OTVORENI DAN ŽALOSTI

O nazivanju stvari pravim imenom

Kao i svakog istinskog zaljubljenika u vazduhoplovstvo najava Otvorenog dana 204. vazduhoplovne brigade sa Batajnice me je zatekla, tim pre što se desila nakon nekoliko vrlo upozoravajućih tekstova o katastrofalnom stanju pre svega lovačke avijacije u Srba. Kako god, budući da je u pitanju bila jedna od retkih prilika da još jednom utvrdim omiljeno mi gradivo, uputio sam se u najveću bazu našeg Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane naoružan punim baterijama fotoaparata i flašama vode za vreo dan koji je bio najavljen u subotu, 19. septembra 2015.

Pokazalo se da je voda bespotreban aksesuar na tom putovanju iz prostog razloga što za njima nije bilo potrebe. Naime, ono što sam video (i slikao) na batajničkom aerodromu prosto me je zaledilo.

Sa samog ulaza usledio je prvi šok, u vidu pet  primeraka starijih rashodovanih verzija MiG-ova 21 izloženih sa vežbovnim raketama vazduh-vazduh i bombama, te antičkim saćastim lanserima nevođenih raketnih zrna. Ovaj neslani odgovor vazduhoplovaca na nedavnu medijsku najavu da ćemo remontovati jednu eskadrilu ovih prastarih letelica za air policing može se tumačiti samo kao slabašna provokacija i ništa više. Stajanka sa bis-ovima, R-om i ostalim varijantama iz sedamdesetih godina prošloga veka više je podsećala na muzejsku postavku nego na potencijalna pojačanja aktivnim jedinicama.

Kada je prvobitno zaprepašćenje od ove arheološke menažerije malo minulo, u svojevrsnom avijacijskom vremeplovu dočekale su me stari dobri raketni sistemi „neva” sa kraja šezdesetih i topovi „boforš” koncipirani još u vreme Drugog svetskog rata. Isto ono što nas je branilo 1999. i u tom zadatku žestoko podbacilo zbog već tada potpune tehnološke zastarelosti. A treba imati na umu da je od tada prošlo čitavih 16 godina.

„Neve” - guramo ka pola veka operativne upotrebe

Protok vremena nije se mogao skriti ni na ostatku stajanke, gde su se inače relativno malobrojni posetioci tiskali oko našeg najmodernijeg aviona, jedinog dvosedog MiG-a 29. Jedinog. Ni za javnost prvi put otvorena pilotska kabina rukog lovca izrađenog 1987. nije mogla da umanji gorak ukus u ustima da je čuvanje našeg neba spalo na ukupno tri (3) ovakve letelice. Dva dvoseda MiG-a 21 UM ne računam u odbrambene snage pošto oni rakete i topove da nose ne mogu, a i da mogu, nemaju radar i pitanje je koga bi pilot na našem nebu mogao da nađe, stigne i presretne sedeći u kabini poput one u kojima su leteli učesnici Vijetnamskog rata.

Ako je stajanka 101. lovačke avijacijske eskadrile „Vitezovi” bila jadna, šta onda tek reći za ono što je sledilo? Izanđali „supergaleb”, raspala „utva-75” i praktično neoperativna „lasta-95N” bili su dika i ponos 252. školsko trenažne avijacijske skadrile „Kurjaci sa Ušća”, u našem „sistemu” ratnog vazduhoplovstva zadužene za preobuku novih pilota.

„Lasta” - svetski rekorder u trajanju uvođenja u operativnu upotrebu

Ako je sve do tada bilo zastarelo i ofucano, statika 138. transportne i 890. mešovite helikopterske eskadrile bila je više nego neumesna. Izlaganje jedinog preostalog helikoptera Mi-17, poznavaocima je samo vratila knedlu u grlu neprogutanu još od one oblačne martovske noći u kojoj se ugasilo 7 života u njegovom bratu-blizancu. Naš „najmoderniji” helikopter proizveden 1989. bio je samo uvod u ono što sledi. Tromotorni „Jak-40” namenjen VIP transportu bio je uredno parkiran pored hangara, iako se od zemlje odlepio nije još od 2010. Niti će. Baš kao ni drugi transporter „Antonov An-26” iz 1975. kome su resursi bespovratno istekli ovih dana. Prvom će se to desiti za koji mesec, pa smo njega imali priliku da vidimo i u „letačkom” programu.

A letački program je bio tek posebna priča.

