OTVORENI DAN ŽALOSTI

O nazivanju stvari pravim imenom

Kao i svakog istinskog zaljubljenika u vazduhoplovstvo najava Otvorenog dana 204. vazduhoplovne brigade sa Batajnice me je zatekla, tim pre što se desila nakon nekoliko vrlo upozoravajućih tekstova o katastrofalnom stanju pre svega lovačke avijacije u Srba. Kako god, budući da je u pitanju bila jedna od retkih prilika da još jednom utvrdim omiljeno mi gradivo, uputio sam se u najveću bazu našeg Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane naoružan punim baterijama fotoaparata i flašama vode za vreo dan koji je bio najavljen u subotu, 19. septembra 2015.

Pokazalo se da je voda bespotreban aksesuar na tom putovanju iz prostog razloga što za njima nije bilo potrebe. Naime, ono što sam video (i slikao) na batajničkom aerodromu prosto me je zaledilo.

Sa samog ulaza usledio je prvi šok, u vidu pet  primeraka starijih rashodovanih verzija MiG-ova 21 izloženih sa vežbovnim raketama vazduh-vazduh i bombama, te antičkim saćastim lanserima nevođenih raketnih zrna. Ovaj neslani odgovor vazduhoplovaca na nedavnu medijsku najavu da ćemo remontovati jednu eskadrilu ovih prastarih letelica za air policing može se tumačiti samo kao slabašna provokacija i ništa više. Stajanka sa bis-ovima, R-om i ostalim varijantama iz sedamdesetih godina prošloga veka više je podsećala na muzejsku postavku nego na potencijalna pojačanja aktivnim jedinicama.

Kada je prvobitno zaprepašćenje od ove arheološke menažerije malo minulo, u svojevrsnom avijacijskom vremeplovu dočekale su me stari dobri raketni sistemi „neva” sa kraja šezdesetih i topovi „boforš” koncipirani još u vreme Drugog svetskog rata. Isto ono što nas je branilo 1999. i u tom zadatku žestoko podbacilo zbog već tada potpune tehnološke zastarelosti. A treba imati na umu da je od tada prošlo čitavih 16 godina.

„Neve” - guramo ka pola veka operativne upotrebe

Protok vremena nije se mogao skriti ni na ostatku stajanke, gde su se inače relativno malobrojni posetioci tiskali oko našeg najmodernijeg aviona, jedinog dvosedog MiG-a 29. Jedinog. Ni za javnost prvi put otvorena pilotska kabina rukog lovca izrađenog 1987. nije mogla da umanji gorak ukus u ustima da je čuvanje našeg neba spalo na ukupno tri (3) ovakve letelice. Dva dvoseda MiG-a 21 UM ne računam u odbrambene snage pošto oni rakete i topove da nose ne mogu, a i da mogu, nemaju radar i pitanje je koga bi pilot na našem nebu mogao da nađe, stigne i presretne sedeći u kabini poput one u kojima su leteli učesnici Vijetnamskog rata.

Ako je stajanka 101. lovačke avijacijske eskadrile „Vitezovi” bila jadna, šta onda tek reći za ono što je sledilo? Izanđali „supergaleb”, raspala „utva-75” i praktično neoperativna „lasta-95N” bili su dika i ponos 252. školsko trenažne avijacijske skadrile „Kurjaci sa Ušća”, u našem „sistemu” ratnog vazduhoplovstva zadužene za preobuku novih pilota.

„Lasta” - svetski rekorder u trajanju uvođenja u operativnu upotrebu

Ako je sve do tada bilo zastarelo i ofucano, statika 138. transportne i 890. mešovite helikopterske eskadrile bila je više nego neumesna. Izlaganje jedinog preostalog helikoptera Mi-17, poznavaocima je samo vratila knedlu u grlu neprogutanu još od one oblačne martovske noći u kojoj se ugasilo 7 života u njegovom bratu-blizancu. Naš „najmoderniji” helikopter proizveden 1989. bio je samo uvod u ono što sledi. Tromotorni „Jak-40” namenjen VIP transportu bio je uredno parkiran pored hangara, iako se od zemlje odlepio nije još od 2010. Niti će. Baš kao ni drugi transporter „Antonov An-26” iz 1975. kome su resursi bespovratno istekli ovih dana. Prvom će se to desiti za koji mesec, pa smo njega imali priliku da vidimo i u „letačkom” programu.

A letački program je bio tek posebna priča.

Jedini preostali Mi-17

Tri simulacije kao deo jedne velike simulacije posedovanja ratnog vazduhoplovstva, vojske i države. „Mi-8” i „gama” u dva ravna niska preleta spasavala su oborenog pilota, dok im je, ni manje, ni više, nego „utva” javljala njegovu poziciju. „Antonov” koji je ostao bez radio veze usmeren je od strane jednog od dva preostala jednoseda MiG-a 29 na prvi aerodrom letom minimalnom brzinom, pre nego što se upustio na solo tačku od ukupno dva zaokreta pre sletanja. Bez lupinga, čak i bez valjka. Bez dolaska na stajanku posle svega. Par minuta letuckanja daleko ispod mogućnosti letelice, kao posledica nedovoljne obučenosti pilota, nedostatka goriva ili nekakvog mehaničkog problema. Šta god da je bio uzrok, rezultat je bio katastrofalan i nije ga mogla izvaditi ni premijera „supergaleba” u varijanti tegljača mete sa sve izvučenom metom, baš kao ni mlataranje druge „osmice” sa protivpožarnim vedrom.

No, ni simbolični letački program simboličnog RV i PVO nije bio ono najgore po osunčanoj suboti prepodne. Najgore od svega bilo groblje aviona razbacano po batajničkom aerodromu. Stajanku ispred remontnog zavoda „Moma Stanojlović” većina posetilaca nije primetila, ali oni malo verziraniji itekako jesu. Poslagani „kečevi” koji na sebi još uvek imaju oznake SFRJ valjda predstavljaju tu remontnu rezervu o kojoj se priča ovih dana, iako oni nebo nisu videli u ovom veku. Par „supergalebova”, pokoji „orao”, usamljeni „galeb” i očerupana „osmica” i „antonov”. Oronuli leševi.

Ali ni nalik onima koje je skrivao pritvoreni, ali nažalost ne i zatvoreni glavni hangar pored kontrolnom tornja. Četiri predserijske „laste”, još uvek neoperativne nakon tragičnog udesa iz 2012. čekaju uvođenje u jedinice i popunu serijskim letelicama do koje verovatno nikada neće ni doći.  Međutim, ni to nije bilo ono najgore. Ono najgore u ovom svojevrsnom balu vampira bio je prizor raskomadane četvrte „dvadesetdevetke”. Nekada moderan lovac, pregažen vremenom, nebrigom i političkim igrama postao je samo ljuštura, skelet sa kojeg je poskidano sve što je vredelo za preostala tri aviona i simbol potpune propasti i kraja našeg ratnog vazduhoplovstva, ako se ono tako uopšte više može nazvati.

Očerupani avioni, očerupano vazduhoplovstvo, očerupana vojska

Stvari se jednostavno više ne mogu ulepšavati, kriti i ignorisati.

Stvari se jednostavno moraju nazvati pravim imenom.

Mi ratno vazduhoplovstvo više nemamo.

Mi imamo muzejske eksponate, a ne oružane sisteme kadre da neki zadatak obave.

Ono što imamo je nedovoljno, a i to malo će biti zauvek prizemljeno za koji mesec ili godinu.

Da nastavi da se krpi i budži ne bi li letelo još malo, više ne sme.

Da se remontuje i modernizuje, više ne može.

Da se nabavi polovno, neće.

Da se kupi novo, nema para.

Para nema, a i da ih ima, ne bi bile utrošene na vazduhoplovstvo.

Ono nikog ne zanima, nikome ne treba i niko ga ne ne želi.

Kako sada, tako i u proteklih 30 godina.

Nije to juče počelo, ali će se već koliko sutra završiti.

A moglo je da se završi već u subotu na otvorenom danu žalosti nad sudbinom 204. avijacijske brigade.

Falilo je samo da se otpeva opelo i održi parastos srpskom ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdužnoj odbrani.

Srpskoj vojsci.

Srpskoj državi.


SLIČNE TEME:
NEOPROSTIVO
ELISE BOŽIJE
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN

KREDIT ZA ŽIVOT

A koji je tvoj izgovor?

