ČOVEK-FILM

O najboljem američkom filmu u poslednjoj deceniji

FOTO:www.comingsoon.et

Jeste, zahtevan sam kada je film u pitanju. Pogotovo američki. Samoreciklaža, banalnosti i izvrnut sistem vrednosti naterali su me da Holivud u poslednjoj deceniji posmatram sa podozrenjem. Lista omiljenih filmova zatvorena mi je početkom ovoga veka i već sam se bio pomirio da će na njoj doveka ostati klasici osamdesetih i devedesetih godina.

Ali, ne lezi vraže, kvalitet ne možeš sputati ni svim milionima dolara i rapidnim padom nivoa zahteva prosečne boks-ofis jedinke za kvalitetnom zabavom u fabrici iluzija. Jer, do kraja ogoljen, film je upravo to.

Zabava i fabrika iluzija.

U nekoj beskonačnoj samodovoljnoj potrazi za dobrom pričom, glumom i scenarijom, otišao sam u drugu krajnost i sebe zarobio u svet mučnih, nesumnjivo sjajnih, ali i zamornih drama van engleskog govornog područja. Time sam nesvesno svoje filmsko biće lišio preko potrebne doze zabave koje nam sedma umetnost u svojoj biti nudi.

Sa druge strane, Amerika je odavno prestala da nudi kvalitetne i originalne komedije nezasnovane na vulgarnom humoru. Kritika je oduvek bila tu, zastupljenija na malom ekranu („Saut park”, „Porodični tip”), ali je i ona negde usput zalutala u samoironiju i negledljivi hipercinizam.

Uz sve to, toliko očekivani „Prometej” i „Uspon mračnog viteza” surovo su me primorali da svoje mišljenje o nadolazećem ostvarenju nikako ne baziram na efektnim trejlerima, baš kao što su me serijske nepravde odvratile od očekivanja da će najbolji filmovi biti upravo oni koji su u konkurenciji za „Oskara”.

I pored svega toga, upravo tih namontiranih minut-dva potpune uvrnutosti i ludila trejlera za Injarituovog „Čoveka pticu” zatekli su me potpuno nespremnog. Serija konfuznih kadrova i potpuno zaboravljeni Majkl Kiton u glavnoj ulozi mi za razliku od ostalih filmskih najava nisu pružili nikakvu predstavu o čemu su tu radi i šta da očekujem od najžešćeg medijskog kandidata za „zlatnog dečaka” u ovoj godini. Ali su odradili svoju osnovnu svrhu i u glavu mi pustili crva sumnje da me izjeda do beogradske premijere.

A taj crv sumnje sa svakim danom je sve više rastao, puneći mi glavu informacijama o nesvakidašnjem remek-delu sjajnog meksičkog reditelja, nečemu sasvim drugačijem i originalnom u svetu današnjeg filma. Ta sumnja je toliko narasla da je na svom putu uspela i da izjede poslovično strpljenje za sporost srpskih distributera, nateravši me da „Birdmana” najpre odgledam ipak „samo” u kućnoj režiji.

Greška načinjena tom prilikom ispravljena je doduše nešto kasnije i pred velikim platnom, ali to čistu magiju reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua nije učinilo ništa manje nestvarnom ili kvalitetnom. I za to Meksikancu koji se proslavio snimanjem malog broja odličnih ostvarenja („Pasji život”, „21 gram”, „Vavilon”, „Prelepo”) nisu bili potrebni sati filmske trake, niti decenije snimanja poput Ričarda Linklejtera i njegovog pretendenta za „Oskara”, neopisivo dosadnog  „Odrastanja”. Ne.