Jedini preostali Mi-17

Tri simulacije kao deo jedne velike simulacije posedovanja ratnog vazduhoplovstva, vojske i države. „Mi-8” i „gama” u dva ravna niska preleta spasavala su oborenog pilota, dok im je, ni manje, ni više, nego „utva” javljala njegovu poziciju. „Antonov” koji je ostao bez radio veze usmeren je od strane jednog od dva preostala jednoseda MiG-a 29 na prvi aerodrom letom minimalnom brzinom, pre nego što se upustio na solo tačku od ukupno dva zaokreta pre sletanja. Bez lupinga, čak i bez valjka. Bez dolaska na stajanku posle svega. Par minuta letuckanja daleko ispod mogućnosti letelice, kao posledica nedovoljne obučenosti pilota, nedostatka goriva ili nekakvog mehaničkog problema. Šta god da je bio uzrok, rezultat je bio katastrofalan i nije ga mogla izvaditi ni premijera „supergaleba” u varijanti tegljača mete sa sve izvučenom metom, baš kao ni mlataranje druge „osmice” sa protivpožarnim vedrom.

No, ni simbolični letački program simboličnog RV i PVO nije bio ono najgore po osunčanoj suboti prepodne. Najgore od svega bilo groblje aviona razbacano po batajničkom aerodromu. Stajanku ispred remontnog zavoda „Moma Stanojlović” većina posetilaca nije primetila, ali oni malo verziraniji itekako jesu. Poslagani „kečevi” koji na sebi još uvek imaju oznake SFRJ valjda predstavljaju tu remontnu rezervu o kojoj se priča ovih dana, iako oni nebo nisu videli u ovom veku. Par „supergalebova”, pokoji „orao”, usamljeni „galeb” i očerupana „osmica” i „antonov”. Oronuli leševi.

Ali ni nalik onima koje je skrivao pritvoreni, ali nažalost ne i zatvoreni glavni hangar pored kontrolnom tornja. Četiri predserijske „laste”, još uvek neoperativne nakon tragičnog udesa iz 2012. čekaju uvođenje u jedinice i popunu serijskim letelicama do koje verovatno nikada neće ni doći.  Međutim, ni to nije bilo ono najgore. Ono najgore u ovom svojevrsnom balu vampira bio je prizor raskomadane četvrte „dvadesetdevetke”. Nekada moderan lovac, pregažen vremenom, nebrigom i političkim igrama postao je samo ljuštura, skelet sa kojeg je poskidano sve što je vredelo za preostala tri aviona i simbol potpune propasti i kraja našeg ratnog vazduhoplovstva, ako se ono tako uopšte više može nazvati.

Očerupani avioni, očerupano vazduhoplovstvo, očerupana vojska

Stvari se jednostavno više ne mogu ulepšavati, kriti i ignorisati.

Stvari se jednostavno moraju nazvati pravim imenom.

Mi ratno vazduhoplovstvo više nemamo.

Mi imamo muzejske eksponate, a ne oružane sisteme kadre da neki zadatak obave.

Ono što imamo je nedovoljno, a i to malo će biti zauvek prizemljeno za koji mesec ili godinu.

Da nastavi da se krpi i budži ne bi li letelo još malo, više ne sme.

Da se remontuje i modernizuje, više ne može.

Da se nabavi polovno, neće.

Da se kupi novo, nema para.

Para nema, a i da ih ima, ne bi bile utrošene na vazduhoplovstvo.

Ono nikog ne zanima, nikome ne treba i niko ga ne ne želi.

Kako sada, tako i u proteklih 30 godina.

Nije to juče počelo, ali će se već koliko sutra završiti.

A moglo je da se završi već u subotu na otvorenom danu žalosti nad sudbinom 204. avijacijske brigade.

Falilo je samo da se otpeva opelo i održi parastos srpskom ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdužnoj odbrani.

Srpskoj vojsci.

Srpskoj državi.


SLIČNE TEME:
NEOPROSTIVO
ELISE BOŽIJE
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN

TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE

O različitim pristupima tradiciji

Vazduhoplovnu i pomorsku tehniku pratim od detinjstva, tačnije od trenutka kada su nerazumljivi znakovi na papiru počeli da se pretvaraju u slova azbuke. Ako izuzmem čitanje i sport, proučavanje ovog segmenta tehnološkog razvoja civilizacije ubrajam među najstarije hobije. Za tih četvrt veka moje pismenosti mnogo toga se izmenilo na ovim prostorima, pa tako i stanje u avijaciji i pomorstvu. I to uglavnom nagore. Velika zemlja se raspala na mnoštvo finansijski i geopolitički nestabilnih i nemoćnih državica. Jedne od prvih žrtava su bile i pomenute dve grane tehnike, kao vrhunac razvoja privrede jedne države, kako po potrebnom znanju i infrastrukturi, tako i po ceni proizvodnje i eksploatacije. Stanje je teško u svim zemljama bivše SFRJ, a perspektiva izgleda poprilično sumorno. Zato su moju pažnju privukle i četiri naizgled nepovezane vesti iz regiona.