FOTO: „Blic”

Otišli smo u božju mater kao zemlja, narod i društvo. Kao ljudi. Pročitam tekst što mi kolega poslao i smrznem se. Ljudi digli kredit za vantelesnu oplodnju. Marija i Miroslav Petrović iz Pukovca pored Doljevca. 345.000 dinara. Skoro tri hiljade evra. Na 36 rata. Namenski. Kamata će im odneti četvrtinu. Ona ima platu 30.000, on je moler bez stalnog zaposlenja. U nekom Pukovcu, pored Doljevca. Daleko od svetla Beograda, mraka „Beograda noću”, daleko od Boga.

Pet godina su pokušavali da dobiju dete. Nije išlo. Nisu iz Beograda, a i ovde je sada sponzorisanje prvog pokušaja vantelesne postalo upitno zbog uštede. U Nišu se čeka nekakav „konkurs”. Valjda za nekog oplođivača, kada već toliko opšte sa nama i nad nama. A možeš samo u državnom o trošku države. Vreme je prolazilo, život je prolazio. A želja ne prolazi. Želja za potomstvom. Tako normalna, ljudska želja. Pomalo zaboravljena u eri bele kuge, bede i beznađa. I ta želja KOŠTA. Pare u Srbiji ne možeš da zaradiš. Nisi imao/la sreće da su ti mama i tata bogati. Nisi dobio nasledstvo, ne kradeš, nisi se „snašao” u tranziciji ovog brloga od zemlje. Nemaš čak ni bogate prijatelje. Imaš jednog koji ti pokrije onaj deo koji ti čak ni lihvarska banka ne da jer imaš premalu platu. Nemaš NIŠTA i to ništa stavljaš na kocku. Nema plana, nema rezervnog izlaza, nema alternative. Nema pameti, niti promišljenosti. Samo ludačke želje i sumanute nade.

Nade da će uspeti. Da nećeš morati kroz još jedan krug pakla sačinjenog od beskonačnih pregleda, ponižavajućih procedura i hektara papirologije. Da nećeš dizati još jedan kredit, ako prvi pokušaj ne uspe. Da nećeš morati da dižeš treći kredit ako drugi pokušaj ne uspe. Da će da te krene u životu.

I krene te. Dobiješ dete. Ne, dobiješ tri deteta. Tri devojčice. Helenu, Saru i Danicu. I sve postane lakše. Čak i jezivi kredit koji je tekao još i pre samog pokušaja vantelesne oplodnje. Da cice u kompletićima sa srednjom školom na šalterima banke slučajno ne bi čekale jedan dan duže platu od soma evra. Da bi direktor filijale pazario još jednog „mercedesa”. Dug mora da se vrati. Nije bitno kako, ali mora da se vrati. Ali, vetar u leđa je sada jak. Tri mala vetra. Takoreći povetarca. Mala, a svakim danom sve jača. Tvoja i ničija druga. I pumpaju ti vetar u jedra. Adrenalin u vene. Da grizeš. Još više, još dalje. U nekom Pukovcu, pokraj Doljevca. U pustinji juga nekakve Srbije. I to baš sada, kada nikad nije bilo gore. Ali ti si jak. Jer moraš, jer ne smeš da staneš. Ako staneš, gubiš sve, mada jednu stvar ne možeš da izgubiš. Njih tri. To ne mogu da uzmu ni lihvari. Mogu letovanja, kola, kuće i stvari u njoj. Ali njih ne.

ZAJEBAO SI IH.

Doskočio si im. Našao si nešto što im je van domašaja. Slabu tačku u njihovom neprobojnom sistemu. Tri slabe tačke. Tačkice. Nisi više sam. Imaš pomoć. Veliku brigu i obavezu, ali i pomoć. Najpre nesvesnu, a sa vremenom sve moćniju. Nisi im se pridružio i nisi pristao na njihova pravila. Ojačavaš. Produžavaš se. Brojniji si. Širiš se. Praviš svoju armiju. Radiš jedino što možeš, jer izbora odavno nema. Znaš svoj put i znaš šta te na njemu očekuje. Znaš i kuda vodi i kako se završava. I znaš da ti na tom putu ostaje samo jedno.

Ne da žvaćeš kašičice za espreso po kafićima, razvlačiš se sa  akrepima po zadimljenim klubovima, slikaš selfije napućenih usana i golog gluteusa i provodiš se u maniru studenta iako si na pragu četrdesetih. Ne da sediš na rukama, blejiš, duvaš i cirkaš po kraju, čekajući dobitak na kladionici da ti promeni tok života. Ne da lobotomiran sediš pred tv-om, upijaš splačine i paramecijumski veruješ u obećanja za bolje sutra koje neće doći, barem ne za naših života. Ne da mudruješ preko skajpa onima koji nisu uspeli da pobegnu iz Srbije o tome kako je drugde bolje. Ne da čekaš idealne uslove i adekvatnu platu i partnera iz snova da se konačno skućiš u „Ikea” stanu u krugu „dvojke”.

Ne, ne i ne.

NE.

Posle Marije i Miroslava Petrovića iz Pukovca pokraj Doljevca nema više izvlačenja. Dali su domaći zadatak svima. Opalili najjači medijski šamar još od Jelene Trikić. Da nam zvone glave isprane političarima, guzicama i rijelitijem. Prodrmali nas iz temelja i otreznili. Da prestanemo da kukamo i žalimo se. Da zasučemo rukave i pokušamo nešto da promenimo. Ma koliko to teško bilo i beznadežno izgledalo.

Jer kad se podvuče crta, IZGOVORA NEMA.

Čak iako je u pitanju nekakav medijski spin, prevara ili preterivanje. A ako jeste, onda sam ja totalno izmanipulisan. I neka sam. Sa čime su nas sve manipulisali i manipulišu nas, ja sam još super i prošao.

SLIČNE TEME:
ŠEFICE, KOJI VAM JE VRAG?

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE
MAJKA HRABROST

LETOPISI IZ TUNGUZIJE

O crnogorskom „visokom” turizmu

Kao neko ko je sticajem životnih okolnosti proveo 15 od poslednjih 18 letovanja u Crnoj Gori, osećam veliku potrebu da kažem pokoju o turističkim pokušajima najmlađe države nastale na teritoriji bivše SRFJ. Kao neko ko je Crnu Goru za tih deceniju i po prošao i obišao uzduž i popreko smatram sebe i kvalifikovanim za analizu koja sledi. Kao neko ko je crnogorskoj državi i ugostiteljskim radnicima ostavio petocifreni iznos u evrima za vreme tih letovanja, smatram da je to i moja dužnost kao verne mušterije.

Za te skoro dve decenije u Crnu Goru je ušlo mnogo srpskih, ruskih i ko zna čijih gostiju i para.

Šta se promenilo?

Odgovor je: NIŠTA.

Preciznije, skoro ništa.

Da počnemo od najbitnije stvari kojom se meri popularnost jednog letovališta. 

Posete.

Poseta crnogorskom primorju iz godine u godinu konstantno opada, uprkos zvaničnim podacima koji beleže „rekordne” sezone. Gospodo Crnogorci, rekordne sezone u Crnoj Gori su bile one na samom prelazu vekova, dakle 2000/2001. Prvi veliki pad posete se desio kada ste samoinicijativno prepisali marke u evre, sve duplo poskupeli i oterali Srbe u Grčku, Tursku i dalje u svet. Nakon raspada zajedničke države, poseta je još rapidnije opala. Deo tih mesta su popunili Rusi, ali nikada u tom broju kao vaši severni susedi, jedina geografski logična ciljna grupa za vaš nivo ponude.

Jer, hteli vi to ili ne, geografija i istorija igraju vrlo ozbiljnu ulogu u odabiru posete nekoj turističkoj destinaciji. Vaše nemušto pozivanje na ekskluzivu je formalne prirode, bez suštinskih infrastruktrno-smeštajnih pomaka. Sa ovim što sada nudite i mislite da ponudite u narednih nekoliko godina, vi niste i nećete biti ekskluzivna turistička destinacija.

Da biste bili eksluzivna turistička destinacija morate imati neke od sledećih atributa da ponudite platežnim mušterijama:

1)      atraktivnu prirodu;

2)      razgranatu i modernu infrastrukturu;

3)      raznovrstan smeštajni kapacitet;

4)      vrhunsku uslugu i ponudu;

5)      konkurentnu cenu.

