NEOPROSTIVO

O herojima i kletvama

„Mrtva usta ne govore”. Naš narod ne greši u svojim umotvorinama. Omer, Ivan, Milovan i Nebojša sada ne mogu reći ništa. Sve što im se prikači i nakači, odjekivaće u večnosti. Ako neko i pokuša da ih odbrani, biće to protumačeno kao pokušaj očajnika da spere ljagu sa imena heroja.

Heroj.

Jeftina reč. Skupo zanimanje. Naplaćuje se u žrtvi, glavama, krvi. Nesebičnošću. Podvigom.

Piloti su heroji. Ne zbog toga što u ratu mogu sami zaustaviti neprijatelja i preokrenuti tok bitke. Ne. Oni su heroji samom prirodom svog posla. Nenormalnog posla. Jer, čovek nije ptica. Da leti, ne može. Može da napravi komade gvožđa i njima se odlepi od zemlje. Da to čini kratko i uvek uz rizik.

Kažu da piloti nisu baš pod libelu. I nisu. Oni su van libele. Njihove perspektiva je drugačija, zemlja ih sapinje i slobodni su samo kada su gore. Letenje je za njih droga. Ko se jednom navuče, teško se skida. Sve će uraditi da se tamo vrati i da što duže ostane. Preći će preko mnogo prepreka i proći mnoge krugove eliminacije da bi postao deo elite.

Piloti su elita. Vrh koplja svake vojske. Najbolje i najsposobnije što jedna zemlja koja vojsku ima, poseduje.

Mi imamo vojsku. Barem na papiru. U praksi, imamo ostatke jedne nekada velike armije. Imamo i naoružanje te armije, iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Imamo i ožiljke četiri rata za sobom. Plus neumitan zub vremena i turpiju sankcija, bede i nemaštine. Malo štošta je kroz taj filter prošlo i preživelo. Malo ko.

Preostale su dve krajnosti. Najjači i najslabiji. Par heroja. Nešto aviona, pokoji helikopter i raketa. Takoreći, antika. Vojska je morala biti slomljena, kao jedna od kičmi svakog naroda. Skoro da se u tome i uspelo. Ali, vojska je čudo. Aždaja sa sedam glava. Ne možeš je upokojiti. I u miru je potrebna svom narodu. Jer je po svojoj prirodi organizovana i poštuje neka pravila. I ima još pokojeg heroja u svojim redovima. Natprosek tu i tamo. Čoveka koji samo radi svoj posao.

Čuj, „samo”!

Posao pilota ipak nije baš kao moj i vaš. Kudikamo je komplikovaniji, daleko rizičniji. I zahteva žrtvu, predanost i perfekciju, jer svaka, pa i najmanja, greška može biti kobna. Zato pilot ima diskreciono pravo da kaže „Neću”. A ima i pravo da kaže i „Hoću” i da objasni kako hoće.

Major Omer Mehić nije rekao „Neću” ni pre svog poslednjeg leta. Odazvao se, kao i u Feketiću, Obrenovcu i nebrojeno puta pre toga. Nije odbio naređenje, iako je mogao. Želeo je da pomogne. Sa njim su pošli i Ivan, Milovan i Nebojša. Ušli su u helikopter star 24 godine i uzleteli u maglu i oblake.

Tamo negde u okolini Raške, neki drugi ljudi pogledom su pretraživali tu istu maglu i oblake u grozničavoj potrazi za Omerovim elisama. I ta neuništiva maslinasto zelena ruska mašinerija u njegovim rukama nije izneverila ni ovaj put. Beba je ukrcana put Beograda. Petodnevno odojče bez imena, reanimirano nekoliko puta od strane nekih drugih heroja iz sanitetskih vozila. Šest muškaraca i beba bili su nadomak svog cilja, bezbednosti i kraja još jednog radnog dana. Za njih tako običnog, za nas fascinantnog.

Herojskog.

Ali, herojima se nije dalo. Nije im dato. Zaustavljeni su na pragu dobro poznate sigurnosti heliodroma VMA na Banjici. Omer nije rekao „Neću” kada su ga pozvali da sa odsustva leti u maglu, ali je zato rekao pod kojim uslovima hoće. Rekao je to dvaput. DVAPUT. Rekao je da želi da sleti na VMA. Od njega je traženo da ide na Surčin. Iskao je Omer dozvolu da sleti na svoj dom, Batajnicu. I to ne jednom. DVAPUT. Nije vredelo. Od njega je zahtevano da sleti na civilni aerodrom Surčin. Naređeno mu je.

