O najboljem američkom filmu u poslednjoj deceniji
FOTO:www.comingsoon.et
Jeste, zahtevan sam kada je film u pitanju.
Pogotovo američki. Samoreciklaža, banalnosti i izvrnut sistem vrednosti naterali
su me da Holivud u poslednjoj deceniji posmatram sa podozrenjem. Lista
omiljenih filmova zatvorena mi je početkom ovoga veka i već sam se bio pomirio
da će na njoj doveka ostati klasici osamdesetih i devedesetih godina.
Ali, ne lezi vraže, kvalitet ne možeš
sputati ni svim milionima dolara i rapidnim padom nivoa zahteva prosečne boks-ofis
jedinke za kvalitetnom zabavom u fabrici iluzija. Jer, do kraja ogoljen, film
je upravo to.
Zabava i fabrika iluzija.
U nekoj beskonačnoj samodovoljnoj potrazi
za dobrom pričom, glumom i scenarijom, otišao sam u drugu krajnost i sebe
zarobio u svet mučnih, nesumnjivo sjajnih, ali i zamornih drama van engleskog
govornog područja. Time sam nesvesno svoje filmsko biće lišio preko potrebne
doze zabave koje nam sedma umetnost u svojoj biti nudi.
Sa druge strane, Amerika je odavno
prestala da nudi kvalitetne i originalne komedije nezasnovane na vulgarnom
humoru. Kritika je oduvek bila tu, zastupljenija na malom ekranu („Saut park”,
„Porodični tip”), ali je i ona negde usput zalutala u samoironiju i negledljivi
hipercinizam.
Uz sve to, toliko očekivani „Prometej” i
„Uspon mračnog viteza” surovo su me primorali da svoje mišljenje o nadolazećem
ostvarenju nikako ne baziram na efektnim trejlerima, baš kao što su me serijske
nepravde odvratile od očekivanja da će najbolji filmovi biti upravo oni koji su
u konkurenciji za „Oskara”.
I pored svega toga, upravo tih
namontiranih minut-dva potpune uvrnutosti i ludila trejlera za Injarituovog
„Čoveka pticu” zatekli su me potpuno nespremnog. Serija konfuznih kadrova i
potpuno zaboravljeni Majkl Kiton u glavnoj ulozi mi za razliku od ostalih filmskih
najava nisu pružili nikakvu predstavu o čemu su tu radi i šta da očekujem od
najžešćeg medijskog kandidata za „zlatnog dečaka” u ovoj godini. Ali su
odradili svoju osnovnu svrhu i u glavu mi pustili crva sumnje da me izjeda do
beogradske premijere.
A taj crv sumnje sa svakim danom je sve
više rastao, puneći mi glavu informacijama o nesvakidašnjem remek-delu sjajnog
meksičkog reditelja, nečemu sasvim drugačijem i originalnom u svetu današnjeg
filma. Ta sumnja je toliko narasla da je na svom putu uspela i da izjede
poslovično strpljenje za sporost srpskih distributera, nateravši me da „Birdmana” najpre odgledam ipak „samo” u kućnoj režiji.
Greška načinjena tom prilikom ispravljena
je doduše nešto kasnije i pred velikim platnom, ali to čistu magiju reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua nije učinilo ništa manje nestvarnom ili kvalitetnom. I za
to Meksikancu koji se proslavio snimanjem malog broja odličnih ostvarenja („Pasji život”, „21 gram”, „Vavilon”, „Prelepo”) nisu bili potrebni sati filmske trake,
niti decenije snimanja poput Ričarda Linklejtera i njegovog pretendenta za
„Oskara”, neopisivo dosadnog „Odrastanja”.
Ne.
„Čovek ptica” me je svojim filmskim
superherojskim kandžama zgrabio u svom, slovima i brojem, četvrtom minutu. Na
malom ekranu učinila je to Injarituova magična kamera, preciznije nestvarna kinematografija
direktora fotografije i dvostrukog uzastopnog „oskarovca”, Emanuela Libeskog
(„Drvo života”,„Gravitacija”). Glasine o filmu bez rezova su se ovaj put
obistinile i ostavile me potpuno šokiranog naizgled beskonačnim klizanjem objektiva
po šinama, kranovima i veštim rukama dvojice meksičkih sineasta, neumorno
prateći Majkla Kitona i ekipu filma po klaustrofobičnim hodnicima brodvejskog
pozorišta i njujorškim ulicama. Oduševljenje nije umanjila ni činjenica da su
na velikom platnu rezovi ipak bili tu, vešto skriveni u senkama vrata i
prelazima iz jednog ambijenta u drugi. To producent Injaritu nije dozvolio odabirom
možda i najboljeg kastinga viđenog u poslednjoj holivudskoj deceniji.
