LOŠE JE DOBRO

                           O najboljoj dramskoj seriji u istoriji televizije

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Kolaps kreativnosti u Holivudu značio je meteorski uspon večitog broja 2 američke fabrike zabave.

Televizije.

Večita utešna nagrada za nedovoljno kvalitetne glumce, režisere i producente preko noći je postala stožer kvaliteta prekookeanske industrije razonode. Štaviše, može se tvrditi da američka televizija proživljava svoje nasvetlije trenutke u istoriji. A njena i poslednja i najsjajnija perjanica je po mnogočemu specifična serija.

„Breaking bad”

Iako je svoj života na malim ekranima započela vrlo diskretno i nenametljivo, do treće sezone već je čitav svet znao za Volta, Džesija, Skajler, Henka, Gasa i ostale likove iz Albukerkija u Novom Meksiku. Kada se zavesa spustila na četvrtu godinu emitovanja, većina fanova se pitala šta je tu još ostalo da se desi što već nisu videli. Odgovor je bio brutalan, a odluka da se poslednja sezona prepolovi i podeli na dve vremenske celine još surovija. Hajp oko „Brejking beda” postao je neizdrživ i poslednja klapa konačno se spustila u jesen 2013. godine, ostavljajući milionsku armiju gledalaca u stanju potpune depresije zbog završetka.

Nikada do sada jedna serija nije imala takav efekat na narazličitiju publiku na svim meridijanima i nikada nijedna serija nije tolike hvalospeve zaradila među ljudima koji uopšte nisu ni bili njena ciljna grupa.

Odgovor na pitanje zašto je to tako nije jednostavan, ali je na kraju krajeva i logičan.

„Brejking bed” je, u odsustvu boljeg poređenja, SAVRŠENA serija po svim glavnim parametrima koji čine jedan televizijski serijski program. Ta izuzetno pretenciozna konstatacija postaje još čudnija kada se u obzir uzme glavna tema „Brejking beda”. Dugo sam se opirao preporukama da počnem da pratim seriju koja se bavi terminalno bolesnim sredovečnim profesorom hemije u srednjoj školi, koji se odlučuje da iskoristi nekoliko preostalih meseci života da obezbedi svog paralizovanog sina i trudnu ženu kuvajući i prodajući najčistiji metamfetamin na svetu. Kao veliki protivnik bilo kakve vrste opijata i njihovog konzumiranja, takva tema se kosila sa svim mojim životnim načelima. Pa ipak, kako su i preporuke došle od ljudi sličnih shvatanja, odlučio sam da pružim šansu Volteru Vajtu i njegovim dogodovštinama. I nisam se pokajao.

Da se razumemo, „Brejking bed” nije serija koja promoviše narkotike i čini ih prijemčive široj publici. Droga, njena proizvodnja, distribucija, kršenje zakona i teška kriminalna dela koja iz svega toga proizilaze ne ostaju nekažnjena. Naprotiv, kazna je jezivo surova i brutalna i ne zaobilazi nijednog od glavnih likova. Ali, to nije ni nešto što gledalac ne očekuje kada sagleda početnu postavku u prvoj sezoni. Tu dolazimo do prve od mnogih tajni uspeha koju je velemajstorski kreirao Vins Giligen, scenarista kultnog SF serijala, „Dosije Iks”.

„Brejking bed” je serija koja ima jasan početak i kraj i svi gledaoci su toga svesni od prve do poslednje epizode. Vožnja između tog početka i kraja je spektakularna, ali se od sudbine i posledica svojih dela ne može pobeći. Dakle, ne postoji šansa za nastavak, a Giligen je uspeo u nečemu do sada nezabeleženom u modernoj istoriji televizije.

„Brejking bed” je JEDINA serija u poslednje dve decenije koja je uspela u tome da sa svakom sledećom epizodom i sezonom diže nivo kvaliteta, tenzije i brutalnosti. Nema mrtvog hoda, nema pada. Ima samo nepodnošljivog uspona, koji kulminira u poslednjih nekoliko epizoda završne pete sezone. Svaki put kada pomislite da je to to, i da bolje, luđe ili gadnije ne može, Giligen će vas surovo ostavljati u metilamenskim isparenjima i sa svojim ansamblom nezadrživo grabiti napred. To će činiti poput gospodara lutaka, držeći čvrsto sve konce mnogih paralenih tokova radnje u svojim rukama i pravovremenim pomeranjem glavnih aktera u neočekivanom pravcu.