A piloti ipak slušaju naređenja, kao i svi vojnici. Lanac komandovanja je za njih zakon, čak i kada je nelogičan i krajnje diskutabilan. Tako su učeni, to ih razdvaja od potpune anarhije.

Epilog svi znamo. Omer nije uspeo. Pao je u surčinsko blato i sa sobom odvukao još šest života. Trojice kolega, dvojice medicinara i petodnevne bebe. Pokušao je sve, ali nije uspeo. Možda je za sve kriv nesporazum sa kontrolom leta. Možda je i pogrešio, izgubivši orijentaciju u magli. Možda i jeste bio pijan, kako sada kažu. To nikada nećemo saznati.  Herojska su pleća dovoljno široka da se iza njih sakriju svi direktno i indirektno odgovorni za ovu svinjariju. Ali nisu svemoguća. I slamaju se pod pritiskom. I baš to se i desilo tog kobnog petka 13. marta 2015.

Jedan srpski heroj se slomio. Nije izdržao. Preopterećen je. Trošen je i na kraju je potrošen. Našem vazduhoplovstvu oduzet je najjači čovek, instruktor koji je proveo skoro šest meseci svog života u vazduhu. Uzet je najbolji među najboljima i slomljen je.

Sa njim je slomljeno i mnogo toga pride. Uništeno je ono malo ugleda što je vojsci posle svega preostalo. Kompromitovana je za vijek i vijekova. Razrušen je barem prividni red koji se za nju vezivao. Ali, učinjeno je još mnogo gorih stvari.

Sedam porodica zavijeno je u crno. I ne samo to. Tako u crnini, oblaćeni su i pred Bogom i narodom. Njihovi najmiliji proglašeni su pijancima, manijacima i nesposobnjakovićima. I to je učinjeno onda kada više nisu mogli ništa da kažu u svoju odbranu. Ako su i preživeli pad, skoro tročasovna konfuzna potraga postarala se da ne dočekaju spasioce. Ako su i mislili da svojim grobovima opomenu za neki budući incident, polu-izveštaji i polu-novinari pobrinuli su se da nemaju mira ni kada su ih u zemlju položili.

Mi povodom svega toga ne možemo skoro ništa. Barem ne još.

Za sada, možemo da pamtimo.

Da ne zaboravimo.

Da NIKADA ne oprostimo NEOPROSTIVO.

SLIČNE TEME:
ELISE BOŽIJE
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN

KREDIT ZA ŽIVOT

A koji je tvoj izgovor?

FOTO: „Blic”

Otišli smo u božju mater kao zemlja, narod i društvo. Kao ljudi. Pročitam tekst što mi kolega poslao i smrznem se. Ljudi digli kredit za vantelesnu oplodnju. Marija i Miroslav Petrović iz Pukovca pored Doljevca. 345.000 dinara. Skoro tri hiljade evra. Na 36 rata. Namenski. Kamata će im odneti četvrtinu. Ona ima platu 30.000, on je moler bez stalnog zaposlenja. U nekom Pukovcu, pored Doljevca. Daleko od svetla Beograda, mraka „Beograda noću”, daleko od Boga.

Pet godina su pokušavali da dobiju dete. Nije išlo. Nisu iz Beograda, a i ovde je sada sponzorisanje prvog pokušaja vantelesne postalo upitno zbog uštede. U Nišu se čeka nekakav „konkurs”. Valjda za nekog oplođivača, kada već toliko opšte sa nama i nad nama. A možeš samo u državnom o trošku države. Vreme je prolazilo, život je prolazio. A želja ne prolazi. Želja za potomstvom. Tako normalna, ljudska želja. Pomalo zaboravljena u eri bele kuge, bede i beznađa. I ta želja KOŠTA. Pare u Srbiji ne možeš da zaradiš. Nisi imao/la sreće da su ti mama i tata bogati. Nisi dobio nasledstvo, ne kradeš, nisi se „snašao” u tranziciji ovog brloga od zemlje. Nemaš čak ni bogate prijatelje. Imaš jednog koji ti pokrije onaj deo koji ti čak ni lihvarska banka ne da jer imaš premalu platu. Nemaš NIŠTA i to ništa stavljaš na kocku. Nema plana, nema rezervnog izlaza, nema alternative. Nema pameti, niti promišljenosti. Samo ludačke želje i sumanute nade.