Crna Gora je nesporno lepa zemlja, pogotovo njen kontinentalni deo. Kanjoni Pive i Tare, Durmitor i Bjelasica su istinski netaknuta priroda. Crnogorsko primorje kao takvo je prirodno lepše od bugarskog i turskog, ali je isto tako daleko iza grčkih i hrvatskih ostrva. Dakle, po svojoj atraktivnosti, nalazite se negde u zlatnoj sredini. A sredina nije nešto što može biti baš prava osnova za ekskluzivu.

Saobraćajna infrastruktura u Crnoj Gori nije ni razgranata, a kamoli moderna. Što je prava šteta, s obzirom na činjenicu da u zemlji naših južnih suseda treba da se sredi, brojkama i slovima:

1)      dva puta;

2)      jedna železnička pruga;

3)      jedan aerodrom;

4)      jedna luka.

Do Crne Gore se i nakon 15 godina enormnih investicija i milijardi evra koje su prošle kroz njen budžet putuje 10–12 sati kolima. I to iz Srbije. Za to vreme, mi sa ovih prostora možemo stići do Grčke, i to usred sezone i preko dve granice. O ljudima iz ostatka Evrope da ne govorim. Put je spor, mučan, naporan i opasan, uprkos kozmetičkim promenama na nekim pravcima. Stanje jadranske magistrale je još gore. Iako su tu i tamo probijene tri ili četiri trake, prolazak kroz SVAKI primorski grad je agonija koja traje  30–60 minuta.

Železnica je na nivou srpske, dakle, spore vožnje i infrastruktura iz Titovog vremena, baš kao i poslednja obnova. Crna Gora sada može samo da sanja o redovnom održavanju onoga što je sazidano na trasi Beograd–Bar pre skoro 40 godina.

Tivatski aerodrom je u korektnom stanju, skromnih kapaciteta i pod šapom monopola „Montenegro erlajnza” na umoru. Velike svetske kompanije se ne utrkuju da tamo lete, a lou-kostova nema.

Investicija kanadskog milionera Munka u tivatski „Porto Montenegro” je jedina prava, temeljna i suštinska investicija u Crnoj Gori u prethodnih 20 godina i kao takva zanačajno je popravila sliku među posetiocima sa mora. A obilazak sa broda je i najbolji način da vidite Crnu Goru, jer vas lišava potrebe da se iskrcate na kopno i njegove probleme.

Ostala kopnena infrastruktura je u poprilično jadnom stanju, te tako pola crnogorske obale i dalje muku muči sa vodosnabdevanjem (čitava Boka, jug),  kanalizacija se i dalje izliva na plažu (vidi sliku), struje nestaje čim ima malo više gostiju, a đubre je svuda. Parkiranje je avantura na najbližoj raspoloživoj livadi, uz simboličnu nadoknadu 3–5 evra. Dakle, sve ono što čak i grčke kopnene destinacije odavno imaju. O Hrvatskoj i Turskoj i da ne govorimo.

Svedoci smo izgradnje mnogih hotela, rizortova i luksuznih odmarališta u Crnoj Gori u prethodnih nekoliko godina. Svi oni su zaposeli delove obale, rasterali „obične” smrtnike sumanutim cenama plažnog mobilijara i sada nude ekskluzivu malom broju platežnih gostiju. Gostiju koji se i dalje kupaju u istim fekalijama kao i „obični” smrtnici i probijaju se kroz istu saobraćajnu gužvu kao i mi. Samo što to višestruko više plaćaju.

Ne znam kakva je usluga u tim rizortovima, ali znam kakva je u ostatku Crne Gore. Ista ili skoro ista kao i pre par decenija. Spora, bezvoljna, neretko bezobrazna, sa konobarima, taksistima i osobljem koje pokušava da izvaćari goste. Daleko od ekskluzive. Ponuda različitih sadržaja se kreće od luna-parkova i cirkusko-sajamsko-vašarske, preko Dženana i Cece, do fantomskih golf terena u bezvodnom kršu „Luštica beja”. Raznovrsno do tragikomike, a sve daleko ispod turske, pa čak i grčke ponude i servilnosti u doba krize.