Dakle, priča, iako rudimentarno prosta u svojoj postavci, efektna je i neverovatna. Iako se svaki od pivotalnih događaja u seriji duboko urezuje u pamećenje gledalaca, oni ipak ostaju zatečeni neočekivanim vremenskim intervalima i događajima u kojima će ti pivotalni događaji stići glavne likove ne bi li sve iznivelisali. Raspleti i preokreti su šokantni, nepodnošljivo napeti i na kraju krajeva, jedini logični. Kao njihova posledica svaki od likova u seriji će se bespovratno menjati, čime dolazimo do možda i ključnog činioca vrtoglavog uspeha „Brejking beda”.

Savršene glumačke ekipe.

„Brejking bed” je velika serija i zato što u njenom kastingu NE POSTOJI slaba tačka. Televizijski i filmski etabliran epizodista, Brajan Krenston, zasigurno je prva violina kao kameleonski Volt o čemu svedoče i sve moguće nagrade koje je za šest godina smestio na svoje trofejne police. Ali, on nije sam. Najmoćnija podrška mu je i najveće Giligenovo glumačko otkrovenje, potpuno nepoznati Aron Pol kao neodoljivo smušeni probisvet sa margine, Džesi Pinkmen. Međutim, tu se lista ne zaustavlja. Ana Gan kao Voltova supruga Skajler takođe prolazi kroz neverovatnu transformaciju, postajući na tom putu surovija i bestidnija nego što to na početku možete i da pojmite. Din Noris kao Henk,  Džonatan Benks kao Majk i Bob Odenkirk kao neponovljivi Sol Gudmen pozitivci su koji naprečac kupuju publiku i vezuju je za sebe, dok će plejada sjajnih negativaca biti ono što daje posebnu draž svemu. „Bela braća” i sumanuti Tuko ipak neće moći da dosegnu do zastrašujuće hladnokrvnog Đankarla Espozita i njegovog Gustava Fringa. Svi oni, kao i otklon glavnih likova od onih epizodnih biće u funkciji kičme oko koje se sav ovaj sjajni materijal vrti tokom svih šezdesetak epizoda.

Putu nadole.

„Brejking bed” je upravo to. Posrnuće svih glavnih likova. Posrnuće koje je toliko uverljivo utemeljeno svojom postavkom da se svako može identifikovati sa razlozima koji guraju Volta i ekipu sve dalje i dalje. Taj efekat još više je pojačan aktuelnom ekonomskom krizom. Giligen je tu više nego podmukao. Poput pčele i meda, vezuje vas za te marginalce i u suštini normalne ljude u nenormalnom svetu droge i kriminala, budi vam nadu da se od svega mogu izvući i odjahati u zalazak sunca, samo da bi vas surovo otreznio završnicom i ostavio vam gorak ukus u ustima i čvor u stomaku. Iako je Giligenovo loše nepodnošljivo privlačno i dobro odrađeno, na kraju ipak ne pobeđuje, jer to nije ni zaslužilo.

A njegova serija zaslužuje svu slavu i famu koju je za sobom stvorila.

Ocena: 5.0/5.0

SLIČNE TEME:
SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA
POBEDI ILI UMRI

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE

O glupom odgovoru države na žensku glupost

Čisto da uđe u zapisnik, smatram da je inicijativa Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) da se isto uskrati ženama koje su izvršile abortus aposlutno retardirana. Ali isto tako smatram da histerija celokupne javnosti povodom te teme poprilično jednostrana i da ova tema zahteva malo ozbiljniju polemiku od pljuvanja države zarad pljuvanja države.

Inicijalna kapisla za pravu lavinu komentara po sajtovima i društvenim mrežama bio je zahtev RFZO medicinskim ustanovama da dostave spisak osiguranica koje su izvršile prekid trudnoće. Dževa koja se oko toga digla će najverovatnije taj zahtev smestiti na đubrište istorije promašenih ideja ove i prošlih vlasti. A time će se propustiti jedinstvena prilika da neke  tabue i mitove konačno porazbijamo u paramparčad.

Zašto?

Zato što bi nam takva evidencija, ako bi bila potpuna i verodostojna, pružila neke istinski zanimljive podatke.

Često se na ovim prostorima licitira ukupnim brojem abortusa, koji je nemoguće utvrditi pre svega zbog privatnih klinika i ginekologa. Spominju se stotine hiljada prekida trudnoće godišnje i to daje municije svima. Daje argumente sveštenicima i tradicionalistima da ospu drvlje i kamenje po „čedomorkama” i kukaju o „nestajanju nacije”. A mnogi među njima takođe nemaju dece ili imaju jedno, što je nedovoljno čak i za održavanje postojeće populacije. Ali oni nisu tema ovog teksta. Ovaj tekst je o onom drugom delu populacije koji se javlja na rasprave o prekidu neželjenih trudnoća.

O zagovornicima prava na abortus.

Argumenata za dozvolu abortusa je praktično bezbroj, pa možda nije zgoreg krenuti od onih manjih ka većim.

Prva grupacija koja se odlučuje na ovaj nepopularni korak su zlostavljane i silovane žene, koje nisu svojom voljom započele tu trudnoću. Iako su mediji preplavljeni jezivim slučajevima seksualnog napastvovanja, kako u porodici, tako i van nje, ipak verujem da nisu SVE žene surovo iskorišćavane i kažnjavane u svojim domovima i na ulici. I da broj onih koje na taj način ostanu u drugom stanju ne prelazi nekoliko procenata.

Prekid neželjene trudnoće se vrši u slučaju kada se pregledima utvrdi mogućnost oštećenja ploda u ranim fazama drugog stanja. U potpunosti podržavam ranu dijagnostiku u vođenju trudnoće. Problem nastaje kada tu preventivu pokušamo da primenimo u našem zdravstvu, i zvanično najgorem u Evropi. Zato nam i treba ta lista, jer sam siguran da se prekidi trudnoća zbog problema sa plodom vrše u maksimalno jednoj petini njihovog ukupnog broja.

Dakle, ako nam na nasilne i prisilne trudnoće, kao i one koje se ne razvijaju kako valja otpada zajedno jedna trećina ukupnog broja abortusa, ko to onda abortira na svakom ćošku srpskih državnih i privatnih klinika?

Odgovor je vrlo jednostavan i brutalan i neće se dopasti zagovornicima abortusa, feministkinjama i NVO.

Za najveći procenat abortusa u zemlji Srbiji su odgovorne devojke i žene koje redovno ne upražnjavaju kontracepciju, upražnjavaju je na pogrešan način ili je ne upražnjavaju uopšte.

Najtvrdokorniji će i u toj činjenici pronaći izgovore. Hajde da i njih pretresemo i demistifikujemo.

1) Žene i devojke nisu dovoljno upućene u metode kontracepcije.

Mi živimo u Evropi, u toku je 21.vek i informacije su nikad dostupnije. Čak iako ne idete redovno kod ginekologa, informacije možete dobiti i putem interneta. A za internet vam treba telefon za dinar i par stotina dinara mesečne pretplate. Iznos ravan trošku za dva kapućina za drugaricom ili pića u klubu u koji se skockate i izađete. Kada ukucate „kontracepcija” u guglovu pretragu, dobićete 1.340.000 rezultata. I to samo na srpskom. Dakle, neinformisanost ne može više biti argument, osim ako ne živite u nekom katunu. A tamo više niko i ne živi, jer su se svi pobegli u gradove.

2) Kontracepcija je skupa.

Najjefitnije i najjednostavnije sredstvo kontracepcije je kondom. Paketić sa tri komada košta između sto i dvesta dinara. Tri kondoma donose maksimum tri odnosa sa vašim partnerom. Ako imate seks svaki drugi dan, to je 300-600 dinara nedeljno. 1200-2400 mesečno. I to je trošak za dvoje. Pilule su skuplje, ali ni one više nisu toliko nepristupačne kao nekada. Dakle, osim ako ne živite u kartonu, kontracepcija nije skupa zabava. A ako živite u kartonu, rodićete to dete i nećete ni ići na abortus.

3) Kontracepcija smanjuje užitak i može biti opasna po reproduktivno zdravlje.

Kondomi smetaju, žuljaju i slađe je bez njih. Zato su tu pilule, pene, spirale i sl. „Ali, to može da mi šteti”. Ako odete kod ginekologa, šansa da vam prepiše pogrešnu kontracepciju je podjednaka kao i da vam lekar opšte prakse prepiše pogrešan antibiotik. Postoji, ali je mala. I grom može da nas udari, pa to ne znači da treba da sedimo kući svaki put kad pada kiša.

Pa, šta je onda uzrok tolikog odbacivanja svih metoda kontracepcije?

Žene u Srbiji, ma koliko se busale u grudi da su emancipovane, i dalje razmišljaju kao u 19. veku. Porodicu ne planiraju, žive od danas do sutra, bez ikakvih ograničenja. Žena je ta koja planira porodicu, jer je i žena ta koja pristaje na seks sa muškarcem. Barem je tako u civilizovanom svetu. Ona je ta koja se dogovara sa partnerom kada će praviti decu. A ako se muškarac ne složi sa vama oko tako rudimentarne teme, šta  onda vi radite sa takvim muškarcem? Gubite vreme.

Neću vas gnjaviti kako svaki abortus otežava svaku sledeću trudnoću. Neću vam popovati koliko te kiretaže mogu biti opasne, pogotovo ako se rade na divlje. Neću vam prebacivati da ubijate decu. Ne. Ja ću vas razapeti na krst kada imate nezaštićen seks i kada decu pravite „slučajno”, „kada omašite dan”, „kad se zeznete”, „kad ga hvatate na bebu” ili kada on ”nije pazio”, pa posle abortirate. Pljuvaću vas, jer je to tekovina prošlih vekova i oličenje primitivizma. Promiskuitet je sasvim legitiman. Ono što nije legitimno jeste da uništavate sebe, jer ste (bile) blentave, primitivne i glupe. To vam neću oprostiti.

Decu pravite i rađajte zato što decu volite i decu želite.

Ne abortirajte ih.

Ne zato što je to protiv Boga, tradicionalne porodice ili naše nacije.

A ako već hoćete nešto da  abortirate, abortirajte viševekovno neobrazovanje i primitivizam  koji su vam genetski usađivani i prenošeni sa kolena na koleno.

Abortirajte glupoću.

I GENIJE I LUDAK

O najvećem živom glumcu, „Oskarima” i neuništivosti kvaliteta kao merne jedinice

Ko je najbolji?

  

Pitanje koje sebi barem jednom dnevno postavite, bilo da je u pitanju sport, politika ili muzika. Svako će imati svoje mišljenje, argumente, emocije. To pitanje će sa sobom nositi i žustre diskusije, neretko i svađe. Skoro da nema polja na kojem će se ljudi složiti oko toga ko je broj jedan.
  

Pa, skoro da nema.

Gluma je verovatno poslednje mesto gde biste mogli da potražite jedinstveni stav o tome ko je naj naj.

Ili pak ne?

Jedni će slaviti neponovljivu šizofreniju Džeka Nikolsona, drugi pak obožavati „kralja monologa”, Paćina. Treći će tvrditi da je Dastina Hofmana najbolji metodski glumac, dok će četvrti to isto misliti za De Nira. Blagajne će veličati Toma Henksa, a festivalska publika i žiriji dramsku dubinu Šona Pena.  Pa ipak, svi će se oni, drage volje ili ne, složiti oko dve stvari.

Da su svi gore još uvek aktivni pobrojani glumački kolosi, svaki u svojoj generaciji,  odreda sjajni.

I da svi oni ipak gledaju u leđa jednom čoveku.

Jedinom živom glumcu koji u vitrinama ima tri „zlatna dečaka” za glavnu mušku ulogu.

Jedinom glumcu u istoriji kome je to pošlo za rukom.

Danijelu Dej-Luisu.

Sigurno će se javiti neko i osporiti značaj „Oskara” u određivanju kvaliteta nekog glumca ili filma. A javiće se još ljudi i reći da ta Akademije odavno više ne zna šta radi i da je u poslednjim decenijama potpuno pogubila kompas i obezvredila samo takmičenje.

Činjenica je da su i jedni i drugi u pravu. „Zlatni dečak” je surovo zaobišao mnoge velikane, dok je druge nagradio za pogrešne stvari  i u pogrešno vreme. I to je fakat. Ali, čak i ta i takva nepravedna i slepa na jedno oko Akademija neke stvari ne može da previdi i pređe preko njih. Može da pokuša, ali ne može da uspe u tome.

Ne može, jer su neke stvari jednostavno neuništive. Kao na primer kvalitet. Kvalitet, koji se rađa iz posvećenosti. A posvećenost je postala srednje ime Danijela Dej-Luisa.

Od oca pesnika i dede pozorišnog radnika, ovaj Irac odrastao u Engleskoj vrlo rano je debitovao na velikom platnu. Minijaturna epizoda u „Sunday, bloody Sunday” označila je ujedno i deceniju pozorišne aktivnosti pre povratka na film. Početak mu je bio težak, sa neupečatljivim epizodama u „Gandiju” i novoj verziji „Pobune na brodu Baunti”. Iako su ga kritičari ocenili kao neperspektivnog za bavljenje glumom, on nije odustajao. Usledile su solidne uloge u nezavisnoj produkciji u „My beautiful laundrette” i još jednom rimejku klasika „Sobi sa pogledom”, a onda i prva značajna uloga u ozbiljnom projektu rađenom po Kunderinom bestseleru, „Nepodnošljivoj lakoći postojanja”. Neki novi, samopouzdaniji Danijel Dej-Luis počeo je da pokazuje svoje lice u liku okorelog ženskaroša Tomasa i zajedno sa Lenom Olin i mladom Žilijet Binoš se sasvim korektno uklopio u viziju reditelja Filipa Kaufmana. Nakon što se prikazao u solidnom svetlu festivalskoj publici, sledeći korak morao je da mu bude pažljivo odmeren. Pokazaće se da je to bio jedan od onih presudnih, pivotalnih koraka u karijeri, koji ga je i načinio onim što danas jeste. Najvećim živim glumcem.

A malo je falilo da do tog koraka uopšte ni ne dođe. Sjajan scenario za „Moje levo stopalo”, fascinantnu priču o životu irskog pisca Kristija Brauna, obolelog od cerebralne paralize je te 1989. imao samo glavnog glumca i režisera Džima Šeridana, ali ne i novac za snimanje. Situacija je bila takva da se sam Danijel nije odrekao molerske tezge za vreme snimanja ne bi li imao za krov nad glavom. A krov nad glavom je smestio pored jedne bolnice koja se starala baš o osobama obolelim od ove opake bolesti. U tim satima porevedenim u posmatranju bolesnika rodila se klica njegovog zaštitnog znaka koji će ga pratiti i do današnjih dana.

Potpune predanosti ulozi i pripremi za nju.

I ranije se dešavalo da glumci smršaju ili se ugoje za ulogu, vežbaju najrazličitije moguće veštine, uče da jašu, pevaju i igraju. Ali nikad pre i nikad posle Danijela Dej-Luisa jedan glumac nije toliko uranjao u lik kojeg tumači i toliko se poistovećivao sa njim. U slučaju „Mojeg levog stopala”, taj odnos je bio kombinacija mazohizma nad samim sobom i sadizma prema ekipi filma. Da bi osetio svu sramotu i poniženje paralizovanih ljudi, terao je ekipu da ga svuda nose i guraju u invalidskim kolicima. Luis je za potrebe snimanja naučio da slika levom nogom i čak naslikao neka od dela korišćenih u filmu. Ali sve to nije bilo ništa u poređenju sa činjenicom da je od predugog sedenja u nakrivljenom položaju samom sebi nagnječio i polomio jedno rebro! I baš taj trud, manijakalna predanost i žrtvovanje su u potpunosti osvojili filmski svet nagradom za najbolju mušku ulogu dodeljenu u „Kodak teatru” naredne godine. Scene u kojima igra fudbal, učestvuje u tuči u lokalnom pabu, kao i lupanje glavom o sto za večeravanje postale su antologijske i uvrštene su pravo u glumačke udžbenike na svim meridijanima. Legenda o velikom glumcu bila je rođena, a Danijel je preko noći postao mlada glumačka zvezda broj jedan u svetu.

Sva  slava i fokus javnosti  u kojem se Danijel Dej-Luis obreo početkom devedesetih ipak su uspeli u svom naumu da ga barem za trenutak promene. Stupce novina ispunili su naslovi o njegovim aferama sa poznatim ženama, a on lično je poklekao kada je izbor uloge za sledeći film u pitanju.

„Poslednji Mohikanac” bio je visokobudžetni istorijski spektakl u režiji Majkla Mana, sve ono što se irski glumac davno zarekao da nikada neće snimati. Pa ipak, odličan scenario ga je privukao i još jednom pokrenuo paklenu mašineriju priprema za ulogu. Treninzi, dijeta, ishrana, obuka u jahanju i pucanju učinili su ga besmrtnim i za širu, pogotovo žensku publiku. Nisu izostala ni maltretiranja prateće ekipe filma, te tako Danijel nije izlazio iz kostima svog lika, a odazivao se samo na pomen Natanijela Poa. Puška i konj su mu postali nerazdvojni saborci, te tako nikog nije iznenadila uverljivost svih akcionih scena koje je lično izveo u „Mohikancu”.

Nakon velikog komercijalnog uspeha, trofejni glumac pobegao je brže-bolje pod okrilje nezavisne produkcije i ponovo udružio snage sa zemljakom Džimom Šeridanom. „U ime oca” je još jedna priča o Ircima, a ovoga puta u fokusu je njihov viševekovni klinč sa Englezima i sukobima u Severnoj Irskoj. Danijel je jedan od lažno optuženih mladića, koje surovi britanski pravosudni sistem osuđuje na višedecenijsko robovanje za bombaški napad koji nisu počinili. Ostvarenje dobija odlične kritike, a Danijel Dej-Luis, Pit Postelvajt i Ema Tompson učestvuju u trci za „Oskara”. Te 1992. veliki trud i rad se ipak nisu isplatili pošto mu „Zlatnog dečaka” ispred nosa odnosi Tom Henks za „Filadelfiju”. Za utehu ostaje činjenica da je ovo možda i najbolji film u kojem je Danijel glumio, a samo scene ispitivanja i ponovnog susreta oca i sina u zatvoru se ubrajaju u one zbog kojih ćete ga gledati više puta.

Baš ta scena prvog ispitivanja možda i najbolje govori o dubini unošenja u likove koje je Danijel birao na velikom platnu. Kako je ta skvenca snimana u pravom zatvoru, zahtevao je od čuvara koji su statirali u filmu da mu ne daju da spava tri dana i tri noći, da ga bude svetlom i lupanjem pendrecima po rešetkama, a za to vreme nije ništa pio ni jeo! Tek nakon što je do tančina rekreirao stvarni događaj, pristao je da snimi tu scenu, koja nije nikoga ostavila ravnodušnim, a ponajmanje i samog glumca. Sav taj trud, pripreme i poistovećivanje sa likovima počeli su da ostavljaju trag i na njegovoj psihi. Duža pauza bila je imperativ i vreme joj se sasvim primaklo.

Trilogija sa Šeridanom biće zaključena sa „Bokserom”, još jednoj irskoj priči, koja međutim ne prolazi preterano zapaženo zbog mnogih kompromisa u scenariju i na kraju rezultira krajem saradnje između najpoznatijih Iraca ispred i iza kamere. Bio je to i signal za Luisa da te 1997. nestane sa lica zemlje na period od pola decenije. Oženio se, postao roditelj, a stigao je da se posveti i izučavanju obućarstva, koji će biti jedan od mnogih hobija slavnog glumca. Nakon što je ovladao molerajem, svojeručno je i sazidao drvenu kuću iz XIX veka za potrebe filma „Crucible”, upotpunjujući sliku čudaka i izroda u svetu opterećenom intervjuima, fotografisanjima i odnosu sa javnošću.

Iznenada kao što je i nestao, tako se i pojavio. I to kako! „Bande Njujorka” bile su njegova druga po redu saradnja sa slavnim Martinom Skorsezeom, nakon mlakog „Doba nevinosti” sa početka devedesetih. Njegov Bučer momentalno je postao jedan od najpoznatijih negativaca svih vremena, donoseći Danijelu još jednu nominaciju Akademije za glavnu ulogu. Ovoga puta prestiž ide Edrijenu Brodiju za „Pijanistu”, a proslavljeni Irac uspostavlja rutinu od nekoliko godina pauze između dva snimanja.

Sledeći projekat bio je povratak nezavisnoj produkciji u rediteljskom pokušaju njegove supruge Rebeke Miler, „Balada o Džek i Rouz”. Ovaj film nam donosi i Danijela Dej-Luisa kavog dosad nismo videli, verovatno manje prerušenog i više svog nego ikad. Lik bivšeg hipika koji zasniva sopstvenu malu komunu, samo je učvrstio sliku o njemu kao čoveku koji se u privatnom životu gnuša kontakta sa spoljašnjim svetom i zadiranju u intimu.

Verovatno je i neočekivana opuštenost pred kamerama bila signal Danijelu da za svoj sledeći projekat izabere nešto radikalno drugačije. „Biće krvi” nam donosi tešku, mučnu i na momente negledljivu priču o osvajanju naftnih polja na Divljem zapadu i Luisa izmenjenog do neprepoznatljivosti. Pol Tomas Anderson je režiser poznat po tome što svoje filmove gradi oko glavnog glumca i po maksimalnom eksploatisanju istih, a u Ircu je našao zlatnu žicu u vidu brojnih nagrada. Među njima i onu što će se pretvoriti u drugi osvojeni „Oskar” za mušku glavnu ulogu, zasluženog još početkom devedesetih. Nagrada je po običaju stigla kasno, za pogrešnu rolu, ali je nagradila kvalitet i antologijske bravure u scenama poput one sa milkšejkom.

Već uvršten među besmrtnike, Danijel odlučuje da sebi da oduška i pokuša nešto sasvim drugačije. Njegov angažman u mjuziklu je celokupnoj filmskoj javnosti delovao kao neslana šala, sve dok „Devet” nije ugledao svetlost dana. Iako vrlo loše ocenjen, pokazao je da Luis može sa lakoćom da odradi i tako neozbiljan žanr, da odlično peva i nosi šarm uloge koja je pre skoro pola veka proslavila Marčela Mastrojanija u „Osam i po”. Snimanje je ovaj put predstavljalo pakao za samog Irca, pošto je morao do besomučnosti da ponavlja scene i pevačke tačke, na šta nije bio navikao.

Drugu veliku pauzu u karijeri Danijel pravi nakon svog poslednjeg ostvarenja, još jednog istorijskog filma o slavnoj ličnostima koja su u poslednjoj deceniji preplavili celuloid. Njegov Linkoln u istoimenom Spilbergovom hitu donosi ko zna koju po redu transformaciju propraćenu zastrašujućom fizičkom sličnošću sa najslavnijim američkim predsednikom. Iako se sam film guši u patetici, Luis je fantastičan kao orator i ispisuje novu istoriju u „Kodak” teatru svojim trećim „Zlatnim dečakom”. Izdvaja se na listi večitih i postaje najbolji svih vremena. A baš njegov govor u zahvalnici po ko zna koji put otkriva nekog drugog Danijela Dej-Luisa, stidljivog, povučenog i nadasve skromnog. Suštu suprotnost ludačkom fanatizmu sa kojim sprema i snima svoje filmove.

Velike filmove.

Sa velikim glumcem.

Najvećim glumcem.

Svih vremena.




TRKA ZA ŽIVOTOM

O sportu i sportskim podvizima u filmovima kao večitoj inspiraciji

Sport i priče o sportskim podvizima u filmovima ne mogu bez patetike.  Počev od „Rokija”, preko „Seti se Titana” do „Cinderella man” taj usud pratio je sve sportske klasike, pa tako i onaj najnoviji, „Trka života”.

Rivalstva  su ono što čini sport tako magično privlačnim, možda i više nego njegovi virtuozi i prve violine. „Večiti” derbiji, veliki protivnici na sportskim borilištima, ali i van njih. Svaki sport i svaka sportska era imali su barem po jedan par timova ili pojedinaca čiji dueli su bili iznad samog takmičenja. Argentina i Brazil u fudbalu, „Lejkersi” i „Seltiksi” u košarci, Italija i Holandija u odbojci, Mađarska i Srbija u vaterpolu, da navedemo samo neke u onim najznačajnijim disciplinama. U disciplinama u koje mnogi, zasluženo ili ne, ne ubrajaju i najznačajnije takmičenje na točkovima. Vrh razvoja automobilskog sporta. Najluđi i najbrži cirkus na svetu.

Formulu 1.

Još od Fanđa i Askarija pedesetih, svaku dekadu su obeležavala barem po dvojica vozača i njihovi bespoštedni dueli na stazi. Neretko su ti dueli prenošeni i izvan bolida. Mlađi pratioci znaju kako su istu garažu nespretno delili Hamilton i Alonso, a sasvim sigruno se sećaju i kako su po stazi leteli delovi formula kada se Šumaher borio sa Hilom i Hakinenom. Oni srednjih godina će vam reći da nikada dva čoveka toliko nisu išla preko granice korektnog kao Prost i Sena osamdesetih. Najstariji fanovi će pak samo mudro ćutati i smeškati se, jer znaju da čak ni to nije bilo ništa u poređenju sa jednim od najinspirativnijih rivalstava u istoriji ne samo Formule 1, već i čitavog sporta uopšte.