Nade da će uspeti. Da nećeš morati kroz još jedan krug pakla sačinjenog od beskonačnih pregleda, ponižavajućih procedura i hektara papirologije. Da nećeš dizati još jedan kredit, ako prvi pokušaj ne uspe. Da nećeš morati da dižeš treći kredit ako drugi pokušaj ne uspe. Da će da te krene u životu.

I krene te. Dobiješ dete. Ne, dobiješ tri deteta. Tri devojčice. Helenu, Saru i Danicu. I sve postane lakše. Čak i jezivi kredit koji je tekao još i pre samog pokušaja vantelesne oplodnje. Da cice u kompletićima sa srednjom školom na šalterima banke slučajno ne bi čekale jedan dan duže platu od soma evra. Da bi direktor filijale pazario još jednog „mercedesa”. Dug mora da se vrati. Nije bitno kako, ali mora da se vrati. Ali, vetar u leđa je sada jak. Tri mala vetra. Takoreći povetarca. Mala, a svakim danom sve jača. Tvoja i ničija druga. I pumpaju ti vetar u jedra. Adrenalin u vene. Da grizeš. Još više, još dalje. U nekom Pukovcu, pokraj Doljevca. U pustinji juga nekakve Srbije. I to baš sada, kada nikad nije bilo gore. Ali ti si jak. Jer moraš, jer ne smeš da staneš. Ako staneš, gubiš sve, mada jednu stvar ne možeš da izgubiš. Njih tri. To ne mogu da uzmu ni lihvari. Mogu letovanja, kola, kuće i stvari u njoj. Ali njih ne.

ZAJEBAO SI IH.

Doskočio si im. Našao si nešto što im je van domašaja. Slabu tačku u njihovom neprobojnom sistemu. Tri slabe tačke. Tačkice. Nisi više sam. Imaš pomoć. Veliku brigu i obavezu, ali i pomoć. Najpre nesvesnu, a sa vremenom sve moćniju. Nisi im se pridružio i nisi pristao na njihova pravila. Ojačavaš. Produžavaš se. Brojniji si. Širiš se. Praviš svoju armiju. Radiš jedino što možeš, jer izbora odavno nema. Znaš svoj put i znaš šta te na njemu očekuje. Znaš i kuda vodi i kako se završava. I znaš da ti na tom putu ostaje samo jedno.

Ne da žvaćeš kašičice za espreso po kafićima, razvlačiš se sa  akrepima po zadimljenim klubovima, slikaš selfije napućenih usana i golog gluteusa i provodiš se u maniru studenta iako si na pragu četrdesetih. Ne da sediš na rukama, blejiš, duvaš i cirkaš po kraju, čekajući dobitak na kladionici da ti promeni tok života. Ne da lobotomiran sediš pred tv-om, upijaš splačine i paramecijumski veruješ u obećanja za bolje sutra koje neće doći, barem ne za naših života. Ne da mudruješ preko skajpa onima koji nisu uspeli da pobegnu iz Srbije o tome kako je drugde bolje. Ne da čekaš idealne uslove i adekvatnu platu i partnera iz snova da se konačno skućiš u „Ikea” stanu u krugu „dvojke”.

Ne, ne i ne.

NE.

Posle Marije i Miroslava Petrovića iz Pukovca pokraj Doljevca nema više izvlačenja. Dali su domaći zadatak svima. Opalili najjači medijski šamar još od Jelene Trikić. Da nam zvone glave isprane političarima, guzicama i rijelitijem. Prodrmali nas iz temelja i otreznili. Da prestanemo da kukamo i žalimo se. Da zasučemo rukave i pokušamo nešto da promenimo. Ma koliko to teško bilo i beznadežno izgledalo.

Jer kad se podvuče crta, IZGOVORA NEMA.

Čak iako je u pitanju nekakav medijski spin, prevara ili preterivanje. A ako jeste, onda sam ja totalno izmanipulisan. I neka sam. Sa čime su nas sve manipulisali i manipulišu nas, ja sam još super i prošao.

SLIČNE TEME:
ŠEFICE, KOJI VAM JE VRAG?

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE
MAJKA HRABROST