„Čovek ptica” me je svojim filmskim superherojskim kandžama zgrabio u svom, slovima i brojem, četvrtom minutu. Na malom ekranu učinila je to Injarituova magična kamera, preciznije nestvarna kinematografija direktora fotografije i dvostrukog uzastopnog „oskarovca”, Emanuela Libeskog („Drvo života”,„Gravitacija”). Glasine o filmu bez rezova su se ovaj put obistinile i ostavile me potpuno šokiranog naizgled beskonačnim klizanjem objektiva po šinama, kranovima i veštim rukama dvojice meksičkih sineasta, neumorno prateći Majkla Kitona i ekipu filma po klaustrofobičnim hodnicima brodvejskog pozorišta i njujorškim ulicama. Oduševljenje nije umanjila ni činjenica da su na velikom platnu rezovi ipak bili tu, vešto skriveni u senkama vrata i prelazima iz jednog ambijenta u drugi. To producent Injaritu nije dozvolio odabirom možda i najboljeg kastinga viđenog u poslednjoj holivudskoj deceniji.

U nedostatku boljeg poređenja, glumački ansambl skrojen za „Birdmana” je savršen.

FOTO: solucionesmagazine.com

Žestoko patinirani Majkl Kiton sa lakoćom nijansira sve boje ludila u koje klizi njegov Rigan, okružen sopstvenim demonima i galerijom neponovljivih i beskrajno simpatičnih sporednih likova. Rame uz rame uz njega staje možda i najveća holivudska nada na prelazu vekova i čovek koji, poput Kitona, nikada nije do kraja materijalizovao svoj dramski talenat. Edvard Norton je opet onaj stari, neodoljivi i nadobudni klipan iz „Fajt klaba”, zadužen za smeh i protivtežu maestralnoj glavnoj roli. Scena probe pozorišne predstave sa Kitonom nešto je najzabavnije i glumački najujednačenije u ovom veku. Ujednačenost je ključna reč kada je gluma u pitanju u ovom filmu, te tako i epizodisti lavovski odrađuju svoj posao. Uplakana filmska diva Naomi Vots je sigurna u svojoj minijaturi, dok šou u potpunosti krade fantastična Ema Stoun kao neurotična ćerka/narkomanka na rehabilitaciji. Intenzitet glume je toliki da nećete sebi smeti da dozvolite da trepnete, jer ćete možda neku emociju, pogled ili grimasu propustiti. Gluma kao takva ovde i prestaje da postoji, jer ansambl praktično tumači samog sebe.

Naime, Majkl Kiton, zapravo i jeste „Čovek ptica”. I on je, poput Rigana, imao hit franšizu („Betmen”) pre dve decenije i od tada pokušava da se vrati pod svetla reflektora javnosti. Sa jednom razlikom. Njegov Rigan to čini režiranjem i glumom u pozorišnoj predstavi na Brodveju, a on to čini sa Injarituovim remek-delom. Čini to i Ed Norton, bežeći iz senke promašenih izbora uloga svog Majka. To ne negira ni Naomina Lesli, žestoko parodirajući samu sebe, baš kao ni mlađana zvezda tinejdž-komedija Ema Stoun sa svojom veštački sluđenom Sem. I tu dolazimo do suštine neodoljivosti Injarituovog scenarija.

Iako svrstan u komedije, „Birdman” je pre svega jedna izvrsna i višeslojna parodija.

Parodija filmskog šoubiznisa, Holivuda, boks ofisa i besmislenih ekranizacija stripovskih junaka. Ali, „Čovek ptica” je i mnogo više od toga. Meta njegovog ismevanja je i popularna kultura, prošli filmovi, kolege glumci, ali i samo pozorište i njegovi kritičari. Na kraju krajeva, ni sama naša civilizacija, otuđenost i internet voajerizam neće izbeći otrovne i brze replike Meksikančevog pera. I sve to scenarista Injaritu radi sa lakoćom i urođenom skromnošću, pritom dobro nas zabavljajući omažima remek-delima pre svog.

Jer, ma šta god vam ko pričao, „Čovek ptica” je ništa manje od remek-dela. Umetničkog, glumačkog, scenarističkog i rediteljskog remek-dela. I zaslužuje da ga gledate više puta i na velikom platnu. Da mu se vraćate i proučavate sve kadrove i skrivene poruke. Da ga zavolite i smestite na liste večitih favorita. Da tamo blista u decenijama što slede, zaslugom pre svega jednog čoveka.

Čoveka-filma.

Alehandra Gonzalesa Injaritua.




SLIČNE TEME:
TRI FILMA - MLAKO
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!