U nedostatku boljeg poređenja, glumački ansambl
skrojen za „Birdmana” je savršen.
FOTO: solucionesmagazine.com
Žestoko patinirani Majkl Kiton sa lakoćom nijansira
sve boje ludila u koje klizi njegov Rigan, okružen sopstvenim demonima i
galerijom neponovljivih i beskrajno simpatičnih sporednih likova. Rame uz rame
uz njega staje možda i najveća holivudska nada na prelazu vekova i čovek koji,
poput Kitona, nikada nije do kraja materijalizovao svoj dramski talenat. Edvard Norton je opet onaj stari, neodoljivi i nadobudni klipan iz „Fajt klaba”,
zadužen za smeh i protivtežu maestralnoj glavnoj roli. Scena probe pozorišne
predstave sa Kitonom nešto je najzabavnije i glumački najujednačenije u ovom
veku. Ujednačenost je ključna reč kada je gluma u pitanju u ovom filmu, te tako
i epizodisti lavovski odrađuju svoj posao. Uplakana filmska diva Naomi Vots je
sigurna u svojoj minijaturi, dok šou u potpunosti krade fantastična Ema Stoun
kao neurotična ćerka/narkomanka na rehabilitaciji. Intenzitet glume je toliki
da nećete sebi smeti da dozvolite da trepnete, jer ćete možda neku emociju,
pogled ili grimasu propustiti. Gluma kao takva ovde i prestaje da postoji, jer
ansambl praktično tumači samog sebe.
Naime, Majkl Kiton, zapravo i jeste „Čovek
ptica”. I on je, poput Rigana, imao hit franšizu („Betmen”) pre dve decenije i
od tada pokušava da se vrati pod svetla reflektora javnosti. Sa jednom
razlikom. Njegov Rigan to čini režiranjem i glumom u pozorišnoj predstavi na
Brodveju, a on to čini sa Injarituovim remek-delom. Čini to i Ed Norton, bežeći
iz senke promašenih izbora uloga svog Majka. To ne negira ni Naomina Lesli,
žestoko parodirajući samu sebe, baš kao ni mlađana zvezda tinejdž-komedija Ema
Stoun sa svojom veštački sluđenom Sem. I tu dolazimo do suštine neodoljivosti
Injarituovog scenarija.
Iako svrstan u komedije, „Birdman” je pre
svega jedna izvrsna i višeslojna parodija.
Parodija filmskog šoubiznisa, Holivuda,
boks ofisa i besmislenih ekranizacija stripovskih junaka. Ali, „Čovek ptica” je
i mnogo više od toga. Meta njegovog ismevanja je i popularna kultura, prošli
filmovi, kolege glumci, ali i samo pozorište i njegovi kritičari. Na kraju
krajeva, ni sama naša civilizacija, otuđenost i internet voajerizam neće izbeći
otrovne i brze replike Meksikančevog pera. I sve to scenarista Injaritu radi sa
lakoćom i urođenom skromnošću, pritom dobro nas zabavljajući omažima
remek-delima pre svog.
Jer, ma šta god vam ko pričao, „Čovek ptica”
je ništa manje od remek-dela. Umetničkog, glumačkog, scenarističkog i
rediteljskog remek-dela. I zaslužuje da ga gledate više puta i na velikom platnu.
Da mu se vraćate i proučavate sve kadrove i skrivene poruke. Da ga zavolite i
smestite na liste večitih favorita. Da tamo blista u decenijama što slede, zaslugom
pre svega jednog čoveka.
Čoveka-filma.
Alehandra Gonzalesa Injaritua.
SLIČNE TEME:
TRI FILMA - MLAKO
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!
SLIČNE TEME:
TRI FILMA - MLAKO
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE