadzirati. Ako nemate čime, onda plaćate drugima da to rade. I plaćate toliko da vam se više isplati da to sami radite. Baš zato me je vest o potencijalnoj nabavci šest novih ruskih MiG-ova 29 M/M2 toliko i obradovala. Obradovala me je jer su naši piloti zaslužili da lete na modernim avionima. Obradovala me je i što to znači da ćemo nastaviti da egzistiramo kao vojna sila na nebu i u novom veku. Što će svi ti briljantni piloti, inženjeri, konstruktori aviona, avio-mehaničari i zaljubljenici u avijaciju dobiti svoje dostojne naslednike. I što nećemo dozvoliti da svim tim godinama, dostignućima i rekordima presudi tako bezlična stvar kao što je politika.

Srbija nikada nije imala more, ali zato Crna Gora jeste. I koristila ga je od davnina. Prvi moreplovci koji su zaparali talase Jadrana bili su rodom iz Perasta i Risna, još u davnom 14. veku. Kasnije su im se pridružili i Kotorani. Najpre trgovačkim brodovima, a potom i vojnim lađama presecali su Mediteran, a nakon toga i sve svetske okeane. Boka Kotorska je vazda bila dom mornarima, bilo da su oni plovili pod mletačkom, austro-ugarskom, turskom ili jugoslovenskom ratnom zastavom. Tivat je bio najveća vojna luka sa ove strane Jadrana, a zaliv oko njega prirodna tvrđava za bojne brodove, krstarice i podmornice, domaće i strane proizvodnje.

Tako je bilo nekad. Sada je mala nezavisna Crna Gora nemoćna čak i da prefarba ono što joj u amanet ostavila bivša Jugoslavija. Fregate i raketne topovnjače trunu na vezu u Baru. Čekaju kupce ili pare koje će se pojaviti niotkuda i produžiti im život, barem za još koju godinu odlažući time tužnu sudbinu primorske zemlje bez mornarice. Ostale lađe su imali više ili manje sreće. Školski jedrenjak „Jadran” je preživeo, kao najstariji ratni brod na moru po kojem nosi ime. U godini kada slavi 80 leta od porinuća, nastavlja da se šepuri u tivatskoj luci. Podmornica „Heroj” nije isečena u staro gvožđe, kao njene starije i veće sestre. Potpuno je restaurirana i sada posetioce iz celog sveta u Muzeju pomorskog nasljeđa u tivatskom „Porto Montenegru” podseća da smo bili jedna od samo 11 zemalja u svetu kadrih da samostalno proizvode podmornice. Za razliku od podmorničara koji su se otrgli zaborava kroz muzejske eksponate, fregata „Split” nije imala toliko sreće. Odvukli su je u Albaniju na rezanje, propuštajući time jedinstvenu priliku da je pretvore u brod-muzej ili barem veštački greben/ronilačku atrakciju.

Neke su prilike za očuvanje pojedinih tradicija na ovim prostorima bespovratno propuštene. Sa nekima je to učinjeno delimično, dok su neke retke bile dovoljno srećne da usamljeni pametni ljudi uvide potencijal i značaj u njihovom (potpunom) očuvanju. Na nama je zadatak da ne zaboravimo, da opominjemo i prenesemo dah istorije i tradicije onima koji dolaze posle nas.

Tako lako, a tako teško.