Kada je cena u pitanju, Crna Gora daleko premašuje Grčku, ali kaska za Hrvatskom. Sa druge strane, svojom infrastrukturom, smeštajem, uslugom, lepotom i tradicijom, Hrvatska je privukla platežnu klijentelu iz Zapadne i Severne Evrope. Crna Gora je privukla Ruse. I Rusi su je izgustirali i sada idu dalje sa svojim parama, da ih peru u nekim drugim morima. Tim pre što im je Crna Gora uvela sankcije (kraj vica) i politički se distancira od njih. Dakle, Crna Gora ostaje bez ciljne klijentele, pogotovo one platežne.

I šta onda ostaje Crnoj Gori, sada kada su ruske pare završile po džepovima plemenskih poglavica, a ne u infrastrukturi i smještaju?

Isto što i do sada. Kuknjava na loše sezone. Proklinjanje kišovitih ljeta i rata u Ukrajini.

Sve je lakše od susreta sa sopstvenim likom u ogledalu.

SLUČAJ JEDNE „LADE”

O propasti Srbije i njene „srednje” klase

„I ja imam „reno 4”. Samo crveni”, možda je i najrazornija replika modernog srpskog filma. Izgovorena od strane našeg večitog filmskog čudaka, Bogdana Diklića, nije se mogla bolje uklopiti u tešku i sumornu temu naše tranzicije kao ljudi i društva u remek-delu Srđana Golubovića, „Klopci”. Izrekavši je i na velikom platnu poistovetivši se sa glavnim junakom (Nebojša Glogovac), Diklićev filmski doktor pogodio je u srce i dušu segment našeg društva koji se odavno nalazi u samrtnom ropcu. 

Srpsku srednju klasu.

Ako je filmska priča o običnom čoveku dovedenom na rub egzistencijalnog očajanja usled troškova lečenja teško bolesnog deteta koji prihvata neprihvatljivo ponudu da za pare ubije potpunog neznanca te 2007. godine dotakla srca i smestila krupnu knedlu u grlo ostacima pomenutog staleža, inače osnove svakog zdravog i prosperitetnog društva, dva slučaja iz realnog života su je ovog leta zapalila, pokrenuvši lavinu protesta kako u digitalnom, tako i u analognom svetu.

I dok je svirepo ubistvo Tijane Jurić (15) izazvalo bes, nemoć i želju za krvlju kod skoro čitave nacije, jedna saobraćajna nesreća uzdrmala je srpsko društvo dublje i dalekosežnije nego krvavi pir umobolnika koji zaslužuje smrtnu kaznu ili doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja.

Mnogo toga je stalo u te sitne jutarnje sate na „Brankovom” mostu tog 25. jula 2014. godine. Stala je jedna „lada” sa nekoliko momaka koji su se vraćali iz noćnog provoda. Stala je, jer joj je otpao točak. Ko nikada nije vozio „ladu”, ne zna poimanje pojma „krš” u svetu automobila. Bilo stara ili nova, najpoznatija ruska marka kola se nikada nije mogla nazvati kvalitetnim automobilom. A kako prokleti Marfi uvek voli da ga zabiberi, desilo se da se havarija odigra na najgorem mogućem mestu. Mostu. Pustom mostu. Bežeći u bezbednost „žute” trake, beogradski tinejdžeri stali su da svoj noćni prevoz kući guraju zajedničkim snagama. A to nije lako, čak i ako ste u naponu snage. Ruski čelik nikada nije bio lagan, baš kao ni život srpske srednje klase u poslednjih 30 godina. A tog jutra je postao još teži.

Sa druge strane, nije svima tranzicija teško pala. Naprotiv. Mnogi su preko noći izronili iz mraka sankcija, privatizacija i postizbornih koalicija moćniji, bogatiji i bahatiji nego ikad, osveštani magičnom autohtonom floksulom: „Snašli su se”. I jesu. Snašli su se. Izdvojeni u paralelni svet novokomponovane kaste sa kojeg su sa visine posmatrali bračne parove intelektualaca i njihovu vrednu i poštenu decu kako se koprcaju u talogu srpskog napretka ka „novim vrednostima”.