Sa duelima Nikija Laude i Džejmsa Hanta, koji su kulminirali famoznom sezonom 1976.

Ako izuzmemo polu-dokumentarac o trkačkoj  pasiji Stiva MekKvina „Le Man”, Holivud je vrlo loše stajao sa filmovima o automobilizmu. Još od ranih pokušaja sa Elvisom Preslijem, pa sve do najtragičnijeg od svih, Staloneovog „Driven”, Amerikanci su lutali u potrazi za uspešnom formulom filmskog prikaza života ljudi koji stavljaju život na kocku svaki put kada sednu u bolid. Baš zbog toga je sve pomalo i iznenadio izbor etabliranog reditelja Rona Hauarda kada je u pitanju ekranizacija sukoba Hant-Lauda. Pokazaće se da je to verovatno bio i ključni faktor da se „Trka života” poprilično distancira od ostalih ostvarenja na sličnu temu.

Besprekorno kadriranje, fantastična montaža, kako slike, tako i zvuka, zaštitni su znaci proslavljenog režisera. Zanatski deo odrađen je bez ikakvih zamerki. Na to se potom nadovezao i sam scenario, koji je u mnogo čemu lično oblikovao lično Niki Lauda. Bolidi, timovi, sami akteri i scenografije staza su vrlo detaljno i realistično prikazani, čak i u onim scenama koje su stvarane isključivo uz pomoć računara. Šira publika će imati izuzetno zanimljiv uvid u nepoznati svet iza boksova, dok će fanovi sporta moći samo da klimaju glavom kada je istorijska uverljivost u pitanju.

Bile su to prednosti ovog ostvarenja.

Koje su njegove mane?

Srž „Trke života” predstavlja sam odnos glavnih likova, kako na stazi, tako i van nje. Sa jedne strane, lepuškasti, bahati  i poročni engleski plejboj, sirovo brz i talentovan. Sa druge strane, hladni, proračunati i nepopularni austrijski inženjer za volanom. Dva sveta, dva različita životna pristupa, dva suprotna temperamenta i karaktera. U teoriji, idealna postavka za vrcave dijaloge, podbadanja i prepucavanja. U praksi, Hauard prati tu liniju svom žestinom i ostavlja mnogo prostora za glavne glumce da se iskažu. Tu dolazimo i do osnovnog problema koji ovaj film nosi sa sobom.

Neuravnoteženost glumačkog para.

Da se razumemo, mladi Nemac, Danijel Bril, odličan je kao Niki Lauda. Pored zapanjujuće fizičke sličnosti sa slavnim Austrijancem, on vrlo dobro barata i daleko zahtevnijim aspektima svog lika. To se pre svega odnosi na scene oporavka u bolnici nakon stravične nesreće na Nirburgringu 1976, koje će mu dati priliku da se iskaže i u dramskim sekvencama.

To se sa druge strane nikako ne može reći za Krisa Hemzvorta, koji je dobio za zadatak da oživi lik Džejmsa Hanta. Iako je njegova rola kudikamo plića od Brilove, on se muči od prvog do poslednjeg kadra, pokazujući još jednom da su njegov maksimalni domet mediokritetska ostvarenja poput „Tora” i „Crvene zore”.

Pod mane ovog ostvarenja se mogu podvesti i preterana „cirkusizacija” Formule 1 i povremeni pokušaji isforsiranog približavanja ovog sporta pre svega izrazito nezahtevnoj američkoj publici. To će biti zamerka onih istinskih zaljubljenika u ovaj sport. Oni će, pak moći da uživaju u svim slavnim imenima, ličnostima i događajima na koje će ih „Trka života” podsetiti i baciti novo svetlo svojim kamerama i reflektorima.

I jedni i drugi će zajedno imati prilike da se posredstvom fabrike iluzija vrate u jedno sasvim drugačije vreme.

Da posete sportsku eru kada je sve zavisilo od čoveka za volanom, njegovog talenta, želje i spremnosti da se odrekne i žrtvuje za konačni uspeh sebe i svog tima.

U vreme kada su se pobede slavile spontano i neretko raskalašno.

U vreme kada svi šoferi nisu bili izvlačeni iz uniformisanog uštirkanog PR kombinezona.

U vreme pravih, pravcatih gladijatora, džentlmena i šmekera za volanom.

Opasno doba.

Zlatno doba Formule 1.

Ocena: 3.0/5.0