„JAT” našao strateškog partnera u „Etihadu”.

Srbija razmišlja o nabavci MiG-ova 29 za svoje Ratno vazduhoplovstvo.

Podmornica „Heroj” otvorena za javnost u Muzeju pomorskog nasljeđa.

Raketna fregata „Split” otegljena u Albaniju gde će biti isečena u staro gvožđe.

Kakve to ima veze sa tradicijom, pitate se?

Itekako ima...

„Jugoslovenski aerotransport” svoje korene ima u „Aeroputu”, prvoj avio-kompaniji na ovim prostorima, osnovanoj 1927. godine. Međunarodno saobraća od 1929, a Drugi svetski rat donosi prekid svih aktivnosti. 1947. godine biva zamenjen brzorastućim „JAT–om” koji prvi među zemljama Istočne Evrope uvodi interkontinentalni saobraćaj i tzv. „širokotrupne” avione. Raspad SFRJ dočekuje sa preko 40 letelica u floti. Uspeva da preživi i sankcije, ali ne i veliku ekonomsku krizu. 2003. godine menja ime u „JAT airways”, a konačan kraj mu dolazi ovog leta.

Kraj, ali i novi početak. „JAT” kakvim ga poznajemo prestaje da postoji i osniva se nova kompanija. „Air Serbia”. Država ostaje većinski vlasnik, a „Etihad airways” vodi firmu. Stižu i novi „Erbasovi” avioni, slotovi se zadržavaju, a deo zaposlenih prelazi iz stare kompanije. Striktno gledano, to je novo preduzeće, koje nasleđuje deo operative svojih prethodnika, produžujući na taj način život jednom od najstarijih evropskih avio-prevoznika. Tradicija putničkog saobraćaja na ovim prostorima ne zamire, već se transformiše i evoluira. Nadajmo se u dobrom pravcu, koji će omogućiti Srbima da još dugo lete nacionalnom kompanijom, a srpskim pilotima da modernim putničkim avionima krstare nebom.

Nebom koje će neko morati da čuva. To može biti Vojska Srbije, NATO ili neko treći. Politička težina te odluke u zapećak je bacila još jednu svetlu tradiciju na ovim prostorima. Tradiciju koja proživljava svoje najteže trenutke u stogodišnjoj istoriji. Tačno je jedan vek protekao od kako je u Nišu formirano ratno vazduhoplovstvo tadašnje Kraljevine Srbije. Učinili smo to pre nekih daleko razvijenijih zemalja, pretičući time Rusiju i SAD. Od tada su naši avioni i piloti branili nebo ukupno šest država. Naši avijatičari su preko glave preturili po dva balkanska i svetska i jedan građanski rat i jedno bombardovanje. I preživeli. Obogaljeni, ali su preživeli. Nisu odbijali da polete u susret nadmoćnijem neprijatelju u susret ni 6. aprila 1941, ni 24. marta 1999. I skoro uvek po pravilu, za komandama zastarelih i poluispravnih aviona.

A sada su čak i ti avioni na ivici resursa i bezbednosti. Potrebni su im novi, da se tradicija ne bi ugasila. Potrebni su im, jer neko mora da nas čuva. Čak i u ujedinjenoj Evropi, svačije nebo se mora nadzirati. Ako nemate čime, onda plaćate drugima da to rade. I plaćate toliko da vam se više isplati da to sami radite. Baš zato me je vest o potencijalnoj nabavci šest novih ruskih MiG-ova 29 M/M2 toliko i obradovala. Obradovala me je jer su naši piloti zaslužili da lete na modernim avionima. Obradovala me je i što to znači da ćemo nastaviti da egzistiramo kao vojna sila na nebu i u novom veku. Što će svi ti briljantni piloti, inženjeri, konstruktori aviona, avio-mehaničari i zaljubljenici u avijaciju dobiti svoje dostojne naslednike. I što nećemo dozvoliti da svim tim godinama, dostignućima i rekordima presudi tako bezlična stvar kao što je politika.

Srbija nikada nije imala more, ali zato Crna Gora jeste. I koristila ga je od davnina. Prvi moreplovci koji su zaparali talase Jadrana bili su rodom iz Perasta i Risna, još u davnom 14. veku. Kasnije su im se pridružili i Kotorani. Najpre trgovačkim brodovima, a potom i vojnim lađama presecali su Mediteran, a nakon toga i sve svetske okeane. Boka Kotorska je vazda bila dom mornarima, bilo da su oni plovili pod mletačkom, austro-ugarskom, turskom ili jugoslovenskom ratnom zastavom. Tivat je bio najveća vojna luka sa ove strane Jadrana, a zaliv oko njega prirodna tvrđava za bojne brodove, krstarice i podmornice, domaće i strane proizvodnje.

Tako je bilo nekad. Sada je mala nezavisna Crna Gora nemoćna čak i da prefarba ono što joj u amanet ostavila bivša Jugoslavija. Fregate i raketne topovnjače trunu na vezu u Baru. Čekaju kupce ili pare koje će se pojaviti niotkuda i produžiti im život, barem za još koju godinu odlažući time tužnu sudbinu primorske zemlje bez mornarice. Ostale lađe su imali više ili manje sreće. Školski jedrenjak „Jadran” je preživeo, kao najstariji ratni brod na moru po kojem nosi ime. U godini kada slavi 80 leta od porinuća, nastavlja da se šepuri u tivatskoj luci. Podmornica „Heroj” nije isečena u staro gvožđe, kao njene starije i veće sestre. Potpuno je restaurirana i sada posetioce iz celog sveta u Muzeju pomorskog nasljeđa u tivatskom „Porto Montenegru” podseća da smo bili jedna od samo 11 zemalja u svetu kadrih da samostalno proizvode podmornice. Za razliku od podmorničara koji su se otrgli zaborava kroz muzejske eksponate, fregata „Split” nije imala toliko sreće. Odvukli su je u Albaniju na rezanje, propuštajući time jedinstvenu priliku da je pretvore u brod-muzej ili barem veštački greben/ronilačku atrakciju.

Neke su prilike za očuvanje pojedinih tradicija na ovim prostorima bespovratno propuštene. Sa nekima je to učinjeno delimično, dok su neke retke bile dovoljno srećne da usamljeni pametni ljudi uvide potencijal i značaj u njihovom (potpunom) očuvanju. Na nama je zadatak da ne zaboravimo, da opominjemo i prenesemo dah istorije i tradicije onima koji dolaze posle nas.

Tako lako, a tako teško.

ХЕРОЈСТВО КАО ЗЛОЧИН

У јеку припрема за банкрот нације и геј параду, пажњу ми је привукла вест о погибији пилота Горана Савића, медијска помпа око тог немилог догађаја и реакција људи на ''вршење свог посла''. Довољно за блог.

Кренимо редом, прво факти. Мајор Савић је тог дана полагао тест за опитног пилота, што се сматра врхунцем пилотског позива. Да није погинуо, био би један од свега неколико наших пилота који су задужени за пријем нових типова летелица и њихово тестирање до максимума. У професији пилота, акорбатско летење и управљање прототипова је врх врхова. А то је мајор Савић био. Делић тог његовог врха смо могли да видимо и у његовом акробатском наступу на ''супергалебу'' на великом аеромитингу у Батајници 2. септембра ове године. Остало је још да озваничи титулу пробног пилота.

Тог кобног дана, он је седео на предњем седишту. Иза њега је седео његов надређени који је надгледао тестирање. Истрага ће показати шта се уистину десило, али постоје две основне варијанте догађаја. Обе се слажу да је до хаварије дошло приликом извршења изузетно захтевног склопа маневара које је кулминирало ''звоном''. Једна теорија каже да је дошло до отказа команди лета и да је авион у ковиту падао ка земљи. ''Ласта'' има и хидраулични и електрични систем команди, и вероватноћа да су отказала оба система у исто време је врло мала. По другој варијанти, дошло је отказа мотора, тј. излетања једног од цилиндара, пошто је паду претходио необичан звук мотора. У том случају је било наде да се поврати команда насд летелицом до последњег тренутка. У сваком случају, Савић је остао за командама до краја и пао је заједно са авионом. ''Ласта'' нема седишта за катапултирање, тако да се напуштање авиона врши класичним путем, одбацивањем крова кабине и искакањем падобраном. Можда је свему претходила и људска грешка, тог истог Савића или његовог копилота. У сваком случају, авион је изнад густо насељеног подручја успео да пронађе једино место где никога није угрозио, задње двориште између кућа, обданишта и једне мале производне хале. Мајор Савић је преминуо од последица испадања из авиона након ударца о тло. Авион је био стар свега неколико месеци и ово је први инцидент на њему. Мотори ''лајкоминг'' који су уграђени на њу спадају међу најпоузданије агрегате који погоне десетине типова спортских летелица широм света. Било како било, истрага ће утврдити све детаље, одговорности и заслуге.

То су били факти. А сада мало социологије, филозофије и српске туге. Занимање пилота је једно од најодговорнијих занимања на свету. Такође и једно од најрискантнијих, јер захтева да ако све друго закаже, можете доћи у ситуацију да бирате између свог и туђих живота. То је случај са врло малим бројем занимања на свету. Једно од ретких које се може поредити је нпр. занимање ватрогасца. У сваком случају, поприлично зајебан ''опис посла''. Ако ништа друго, онда због нагона за самоодржањем и одлукама које се морају доносити у делићу секунде.

Срби су као нација сјебани, поражени и понижени. Људи су у општој апатији, све моралне и људске вредности су се изгубиле. Више нас ништа не занима. Престали смо да будемо људи. Постали смо отуђене машине које само гледају како да намакну који динар и које не занима нико сем нас самих. Постали смо оно што смо увек желели. Запад. У финансијском смислу смо покорени без испаљеног метка кредитима и сумњивим приватизацијама оно мало привреде што је могло да буде конкурентно. Иако морално прозападно исцентрифугираних мозгова, у погледу система, закона и реда смо пригрлили традиције полудивље Источне Европе. Уз већ поменуту привреду неразвијених земаља Трећег света, постаје јасно у којој септичкој јами животаримо. Оно што је једино сигурно јесте прилив у ту нашу клоаку. Јама се покаткад и прелије, па онда изађу свакојаке ствари. Једна од тих ствари која је изгамизала је и полемика око иницијативе за проглашење за народног хероја горепоменутог мајора Савића од стране (таблоидних) медија, који су (јефтиним) насловима покушали да повећају продају. Многи су се јавили, већина да подржи, док је мањина била незадовољна преурањеношћу иницијативе.

Мајор Савић је вршио своју дужност. Дужност му је била да усмери авион тако да не угрожава никога. Он је тај задатак испунио. То га је коштало живота. То његово ''вршење дужности''. Они резервисани ће рећи да је то најнормалнија ствар. Дотле вас пратим, резервисани. Одавде морам даље сам.

Вршење своје дужности одавно НИЈЕ нормална ствар у овој земљи.

У земљи огрезлој у корупцији, са имитацијом система и прећутно озакоњеним безакоњем, вршење дужности је све само НЕ нормална и уобичајена појава.

У земљи која не зна више како се зове, докле су јој границе, да ли јој је химна баш та која треба да буде, вршење дужности никако НИЈЕ  уобичајена појава.

У земљи покиданих породица, обесмишљеног судства, обезглављеног школства, по здравље опасног здравства, компромитоване Цркве, корумпиране полиције и распале Војске, вршење дужности одавно НЕ ПРЕДСТАВЉА аксиом.

За мене мајор Горан Савић ЈЕСТЕ ХЕРОЈ.

Не због тога што је врхунски пилот који је учинио све да спасе колегу, летелицу и људе на земљи.

Не чак ни због тога што је погинуо радећи.

Мајор Савић је херој јер је ВРШИО своју дужност.

Није морао, нико га на то није терао, сви би разумели да је то одбио да уради. Као што би сви разумели Зорана Радосављевића, Миленка Тепића и Животу Ђурића да су одбили да полете у застарелим летелицама марта 1999. године у сусрет стотинама технолошли супериорних непријатеља. Али нису. Полетели су и нису никад слетели.

Извршили су своју дужност. Дали пример. Подсетили нас то што смо некад давно били, али смо натерани да заборавимо. Најлакше је у животу заборавити. Памтити је много теже. Зато и иритира ова иницијатива. То би онда значило да мора се памти. Да се нема мозак парамецијума. Да се понекад запита зашто само ретки међу нама чине акте херојства.

Памћење=Херојство.

Херојство=Несебичност.

Несебичност=Клица колективне свести.

Колективна свест=Оно што раздваја пацове од великих народа.

Изгубљеној Србији ТРЕБАЈУ сви могући Горани Савићи да је бар на неколико дана подсете где треба да јој је пут. Да херојство није злочин. Чак иако то значи да ће тамо неки таблоид придодати још коју хиљаду продатих примерака свом тиражу. Премала цена за спас заблуделе српске душе.