Ta dva sveta, te dve Srbije, vremenom su pronašle način da koegzistiraju skoro bez ikakvog međusobnog preklapanja. Različiti stanovi, udaljeni krajevi grada, drugačija mesta za izlazak, pa čak i škole  govorile su o prilagođavanju celokupnog društva na postojanje dva sveta u sprskom ogledalu. A kako se sunčevi zraci kroz to ogledalo ipak povremeno preklapaju, neminovno je da se i ti svetovi katkad ipak isprepletu. I na nesreću Luke Jovanovića (21), njegovih roditelja, prijatelja i pripadajuće „manje vredne” kaste, prepleli su se baš te kobne beogradske letnje večeri.

Sudeći po karakteristično šturim policijskim izveštajima, „mini moris kantrimen” pojavio se pravo niotkuda, izronivši iz podvožnjaka i sumanutom brzinom pokosio jednog od četvorice „gurača” raspale „lade”. Onog najisturenijeg, sa zadnje leve strane kola. Silina udarca bila je neumoljiva. Za razliku od rasklimane „lade”, „kantrimen” je usmrtio dečka uz neznatna oštećenja karoserije. Bez kočenja, skidanja pijane/nadrogirane, a iznad svega „snalažljive” i bahate noge sa papučice gasa. Da. Snalažljive. Čak i u situaciji od koje se ledi krv u žilama i profesionalnim ubicama, naš vrli pripadnik „Überklase” nije gubio glavu, nastavljajući mantru koja mu je omogućila da u zemlji sa prosečnom platom (ako je uopšte ima) od 400 evra vozi auto od 20-30 hiljada iste valute.

Snašao se.

U tih nekoliko sekundi izabrao je najbliži mogući put besktva, izmakavši pažnji tri kamere koje već pet godina uredno „deru” vozače „lada” koji se drznu da se koji metar kasnije uključe u „žutu” traku. Skrenuo je desno, pa opet desno i nestao u mraku Starog sajmišta.

Jbg, snašao se. I pobegao. Nestao. Ispario. Kao da ga nikad nigde nije ni bilo. Tražio ga je MUP. Traži ga Interpol. Europol. FBI. CIA. NASA. Horejšio Kejn. Traže ga nedeljama, a njega nema. Možda se stvarno zove Marko Milićev. Možda je stvarno on neki neopevani probisvet i ološ, koji je uspeo da za nekoliko dana organizuje/zastraši gomilu ljudi da mu pomognu da pobegne u Tursku ili gdegod da se krije. Možda je to neki sasvim drugi lik. Nečiji sin. Muž. Švaler. Kum. Možda je stranac. Možda je vanzemaljac. A možda sve to više nije ni bitno. Barem ne meni.

Tog dečka više nema i ništa ga neće vratiti njegovim ucveljenim roditeljima. Pravda tu ranu može smanjiti, ali je nikada neće zatvoriti. Ako te pravde uopšte i bude u ovoj zemlji. Ja sam veru u nju odavno izgubio. Zato mi je sada samo jedna stvar bitna.

Da svaki sledeći „Luka Jovanović” više nikada ne nastrada. 

To se neće postići „sveobuhvatnom istragom MUP-a i međunarodnim kontaktima sa inostranim bezbednosnim službama”, maksimalnim kaznama i nepristrasnim suđenjem. Tako nešto ne postoji ni u mnogo razvijenijim zemljama od naše. Da, nećete verovati, ali i tamo ima korupcije i nepotizma. A ako je tako tamo negde „preko”, ovde može biti samo gore. I tu više nemam nikavih iluzija.

Mene zanima da svaki sledeći „Luka Jovanović” preživi.

Da ne vozi „reno 4” od oca lekara.

Da ne vozi „ladu”.

Da je ne gura preko „Brankovog” mosta kad se raspadne.

Da sedne u normalan auto i odveze se sa drugarima do grada i vrati kući živ i zdrav.

Da njegovi rodtielji mogu to da mu priušte.

Da on i njegovi roditelji mogu da se „snađu”, ali da to učine svojim znanjem, poštenjem i vrednim radom, a ne gaženjem ljudi.

Da on i njegova porodica opet budu stožer jednog društva, njegova srednja klasa.

Da svi zajedno odu odavde, jer se to ovde nikad neće desiti.

I da se ne osvrću.

SLIČNE TEME:
JE SUIS UN HOMME
HEROJSTVO KAO ZLOČIN
MAJKA HRABROST